Партнерство за мир

Партнерство за мир је политичко-војни програм НАТО савеза усмерен ка стварању поверења имеђу НАТО и других земаља Европе и некадашњег Совјетског Савеза, успостављању међусобне војне сарадње и регионалне стабилности. Основан је 1994. године, након пада Источног блока.

Обим сарадње притом засебно одређује свака држава потписница Појединачним партнерским програмом (IPP). Најчешће се ради о заједничким маневрима и испуњавању НАТО стандарда при набавци нове војне опреме, или се официри земаља чланица могу школовати у другим земљама. Могуће је и учешће земаља чланица Партнерства у мировним мисијама НАТО савеза. У случају претње напада на неку од земаља потписница, предвиђена је консултација НАТО. Међутим, Партнерство за мир није експлицитни одбрамбени савез и државе чланице НАТО могу засебно да одлуче хоће ли евентуално упутити помоћ у одбрани.

Дванаест земаља које су биле чланице програма су у међувремену приступиле НАТО пакту. Партнерство за мир може тако бити предворје за улазак у Атлантски савез, али има и држава чланица које ван сваке сумње нису заинтересоване за чланство у самом пакту.

Партнерством за мир управља Савет евроатлантског партнерства, које се састоји од 26 чланица НАТО савеза и 23 чланице Партнерства за мир.

Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина су програму Партнерство за мир приступиле 14. децембра 2006., пошто их је НАТО на састанку у Риги 29. новембра 2006. позвао да се прикључе.

NATO PfP Members crop
Мапа чланица Партнерства за мир 2017.      Чланице Партнерства за мир      Бивше чланице које су у НАТО-у
NATO PfP members
Мапа чланица програма Партнерство за мир. Легенда:
  Тренутне чланице Партнерства за мир
  Земље чланице Партнерства које су приступиле НАТО-у 1999.
  Земље чланице Партнерства које су приступиле НАТО-у 2004.
  Земље чланице Партнерства које су приступиле НАТО-у 2009.

Начела и области деловања

Према НАТО савезу, ”циљ Партнерства за мир је, засновано на посвећености демократским принципима на којима се темељи и сама алијанса, да повећа стабилност, умањи опасности за мир и изгради ојачане безбедносне везе између партнерских земаља и НАТО савеза, као и између самих партнерских земаља.” Оквирним документом, свака земља преузима значајан број далекосежних политичких обавеза: да чува демократско друштво, поштује принципе међународног права, испуњава обавезе према Повељи Уједињених нација, Општој декларацији о људским правима, Завршном акту из Хелсинкија и међународним договорима о разоружању и контроли наоружања, да се уздржава од претње силом усмерене ка другим земљама, да поштује постојеће границе и решава спорове мирним путем. Осим тога, установљавају се и конкретна посвећења да се промовише транспарентност у планирању националне одбране и буџета, да се успостави демократска контрола над оружаним снагама, и да се развију способности за заједничко дејство са НАТО у хуманитарним и операцијама одржавања мира.

Савезници се Оквирним документом обавезују да се консултују са партнерском земљом ако она сматра да су јој непосредно угрожени територијални интегритет, политичка независност или сигурност. Овом одредбом су се користиле Албанија и Македонија током рата на Косову и Метохији.

Чланство у Партнерству за мир јесте пре свега билатерални уговор између појединачне земље партнера и НАТО савеза. Земље потписнице бирају појединачне активности према својим амбицијама, потребама и могућностима и свој избор представљају НАТО савезу у тзв. Презентационом документу. Након овога, Савез и земља партнер заједнички развијају и договарају двогодишњи Појединачни партнерски програм. Сарадња се посебно усредсређује на реформу одбране и управљање последицама реформе, али допире до великог броја активности НАТО, укључујући одбрамбену политику и планирање, односе између грађанске државе и војске, образовање и обуку, ваздушну одбрану, комуникације и информационе системе, управљање кризама и планирање за (цивилне) ванредне ситуације.

Земље потписнице Оквирног документа Партнерства за мир

Тренутно, чланице су:

Следеће земље су биле чланице али су ступиле у пуно чланство у НАТО савезу 12. марта 1999.:

Следеће земље су биле чланице али су ступиле у пуно чланство у НАТО савезу 29. марта 2004.:

Некадашње чланице:

  •  Малта (приступила 1994.; повукла се 1996.)

Следеће земље су биле чланице али су ступиле у пуно чланство у НАТО савезу 1. априла 2009.:

Спољашње везе

2006

2006. је била проста година.

26. јануар

26. јануар је двадесет шести дан у години у Грегоријанском календару. 339 дана (340 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Јерменија

Јерменија (јерм. Հայաստան), званично Република Јерменија (јерм. Հայաստանի Հանրապետություն), је континентална планинска држава у региону Закавказја. Смештена је на раскрсници путева из југозападне Азије и источне Европе између Турске на западу, Грузије на северу, Ирана и азербјеџанске енклаве Нахчиван на југу, те Азербејџана и дефакто независне Нагорнокарабашке Републике на истоку.

Јерменија је држава са богатим и древним културно историјским наслеђем. Краљевина Јерменија је била прва држава на свету која је хришћанство прогласила службеном националном религијом, још почетком 4. века — 301. године. Иако је према Уставу Републике Јерменије данас држава одвојена од цркве, Устав уважава историјску важност Јерменске апостолске цркве као националне цркве Јермена.Некадашња чланица Совјетског Савеза данас је чланица преко 40 међународних организација, укључујући Уједињене нације, Савет Европе, Заједницу независних држава, Организацију Уговора о колективној безбедности, Светску трговинску организацију, Азијску развојну банку, Организацију црноморске економске сарадње, Франкофоније, а такође је потписница НАТО програма Партнерство за мир. Јерменија је од 2. јануара 2015. члан Евроазијске економске уније и земља посматрач у Покрету несврстаних.

Азербејџан

Азербејџан (азер. Azərbaycan), службено Азербејџанска Република (азер. Azərbaycan Respublikası) је највећа држава у региону Закавказја. Налази се на прелазу између југозападне Азије и источне Европе те се као таква сматра евроазијском земљом. Граничи се са Русијом на северу, Грузијом на северозападу, Јерменијом на западу и Ираном на југу. На истоку Азербејџан излази на обале Каспијског језера. Азербејџану припада и ексклава Нахичеван која се граничи са Јерменијом на северу и истоку, на југу и западу са Ираном, док је на северозападу кратка граница са Турском.

Демократска Република Азербејџан која је основана 1918. године, а већ 1920. инкорпорирана у састав Совјетског Савеза, је била прва демократска и секуларна република у исламском свету Након 71 године битисања у оквирима СССР, Азербејџан је 1991. обновио своју самосталност. Убрзо након стицања независности, у азерској покрајини Нагорно-Карабах која је насељена претежно Јерменима је дошло до рата који је завршен са фактичком независношћу Нагорно-Карабаха. Ситуација у том делу земље је и даље у фази замрзнутог конфликта.

Азери припадају групи туркијских народа и исламске су вероисповести (шиитски ислам). Азерски језик којим говори већина становништва и који је службени језик земље је члан туркијске језичне скупине (најпознатији члан ове скупине је турски језик). Азербејџан је једна од 6 независних туркијских држава и активни је члан Турског савета и светурске културне организације ТЈУРКСОЈ. Држава има дипломатске односе са 158 земаља широм света и чланица је у 38 међународних организација. Један је и од оснивача организације ГУАМ и Организације за забрану хемијског наоружања. У децембру 1991. била је и међу оснивачима Заједнице независних држава. Азербејџан је и пуноправни члан у УН, ОЕБС, Савету Европе, НАТО програму Партнерство за мир и Покрету несврстаних. Има статус посматрача у СТО, а своју канцеларију у земљи има и Европска комисија ЕУ-а.

Према подацима Међународног монетарног фонда, Азербејџан је једна од најбољих земаља за бизнис и најбогатија држава региона јужног Кавказа.

Армија Републике Северне Македоније

Армија Републике Северне Македоније (мкд. Армија на Република Северна Македонија) формирана је 1992. године као Армија Републике Македоније после повлачења ЈНА која је иза себе оставила мали број пешадијског наоружања и четири покварена T-34 тенка за наоружање нове армије.

Асоцијација атлантског споразума

Асоцијације атлантског споразума (енгл. Atlantic Treaty Association) је кишобран организација која служи као „инкубатор“ у Евро-Атлантику, а и шире.

Асоцијација спаја заједно политичке лидере, академике и дипломате у циљу промовисања вредности постављених од Северно Атлантског споразума: демократија, политичке слободе, независност, мир, безбедност и владавина права.

Још од завршетка Хладног рата и раскидањем Варшавског пакта, улога Асоцијације Атлантског Споразума се значајно променила. Пратећи рану апликацију за чланство Атлантског Клуба Бугарске, 1992. године устав Асоцијације је измењен како би одговарао придруженим члановима и посматрачима из земаља које нису чланице НАТО-а. Узевши у обзир променљиву природу безбедносних политика, као и НАТО-ву сталну трансформацију, Асоцијација је сада радила изван граница Евро-Атлантика, промовишући нове иницијативе у Централној и источној Европи, Медитерану и Јужном Кавказу.

Асоцијације Атлантског Споразума је активна у НАТО-вим програмима Партнерству за мир и Медитерански дијалог, као и у управљању својом иницијативом, Централни и југоисточни европски безбедносни форум (Central and South Eastern European Security Forum (CSEESF)).

Асоцијације Атлантског Споразума тражи, путем дискусија и политичких канала, подршку за вредности које су постављене Северно Атлантског споразуму: политичке слободе, независност, мир, безбедност и владавина права. Као таква, Асоцијација, служи као форум за дебату у којој чланице асоцијације могу да нађу заједничке интересе и демократске циљеве за стално мењајуће безбедносно окружење двадесетпрвог века.

Асоцијација је тренутно потпуно посвећена укључивању омладине Евро-Атлантика кроз блиску сарадњу са својом омладинском организацијом Youth Atlantic Treaty Association (YATA). Циљ YATA је да едукује и промовише дебате међу долазећим генерацијама у циљу прављења одговорних политичких лидера, који разумеју вредности Северно Атлантског споразума.

Асоцијације Атлантског Споразума чврсто верује у снагу трансатлантских односа - које су основ за стабилност интернационалног система двадесетпрвог века. Као таква, Асоцијација, остаје главна у доношењу вредности са обе стране Атлантика у нади да ће пудупрети граничне циљеве НАТО Алијансе.

Атлантски савет Србије

Атлантски савет Србије је непрофитна невладина нестраначка организација основана 13. јуна 2001. године са задатком да информише и едукује о организацији НАТО. Атлантски савез Србије је огранак Асоцијације атлантског споразума (АТА).

Војска Црне Горе

Војска Црне Горе је оружана сила Црне Горе. Створена је након референдума о независности 2006. године.

По формацији, Војска има 1950 формацијских места. Служење обавезног војног рока је укинуто 30. августа 2006. одлуком црногорског председника Филипа Вујановића.

Црна Гора је чланица програма Партнерство за мир и Индивидуални партнерски акциони план, а од 2017. и чланица НАТО пакта.

Грузија

Грузија или Ђурђија (груз. საქართველო), је држава у кавказком региону Евроазије. Граничи се са Русијом на северу и североистоку, Турском и Јерменијом на југу, и Азербејџаном на југоистоку, док на западу излази на обале Црног мора у дужини од око 310 km. Грузија је чланица међународних организација попут Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, ЕВРОКОНТРОЛ, Светске трговинске организације и ГУАМ-а, а такође је потписница НАТО програма Партнерство за мир.

Грузија заузима површину од 69.700 km² од чега је 57.200 km² под директном грузијском контролом, док 12.500 km² контролишу власти Абхазије (8.600 km²) и Јужне Осетије (3.900 km²). Према проценама за 2012. у Грузији је живело нешто мање од 4,5 милиона становника. Главни и највећи град у земљи је Тбилиси који је седиште председника, националне владе и парламента, док је од маја 2012. град Кутаиси центар законодавне власти (парламента) до 1. јануара 2019. године. Већи градови су још и Батуми који има функцију административног центра аутономне републике Аџарије и Рустави (оба преко 100 хиљада становника). Град Поти који лежи у централном делу црноморске обале је најважнија грузијска лука. Већину популације (преко 80%) чине етнички Грузини, службени језик је грузински (изузев на територији отцепљених република где се говоре абхаски и осетски језик), а око 80% популације су припадници Грузијске православне цркве. По државном уређењу Грузија је унитарна полупарламентарна држава у којој извршну власт деле председник и влада.

Рељефом Грузије доминирају високи планински ланци Великог Кавказа на северу са бројним врховима који прелазе 4.000 м надморске висине, укључујући и највиши врх у земљи Шхару (на надморској висини од 5.200 м) и Малог Кавказа на југу. Црноморско приморје је доста ниско и замочварено и од обале ка унутрашњости се у виду левка шири пространа Колхидска низија. Низијска подручја се налазе и у источним и централним деловима земље и прате токове највећик грузијских река Куре (или Мткварија) и њених притока. Западни део земље припада сливу Црног мора, док источни део отиче ка Каспијском језеру управо преко реке Куре.

На подручју данашње Грузије постојала су још током античких времена моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у 4. веку примиле хришћанство, па се Грузија може убрајати међу најстарије хришћанске земље на свету. Свој највећи успон грузијска држава доживела је током XI и 12. века за време владавине краља Давида IV и краљице Тамар. Почетком 19. века грузијске државе долазе под власт Русије, а 1921. Грузија постаје део СССР и постаје Грузијска ССР. Распадом Совјетског Савеза 1991. Грузија постаје самостална држава, а период транзиције ка капиталистичком и демократском друштву током 90их година био је праћен великим економским проблемима и оружаним сукобима у Јужној Осетији и Абхазији. Период криза и сукоба привремено је окончан Револуцијом ружа у новембру 2003. у којој је смењен тадашњи председник Едуард Шеварнадзе.

Након оружаног сукоба у Јужној Осетији почетком августа 2008. у који се умешала и Русија, Грузија је изгубила суверенитет над провинцијама Јужна Осетија и Абхазија које су прогласиле независност. Република Грузија ове области са делимичним међународним признањем сматра саставним делом властите територије који су под привременом окупацијом.

Застава M21

Застава М21 је савремена јуришна пушка, која се производи у фабрици наменских производа Застава оружју у Крагујевцу, први пут је представљена јавности августа 2004. године. Јуришна пушка М21 калибра 5,56 мм намењена је за уништавање незаштићених и балистичким прслуком заштићене живе силе на даљинама до 500 метара. Коришћењем потцевног бацача граната врло успешно се могу уништавати лакше оклопљена борбена и неборбена возила, задимљавати и осветљавати бојиште. Јуришна пушка М21 је предвиђена да замени Заставу М70 која је стандардна аутоматска пушка Војске Србије, која је постепено почела да уводи нову јуришну пушку у наоружање својих јединица 2008. Пушка постоји у верзији са дужом цеви М21 и са краћом цеви М21С, за специјалне јединице војске и полиције. Најновија варијанта је М21Ц (Ц за Carbine). Постоје оптички и ласерски нишан, дневни и ноћни.

Макдонел Даглас C-17

Макдонел Даглас C-17 Глоубмастер III или Боинг C-17 Глоубмастер III (енгл. McDonnell Douglas C-17 Globemaster III/Boeing C-17 Globemaster III) је тешки војни транспортни четворомоторни авион металне конструкције, пројектован за потребе оружаних снага САД у периоду од 1980. до 1990. године на основу авиона Макдонел Даглас YC-15. Производила га је фирма Макдонел Даглас (McDonnell Douglas), а од маја 1997. га производи Boeing. Производња још траје.

НАТО

Организација Сјеверноатлантског споразума (енгл. North Atlantic Treaty Organization, франц. Organisation du traite de l'Atlantique nord) или верз. скр. НАТО (енгл. NATO, франц. OTAN), позната и као Сјеверноатлантски савез (енгл. North Atlantic Alliance), међувладин је војни савез 29 сјеверноамеричких и европских земаља, заснован на Сјеверноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада било којег спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у Харену у Бриселу, док се Врховно заповједништво Савезничких снага налази у Монсу у Бриселу.

Од свог оснивања, пријемом нових чланица бројност се са првобитних 12 повећала на 29 чланица. Црна Гора се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као посљедња чланица. НАТО тренутно признаје Босну и Херцеговину, Грузију, Сјеверну Македонију и Украјину као могуће чланове. Поред чланица организације у раду учествује 21 земља чланица Партнерства за мир, са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова. Трошкови за одбрану чланица треба да износе 2% бруто домаћег производа до 2024. године.

Односи Србије и НАТО пакта

Односи Србије и НАТО пакта су односи Републике Србије и НАТО пакта.

Република Србија је децембра 2006. приступила НАТО програму Партнерство за мир (ПзМ). Србија је изабрала ову партнерску сарадњу као оптималан вид за остварење својих безбедносних циљева – унапређење одбрамбених способности уз задржавање војне неутралности. Програм ПзМ је за сваку земљу учесницу индивидуалан и специфичан. Политички оквир који окупља све државе чланице НАТО и учеснице програма Партнерство за мир је политичко-безбедносни форум Савет евроатлантског партнерства (енг. Euro-Atlantic Partnership Council - EAPC).

Односи Републике Србије и НАТО су у много чему специфични - резултат су и рефлексија историјских околности, догађаја из недавне прошлости и отворених актуелних питања. Позиција НАТО према питању Косова и Метохије, односно чињеница да је већина држава чланица Алијансе признала једнострано проглашлену независност Косова, као и учешће НАТО/КФОР у формирању нелегалних, тзв. Косовских безбедносних снага, оптерећује и неминовно се одражава на тренутни ниво односа Републике Србије и НАТО.

Упоредо са унапређивањем односа са релевантним структурама НАТО, Република Србија развија разноврсну билатералну сарадњу у политичко-безбедносној области са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир. Ова сарадња чини важан сегмент укупних односа Републике Србије са НАТО. Тренутни ниво билатералне сарадње са појединим државама у значајној мери одређен је њиховим ставом према једнострано проглашеној независности Косова.

4 од 28 државе чланице нису признале једнострано проглашење независности Косова (Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија).

Република Српска

Република Српска, неформално Српска, један је од два ентитета у Босни и Херцеговини, поред Федерације Босне и Херцеговине. Налази се у југоисточној Европи, тачније на западном дијелу Балканског полуострва. Највећи град је Бања Лука и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено политичко, административно, привредно и универзитетско средиште. Српска се граничи државном границом са Републиком Србијом, Црном Гором и Републиком Хрватском, а међуентитетском линијом са Федерацијом Босне и Херцеговине.

Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини из 1995. године постала је међународно призната као ентитет Босне и Херцеговине.

Према подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је становало укупно 1.170.342 лица. Резултати пописа 2013. показују и то да је у Републици Српској укупан број домаћинстава износио 408.825, а станова 584.261.Република Српска је члан Скупштине европских регона, која пружа подршку регијама у процесу европског проширења и глобализације.Представништва Републике Српске у иностранству доприносе унапређењу свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству. Република Српска има осам представништва у иностранству и то у: Аустрији, Белгији, Грчкој, Израелу, Њемачкој, Русији, САД и Србији.

Северна Македонија

Северна Македонија (мкд. Северна Македонија), званично Република Северна Македонија (мкд. Република Северна Македонија), држава је у југоисточној Европи у средишњем дијелу Балканског полуострва. Заузима површину од 25.713 km², и има нешто више од 2 милиона становника. Главни и највећи град је Скопље са 506.926 становника, у њему се налазе седишта државних институција и представља политички, административни, привредни, универзитетски и културни центар земље. Остали већи градови су Битољ, Куманово, Прилеп, Тетово, Охрид, Велес, Штип и Гостивар. Званични језици су македонски и албански, а званична валута је македонски денар.

На референдуму 8. септембра 1991. грађани су изгласали независност од Југославије, али због спора са Грчком око имена се до фебруара 2019. у Организацији уједињених нација и у многим службеним документима у иностранству, користио назив Бивша Југословенска Република Македонија (скраћено БЈР Македонија и БЈРМ). Северна Македонија се на северу граничи са Србијом (221 km), на западу са Албанијом (151 km), на југу са Грчком (246 km) и на истоку са Бугарском (148 km). Укупна дужина границе износи 766 km.

Чланица је Уједињених нација, Савета Европе и политичко-војног програма Партнерство за мир. Од децембра 2005. године је кандидат за улазак у Европску унију и поднела је захтев за чланство у НАТО пакт.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Странка Руса Србије

Странка Руса Србије (скраћено РУС) основана је 10. априла 2012. године у Београду под називом Странка Руса Србије. Руска странка је регистрована мањинска партија руске националне мањине, Срба такозваних русофила и свих других грађана Републике Србије она је ванпарламентара мањинска партија.

Њен први председник и оснивач и садашњи председник странке је Драган Цветковић који је раније био члан Демократске странке, који је по мајци рус и руског порекла, изабран на изборној Скупштини 2012. године. На вандредним парламентарним изборима у Републици Србији 2014. године највила је учествовање и предају листе на Београдским локалним изборима заказаних кад и парламентарни, за 16. март 2014. године.

Њени политички ставови заснивају на пуноправно чланство Републике Србије у Европској унији као и јачање сарадње са Руском Федерацијом и русофилству, европеизму, антиглобализму и српском социјализму, партија се залаже за очување српске и руске национале културне баштине и националних интереса у Републици Србији, Републици Српској и Црној Гори. Странка је против уласка Републике Србије у НАТО пакт али је за сарадњу са истим кроз Партнерство за мир.

Многи Странку Руса Србије од грађана и медија мешају са Руском странком чије је седиште у Шапцу, обадве странке су странке руске националне мањине али имају различите политичке ставове и различиту политичку идеологију.

Филип Вујановић

Филип Вујановић (Београд, 1. септембар 1954) бивши је председник Црне Горе од 2003. до 2018. године, изабран у три мандата.Вујановић, бивши председник црногорског парламента и некадашњи премијер, постао је први председник Црне Горе после оснивања државне заједнице са Србијом. На ту функцију дошао је после убедљиве победе на трећим по реду изборима одржаним у шест месеци - претходна два пута, избори су пропали због недовољног одзива бирача.

Црна Гора

Црна Гора је суверена држава у југоисточној Европи. Она обухвата обалу Јадранског мора на југозападу и граничи се са Хрватском на западу, Босном и Херцеговином на сјеверозападу, Србијом на сјевероистоку и истоку и Албанијом на југоистоку. На југозападу је Јадранско море дијели од Италије. Њен главни и највећи град је Подгорица, док Цетиње има статус пријестонице.У 9. вијеку, три средњовијековне српске кнежевине су биле смјештене на територији Црне Горе: Дукља, приближно одговара јужној половини државе; Травунија, на западу и Рашка, на сјеверу. Године 1042, архонт Стефан Војислав je водио побуну која је резултирала независношћу Дукље од Византијског царства и успостављање династије Војислављевића. Послије контроле неколико регионалних сила и Турског царства (гдје је Црна Гора имала неку врсту аутономије, а независност од Турске јој је потврђена на Берлинском конгресу 1878. године) у наредним вијековима, постала је дио Краљевине Југославије 1918. године, коју је 1945. године наслиједила Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Након распада Југославије 1992. године, Република Србија и Црна Гора су заједно успоставиле федерацију као Савезна Република Југославија, иако је њен статус правног наслиједника Југославије одбијен од стране других бивших република и Уједињених нација, 2003. године држава се преименовала у Државну заједницу Србију и Црну Гору. На основу референдума о независности одржаног 21. маја 2006. године, Црна Гора је прогласила независност 3. јуна исте године са укупно 55,54% гласова. Званично се називала Републиком Црном Гором до 22. октобра 2007. године.

Свјетска банка је Црну Гору класификовала као земљу са вишим средњим приходом. Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини, као и оснивачки члан Уније за Медитеран.

Историја
Структура
Људи
Чланице
Спољни односи

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.