Педологија

Педологија може бити:

Алувијално земљиште

Алувијално земљиште (алувион, лат. alluvius, флувисол) растресито и порозно је тло флувијалног порекла. Процес његовог настанка започиње ерозијом, наставља се преобликовањем течностима, и завршава се таложењем односно стварањем алувијалних седимената. Алувион се најчешће састоји од различитих материјала попут ситних честица муља и глине односно већих честица попут пијеска и шљунка.У геоморфолошком смислу алувији се појављују у различитим облицима, најчешће као лепеза или раван (нпр. Панонска низија, Месопотамија, Панџаб). Готово сви алувији на Земљи обликовани су током квартара, првенствено холоцена који се често назива алувијем, алувијом или наплавним раздобљем.

Речни нанос назива се још и алувијални. Алувијална земљишта заузимају знатне површине у Србији. Простиру се у долинама река Дунава, Саве, Тисе, Мораве, Дрине и др. У Србији се процењује да их има око 500.000 ха. За морфологију флувисол карактеристична је веома изражена слојевитост. Удео хумуса је претежно мали, од 1-2%, а у песковитим облицима и испод 1%. По механичком саставу, могу бити шљунковити, песковити, иловасти и глиновити. Реакција средине је неутрална до слабо алкална у карбонатним подтиповима, а у слабо кисела ређе неутрална у бескарбонатним подтиповима. По хемијском саставу могу бити карбонатни са 5-12-30% калцијум карбоната, односно бескарбонатни.

Ареносол

Ареносол или еолски песак је неразвијена или слабо развијена творевина на песковитом супстрату, који је подложан премештању под утицајем ветра. Настао је радом ветра чији је профил хомоген. Називи потичу од речи еол (на грчком бог ветрова) и арена (на латинском пешчано борилиште). Овај тип неразвијеног земљишта назива се још и живи песак, летећи песак, покретни песак, вејавац. Еолски песак се јавља у Србији на више локација: Суботичко-хоргошка пешчара у Бачкој, Делиблатска пешчара у Банату, затим на десној тераси Дунава, Рамска, Градиштанска и Голубалка пешчара. Моћност ових пескова и режим њихових подземних вода знатно варирају.

Гајњаче

Гајњаче су врста тла карактериситчна за умерене крајеве. Јављају се у областима где има више падавина него у зони чернозема. Карактеристичне су за иловасте подлоге са доста креча. На гајњачама је развијена листопадна вегетација. Ово земљиште се јавља на нижим надморским висинама и подножјима брежуљака. Имају око 5% хумуса, па спадају у веома плодна тла. Моћност гајњача је око 70 до 150 сантиметара.

Гајњаче се јављају у Србији на ободу Панонског басена, у Шумадији и Мачви, до око 400 метара надморске висине и у долинама река. Ови предели примају око 700 милиметара падавина годишње, а температура се креће у просеку између 10—12°С. Деградацијом прелазе у смонице, а агротехничким мерама могу се претворити у веома продуктивно земљиште.

Гајњаче су смеђе, руменкасте или црвене боје у зависности од примеса алуминијума гвожђа и др. Богате су хумусом око 5%, а веома погодне за ратарство, гајење винове лозе и пошумљавање. Ливаде се ретко јављају на овом тлу. Спадају у типска—развијена земљишта. Србија се сматра класичном земљом гајњача.

Гајњаче се убрајају у камбична земљишта и имају грађу профила A-(B)-C или R.

Класификација земљишта

Класификација земљишта подразумијева разврставаље земљишта која се јављају у природи према одређеним заједничким својствима. Класификациони систем има шест категорија таксономских јединица, то су ред, класа, тип, подтип, варијетет и форма.

Колувијум

Колувијум или колувијално земљиште потиче од латинске речи колуо - испирам, што у ствари указује на начин њиховог постанка процесом спирања са виших и акумулацијом земљишног материјама на нижим деловима терена у подножју падина. Ове творевине су распрострањене локално у брдско-планинским подручјима, у Србији посебно у Врањској котлини и Косовско-метохијском региону. Пошумљавање колувијалног земљишта спречава даље ерозионе процесе и расипно површинско отицање воде, те у крајњој линији зауставља стварање нових наноса.

Лес

Лес је седиментна, лако порозна, лапоровита или глиновита стена. Јавља се у слојевима значајне дебљине, од неколико до 100-200 метара. Карактеристична је за степске пределе Европе. Лес је настао навејавањем за време плеистоцена. Простире се највише у Србији, Мађарској, Украјини и Русији, као и у Кини. Осим за време плеистоцена, настајао је и касније, од вулканске активности (Еквадор) у пустињама, од гипса (Шпанија) и др.

Ова стена је врло порозна, жућкасте је боје и састоји се углавном од кварца и фелдспата. Развила се у пределима умереноконтиненталне климе, са влажним пролећима, сувим летима и оштријим зимама. Лес је погодан за развој веома плодног земљишта попут чернозема.

Име „лес“ потиче од немачке речи „löss“, што би у преводу значило — „лабав“.

Литосол

Литосол или камењар спада у групу неразвијених или слабо развијених земљишта. Грађа профила је (A)-C или R, што значи да имају иницијални слабо развијени хоризонт и растресити дио матичног супстрата односно чврсту стену. То је земљиште у којем преовладавају фракције скелета, тј. камена и шљунка. Потиче од ријечи литос - камен и солум - земљиште. Образује се на магматским стенама, оне у процесу механичког распадања дају дробину камена. Дубина ових земљишта није већа од 20 цм.

Муљ

Муљ или блато је ситнозрни седимент, засићен водом, на дну водених басена — река, мора, језера и океана. Представља почетни стадијум у формирању многих седиментних стена. Кад је навлажен у течном је стању, када се осуши прелази у чврсто стање. Према настанку може се издвојити неколико типова: биогени муљ, хемогени муљ, теригени муљ и вулканогени муљ. Са друге стране у морским басенима представља седименте који садрже 30-50% ситиних честица, чији је пречник мањи од 0,01 милиметра.

Педологија (земљиште)

Педологија (грч. πεδον, pedon — земљиште; грч. λόγος, logos — наука) је наука о земљишту у природном окружењу , која се бави проучавањем настанка земљишта (педогенеза), њиховом морфологијом, класификацијом, генезом и дистрибуцијом земљишта. Сродна наука о земљишту је едафологија.

Тло није само потпора за вегетацију, него је и зона ('педосфера') бројних интеракција између климе (вода, ваздух, температура), живота у тлу (микроорганизми, биљке, животиње) и његових остатака, минералног материјала од изворних и доданих стена, као и његовог положаја у крајолику. Током његове формације и генезе, профил тла полагано се продубљује и развија карактеристичне слојеве назване 'хоризонти', док се приближава сигурном стању равнотеже.

Корисници тла (попут пољопривредника) у почетку нису показивали велику бригу за динамику тла. Гледали су на тло као средство чија су хемијска, физичка и биолошка својства била корисна за службу пољопривредне продуктивности. У другу руку, педолози и геолози нису се у почетку усредсредили на пољопривредне примене карактеристика тла (едафична својства) већ над његовим односом према природи и историји крајолика. Данас постоји интеграција два дисциплинарна приступа као део науке о крајолику и околини.

Педолози се сада такође занимају за практичне примене добро схваћених педогенетских процеса (еволуција и функционисање тла), попут интерпретирања његове историје околине и предвиђања последица промена у земљишној употреби, док пољопривредници схватају да је култивисано тло сложено средство које је често резултовало кроз неколико хиљада година еволуције. Они схватају да је тренутна равнотежа крхка и да само читаво познавање њене историје чини могућим осигуравање одрживе употребе.

Пермафрост

Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; енгл. permanently (срп. трајан) и енгл. frost (срп. мраз), па би буквално значење у српском језику било трајни мраз. У српској литератури се пермафрост често назива и зона (предео) вечитог снега и леда.

Подзол

Подзол потиче од руске речи зола - пепео, чиме се истиче пепељаста боја, карактеристичног E хоризонта. То је распрострањено шумско земљиште у северном подручју евроазијског копна (Скандинавији и изнад линије Москва-Иркутск) и Северне Америке (Канада). У Србији, подзол је локалног распрострањења, у вишим планинским регионима изнад 900 м надморске висине. Подзол је земљиште хладне и влажне клине, са средњом годишњом температуром испод 7 степени. Матичне стене на којима се образују подзоли су кварцни пешчари, пескови, кварцити, киселе еруптивне стене, шкриљци. Природну вегетацију чине четинарске шуме, али се подзоли образују и под листопадном шумом букве и брезе, са маховином, папратима и поровницом у приземљу. Цео профил има киселу средину, а садржај хумуса достиже и до 4% у B хоризонту.

Сирозем

Сирозем или регосол су неразвијена земљишта у којем преовладавају фракције ситне земље, тј. песка, праха и глине. Образује се на растреситим супстратима чији је материјал транспортован и исталожен. Дубина земљишта зависи од растреситости, тј. од степена разложивости подлоге. Сем повољног иловасто-глиновитог механичког састава и водно-физичког својства леса, удео карбоната до 30% и садржај хумуса до 1% у њему, чине да је сирозем на овој силикатној подлози оптимално станиште за воћне и лозне засаде. Овај подтип сирозема, жуто смеђе боје прилично распрострањен на падинама Фрушке горе, на валовитом подручју Београда до Смедерева и другим лесним заравнима. Сироземи на лапору (сиво-беличасто-смеђе боје) је такође распрострањен у подручјима у Србији и на благовитом терену користе се као добра станишта не само за воћњаке и винову лозу већ и за њивске културе. Силикатни сироземи и песковито-доломитни сироземи су под шумом, а сувља станишта под пашњацима.

Смоница

Смоница је тип земљишта и то је једно од најплоднијих земљишта. Захвата равне делове. У Србији је најраспрострањенија у Шумадији, Мачви, у долинама река Велике Мораве, Јужне Мораве, Западне Мораве. Погодна је за гајење воћа и ратарских култура.

Смоница је црно, глиновито, сјајно и као смола лепљиво земљиште. Зато се и тако зове. Јавља се у равницама и на благо заталасаном рељефу, на месту исушених мочвара и језера. Покривено је травом или листопадном шумом. Смоница је плодно земљиште на коме добро успевају памук, сунцокрет, шећерна репа и друге индустријске културе. Веома је распрострањено у свету на свим континентима, а у Србији је највише има у Шумадији, Поморављу, источној Србији и Метохији.

Изразити утицај на образовање смоница има матична стена. Други значајан фактор образовања је клима, чије је основно обележје смељивање влажној и сувог периода. Рељеф је равничарски или благо валовит. Природну вегетацију сачињавају разне листопадне шуме. По механичком саставу смонице припадају глинушама и тешким глинушама са фраксцијом укупне глине од 60-70%.

Солончак

Солончак је врста земљишта. Сама реч је руског порекла и се састоји из две речи сол - со и татарске речи чак - много, што значи да је земиште са много соли. У Србији, солончаци су највише распрострањени у Војводини (око 25.000 ха у Бачкој и Банату), мање на Косову и дуж јадранске обале у Црној Гори. У свету заузимају простор од око 260 милиона хектара. У Руској федерацији солончаци су заступљени у полупустињама и пустињама. Реакција средине прати количину и врсту соли. Хлоридни и сулфатни солончаци имају алкалну средину до 8,7 односно 9 pH, док содни имају врло изразиту алкалну средину и до 10,3 pH. Ове pH вреднности условљене су и присуством адсорбованог натријумовог јона у рспону од 20-75% у зависности од врсте соли. Механички састав је претежно глиновит и прилично хомоген, који предодређује водно-физичка својства.

Тло

Тло (земљиште, тле) је растресити површински слој литосфере. Оно се налази изнад чврсте стенске масе а горња граница су му биосфера, хидросфера и атмосфера.Физички гледано тло представља вишефазни систем. Састоји се од честица (зрна) и пора (шупљина).

Тло настаје процесом који називамо педогенза, и одвија се у двије фазе. Прва фаза започиње распадањем стијена а друга распадањем одумрлих остатака биљнога и животињскога поријекла џумус који племедиње.

У врсте тла спадају: прашина, глина, песак, шљунак, али и њихове међусобне комбинације.

Зависно од врсте тла, она могу повећавати своју запремину или је смањивати (што зависи од процента воде коју садржи). Тло је нехомогено, анизотропно и знатно је деформабилније (стишљивије) од чврстих стена.

У тло неки сврставају још и тла органског порекла (хумус, муљ, тресет).

Наука о тлу у грађевинском смислу може се поделити према подручјима изучавања на два главна дела : механика тла и статика тла. Механика тла се још изучава од стране геолога смера геотехника.

Тло још изучава педологија.

Хоризонти

Хоризонти у педологији сврставају се у склопу унутрашње морфологије земљишта. Још није дефинитивно усвојен јединствен систем означавања хоризоната. Главни хоризонти се код нас означавају са великим словима абецеде, а подхоризонти малим словима абедеце. Главних хоризоната је 12.

Хоризонти су:

O - органски површински хоризонт

(A) - иницијални, слабо развијени хоризонт

A - акумулативни хумусни хоризонт

E - елувијални хоризонт

B - илувијални хоризонт

(B) - камбични хоризонт

C - растресити део матичног супстрата

R - чврста стена

G - глејни хоризонт

g - псеудоглејни хоризонт

T - тресетни хоризонт

P - хоризонт настао обрадом

Хумофлувисол

Хумофлувисол или флувијално ливадско земљиште простире се у средишњој зони у долинама српских великих река, заузима простор на укупној површини у Србији од око 110.000 ха, али не у ширем комплексу, већ се смењује са другим хидроморфним земљиштима. Учествују у процесу оглејавања где се образује G (глејни) хоризонт. Између A и G хоризонта се налази C хоризонт, који није захваћен педогенетским процесима. Садржај хумуса варира од 2 до 5%.

Црвеница

Црвеница је тип земљишта карактеристичан за медитеранске крашке пределе, тј. терене изграђене од кречњака који добијају знатну количину падавина. Црвеница је тзв. тешко тле, збијено, с мало хумусних материја. Али, црвеница лако упија и дуго задржава воду, што омогућује биљкама да на њој опстају и током сувог, жарког и дугог медитеранског лета. У стручној литератури црвеница је позната под италијанским називом terra rossa. Овај тип земљишта настаје растварањем кречњака и доломита и представља његов неразградиви остатак. Формира се по дну вртача, увала и крашких поља.

Црвеница се у Црној Гори јавља од Херцег Новог до ушћа Бојане. Изразита је у Зетској и Бјелопавлићкој низији. У Србији тера роса захвата мање просторе у Рашкој, Шумадији (Страгари и Топола), затим у Метохији и источној Србији.

Тера роса је глиновита, мрвичасте структуре. Садржај хумуса је око 1-3%. Садржи оксиде гвожђа и алуминијума, који јој дају црвену боју, због чега је и добила име. Спада у типска — развијена земљишта. На вишим надморским висинама прелази у гајњаче и подзоле захваљујући порасту количине падавина. Црвеница је погодна за гајење винове лозе и воћа (смоква, маслина и др).

Црница (педологија)

Црница или чернозем (црнозем) је зонални тип земљишта који је развијен на лесној подлози. Настаје под утицајем степске и континенталне климе. Током јесени и оштре зиме, када је распадање органских материја сведено на минимум долази до нагомилавања хумуса. Из тог разлога је црница веома плодно тле. Током влажнијег пролећа на чернозему буја травната вегетација.

Црница је распрострањена у већем делу континенталне Европе — Хрватска, Мађарска, Србија, Русија, Украјина и др. Јавља се и у Канади. У Србији чернозем захвата велика пространства у Војводини у Срему, Бачкој и Банату. Једним делом јавља се и у Мачви и Стигу. Деградирани чернозем јавља се по ободима ових области и мање је плодности.

Моћност чернозема износи 50-60 сантиметара, ређе 1 метар, а максимално око 1.5 метара (Украјина). Боја му је тамно црна, због чега је и добио такво име. Структура је мрвичасто-орашаста. Црница спада у типска развијена земљишта и у њој је живот веома интензиван — глисте, микроорганизми, ровчице и др. Црница је погодна за гајење свих врста житарица (кукуруз, пшеница, раж и др).

Ово су хумусно-акумулативна земљишта са A-C профилом.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.