Пауни

За чланак о истоименој животињи, погледајте чланак Паун.

Пауни или Паун-поље (Пауново поље[a]) је место на Косову, које се помиње у средњовековним изворима, као место једног од дворова Немањића око Сврчинског језера. Данас је оно познато као Талиновачко поље и простире се између Јерли-Талиноваца, Урошевца и Муаџир-Талиноваца.

Историјат

Код Пауна су византијске снаге потукле словенске устанике предвођене Бодином, почетком 1073. година, чиме је велики устанак угушен, а сам Бодин је заробљен. У доба краља Милутина, у Паунима се налазио један од дворова Немањића (1314), а забележено је да су воденице у том крају биле део властелинства манастира Грачанице.

Остаци грађевина

На овом простору нису уочљиви остаци неких грађевина, нити је у локалним предањима очувано сећање на њих, а нису забележени ни случајни налази керамике, цигала или неког другог налаза из средњег века[1]. Према подацима из 1975. године, на овом простору нису вршена археолошка истраживања, али су према причама мештана после Другог светског рата су у близини Муаџир-Талиноваца вршена ископовања. Током њих су откривени темељи зграде или цркве, али нема података о томе ко их је обављао, нити шта је тада пронађено, док њихови трагови тих радова више нису уочљиви на терену. Поред тога, код села Плешине су пронађени темељи неке грађевине, које локално становништво приписује Римљанима.

Напомене

  1. ^ Старији мештани тог подручја користе тај термин.

Референце

  1. ^ Здравковић, Иван (1975). Средњовековни градови и дворци на Косову. Београд.

Литература

Здравковић, Иван (1975). Средњовековни градови и дворци на Косову. Београд.

Види још

Ђорђе Војтех

Ђорђе Војтех је био предводник устанка Словена у Поморављу 1072. године. Сам устанак је избио у бугарској теми Византијског царства, а организатори побуне били су бољари из Скопља. Вођа устанка постао је најугледнији члан рода кавхана, Ђорђе Војтех. Одмах на почетку устанка, устаници су се обратили за помоћ дукљанском владару Михаилу који је пристао да им пошаље свог сина Константина Бодина за вођу.

У Призрену на јесен 1072. године уз присуство војводе Петрила и вође покрета Ђорђа Војтеха, Константин Бодин је проглашен за цара под именом Петар. Ђорђе Војтех је после напредовања Константина Бодина и војводе Петрила под притиском византијске војске ипак предао Скопље Ромејима. И поред тога остао је непријатељ византијске управе и препоручивао Константину Бодину да крене на Скопље и уништи византијску војску и њене заповеднике. Византијска војска кренула је у сусрет војсци Констаина Бодина, који је кренуо према Скопљу, и поразила га код места Пауни на Косову и Метохији.

То је последњи пут да се Ђорђе Војтех појављује у писаним документима.

Бугарска (тема)

Тема Бугарска је била тема Византијског царства која је постојала у периоду од 1018. године до краја 12. века. Основана је након пада Самуиловог царства. Византијска власт над Бугарском окончана је стварањем Другог бугарског царства и падом Цариграда 1204. године.

Громовита птица

Громовита птица (енгл. Thunderbird) је митолошко биће из митологије сјеверноамерички индијанаца. Ово биће наводно обитава у дивљини Сјеверне Америке. По неким особинама овај биће је слично криптиду „великој птици”.

Дукља

Дукља или Дoклејa је средњовјековна српска држава која је постојала од 7. вијека до друге половине 12. вијека, већим дијелом на простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније. Од 11. вијека иста област почиње се називати и Зетом, а од 15. вијека Црном Гором. Језгро државе Дукље била је област између Боке Которске и ријеке Бојане, а била је издијељена на девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик и Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ).

Кокоши

Кокоши или коке или кокошке (лат. Galliformes) су веома распрострањен ред из класе птица (лат. Aves). Одликују их веома снажне ноге које су добро прилагођене чепркању и трчању. Када лете, то чине само на кратким раздаљинама. Већина врста се гнијезди на тлу. Налазе се на свим континентима, али највећи број врста је у Азији.

Кокоши највише обитавају у шумама, али то није њихово једино станиште.

Константин Бодин

Константин Бодин (Дукља, око 1050 — Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Био је син и наследник краља Михаила I Војислављевића. Као млади принц учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овенчан царским достојанством. На пролеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноиталијанског рада Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и области Рашке и Босне, чиме је објединио готово све српске земље.Од јужнословенских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро у око 1100. или 1101. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра. Нека новија истраживања указују на могућност да је умро већ око 1099. године.

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ (алб. Kosovа dhe Metohiа), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (алб. Krahina Autonome e Kosovës dhe Metohisë), понекад кратко Косово (алб. Kosova), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Под привременом је управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под апсолутном доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под привременом администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији — ЕУЛЕКС КОСОВО”, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије, што је чин против Устава Републике Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 99 од свеукупно 193 чланица Организације уједињених нација.

Манастир Црна Река

Манастир Црна Река је монашка испосница усред планина јужног дела Централне Србије, Рибариће, смештена у клисури Црне реке. Манастир се налази у селу Рибариће и припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Поред све своје изузетне лепоте и знаменитости, манастир Црна Река је дуго био скоро непознат ван своје уже околине. Тек од скора, изградњом моста на језеру код Рибарића и поправком прилазног пута, манастир Црна Река, као редак драгуљ српске средњевековне културе, излази из релативне анонимности у којој обитава већ пуних 700 година. Манастир је активан, мушки и о њему брину монаси.

У манастиру се налазе мошти Светог Петра Коришког, једног од познатих српских подвижника из 13. века. У манастиру постоји пећина у којој је смештена црква, у тој пећини постоји камено удубљење у коме се вода скупља кап по кап. Вода је, како кажу верници, лековита и нарочито помаже код болести очију, зато је народ назива „водом Светог Архангела Михаила”.

Постоји још једна светиња у манастиру која привлачи велику пажњу верника, а то је гроб Свештеномученика Харитона, некадашњег сабрата црноречког. Свештеномученик Харитон, сабрат манастира Светих Архангела код Призрена, мученички је убијен од стране ОВК-а терориста у околини Призрена 15. јуна 1999. године.

Мисисипи (река)

Мисисипи (енгл. Mississippi) је река у централном и југоисточном делу САД. Дугачка је 2.320 mi (3.730 km), а од извора њене притоке реке Мисури 5.969 km. Мисисипи је најдужа река Северне Америке, а са Мисуријем је четврта по дужини у свету (после Амазона, Нила и Јангцекјанга). Протиче кроз америчке савезне државе Минесота, Висконсин, Ајова, Илиноис, Мисури, Кентаки, Тенеси, Арканзас, Мисисипи и Луизијана. Мисисипи је главна река другог по величини дренажног система на Северно Америчком континенту, док је највећи дренажни систем Залива Хадсон. Река у потпуности тече у Сједињеним Државама (мада њен дренажни слив досеже у Канаду). Са својим многобројним притокама, Мисисипијев слив дренира потпуно или делом 31 државе САДs и две Канадске провинције између Стеновитих планина и Апалачких планина. Површина слива Мисисипија износи око 3.275.000 милиона km². Плован је на дужини од око 3.130 km, а његов извор је 1832. године открио Хенри Скулкрафт.

За почетак реке узима се место где она истиче из језера Итаска у северном делу савезне државе Минесота. Из језера истиче на надморској висини од 450 метара. Мисисипи се улива у Мексички залив преко делте која има три главна рукавца и неколико мањих. На реци се јавља висок водостај у пролеће, када се топи снег, као и лети када на овом простору падају обилне кише. Пошто су шуме које су се налазиле око реке уништене, сада се река често излива и причињава велику материјалну штету. Највећа поплава је била 1927. године. Важнија притоке са леве стране је Охајо, а са десне стране Мисури, Арканзас и Црвена река Југа.

Амерички староседеоци су дуго живели дуж реке Мисисипи и њених притока. Већина њих су били ловаци-сакупљачи, али су неки, као што су градитељи насипа, формирали плодна пољопривредна друштва. Долазак Европљана у 16. веку променио је изворни начин живота, како су први истраживачи, а затим насељеници, у све већим бројевима пристизали. Река је прво служила као баријера, формирајући границе за Вицекраљевство Нова Шпанија, Нову Француску, и ране Сједињене Државе, а затим као витална транспортациона артерија и комуникациона веза. У 19. веку, током доба високе заступљености идеологије манифестне судбине, Мисисипи и неколико западних притока, а пре свега Мисури, формирали су путеве за западну експанзију Сједињених Држава.

Формирана од дебелих слојева рекчних силтних наноса, област око Мисисипија су међу најплоднијим пољопривредним регионима у САД, што је довело до ере спратних речних пароброда. Током Америчког грађанског рата, заузимање Мисисипија од стране снага Уније је означило прекретну тачку ка победи због важности реке као као трговачке и транспортне руте, не само за Конфедерацију. Због знатног раста градова и великих бродова и баржи који су заменили речне бродове, током првих декада 20. века дошло је до спровођења масивних инжењерских подухвата као што су насипи, преводнице и бране, који су често рађени у комбинацији.

Од почетка савременог развоја слива, Мисисипи је такође видео свој удео загађења и проблема животне средине - најважније велике количине пољопривредног отицања, што је довело до настанка мртве зоне Мексичког залива у близини ушћа реке. Последњих година, река је показала стабилан помак ка каналу реке Атчафалаја у ушћу; промена курса би била економска катастрофа за луку града Њу Орлеанс.

Нишка котлина

Нишка котлина (арх. Нишко поље) је пространо улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор на југоистоку Србије у тектонском рову композитне долине-потолине Јужне Мораве. Као део простране Јужноморавске долине истог морфолошког типа, Нишка котлина почиње на истоку од Сићевачке клисуре, док на западу сраста са моравском потолином, чинећи котлину која по површини (620 km2) и броју становника (260.237) спада међу веће географске просторе ове врсте у Јужној Србији.

На основу физичко-географских, друштвено-географских и демографских карактеристика, она је сложени развојни систем, у коме централно место заузимају град Ниш једно бањско и 72 сеоска насеља са својом инфраструктуром, највећим ресурсима у плодном земљишту и велико богатство термо-минералних вода. Конурбациони процеси у Нишкој котлини су добар пример специфичних облика прилагођавања градској култури у условима новог живота и сељачке еманципације, који и до данашњих дан нису окончани, нарочито у ободним деловима котлине.

„Иако је претежно уоквирена високим брдско-планиниским ободом, Нишка котлина је у повољној комуникативној вези са суседним котлинама, захваљујући највише долинама Јужне Мораве, Нишаве и Кутинске реке“..

Паун

Паун (лат. Pavo) је род птица из породице фазана (лат. Phasianidae).

Престонице Србије

Престоница Србије данас је Београд који је то постао 1841. године, када је кнез Михаило Обреновић (прва влада 1839—1842, друга влада 1860—1868) преместио престоницу из Крагујевца. Списак историјских престоница Србије се налази испод и поређан је по хронолошком редоследу.

Рушевине средњовековног града Сврчина

Сврчин је био један од двораца Немањића, смештених у области некадашњег Сврчинског језера, североисточно од данашњег Урошевца. Познат је као место у коме је Душан Силни (краљ 1331—1346, цар 1346—1355), након збацивања оца са власти, овенчао за краља, 08.09.1331. године на сабору српске властеле.

Сврчинско језеро

Сврчинско (Косовско) језеро је било вештачко језеро на Косову, створено у доба Немањића, који су у његовој непосредној близини имали своје дворце: Штимље, Пауни, Неродимље и на острву у језеру, Сврчин. Налазило се у равници, северно од данашњег Урошевца, а настало је преграђивањем корита Неродимке, чији је један део преусмерен ка Ситници.

Списак тврђава у Србији

Списак тврђава у Србији представља списак остатака средњовековне фортификационе архитектуре на територији Републике Србије, рађен на основу података које је сакупио Александар Дероко са сарадницима. На списку се налазе:

Тврђаве

Утврђене куле (тзв. „донжон куле“)

Манастирска утврђењаНа списку се налази више назива за исту утврду ради лакшег сналажења.

Стара Србија

Стара Србија је историјски и географски појам, настао у 19. веку под утицајем геополитичких промена које су наступиле стварањем Кнежевине Србије, након чега је за области које су чиниле језгро средњовековне Србије, а које су остале под турском влашћу, почео да се употребљава појам Стара Србија. Просторни опсег појма Стара Србија се у стручној литератури и публицистици употребљава у ширем или ужем значењу. У ужем смислу, појам обухвата Стару Рашку, Косово, Метохију и највећи део Вардарске Србије, данас Вардарске Македоније, док у ширем смислу обухвата целу Вардарску Србију и делове Егејске Македоније.

Стефан Душан

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. — Девол, 20. децембар 1355.), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године од оца Стефана Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а после годину дана борбе за власт — на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета.

Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.

У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. Убрзо након тог рата се крунисао за цара, али његову титулу нису признавале многе државе. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Напао је Босну и чак је стигао до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану, чак је и предвидео опасност од Турака.

Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.

Занимљиво је да је имао свој посебан одред плаћеника, од којих је најпознатији Палман Брахт.Године 1349. је донео веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан је сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

Урошевац

Урошевац (старији назив Феризовић; алб. Ferizaj, Ferizaji, Ferizoviç) је град и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југоисточном делу Косова и Метохије и припада Косовском управном округу. Према попису из 2011. године било је 42.628 становника.

Фазани (потпородица)

Фазани или пољске коке, праве коке, прави фазани (лат. Phasianinae) су потпородица породице фазани (Phasianidae) из реда кока (Galliformes). У ову потпородицу спада велики број врста фазана, паунова, монала, прашумских кокошки и трагопана.

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.