Пасха

Пасха (хебр. פֶּסַח [Pesah — Песах]) је јеврејски празник којим се обележава излазак Јевреја из египатског ропства под Мојсијевим вођством описаном у Тори, односно у Старом завету.[1]

Пасха је помичан празник који увек пада у пролеће,14. дана месеца нисана (март/април), по јеврејском календару.

Педесети дан после Пасхе, слави се празник Шавуот.

Види још

Референце

  1. ^ „Јевреји славе Пасху - празник прољећа”. Радио-телевизија Републике Српске. 9. 4. 2009. Приступљено 5. 5. 2012.
Јеванђеље по Јовану

Јеванђеље по Јовану (грч. Κατὰ Ἰωάννην εὐαγγέλιον) четврто је јеванђеље Новог завета. Написано је око 100. године, и по времену писања је последње канонско јеванђеље.

Јеванђеље по Јовану се значајно разликује од претходна три синоптичка јеванђеља (по Матеју, Марку и Луки). Јован се донекле дистанцира од Исусове историјске личности, и садржи већ развијену христологију која Исуса сматра божанским Логосом. Претходна три јеванђеља говоре углавном о Христовим проповедима у Галилеји, док се ово више бави проповедима у Јудеји. За разлику од осталих, не садржи ни једну Исусову причу. По Јовану, оно што је важно јесте да је Тома, који испрва није веровао у Исусово ускрснуће, Исуса назвао „мој Господар и мој Бог“, што је био начин на који су карактерисани римски цареви.Јеванђеље по Јовану осликава оновремени сукоб раног хришћанства и јудаизма. У време његовог настанка, хришћани се још увек нису сматрали засебном религијом, већ покретом унутар јудаизма. Фарисеји се представљају на негативан начин, јер нису верници, док су Јевреји приказани како се опредељују за и против хришћанства.Јеванђеље по Јовану једном трећином је посвећено последњим сатима живота Исуса Христа. Нагласак је на духовној страни Христовог живота. Исусови говори су дугачки и у њима много говори о себи. Исус божанског Оца приказује као оног ко доноси светлост слепима, радост тужнима, а живот мртвима. Ученике уводи у живот који је већ вечан јер никада неће престати.Према хришћанском предању, написао га је апостол Јован, један од Христових ученика. Данас већина научника не верује да га је написао Јован нити било ко од очевидаца, већ „Јоханинска заједница“, која вуче традицију од Јована; ово jеванђеље показује да је састављено из више слојева, достижући своју коначну форму око 90—100 године.Према неким истраживачима Јованово јеванђеље садржи и елементе неких других традиција, а већина се слаже да је настало у фазама, али не касније од краја првог века. Том схватању доприносе његови прецизни називи разних делова тадашњег Јерусалима, на арамејском језику (види у даљем тексту: историчност). Ово јеванђеље је изворно настало у Ефесу на старом грчком језику, а до нас долази путем најпре рукописа на папирусу, а касније путем преписивања у хришћанским кодексима. Питање опште прихваћености јеванђеоског канона (који укључује и Јована) већ у антици разрешава Иринеј (c. 202 н.е.), један од најранијих црквених отаца цитирајући сва четри јеванђеља.

Јешива

Јешива (хебр. ישיבה — седење) талмудска је школа за младе студенте, до двадесет година старости. Ученици су неудани Јевреји, удани Јевреји упишу у Колел.

Антисемитизам

Антисемитизам представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима, као религијској групи или нацији. Ова појава постоји још од средњег века, а врхунац је достигла средином 20. века када је у геноциду Хитлерове нацистичке Немачке страдало око 6 милиона Јевреја.

У свом основном значењу, антисемитизам не представља мржњу према Семитима, већ само према једном семитском народу, Јеврејима. За мржњу према Арапима, такође семитском етницитету, рећи ће се да је неко расиста, али никада да је антисемита, па би прецизнији назив за овај појам био антијеврејство.

Два су основна и врло повезана испољавања одликовала досадашњу историју негативних односа према Јеврејима. Прво се састоји у означавању Јевреја кривим за различита злодела и назови-злодела током историје (они су издали Христа, они су измислили комунизам, они владају светом, они у својим култовима убијају децу, итд.). Друго је једноставан производ овог првог, а састоји се у позивању на масовно истребљење Јевреја.

Догодине у Јерусалиму

Догодине у Јерусалиму или Сљедеће године у Јерусалиму (хебр. לשנה הבאה בירושלים) фраза је која се често пјева на крају Седер Пасхе или на крају Неила службе током Јом кипура. Употребу пјесме током Пасхе је по први пут забиљежио Исак Тирнау у 15. вијеку у својој књизи у којој је прикупио минхаге разних ашкенаских скупина.Догодине у Јерусалиму покреће заједничку тему у јеврејској култури о жељи за повратком у обновљени Јерусалим, а коментатори сугеришу да фраза служи као подсјетник исуства живота у прогнанству.

Зохар

Зохар (хебр. זהר‎, сјај) је класични текст јеврејског мистицизма, настао крајем 13. века у Шпанији. Аутор највећег дела овог трактата је Моше де Леон (умро 1305). Зохар читаву стварност посматра као симболичку алузију на Божији унутршњи живот. Учествовање у јеврејском ритуалу, али и сексуални однос мужа и жене значе сједињење са Богом. Утицај Зохара у јудаизму је велики и често се изједначва са утицајем Библије и Талмуда.

Леа

Леа или Лија (хебр. לֵאָה) је по Библији пророчица и жена пророка Јакова, једног од три велика јеврејска патријарха. Била је кћерка Лабана и старија сестра Рахиле.

У Књизи постања 29 пише да је Јаков толико заволео Леину сестру Рахилу да је пристао да код оца девојака ради седам година како би је оженио. Прве брачне ноћи отац је Јакову уместо Рахиле дао Леу, објаснивши да је код њих обичај да се најпре уда старија кћерка. Јаков је касније узео и Рахилу за жену, коју је волео више од Лее, након што је пристао да још седам година ради код оца девојака. Између Лее и Рахиле постојало је супарништво.

Видевши да Леа није вољена, Бог ју је учинио плодном. Леа је са Јаковом добила шест сина и једну кћерку. То су Рувен, Леви, Јуда, Исахар, Симон, Зевулон и Дина. Умрла је нешто пре Јакова и Јаков ју је према Књизи постања 49 сахранио у пећини где је и сам желео да буде сахрањен. Верници верују да је у питању Пећина патријараха (пећина у Макпели) у Хеброну. Тамо се налазе и гробови Аврама, Саре, Исака и Ребеке.

Месија

Месија (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎ — машиах] — „помазаник“) је средишњи есхатолошки појам јудаизма, прихваћен и у хришћанству и исламу. Месијом се назива искупитељ којег, у једном или другом виду, очекују све ове религије. У ширем значењу, месија означава сваку ослободитељску или спаситељску личност и придев месијански се користи за сва учења која очекују неког да поправи стање човечанства и света.Месијанска нада и ишчекивање још увек су један од темељних мотива јеврејске религије, иако је реформистички јудаизам одбацио идеју о личном месији заменивши је појмом „месијанског доба“ које одликује универзална правда и мир.

Мидраш

Мидраш (хебр. מדרש, на јеврејском значи истраживање). Овај појам најчешће означава тумачење Торе у јеврејству. Мидраш представља напор да се истине Торе изразе језиком и начином који слушаоци разумеју, да се укаже на применљивост Торе на конкретне историјске прилике. Даршан (онај ко упражњава мидраш) учествује у овом непрестаном разкривању Торе, која на овај начин постаје својеврсно непрестано откривање Бога. Данас се под појмом мидраш углавном подразумева збирка текстова (тумачења) познатих и анонимних рабина. У тим текстовима постоји мидраш Халаха и мидраш Хагада.

Мојсије

Мојсије (хебр. מֹשֶׁה — Моше, арап. موسى — Муса), према Хебрејској Библији, Старом завету и Курану, верски је вођа, законодавац и пророк, коме се традиционално приписује писање Торе, односно Петокњижја. Мојсије је најважнији пророк у јудаизму, а такође се сматра важним пророком у хришћанству и исламу, као и у низу других вера.

Постојање Мојсија, као и истинитост приче о изласку Јевреја из Египта, спорно је међу археолозима и египтолозима, пошто стручњаци на пољу библијске критике наводе логичне недоследности, нове археолошке доказе, историјске доказа и митове о пореклу у хананитској култури. Други историчари тврде да биографски детаљи и египтаско порекло, које се приписује Мојсију, подразумева постојање историјских политичких и верских вођа која су учествовали у учвршћивању хебрејских племена у Ханану крајем бронзаног доба.

Према Књизи изласка, Мојсије је рођен у време када је његов народ, деца Израелова, умножио толико да је то забринуло египатског фараона да би они могли помоћи египатским непријатељима. Мојсијева јеврејска мајка Јошаведа га је сакрила када је фараон наредио са убију сви новорођени дечаци. Мојсија је усвојила египаска краљевска породица. После убиства египатског надзорника, Мојсије је побегао преко Црвеног мора до земље Мадијамске, где је срео Бога који се указао у облику горућег грма. Бог је послао Мојсија да затражи од фараона ослобађање Израелаца. Након Десет пошасти, Мојсије је извео Израелце из Египта преко Црвеног мора. На Синајској гори, Мојсије је примио Десет заповести. После 40 година лутања у пустињи, Мојсије је преминуо у 120. години, надомак обећане земље.

Рабински јудаизам је израчунао да Мојсијев животни век одговара периоду између 1391. п. н. е. и 1271. п. н. е. Хришћанска традиција обично смешта његов живот у ранији период.

Ортодоксни јудаизам

Ортодоксни јудаизам је заједнички назив за више покрета унутар јудаизма, у коме су вјерници, са историјске тачке гледишта, сљедбеници јеврејског вјерског погледа. Његово формирање је завршено у касном средњем вијеку и почетком новог вијека. Средишњи дио религијског концепта ортодоксног јудаизма је Халаха у облику, у коме је записана у Усменом закону (у Мишни и Хемари, то јест у Тори) и сачињава Шулхан арух.

Празници Српске православне цркве

Сваки дан у току године посвећен је неком од светих, а такође и посебним светим догађајима — празницима и постовима.

По времену празновања празници се деле на: непокретне, који бивају сваке године увек у исти дан у току месеца, и покретне, који мада увек бивају у исти седмични дан, падају у различите дане у току месеца, зависно од времена празновања Пасхе.

По величанствености црквених служби, празници се деле на пет врста:

Велики празници за које се служи Свеноћно бденије — у Типику означени крстом у кругу црвене боје.

Средњи празници са две подврсте:

а) празници за које се такође служи Свеноћно бденије – у Типику означени крстом са полукругом црвене боје;

б) празници за које се не служи бденије, него само полијелеј – у Типику означени крстом црвене боје);

Мали празници, такође две подврсте:

а) празници за које се служи славословна служба – у Типику означени са три „непотпуно окружене“ тачке црвене боје и

б) празници за које се служи шестирична служба – у Типику означени са три „непотпуно окружене“ тачке црне боје).Од свих празника у години највећи празник је Свето Христово Васкрсење (Пасха). То је Празник над празницима и Слава над славама и збот тога се не сврстава ни у једну групу.

Сви велики празници у години деле по свом садржају на: Господње, Богородичине и празнике светих.

У току године постоји дванаест великих празника, установљених у част Господа нашег Исуса Христа и Божије Мајке. Поред њих постоје као велики празници и празници у част великих светих и у част бесплотних (бестелесних) Сила небеских — ангела.

Богослужебна црквена година почиње 1. септембра по старом календару, а цео годишњи круг Богослужења утврђује се у односу на празник Пасхе.

Рабин

Рабин (јев/хеб; раби — „мој учитељ") значи научник или мудрац, наиме — рукоположени тумач Библије и Усменог наука. Израз је вероватно настао у Палестини почетком 1. века и примењиван је на сваку ону особу чије је познавање рабинске књижевности било довољно да јој омогући одлучивање о питањима јеврејског закона. Институција професионалног, плаћеног рабина настала је тек у позном средњем веку, када су рабини постављани за верске вође заједница и када се од њих очекивало да све своје време посвете активностима заједнице, што се углавном огледало у:

одлучивању о свим питањима с подручја јеврејског закона,

обављању судијске улоге у цивилним и кривичним случајевима,

вођењу јешиве и

надгледању разних верских установа, као што су ритуално клање, систем основне школе, ритуална купатила (Микве) итд.Све до 19. века, држање проповеди није представљало главну делатност рабина.

Статус рабина стицао се тек после дугогодишњег изучавања Талмуда и рабинских кодекса и полагања испита код рабина високо цењених по својој учености и побожности. У 19. веку, у западној Европи и у САД основани су рабински семинари и установе чија је специфична намена била обучавање рабина. Улога савременог рабина, који је обично дипломирао на универзитету и рабинском семинару, сасвим је другачија од улога рабина из времена пре 19. века, поготово код америчких Јевреја. Изузев у случају неких ортодоксних рабина, његова главна делатност више није делатност правног стручњака и судије. У његовом домену такође није да надгледа мрежу верских институција која обухвата целокупну заједницу. Уместо тога, он служи као духовни вођа верске заједнице или синагоге, и велики део његовог времена посвећен је вођењу службе и проповедању, образаовању младих и одраслих, чинодејствовању при венчањима и сахранама, саветовању, међуверским делатностима, учествовању у добротворним организацијама заједнице итд.

Постављење рабина у ортодоксном јудаизму обавља јешива или, у неким случајевима, онај рабин који је, захваљујући својој учености, стекао право да поставља друге.

У конзервативном јудаизму, то обавља семинар; неки конзервативни рабини настоје да добију и ортодоксно постављење.

У реформистичком јудаизму, постављење врши призната теолошка школа. У свим тим огранцима постоје рабини које су поставиле теолошке школе из других земаља.

Данас и велики број жена служе као рабини у реформистичким и реконструкционистичким конгрегацијама.

Ришоним

Ришоним (хебр. ראשונים, од ришон, песма односно први), isto бивши, претходни, називају се водећи равиини од 11. века до 15. века. Деловали су углавном у Шпанији, Француској, Немачкој и северној Африци. Равини који су следили ришониме називају се ахароним (последњи, задњи). Ришоним опет са своје стране следе геоним (од гаон, молитва). Разлика између ришонима и геонима је историјски важна, по богословским темама разлике нису значајне. По ахаронима, који припадају ортодоксном јудаизму, не може се дискутовати о одлукама равија из претходних времена, осим ако се има одобрење више равија.

Сара

Сара (хебр. ‏שָׂרָה‏‎‎ – Сара; арап. سارا или سارة – Сара) је била Аврамова жена и полусестра и Исакова мајка, описана у Библији и Курану. Њено првобитно име је било Сарај. По Књизи постања, Бог је промјенио њено име у Сара као дио споразума када је Хагара родила Аврамовог првог сина, Измаела.

Хебрејско име Сара означава жену високог положаја и може се превести као принцеза или племкиња.

Сидур

Сидур (хебр. סידור), на јеврејском значи поредак и представља јеврејски молитвеник. Овакви молитвеници садрже свакодневне службе, службе за празнике и Шабат, као и благослове. Поред наведеног садржи и делове Библије, Песму над песмама, Псалме, мудре изреке. Постоје ашкенаске, сефардске и јеменске верзије и у њима је уочљива различитост локалних обичаја.

Табернакл

Табернакл је шатор састанка, павиљон, сеница с ковчегом код старих Јевреја; код римокатолика, то је ковчег, повећа кутија у облику кућице у којој се чува монстранца, посуда са посвећеном хостијом; заштитни кров за кипове, олтаре, гробове и др. (Појављује се и израз табернакул, могуће да је настао од латинске речи taverna).

Талмуд

Талмуд (хебр. תלמוד‎) представља огроман корпус јеврејских текстова првенствено теолошке садржине, али садржи и текстове из других области живота - бајке, легенде, право, философију, одредбе о одржавању хигијене, о одржавању домаћинства и располагању имовином, међуљудским и социјалним односима. У њега су инкорпорисане збирке расправа које су водили рабини о јеврејском праву, етици, обичајима и историји. Талмуд се састоји из два дела: Мишнах, који представља први писани преглед јеврејском усменог права: и Гемара, која представља расправу о Мишнах и о сродним Танатичким списима који често обрађују разнородне теме и широко тумаче Танакх. Изрази Талмуд и Гемара се често користе наизменично. Гемара је основа за све кодификације рабинског права и често се цитира у рабинској литератури. Цео Талмуд се често традиционално назива Шас (хебрејска абверација израза „шишах седарим“ што се односи на „шест заповести“ Мишнаха).

Према јеврејском учењу, подсредством Мојсија, јеврејском народу дат је двоструки закон: писани и усмени. Писани закон састављен је у пет књига од Мојсија, које сачињавају главни део Старог завета. Свих пет књига Јевреји називају: Тора.

Усмени закон Мојсије није написао, него га је усмено предао Јошуи (у Даничићевом преводу Старог завета помиње се под именом Исус Навин), а овај најстаријим Јеврејима, па је на тај начин од генерације до генерације предаван, кроз столећа допуњен и прилагођен новим обичајима. Овај усмени закон, огроман по своме обиму, касније је написан. На овом трудном и великом послу радило је око 2.500 рабина пуних петстотина година, од 100. година пре Христа, до 400. година после Христовог рођења. Тај написани усмени закон зове се: Талмуд.

Талмуд је света књига за Јевреје. Он садржава не само религиозну науку Јевреја, него и грађанске законе: приватно право, породично право и казнено право.

Талмуд на српски је превео Еуген Вербер, „Отокар Кершовани“, Ријека, 1982,

Танах

Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом.

Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).

Ускрс

Васкрс (стсл. въскръсъ, ређе и донекле арх. Велигдан) или Ускрс највећи је хришћански (црквени) празник којим се прославља Исусов повратак у живот — васкрсење. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти, укључујући и дан смрти: тј. прве недеље после Великог петка. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе (хебр. pessach) у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Код источних хришћана, Васкрс најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја, а код западних хришћана увек пада између 22. марта и 25. априла.

Из историјских разлога (да датум Васкрса за све православце одређује Јерусалимска патријаршија, која се и даље држи Јулијанског календара), и цркве које иначе користе Грегоријански календар, као што су Грчка, Румунска и др. славе Васкрс по Православној пасхалији (начин одређивања датума празновања Васкрса), и нема везе ни са Јулијанским ни са Грегоријанским календаром.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.