Паша

Паша (тур. paşa, првобитно başa — „поглавар“) је титула високих војних и цивилних достојанственика у Османском царству, која се стављала иза властитог имена: Мехмед-паша, Омер-паша.

Постојала су три степена те части:

У Републици Турској титула паша се давала генералима и маршалима, али је укинута 1934. године.

У пренесеном значењу то је безобзиран, набусит господар, човек заповедничког понашања.

Неки од познатих паша су: Талат-паша, Омер-паша Латас, Мехмед-паша Соколовић, Али-паша Гусињски, Махмуд-паша Абоговић, Петар Ћуда-Мустафа-паша, Дамад Али-паша, Есад-паша Топтани, Махмуд-паша Бушатлија, Софи Синан-паша, Коџа Синан-паша, Махмуд-паша Ротља, Џелал-паша Зогољ...

Иван Јастребов пише да је велики број паша био српског порекла због чега је и српски језик на османском двору био "у моди". [2]

Литература

  • Опћа енциклопедија ЈЛЗ - Загреб 1980. године (6. том Них-Рас)

Референце

  1. ^ Туг (тур.) је коњски реп привезан на врху копља, са златном јабуком на врху, који се носио као застава пред пашама када су путовали или ишли у бој.
  2. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 438. Београд: Службени гласник.
13. јун

13. јун (13.6) је 164. дан године по грегоријанском календару (165. у преступној години). До краја године има још 201 дана.

15. децембар

15. децембар (15.12.) је 349. дан године по грегоријанском календару (350. у преступној години). До краја године има још 16 дана.

18. април

18. април (18.04) је 108. дан у години по грегоријанском календару (109. у преступној години). До краја године има још 257 дана.

3. октобар

3. октобар (3. 10) 276. је дан у години по грегоријанском календару (277. у преступној години). До краја године има још 89 дана.

Балкански ратови

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови су били увод у сукоб ширих размера, Први светски рат. (види: Узроци Првог светског рата).

Босански вилајет

Босански вилајет је бивша покрајина Османског царства. Основан је 1867. године након велике територијалне реорганизације османске државе. Званично је постојао све до аустроугарске анексије 1908. године, а фактички свега 11 година, до окупације 1878. Прије оснивања вилајета, највећи дио овог простора је припадао Босанском ејалету (пашалуку).

Везир

Везир (перс. وزير — „носач докумената“) је реч која означава министра у исламском свету. У доба халифата, везир је био саветник халифа (нпр. легендарни Бармакинди на двору Харун ел Рашида).

Службу везира су увели халифи Абасиди око 750. године по угледу на персијске Сасаниде. После пада Багдадског халифата 1258. преузели су је и други исламски владари. У турској држави (по угледу на Селџуке) везирско је звање установио султан Орхан I око 1350. године. Било је више везира, који су улазили у тајно веће – Диван, на чијем је челу стајао велики везир.

У 16. веку су била 4 везира, који су били врховне војсковође – сераскери. У време Сулејмана Величанствени неки беглербези, добили су назив везира (паша са три туга). Касније су везири постојали у свим пашалуцима (везир у Босни). Арапске земље које су се у XIX и 20. веку отцепиле од Турске, давале су министрима службени назив везир.

Најславнији везир био је Низам ел Мулк (убијен 1092.) који је служио двојици селџучких султана и водио државу 20 година. У Османском царству била је врло значајна улога великог везира, који је био десна рука султана па је назван и Први министар. Од 17. века, велики везири су водили државу уместо неспособних халифа из такозване Порте (нпр. династија Ћуприлића). Интересантно је да су већина османских везира довођени као робови и образовани у Цариграду у палати Топкапи.

Једини османски везир који је служио за време тројице султана је био рођен као Србин из Босне Мехмед-паша Соколовић.

Велики везир

Велики везир ("صدر اعظ или وزیر اعظم) је назив за највишег султановог поданика. Био је председник царског Дивана (владе) у Турској царевини. У време рата вршио је у име султана дужност врховног команданта.

Великог везира бирао је султан обично из реда везира царског Дивана (Порта), а такође и разрешавао ове дужности. Многи људи из балканских крајева обављали су току XV, XVI и XVII века дужност великог везира, као Махмуд-паша Анђеловић из Крушевца, Ахмед-паша Херцеговић (син херцега Стефана) и Мехмед-паша Соколовић из околине Рудог у Босни.

Велики везир је чувао царски печат.

Назив потиче од персијске речи везир (перс. وزير)

Гојчајска битка

Гојчајска битка (азер. Göyçay döyüşü, рус. Геокчайский бой, тур. Göyçay/Gökçay Savaşı) или Напад на Гојчај (азер. Göyçay basqını, тур. Göyçay/Gökçay Baskını), обухвата серију сукоба од 27. јуна до 1. јула 1918. године, између Османско–Азербејџанских коалиционих снага под командом Нури-паше и коалиције Совјетске 11. армије и припадника Јерменске Револуционе Федерације. Главна битка завршена је 30. јуна, али су се мањи сукоби наставили до 1. јула. Иако је бројност била шест према један у корист совјета, Централне силе су поразиле Јерменско–Руске снаге пре доласка у Генџи, тадашњем седишту Османске Кавкаске исламске армије. Османско–Азербејџанске снаге су након битке преузеле контролу над подручјем од Гојчаја дo Шамахија и окончале су Јерменско-Совјетску власт у региону.

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 31. јула 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Други српски устанак

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.

Есад-паша Топтани

Есад-паша Топтани (алб. Esat Pashë Toptani; Тирана, 1863 — Париз, 13. јун 1920) је био један од водећих албанских политичара почетком 20. века.

На самом почетку 20. века, у периоду у којем је Албанија припадала Османском царству, био је командант жандармерије у Јањини, а затим у Скадру и посланик у парламенту Османског царства. Када је 1913. године Османско царство изгубило контролу над Албанијом, организовао је проглашење три међународно непризнате албанске државе (Републике Централне Албаније 1913. године, Албанског Исламског Емирата 1914. године и Краљевине Албаније 1920. године). Почетком 1914. године је око два месеца био министар одбране и унутрашњих послова у првој међународно признатој албанској држави, Кнежевини Албанији. Уз подршку околних балканских земаља, био је поборник принципа Балкан балканским народима мимо воље и подршке Централних сила. Због оптужби да је подржавао побуну против принца протеран је из Албаније половином 1914. Вратио се у Албанију у јесен 1914, пошто су побуњеници успели да заузму територију Кнежевине Албаније и принуде принца на бекство из земље. Током Првог светског рата је подржавао савезнике и са одредом албанских жандарма једно време учествовао у биткама на Солунском фронту. У Паризу га је по завршетку Првог светског рата убио атентатор Авни Рустеми у јуну 1920.

Мехмед-паша Соколовић

Мехмед-паша Соколовић, познат и као Мехмед Високи (отур. سوکلو محمد پاشا, тур. Sokollu Mehmed Paşa; Соколовићи, око 1506 — Истанбул, 11. октобар 1579), био је османски државник. Изузетно блиски човек Шејтаноглу.

Рођен је у селу Соколовићи код данашњег Рудог у српској православној породици, Мехмед је одведен у раном добу као део османског девиршме система сакупљања хришћанских дечака који ће бити одгајани да служе као јањичари. Ови дечаци ће бити приморана да пређу у ислам, одгајани су и образовани као војници и верници, али ће заузврат добити прилику да се укључе и напредују у Османском царском систему, Мехмед-паша Соколовић је био један од бројних који су направили завидне каријере доспевши до положаја Великог везира.

Мехмед-паша Соколовић у Османском царском систему налазио се на разним положајима као заповедник царске гарде (1543 — 1546), адмирал морнаричке флоте (1546 — 1551), гувернер-генерал Румелије (1551 — 1555) , трећи везир (1555 — 1561), други везир (1561 — 1565), а као велики везир (1565 — 1579) служио је за време три султана: Сулејмана Законодавца, Селима II и Мурата III. Убијен је 1579. године чиме се завршава његова 15-годишња владавина као де факто владар Османског царства. Одмах након његовог убиства изграђена је сплитска лука (1580 — 1592).

Мочвара

Мочваре су водена станишта која обухватају плитке стајаће воде и тла натопљено најчешће слатком водом.

Мочвару као чест облик стајаћих вода треба разликовати од

а) локве, плитке удубине са водом која пресушује током сушног периода

б) баре, плитке водене масе којој Сунце допире до дна и одликује се бујним биљним растињем

в) језера, која на земљи настају тек након леденог доба и у правилу се разликује еуфотички и афотички слој.Мочваре се најчешће налазе у речним низинама или уз језера, односно у рељефним депресијама с интензивном вегетацијом. У мочварама се, за разлику од тресава, не ствара тресет.

Према пореклу и начину дотока воде мочваре се деле на:

ниске, које се „хране“ само изданском подземном водом; код ових мочвара, вегетацијски слој је дебљи

високе, које се „хране“ само површинском водом, практично једино атмосферским водама; овде је слој вегетације танак

мешовите, које се прихрањују из оба извора; овај тип је најчешћи.Исушивање мочвара врши се мелиорацијом помоћу дренажних канала и насипа.

То је животна околина у којем не расту стабла, понекад има грмља, а уопштено се ту налазе еколошке заједнице које успевају на мокром минералном па до органском тлу, а могу опстати само уз непрекидни вишак воде. Разграничење између мочвара и других типова биотопа није једноставно. Оне су међуоблик између других биотопа као што су тресетишта, водене површине које се исушују или мокре ливаде и грмишта.

Типичне биљне врсте су из родова Eupatorium и Lysimachia, као и неке друге биљне заједнице које су врло важне као „паша“ за лептире и друге инсекте.

Многе мочваре су угрожене или су у прошлом веку и раније потпуно исушене због потреба пољопривреде за обрадивим површинама или из здравствених разлога (маларија). У новије време је дошло до промене односа према мочварама. Схваћен је њихов значај као човекове животне средине, и чести су успешни напори за ренатурирањем тих подручја.

Мустафа Кемал Ататурк

Мустафа Кемал паша Ататурк (тур. Mustafa Kemal Atatürk; Солун, 19. мај 1881 — Истанбул, 10. новембар 1938), оснивач модерне Турске и служио је као њен први председник од 1923. до његове смрти 1938. Идеолошки секулариста и националиста, његове политике и теорије су постале познате као кемализам. Спроводио је политику позападњивања, потискујући религију, уводећи западну моду, еманципујући жене, намећући презимена, реформишући правни систем и замењујући арапско писмо латиничним.

Рођен је у Солуну, у Грчкој која је била под контролом Турака, и са очеве стране посвећен војној служби, био је један од најбољих дипломаца у војној академији. Као млади официр критиковао је владу Османског царства и ушао је у Турски национални комитет јединства и напретка. Ипак, током Првог светског рата ратовао је за владу, победивши Савезнике на Галипољу. Кад је коначна савезничка победа довела је британске, француске и италијанске трупе у Анатолију, био је задужен да тамо поврати ред, те је искористио је прилику да подстакне народ против савезничких нападача. Након пораза и накнадног распуштања царства, он је предводио Турски национални покрет, који се одупирао подели турске територије међу победничким снагама савезника. Грчка и Јерменија које су турским поразом добиле нове територије, супротставиле су се турским националистима, али он је успоставио привремену владу у данашњој престоници Турске Анкари, и савладао сав отпор у рату који се касније назван Турски рат за независност. Он је затим укинуо оронуло Османско царство и прогласио је 1923. успостављење Турске Републике на његовом месту.

Као председник новоформиране Турске Републике, Ататурк је иницирао ригорозни програм политичких, економских и културних реформи са ултиматним циљем изградње модерне, прогресивне, и световне националне државе. Он је учинио основно образовање слободним и мандаторним, и отворио хиљаде нових школа широм земље. Он је исто тако увео латинично заснован турски алфабет, замењујући стари Отомански турски алфабет. Турске жене су добиле равноправна грађанска и политичка права током Ататурковог председништва, раније од многих западних земаља. Специфично, женама је дато право да гласају на локалним изборима Законом бр. 1580 дана 3. априла 1930, а неколико година касније, 1934, пуно универзално право гласа.Његова влада је спроводила политику туркификације покушавајући да створи хомогену и јединствену нацију. Под Ататурком, вршен је притисак на нетурске мањине да говоре турски у јавности, нетурски топоними и презимена припадника мањина су мењани у турске облике.Турски парламент му је доделио презиме Ататурк („отац Турака“) 1934, као знак признања за улогу коју је играо у изградњи модерне турске Републике. Током 1937, појавили су се први знаци погоршавања Ататурковог здравља. Почетком 1938, док је био на путу за Јалову, озбиљно се разболео и отишао је у Истанбул ради лечења. Дијагнозирана му је цироза јетре. Умро је 10. новембра 1938. у палати Долмабахче, у Истанбулу, где је и провео последње дане живота. У његову част, сви сатови у палати су заустављени и показују 9:05 часова ујутру, време када је он преминуо. Наследио га је као председника његов дугогодишњи премијер Мустафа Исмет Инени, и одата му је почаст државним погребом. Године 1953. је изграђен и отворен његов маузолеј, која је окружен парком званим Парк мира у част његовог познатог израза „Мир у кући, Мир у свету”.

Године 1981, за стогодишњицу Ататурковог рођења, његово сећање су почаствовали УН и Унеско, који су је прогласили Годином Ататурка у свету и усвојили Резолуцију о Ататурковој стогодишњици, описујући га као „вођу прве борбе против колонијализма и империјализма” и као „изузетног промотера осећаја разумевања између народа и трајног мира међу народима света и да је целог живота радио на развоју хармоније и сарадње између народа без прављења разлика”. Ататурк је комеморисан многим споменицима широм Турске, као и у бројним земљама широм света где су места именована у његову част. Елефтериос Венизелос, бивши премијер Грчке, предложио је Ататурково име 1934. године за Нобелову награду за мир.

Омер-паша Латас

Сердар Екрем Омер-паша Латас (Јања Гора, 24. септембар 1806 — Цариград, 18. април 1871) је био османски паша српског поријекла, родом из Војне крајине у Хабсбуршкој монархији.

Осек Паша

Осек Паша (алб. Osek Pashë) је насељено место у општини Ђаковица, на Косову и Метохији. Према попису становништва из 2011. у насељу је живело 267 становника.

Први балкански рат

Први балкански рат (буг. Първата балканска война, грч. Αʹ Βαλκανικός πόλεμος, тур. Birinci Balkan Savaşı) оружани је сукоб који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године и водио се између чланица Балканског савеза — Краљевина Бугарска, Краљевина Грчка, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора — на једној страни и Османског царства на другој. Комбиноване војске балканског савеза савладеле су бројчано инфериорину и стратешки лоше организовану османксу војску, што им је омогућило брзу побједу.

Рат је био свеобухватна и неизмјерна катастрофа за Османско царство, које је изгубило 83% европске територије и 69% европског становништва. Као резултат рата, Савез је заузеo и подијелио скоро све преостале османске територије у Европи. Предстојећи догађаји довели су до стварање независне Албаније, што је разљутило Србе. Иако је постигла највећи успијех током рата, Бугарска је била незадовољана подијелом територија на подручју Македоније, што је проузроковало Други балкански рат.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.