Пасјане

Пасјане (алб. Pasjani или Pasjan) је насеље у општини Гњилане, Косово и Метохија, Република Србија.

Овде се налази основна школа „Миладин Поповић“.

Пасјане
Pasjane
Пасјане
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Управни округКосовскопоморавски
ОпштинаГњилане
Географске карактеристике
Координате42°24′25″ СГШ; 21°29′44″ ИГД / 42.4069° СГШ; 21.4956° ИГДКоординате: 42°24′25″ СГШ; 21°29′44″ ИГД / 42.4069° СГШ; 21.4956° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина532 м
Пасјане на мапи Србије
Пасјане
Пасјане
Пасјане на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број38266
Регистарска ознакаГЛ

Географија

По законима самопроглашене Републике Косово насеље се налази у саставу општине Партеш.

Село Пасјане смештено је у Горњој Морави, на друму који из Гњилана води у Прешево. Пасјане је насеље у општини Гњилане на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Пасјане површине 1.527 ha. Село је пре 20 година имало 2.600 становника, а сада има око 1.000 становника. Познато од старина, први пут је поменуто у даровној повељи кнегиње Милице хиландарском пигру Св. Василија, а затим у једном запису из 17. века као пети конак на путу из Новог Пазара у Цариград (помиње Пасїань). Током своје дуге историје село је преживљавало тешке тренутке, као и остала села која су пала под турску власт. Било је великих притиска од стране Турака и Арнаута да тадашњи житељи промене веру, али је упркос томе остало насељено српским православним живљем. Једнобродна црква „Светог Преображења“[1] подигнута је трудом мештана 1861. године и током турске владавине више пута је рушена, паљена и обнављана. Зидно сликарство у техници „ал секо“ и иконостас потичу из 19. века. У цркви је било сачувано неколико старијих икона из 17. и 18. века.

Историја

У турском катастарском попису — дефтеру из 1455. године помиње се под именом Пасјан и наводи се да у селу има 94 домаћинства са српским становништвом, на челу са попом.[2]

У селу је 1900. године прослављена школска слава Св. Сава. Након литургије у цркви коју је обавио поп Трајко Антић, литија са народом дошла је у српску школу. Домаћин школске славе (кум) био је мештанин Илија Бојић. Светосавску беседу изговорио је учитељ Илија Поповић. Током ручка свирале су гајде.[3]

Демографија

Насеље има српску етничку већину.

Број становника на пописима:

[4][5]

Попис по националној припадности

Етнички састав према попису из 2011.[6]
Срби*
  
973 99,99 %
остали
  
1 0,01 %
Укупно: 974
  • Срби су делимично бојкотовали попис па тачан број није познат

Порекло становништво по родовима

Подаци из 1929. године[7]:

Српски родови:

  • Дивинци (6 кућа, славе св. Арханђео), староседеоци. За врема неке „давнашње битке“ много се њихових домова иселило у Шумадији. Имају презиме Јовић и Пауновић.
  • Костићи (8 k., Митровдан), врло стари досељеници из околине Косовске Митровице. Костићи су старији од албанског досељавања у Горњу Мораву.
  • Шошићи (2 k., св. Никола). Старином из Прилепа. Приликом сеобе кренуло је њих четири брата, па се један задржао у Пасјану, а остала три брата отишла у Аустроугарској.
  • Рајчићи (1 k., св. Арханђео) су старином од Крагујевца. Исељени у првој половини XVII века у Белановце код Куманова, доцније због албанског зулума пређу у Горњу Мораву. Мало су живели у Ђелекару код Витине, па опет због зулума прешли у Пасјане око 1770. године.
  • Бугарци (2 k., св. Никола) су непознате старине.
  • Камишевићи (9 k., св. Ђорђе Алимпије). Старином су из рода Камишевића, чија им је старина у Доњој Шипашници. Нису били „мирни“ па су због тога западали у крв и постајали слуге, да би добили заштиту јачих господара. Живели су у Петровцу и Доњем Кусцу, а око 1810. године су се задрзали у Пасјану као слуге у Амит-спахијиних из Гњилана.
  • Живковићи (2 k., св. Никола), пресељени из Коретишта око 1810. године.
  • Липовчани (6 k., св. Врачи); пресељени из Липовице око 1810. године кад су им се рођаци „потурчили“. Они су се како причају, још у Липовици заједно са Дивинцима и Костићима из Пасјана, „кад је некад била овде битка“, борили с Турцима и пошто су Турци поново оосвојили земљу. Доскоро су чували и неку „дугачку историју"
  • Манџукевићи (5 k., св. Никола). Старином од Крагујевца. До око 1830. године су живели у Горњем Ливочу, па су као слуге прешли у Пасјане.
  • Рајковићи (1 k., св. Врачи); пресељен из Липовице око 1830. год. на имање Албанаца из Подграђа. У ¨Липовици им Албанци „заузели“ имање, а кажу да су били богати као господари Џинићи.
  • Симебојковићи (5 k., св. Врачи); пресељени од зулума из Липовице око 1830. године за слуге у Пасјану на имању Албанаца из Подграђа.
  • Карафиљци (3 k., св. Никола); пресељени из Липовице око 1830. године као слуге. Презиме им је по некој Баби Карафиљки.
  • Дрндарци (4 k., св. Никола); пресељени из Липовице око 1830. године.
  • Бојићи (8 k., св. Никола). Старином су из Мозгова код Гњилана. Живели су у Зебницу и Паралову. а око 1830. године прешли у Пасјане за слуге у Сулејман-спаијиних, доцније у приштевачких бегова. Нешто имање су купили још за време Турака. У Мозгову су се презивали Вулин, а у Пасјану им је дато ново презиме по некој њиховој баби Боји.
  • Гуџурци (4 k., св. Арханђео), досељени око 1830. године из Робовца као слуге.
  • Гужвићи (5 k., св. Никола); пресељени из Бинача око 1830. године за слуге у Џинића.
  • Матропазовићи (11 k., св. Арханђео); пресељени око 1830. године из Пожарања за слуге. Презиме им је по неком предку Пави, који је говорио као матрапаз.
  • Јанцићи (4 k., св. Никола), пресељени из Влаштице за слуге.
  • Врањци (6 k., св. Никола); пресељени из Великог Ропотова од истоименог рода око 1850. године као слуге. Старином су из врањског округа.
  • Гадалци (1 k., св. Петка); пресељени са Врањцима из Великог Ропотова из рода Паунића за слуге.
  • Баљинци (10 ., св. Петка); пресељени из Великог Ропотова са Гадалцима.
  • Моравци (4 k., св. Ђорђе); пресељени из Доње Мораве око 1850. године као слуге.
  • Аџи-Перци (5 k., св. Ђорђе); пресељени због зулума из Носаља као слуге око 1850. године.
  • Баштованци (2 k., св. Никола). Око 1810. године исељени из Доњег Кормињана у Гњилане, живели и у Доњој Будризи: у Пасјану прешли око 1870. године као слуге.
  • Ђорђијини (3 k., св. Никола), досељени око 1870. године из Мигановца. Старо им је презиме Мутавџијини.
  • Казак (1 k., св. Јован). Старином из Доње Будриге, живео у Владову, а око 1890. године прешао у Пасјане на купљено имање.
  • Жегранови (2 k., св. Ђорђе); пресељени из Жегре око 1890. године за слуге.
  • Крчкозини (2 k., св. Врачи). Старином из Липовице. И раније су због зулума напуштали имање и пресељавали се у Пасјане и Владово, за слуге, па се поново враћали у Липовици. Најзад настањени у Пасјану око 1900. године за слуге на имању Албанаца из Подграђа. Презиме им је, кажу, дошло што су их некада ухватили где им је украђена коза „крчка“ у лонцу.
  • Керић (1 k., св. Петка); пресељени око 1900. године из Владова.
  • Цветанци (1 k., св. Тодорица); пресељени из Жегре на купљено имање 1911. године.
  • Крстић (1 k., св. Врачи); пресељени из Липовице 1919. године на купљено имање.
  • Манчић (1 k.), доселио се 1925. године из врањског краја.
  • Презимена која се јављају у селу су: Аксић, Алексић, Антанасковић, Антић, Антонијевић, Анђелковић, Арсић, Богдановић, Бојковић, Бујић, Васић, Гужвић, Денић, Димитријевић, Ђорић, Ђорђевић, Живић, Живковић, Илић, Ивановић, Ивковић, Јанцић, Јевтић, Јордановић, Јовановић, Јовић, Керић, Китановић, Костић, Лентић, Макић, Максимовић, Манџуковић, Марковић, Матрапазовић, Миленковић, Младеновић, Николић, Ничић, Нојић, Нотковић, Пауновић, Павловић, Перић, Петковић, Петровић, Рајчић, Ристић, Савић, Серафимовић, Симијоновић, Симић, Симоновић, Станковић, Стевић, Стојановић, Стојковић, Тонић, Трајковић, Филиповић, Цветковић и Шошић.

Види још

Референце

  1. ^ Црква Св. Преображења spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs (на језику: српски)
  2. ^ Oblast Brankovića — Opširni katastarski popis iz 1455. godine, strana 183 i 184 (Orijentalni institut Sarajevo, Sarajevo 1972.)[1]
  3. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  4. ^ Попис становништва (по српским подацима) pop-stat.mashke.org (на језику: српски) (на језику: албански)
  5. ^ Попис становништва (по косовским подацима) pop-stat.mashke.org (на језику: албански) (на језику: српски)
  6. ^ Етнички састав становништва Републике Косов 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  7. ^ Атанасије Урошевић — Горња Морава и Изморник, страна 203, 204 и 205 (Насеља и порекло становништва (књига 28) — Српски етнографски зборник (књига LI), Београд 1935.)[2][3]

Спољашње везе

Gimnazija „Patrijarh Pavle”

Gimnazija „Patrijarh Pavle”, nekadašnja Petnaesta beogradska gimnazija, počela je sa radom 1991. godine.

Љубомир Јездић

Љубомир Јездић — Развигора (1. октобар 1884 — 15. септембар 1927) је био српски четнички војвода и адвокат. Четовао је по Старој Србији.

Алекса Јовановић Коџа

Алекса Јовановић - Коџа (Елевци, 27. март 1875 — Зајечар, 28. фебруар 1943), је био српски просветни радник и историчар.

Борба код Пасјане

Ради осигуравања тековина остварених после борбе на Дренову, било је неопходно да се исцрпљеним и проређеним српским четама што хитније пружи помоћ у новим људима. Због тога је Централни одбор предвидео повратак на терен војводе Душана Вардарског са 15 четника. Поред тога, за формирање Горског штаба била су предвиђена и четири официра, међу којима и нови шеф, капетан Драгољуб Николић и заменик, поручник Душан Секулић (тај је касније то озказао), као и сви расположиви подофицири.

Успоредно са опремањем чета текла је "дискусија" око избора канала за прелаз преко границе. Спорили су се вицеконзул у Приштини Милан Ракић и шеф Конзуларног одељења др. Мирослав Спалајковић. Страхујући од арнаутске одмазде над српским живљем, Ракић се залагао за прелазак преко Кумановске казе и Вардара, а Спалајковић је инсистирао на преласку преко Косова сувим путем и под оружјем. Свој став је образлагао чињеницама да је кумановски канал проваљен и да су се српске чете, које су њиме пребациване , после сукоба са турском војском у непосредној близини границе, биле принуђене да се врате у Србију, док се је канал преко Гњилана показао безбедним. Милан Ракић је морао да прихвати став свога шефа и позвао је учитеља Стојана Дајића да организује прелазак.

Поред овога сукоба, често је долазило и до неспоразума између Централног и Извршног одбора. Незадовољан тиме, као и због несналажљивости Централног одбора у насталој ситуацији, Врховни одбор је одлучио да забрани рад овог Одбора, а Извршном одбору стави у надлежност искључиво техничко-оперативна задужења. Централни одбор је, по овој одлуци, обуставио рад 4. јула 1907., током најинтензивнијих припрема за прелазак чета.

Према плану Стојана Дајића, који је извршни одбор прихватио, чета је у суботу, 13. јула 1907. увече, прешла границу. Први даник је имала у ранилушкој цркви, одакле је са путовођама Јованом Марковићем-Гуџуром из Пасјане и Васом Томкићем (панчевски пољак), стигла у зору 15. јула, у пасјанску цркву, одређену за други даник. Томкићево задужење било је да до Витине пребаци пушке за Скопски одбор. Као награда за ово обећан му је револвер.

Око поднева у цркви је опојана једна жена. Четници су том приликом били скривени у олтару, па постоји сумња да их је приметио и проказао Арнаутима неко ко је присуствовао опелу. Према другим сведочењима, чету су приметили Арнаути приликом преласка Јужне Мораве и пријавили властима. Упућене заптије нашли су пакло српског дувана и траг који их је довео до цркве. О томе је обавештена власт, која је за уништење чете ангажовала Арнауте и упутила турску војску.

Борко Паштровић

Борко Паштровић (Крагујевац, 12. април 1875 — Дајче, 18. децембар 1912) је био артиљеријски мајор, четнички војвода.

Драгољуб Николић

Капетан Драгољуб Николић био је српски четник у Старој Србији за време четничке акције почетком 20. века. Родио се у Београду, где је завршио основну школу, шест разреда гимназије и нижу школу војне академије. Са војводом Радетом Радивојевићем-Душаном повео је чету преко Косова у лето 1907. Чета је откривена од турске војске и локалних Албанаца код села Пасјана и осим тројице четника потпуно уништена.

Живко Гвоздић

Живко Гвоздић је био српски четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији 1906/1908, и у Првом балканском рату 1912.

Живојин Миловановић

Живојин Миловановић (23. јануар 1884, Крушевац — 25. мај 1905, Велика Хоча) је био пешадијски потпоручник и четник у Старој Србији за време борби за Македонију почетком 20. века.

Михаило Јосифовић

Михаило Јосифовић је српски четнички војвода у Старој Србији из времена Борби за Македонију почетком 20. века

ОШ „Миладин Поповић“ Пасјане

Основна школа „Миладин Поповић“ се налази у насељу Пасјане.

Омиљ Глишић

Омиљ Глишић (1892, Београд — 21/3 1912, Шумата Трница) је био пјешадијски потпоручник и четнички војвода.

Општина Гњилане

Општина Гњилане је општина у Косовскопоморавском округу, Косово и Метохија, Србија. У општини према проценама УНМИК-а живи 129.690 становника.

Петар Ђиновић

Петар Ђиновић (1880, Баре Краљске — 16. новембар 1909, Књажевац), је био поручник црногорске народне војске и национални радник. Завршио је три разреда гимназије и пјешадијску подофицирску школу у Београду. Акција његових земљака студената и других омладинаца привукла је и њега, и он се сав предао народном послу. 1905. био је као четник у Старој Србији, у чети Танкосића. Послије се вратио у Црну Гору, довршио официрски течај и ступио у војску као потпоручник, а затим је произведен за поручника у народној војсци. Када су у августу 1909. почела хапшења по Колашинској афери, Ђ. је ухапшен као један од главних криваца, оптужених за преврат у корист Србије. Војни суд у Колашину осудио је Ђиновића на смрт и пресуда је извршена стријељањем.

Петар Косовић

Петар Косовић (1875 — 1948) био је српски историчар и просветни радник, професор и директор Пљеваљске гимназије, Битољске гимназије.

Раде Радивојевић Душан

Раде Радивојевић, Војвода Душан или Душан Вардарски, био је српски четнички војвода у Старој Србији и Македонији за време борби за Македонију почетком 20. века.

Риста Стевановић Старачки

Риста Стевановић Старачки око 1870, Старац, Османско царство, је био српски четник и четнички војвода из времена четничке акције у Старој Србији почетком 20. века.

Света новомученица Босиљка Пасјанска

Света новомученица Босиљка Пасјанска, рођена као Босиљка Рајчић (Пасјане, код Гњилана — Депце, код Прешева), је светитељка Српске православне цркве коју су отели Арнаути, а након тога убили јер је одбила да се поарбанаси.

Седма београдска гимназија

Седма београдска гимназија је гимназија која се налази на општини Звездара у насељу Миријево. Смештена је у објекту некадашње основне школе „Вукица Митровић“.

Има 746 ученика распоређених 25 одељења друштевно-језичког и природно-математичког смера. Фунцкију директора гимназије врши професор географије Мирослав Маркићевић.

Трећа београдска гимназија

Трећа београдска гимназија је од оснивања 1891. године па све до 1956. године носила назив Трећа београдска гимназија, a једно време између ратова Трећа мушка реална гимназија. Позната је у једном периоду као Класична гимназија, a од 1963. Осма београдска гимназија. Ти називи Трећа, Класична, па Осма београдска, уз оне друге што их је донела једна недовољно осмишљена реформа пред крај осамдесетих година, обједињује живописно здање у Његошевој 15. На главном улазу Гимназије налази се бронзана плоча са угравираним натписом.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.