Парадајз

Парадајз, патлиџан, или ређе рајчица (лат. Solanum lycopersicum L.) је биљка из породице помоћница (Solanaceae)[2][1] и у блиском је сродству са дуваном, кромпиром, плавим патлиџаном, паприком и отровним велебиљем. Ова врста потиче из западне Јужне Америке.[2][3] Наватлска (астечки језик) реч tomatl је послужила као основа шпанске речи tomate, одакле води порекло и енглеска реч tomato.[3][4] Употреба парадајза као култивиране хране се сматра да потиче од домородачког становништва| Мексика.[2][5] Шпанци су упознали парадаз током њиховог контакта са Астецима у оквиру шпанске колонизације Америка и донели су ту биљку у Европу. Одатле се парадајз проширио на друге делове европског колонизованог света током 16. века.[2]

Парадајз се конзумира на различите начине, сиров или куван, у многим јелима, сосевима, салатама, и пићима. Док је парадајз воће, јер је ботанички класификован као бобоца, у свакодневној употреби он се често користи као поврће или гарнир.[3]

Бројни варијетети биљке парадајза се узгајају широм света у пределима са умереном климом, при чему стаклене баште омогућавају продукцију парадајза током свих сезона године. Биљке парадајза типично расту до 1—3 m (3—10 ft) у висину. То су лозе које имају слабу стабљику која се шири и типично јој је потребна подршка.[2] Биљке парадајза су вишегодишње у њиховом природном станишту, али се култивирају као једногодишње биљке. Грмасте биљке су једногодишње и престају са растом кад досегну одређену висину и производе усев одједном. Величина парадајза варира у зависности од култивара, са опсегом од 05—4 in (13—10 cm) у ширини.[2]

Парадајз
Tomatoes plain and sliced
Пресечен и цео плод парадајза
Научна класификација
Царство:
(нерангирано):
(нерангирано):
Ред:
Породица:
Род:
Solanum
Врста:
S. lycopersicum
Биномијално име
Solanum lycopersicum
Синоними

Lycopersicon lycopersicum(L.) H. Karst.
Lycopersicon esculentumMill.[1]

Ботаника

Опис биљке

Вишегодишња је биљка, али се у умереном климатском појасу гаји као једногодишња. Длакава и лепљива биљка типично достиже висину од 1 до 3 m и има слабу дрвенасту стабљику која се често успиње као пузавица уз друге биљке. Листови су дуги 10 до 25 cm са назубљеним ивицама. Цветови су пречника 1 до 2 cm, жућкасте боје, са пет зашиљених латица; рађају у цвастима од 3 до 12. Плодови су у почетку зелени, а сазревањем добијају загасито црвену боју. Иако спада у воће, парадајз је у кулинарству поврће.[6]

Класификација

Године 1753, Лине је сврстао парадајз у род Solanum (заједно са кромпиром) као Solanum lycopersicum. Године 1768, Филип Милер га је преместио у његов засебни род, називајући га Lycopersicon esculentum.[7] То име је ушло у широку употребу, мада оно технички крши правила именовања биљки пошто Ланеово име врсте lycopersicum још увек има предност. Иако је име Lycopersicum lycopersicum предложио Карстен (1888), оно се не користи јер крши Међународни кодекс номенклатуре[8] који не дозвољава употребу таутонима у ботаничкој номенклатури. Кориговано име Lycopersicon lycopersicum (Nicolson 1974) је техинички валидно, пошто се Милерово име рода и Лиеово име врсте разликују по спеловању, али пошто је Lycopersicon esculentum постало тако широко познато, оно је званично наведено као nomen conservandum 1983. године, и сматра се коректним именом за парадајз у класификацији, која не сврстава парадајз у род Solanum.

Генетичка евиденција је сад показала да је Лине коректно ставио парадајз у род Solanum, што чини име Solanum lycopersicum коректним.[1][9] Муђутим оба имена ће вероватно бити присутна у литератури дуго времена. Два главна разлога за сматрања рода засебним су структура листа (листови парадајза се знатно разликују од других чланова рода Solanum), и биохемија (многи од алкалоида заступљени у другим врстама рода Solanum су упадљиво одсутни у парадајзу). С друге стране, хибриди парадајза и диплоиди кромпира се могу креирати у лабораторији путем соматске фузије, и делимично су плодни,[10] што служи као доказ блиског односа између тих врста.

Генетичке модификације

Tomato laboratory research
Истраживања на парадајзу

Парадајз модификован применом генетичког инжењерства је био развијен, и мада није комерцијално доступан у данашње време, такав парадајз је био у продаји у прошлости. Прва комерцијално доступна генетички модификована храна је био варијетет парадајза именован Флавр Савр, који је направљен тако да има дужи рок трајања.[11] Научници настављају да развијају парадајз са новим особинама које се не налазе у природним усевима, као што је повећана отпорност на штеточине или стрес у окружењу. Други пројекти имају за циљ да се обогатити парадајз са супстанцама које могу понудити здравствене бенефиције или осигурати бољу исхрану.

Један међународни конзорцијум истраживача из 10 земаља, међу којима су истраживачи из Бојс Томсоновог института, почео је секвенцирање генома парадајза 2004. године, и креирана је база података геномичких секвенци и информација о парадајзу и сродним биљкама.[12][13] Иницијална верзија генома је постала доступна у децембру 2009. године.[14] Геноми његових митохондрија и хлоропласта су исто тако секвенцирани у оквиру овог пројекта. Комполетни геном за култивар Хеинз 1706 је објављен 31. маја 2012. у часопису Природа.[15] Пошто много друго воће, као што су јагоде, јабуке, диње, и банане има низ заједничких карактеристика и гена, истраживачи сматрају да објављени геном може да помогне у побољшању квалитета хране, безбедности хране и умањењу трошкова код свог тог воћа.[16]

Порекло

Парадајз потиче из Јужне Америке. Генетички докази указују на то да је предак парадајза била зељаста биљка ситних зелених плодова која је успевала на Перуанским планинама. Од ове ране помоћнице настало је дестак врста парадајза које познајемо данас. Једна од врста, Solanum Lycopersicum, пренета је у Мексико, где су је гајили и користили у исхрани припадници тамошње праисторијске цивилизације. Тачан период када је култивисан није познат.[17]

Верује се да је шпански истраживач Кортез први донео мале жуте плодове парадајза у Европу, након заузимања Астечког града Теночтитлана (данас град Мексико) 1521, мада има индиција да је Кристифор Колумбо открио парадајз још раније, 1493. Најранији запис о парадајзу у европској литератури потиче из 1544. и сачинио га је Пјетро Андреа Матиоли, италијански лекар и ботаничар који га је назвао „pomo d’oro“, што значи златна јабука.[18]

Лековито дејство

Парадајз1
Парадајз на отвореном пољу.
Crni paradajz vankuver
Црини или плави Парадајз, Вандусенова ботаничка башта

Парадајз се употребљава широм света и верује се да његова конзумација има позитивне ефекте на здравље, а посебно позитивно дејство има на срчани мишић. Парадајз садржи ликопен, један од најснажнијих природних антиоксиданата. У појединим студијама доказано је да ликопен (посебно у куваном парадајзу) помаже спречавање рака простате.[19]

Лековити су пре свега плодови, који су богати витамином Ц, каротином, витамином Б1, а има и витамина Е. Поред витамина у плодовима су садржане и значајне количине мангана, гвожђа, бакра а највише калијума. Сок од парадајза посредством калијума снижава крвни притисак, а повећава излучивање желудачних и цревних сокова, што олакшава варење. Препоручује се у дијетама оболелих од реуматичних обољења, гихта, као и срчаних и бубрежних болести.

Ипак, потребан је известан опрез због присуства алкалоида соланина, природног пестицида/фунгицида, који је отрован и за људе. Соланин се може наћи и у другим помоћницама, а посебно у кромпиру.

100 g парадајза садржи: [20]
kcal kJ вода масти калијум калцијум магнезијум Витамин Ц
17 73 94 g 0,2 g 242 mg 9 mg 14 mg 25 mg

Воће или поврће

Domat
Парадајз несвакидашњег изгледа.

Парадајз спада у воће, или прецизније у бобице. Како није сладак као плодови које називамо воћем, са кулинарске тачке гледишта се посматра као поврће и најчешће се служи као салата или се користи у кувању, а не као десерт, што је случај са већином воћа.[21]

У исхрани се користи: свеж, конзервиран, као сок, као прелив (кечап — парадајз сос) или као зачин.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 „Phylogeny”. »Molecular phylogenetic analyses have established that the formerly segregate genera Lycopersicon, Cyphomandra, Normania, and Triguera are nested within Solanum, and all species of these four genera have been transferred to Solanum«
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 „Solanum lycopersicum- Tomato”. Encyclopedia of Life. Приступљено 1. 1. 2014.
  3. 3,0 3,1 3,2 „Tomato”. Encyclopaedia Britannica. 4. 1. 2018. Приступљено 15. 1. 2018.
  4. ^ „Tomato”. Etymology Online Dictionary. 2018. Приступљено 15. 1. 2018.
  5. ^ „Tomato History”. Приступљено 27. 7. 2017.
  6. ^ Acquaah, George (2002). Horticulture: Principles and Practices. New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-033125-0.
  7. ^ „Lycopersicon esculentum”. International Plant Name Index.
  8. ^ „International Code of Nomenclature for algae, fungi, and plants”. International Association for Plant Taxonomy. Приступљено 14. 9. 2016.
  9. ^ Peralta, I. E.; Spooner, D. M. (2001). „Granule-bound starch synthase (GBSSI) gene phylogeny of wild tomatoes (Solanum L. section Lycopersicon (Mill.) Wettst. subsection Lycopersicon)”. American Journal of Botany. 88 (10): 1888—1902. JSTOR 3558365. PMID 21669622. doi:10.2307/3558365.
  10. ^ Jacobsen, E.; Daniel, M. K.; Bergervoet-van Deelen, J. E. M.; Huigen, D. J. & Ramanna, M. S. (1994). „The first and second backcross progeny of the intergeneric fusion hybrids of potato and tomato after crossing with potato”. Theoretical and Applied Genetics. 88 (2): 181—186. PMID 24185924. doi:10.1007/BF00225895.
  11. ^ Redenbaugh, K.; Hiatt, B.; Martineau, B.; Kramer, M.; Sheehy, R.; Sanders, R.; Houck, C.; Emlay, D. (1992). Safety Assessment of Genetically Engineered Fruits and Vegetables: A Case Study of the Flavr Savr Tomato. CRC Press. стр. 288.
  12. ^ Mueller, L. „International Tomato Genome Sequencing Project”. Sol Genomics Network. Приступљено 21. 10. 2009.
  13. ^ Ramanujan, K. (30. 1. 2007). „Tomato genome project gets $1.8M”. News.cornell.edu. Архивирано из оригинала на датум 13. 7. 2010. Приступљено 27. 10. 2008.
  14. ^ „Tomato Genome Shotgun Sequence Prerelease”.
  15. ^ Sato, S.; Tabata, S.; Hirakawa, H.; Asamizu, E.; Shirasawa, K.; Isobe, S.; Kaneko, T.; Nakamura, Y.; Shibata, D.; et al. (2012). „The tomato genome sequence provides insights into fleshy fruit evolution”. Nature. 485 (7400): 635—641. PMC 3378239Слободан приступ. PMID 22660326. doi:10.1038/nature11119.
  16. ^ Tomato genome is sequenced for the first time Archived 2012-06-04 at the Wayback Machine. Rdmag.com. Приступљено 5 September 2013.
  17. ^ The Colonial Williamsburg Foundation: Solanaceae. Online Архивирано на сајту Wayback Machine (март 12, 2007) (на језику: енглески). (на језику: енглески)
  18. ^ Iris E. Peralta, Sandra Knapp, David M. Spooner: Nomenclature for wild and cultivated tomatoes. In: Report of the Tomato Genetics Cooperative. Volume 56, September (2006). стр. 6-12. (на језику: енглески)
  19. ^ „Позитивно дејство парадајза на здравље”. Приступљено 24. 5. 2007. (на језику: енглески)
  20. ^ Немачки истраживачки институт за хемију при прехрамбеним намирницама: Souci.Fachmann.Kraut, издање 1994.
  21. ^ „Да ли је парадајз воће или поврће”. (на језику: енглески)

Литература

  • Acquaah, George (2002). Horticulture: Principles and Practices. New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-033125-0.
  • David Gentilcore. Pomodoro! A History of the Tomato in Italy (Columbia University Press, 2010), scholarly history
  • Tieman, D; Bliss, P; McIntyre, LM; Blandon-Ubeda, A; Bies, D; Odabasi, AZ; Rodríguez, GR; van der Knaap, E; Taylor, MG; Goulet, C; Mageroy, MH; Snyder, DJ; Colquhoun, T; Moskowitz, H; Clark, DG; Sims, C; Bartoshuk, L; Klee, HJ (5. 6. 2012). „The Chemical Interactions Underlying Tomato Flavor Preferences”. Current Biology. 22 (11): 1035—1039. PMID 22633806. doi:10.1016/j.cub.2012.04.016.

Спољашње везе

Агроекосистем

Агроекосистеми су делови копна на којима човек гаји различите врсте културних биљака које користи у исхрани или их примењује у индустрији. Поред културних биљака у овим екосистемима увек живе и различите врсте дивљих биљака, животиња, гљива и микроорганизама.

Агроекосистеми су настали на местима природних екосистема. Земљиште је обрађено, а на њега су посејане или посађене културе различитих биљака. У зависности од тога какве се културе гаје разликујемо поља, винограде и воћњаке. На пољима се гаје зељасте културе: кукуруз, сунцокрет, пасуљ, кромпир, парадајз, паприка, дуван, пшеница, раж, пиринач, овас, грашак, соја, сочиво, купус... У виноградима се гаје различите сорте винове лозе, а у воћњацима дрвенасте културе.

Док у природним копненим екосистемима клима има пресудну улогу на формирање животних заједница, у агроекосистемима је човек најзначајнији еколошки фактор. Он бира која ће биљка бити основни произвођач хране у агроекосистему. Он наводњава или исушује земљиште у складу са потребама биљке коју гаји. Он недовољно плодно земљиште обрађује и обогаћује. Осетљиве биљке на мраз и хладноћу штити (у стакленику).

Албанска кухиња

Главни оброк Албанаца је ручак, а обично га прати салата од свежег поврћа, као што су парадајз, краставци, зелене паприке, маслине преливене маслиновим уљем, сирћетом и сољу.

Ручак такође укључује главно јело од поврћа и меса. Морски специјалитети су чести у приморским областима, у градовима Драч, Валона и Саранда.

Боршч

Боршч (рус. борщ, укр. борщ, пољ. barszcz) је национална јело у Русији, Украјини, Пољској, Румунији и Молдавији. Боршч је супа од говеђег или свињског меса, парадајза и/или цвекле. Парадајз и цвекла дају боршчу карактеристичну црвену боју. Постоји много врста боршча у зависности од региона. У Молдавији је карактеритичан боршч без цвекле. Такође постоји и вегетаријанска верзија без меса.

Генетички модификован организам

Генетички модификован организам (ГМО) је организам — биљни или животињски — на коме су при узгоју методом генетског инжењеринга унети гени неког другог организма.Закон о генетички модификованим организмима Републике Србије ГМО дефинише као: ”организам, осим људског, чија је генетичка основа промењена употребом технологије рекомбинантне ДНК”.(Сл. гласник РС, br. 101/2005)

Најчешће генетички модификовани организми су: кукуруз, соја, уљана репа, кромпир, памук и парадајз.

Европско законодавство захтева да организми који су генетички третирани буду посебно означени. Постоје захтеви удружења потрошача да се ова област боље уреди и пропишу строжи услови код коришћења ГМО.

Државе код којих је обавезно означавање ГМО: Србија, Филипини, ЕУ, Швајцарска, Аустралија, Нови Зеланд, итд.

Државе код који није обавезно означавање ГМО: Русија, Канада, Аргентина, Бразил итд.

Гирос

Гирос (грч. γυρος [ˈʝiros], округао, у круг, омотан, обавијен) је традиционално грчко јело од меса печено на вертикалном ражњу, обично се служи као сендвич, са парадајзом, луком и цацики сосом, умотан у пита хлеб (грчка верзија танког округлог хлеба, односно лепиње).

Да би се испекли, комади меса се налазе на високом вертикалном ражњу, који се окреће испред извора топлоте, обично електричног грејача. Ако месо није довољно масно, траке сланине се додају тако да печено месо увек остаје сочно и хрскаво. Брзина печења може се подесити регулисањем различите снаге топлоте и растојање између извора топлоте и меса, на овај начин кувар може да се прилагоди различитим стопама потрошње. Печено месо се са вертикалног ражња сече на мале сочне и хрскаве комадиће који се стављају у питу. Пита се обично служи подмазана, благо печена и топла. Кувар на длан ставља посебни папир на њега печену питу па месо, преко меса се ставља парадајз, црни лук, печени кромпир или помфрит на крају се пита увија заједно са папиром који се на крају налази око пите. У гирос се на крају кашиком убацује тзатзики сос или павлака.

Гирос води порекло од турског донер ћевапа, а првобитно је донесен у Солун одакле се у разним варијацијама раширио по целој Грчкој као и на Кипру. У Грчкој, месо је обично свињско или јагњеће, али могу понегде да се виде пилетина или телетина, док је на Кипру гирос најчешће од свињетине или пилетине. У Атини, а и широм Грчке, „гирос пита“ ће поред меса садржати тзатзики, парадајз, лук и пржена кромпир. Међутим, нека места нуде различите алтернативе класичним састојцима. Гирос пита са свињетином ће бити сервиран са сосом тзатзики, док додаци пилетини варирају од продавниције до продавниције, али се најчешће употребљава мајонез помешан са сенфом, под називом "σως" или „сос“ на грчком.

На острву Крит, свињско месо је најпопуларније за пуњење, иако у неким већим градовима (посебно у граду Ханија) постоји и пилетина као алтернатива.

На грчком острву Кос, у Егејском мору, мештани у питу стављају пилетину и додајте пржени кромпир. Величина гироса зависи од места до места као што зависи и однос састојака и њихова количина. У новије време праве се разне варијације и експериментише се са разним састојцима јер се у питу може ставити све као у хамбургер. У неким ресторанима се могу наћи овакви савремени гироси са чудним укусима од туна гироса до „лаког“ гироса за оне који држе дијете.

Зенички затвор

Зенички затвор, или службено Казненопоправни завод затвореног типа Зеница, затвор је затвореног типа у Зеници. Основан је 1886. године и био је највећи затвор у бившој Југославији и тренутно је највећи затвор у Босни и Херцеговини. Затвор је 2016. године имао 813 затвореника.Код главног улаза налази се каса („Економија”) на којој се могу купити јаја од кокоши о којима се брину затвореници; овде се може купити и неко поврће (млади купус, парадајз, паприке, краставице, шпинат и сл.), а некада су у понуди били и шампињони и друге гљиве које су узгајали исто тако затвореници.

Кечап

Реч кечап потиче од кинеске речи ке-тсиап који означава сос сличан ономе који се добија од ферментисаног зрна соје. То је популаран сос од парадајза, није само укусан додатак јелима већ је и врло здрав. Црвене је боје и једе се хладан. Основни састојци су парадајз, паприка, бели лук, першун, шећер, цимет, каранфилић, сирће. Заслађивач је најчешће шећер или фруктоза кукурузног сирупа. Зависно од типа рецепта зависи и који ће се зачини додати за прављење кечапа. У данашње време се не могу замислити нека јела без коришћења кечапа као премаза: пице, помфрит, топли сендвичи, кобасице, хамбургери, виршле, печена меса са роштиља свих врста и наравно многа друга јела за који кечап користите.

Парадајз острво

Парадајз острво (позната и као Вишњичка ада) је речно острво на Дунаву, у Београду.

Парадајс

Парадајс се може односити на:

Парадајс (Калифорнија), град у Калифорнији

Парадајс (Тексас), град у Тексасу

Парадајс (Јута), град је у америчкој савезној држави Јута

Парадајс (Канзас), је град у америчкој савезној држави Канзас

Парадајс (Луизијана), насељено је место без административног статуса у америчкој савезној држави Луизијана

Парадајс (Монтана), насељено је место без административног статуса у америчкој савезној држави Монтана

Парадајс (Невада), насељено је место без административног статуса у америчкој савезној држави Невада

Парадајс (Пенсилванија), насељено је место без административног статуса у америчкој савезној држави Пенсилванија

Парадајс (округ Моно, Калифорнија), насељено је место без административног статуса у америчкој савезној држави Калифорнија

Парадајс (Калифорнија)

Парадајс (енгл. Paradise) град је у америчкој савезној држави Калифорнија. По попису становништва из 2010. у њему је живело 26.218 становника.

Пица

Пица (итал. pizza) је специјалитет италијанске кухиње, најчешће направљен од танког, округлог теста на коме се поред парадајз соса могу наћи разне врсте сира, меса, поврћа, воћа, зачина и других састојака према укусу. Инвентивност укуса се може надопунити и инвентивношћу распореда самих састојака на пици, који могу бити распоређени у облику орнамената или других интересантних фигура. Иначе, ово јело се сматра посебно карактеристичним за наполитанску кухињу.

Данас је пица веома популарно јело у свету, пре свега због јефтиних и лако доступних састојака и једноставности припреме.

Плод

Плод (лат. fructus) је репродуктивни биљни орган који се после оплођења образује из плодника. Сматра се преображеним плодником који у унутрашњости затвара семе (плод је присутан само код скривеносеменица). После оплођења долази до промена у зиду плодника – он разраста и образује зид плода, перикарп (оплодница). То је засебна расплодна целина, која настаје од усплођа, односно плодних листова, (перикарпа). У њему се налази једна или више семенки (семен). Настаје након оплодње цвијета, а поред плоднице, у састав плода се укључују и други делови цвета, као чашка и цветиште. У оплођеном цвету настаје онолико плодова колико је имао плодница.Делови перикарпа су:

егзокарп (спољашњи омотач),

ендокарп (унутрашњи омотач) и

мезокарп, који се налази између њих.Пошто плодник настаје од листова, под микроскопом се лако уочава да егзокарп потиче од епидермиса наличја, ендокарп од епидермиса лица, а мезокарп од мезофила листа.

У уобичајеној језичкој употреби, „плод“ се често поистовећује са воћем и односи се на свеже семенске структуре биљки које могу да буду слатке или киселе, и које су јестиве у сировом стању, као што су јабуке, банане, грожђе, лимуни, поморанџе, и јагоде. С друге стране, у ботаничкој употреби, „плод“ обухвата многе структуре које се нормално не називају воћем, као што су махуне пасуља, семенке кукуруза, парадајз, и зрна пшенице. Део гљива који производи споре се исто тако назва плодоносним телом.

Поврће

Поврће је заједнички назив за култивисане биљке или њихове делове које се користе за људску исхрану. За јело се припрема на различите начине. Употребљава се и као свеже и као конзервисано. Богато је угљеним хидратима и беланчевинама, а на њихов укус првенствено утичу етерична уља. Захваљујући високом садржају витамина, минерала, целулозе, а малим количинама масноће, у прехрани има непроцењиву улогу. Количина витамина и минерала се разликује међу врстама и попднебљима у којима то поврће успева. Термин поврће се користи претежно у кулинарству. У биологији подела на воће и поврће не постоји, јер се у исхрани користе раличити биљни органи (плодови, семена, корење, подземна и надземна стабла, листови и цветови) па их није могуће класификовати у исте категорије.

Оригинално, поврће је било сакушљано из дивљине у заједницама ловаца-сакупљача, а са култивацијом се почело у неколико делова света, вероватно током периода од 10.000 п. н. е. до 7.000 п. н. е, кад је нови пољопривредни начин живота развијен. У почетку су култивиране биљке које су расле локално, али су временом путем трговине егзотични усеви из других крајева размењивани и додавани домаћим типовима. У данашње време, већина поврћа се узгаја широм света колико год то климатски услови дозвољавају, и усеви могу да буду култивисани у заштићеним окружењима на мање подесним локацијама. Кина је највећи произвођач поврћа. Глобана трговина пољопривредним производима омогућава корисницима да купе поврће узгојено у удаљеним земљама. Опсег продукције варира од пољопривредних газдинстава која задовољавају потребе своје фамилије за храном, до пољопривредних фирми са огромним површинама земљишта и наменским усевима. У зависности од типа поврћа, жетви усева следи градирање, складиштење, обрада и маркетинг.

Поврће може да се једе било сирово или кувано, и има важну улогу у људској исхрани. Оно углавном има низак садржај масноћа и угљених хидрата, и богато је витаминима, минералима и дијететским влакнима. Многи нутриционисти подстичу људе да конзумирају доста воћа и поврћа, пет или више порција дневно често се препоручује.

Ротен томејтоуз

Ротен томејтоуз (енгл. Rotten Tomatoes — „трули парадајзи”) веб-сајт је која сакупља филмске критике, као и информације и вести о филмовима, а потом генерише агрегирану рецензију. Компанију су у августу 1998. покренула три студента са Калифорнијског универзитета, Берклија: Сен Дуонг, Патрик И. Ли и Стивен Ванг.Назив странице потиче од клишеа публике која баца парадајз и друго поврће на лоше сценске наступе. Страница је тренутно у власништву компаније Фликстер, која је у власништву корпорације Ворнер брос. Од 2010, главни уредник сајта је био Мет Атчити. У фебруару 2016. Ротен томејтоуз и његов матични сајт Фликстер продати су Комкастовој компанији Фанданго. Ворнер брос је задржао мањински удео у спојеним ентитетима, укључујући Фанданго.

Салата

Салата је врста хране, која се обично једе као прилог уз главно јело, а ређе самостално (нпр. воћна салата). Салата се најчешће прави од сировог поврћа. Може јој се додати тестенина, кувано месо, сир, мајонез, разни преливи и слично. У поједине салате додаје се и воће, нпр. јабуке сецкане на коцкице. Воћна салата је врста десертне салате у којој су главни састојци разне врсте воћа.

Салата се најчешће зачињава уљем и сирћетом уз додатак соли, бибера и лимуновог сока. Сезонске салате се праве од свежег поврћа типичног за то доба године. Салате имају хранљиву вредност, и садрже витамине и минерале. Већина салата са сматра дијеталном храном, јер садрже мало калорија, а веће количине воде и биљних влакана.

Сноубординг

Сноубординг (енгл. snowboarding) или скијање на дасци је зимски планински спорт који укључује спуштање низ падину покривену снегом на дасци која је привезана за ноге такмичара. Даска је просечно дугачка 155 cm, широка око 28 cm, и дебела око 1 cm. Стручно се назива сноуборд, лизгало, или даска за скијање, док најкоришћенији назив на планини је једноставно даска, с обзиром да се тамо на снег подразумева.

У основи даска је састављена од дрвета, најчешће од букве или тополе, а понекад и од брезовине. Дрвена основа је смештена између два или више слојева стаклопласта, чији избор омогућава постизање жељене крутости даске и отпора на увијање. Подлогу даске чини полиетилен, по правилу воском засићен у обради, што омогућава глатко клизање по снегу. Ивице даске чине метална љезива чија оштрина дозвољава кретање по леду као и хватање оштрих кривина.

Најочитије разлике између сноубординга и скијања су сљедеће: (1) Сноубордер стоји са обе ноге једној скији, док скијаш стоји на двије одвојене скије. (2) Сноубордер не носи палице, док их скијаш има. (3) Сноубордеру су оба кука колинеарни са путањом кретања, док скијашу не. (4) Сноубордер носи посебно скројену одећу за сноубординг врећастог облика, док скијаш носи теснију скијашку одећу.

Сноубординг, као зимска разонода на снегу, настала је 1960-их година у Сједињеним америчким државама. Најзаслужнији за развој сноубординга били су инжењер Шерман Попен из Мичигена, скејтер Том Симс из Њу Џерзија, љубитељ сурфовања Митар Миловић поријеклом из Куча, и прослављени Џејк Буртон Карпентер по којем су Буртон лизгала. Сноубординг је дакле настао као спој сурфовања, скејтинга и скијања.

Сноубординг постао је званични спорт на зимским Олимпијским играма 1998. у Нагану. Позната такмичења у снобордингу поред Олимпијских игара су Ер & стајл, Екс-трејл джем, Буртон глобал опен, Шејкдоун и Екс гејмс. Најпрослављенији скијаш на дасци је американац Шон Вајт, вишеструки олимпијски победник, познат по надимку летећи парадајз (енгл. flying tomato).

Туршија

Туршија (тур. turşu, грч. τουρσί-toursi, персијски ترشى torshi , кур. ترشى Tirşîn, tirşî, trshin, буг. туршия, алб. turshi) је укисељено поврће или воће или комбинација поврћа и воћа уз додатак ароматичног биља или плодова и биља који подстичу ферментацију. Најчешће се за туршију користе паприке (туршијаре), краставци, зелени парадајз, шаргарепа, карифол. Поврће се слаже у велике стаклене тегле и прелије раствором воде и соли. За неке врсте поврћа се додаје и мало есенције. У сеоским домаћинствима се туршија припрема у дрвеним бурићима или качицама.

Туршија служи као предјело или мезе.

Угљени хидрат

Угљени хидрати или шећери су најраспрострањенија једињења у живом свету. Према степену сложености деле се на: моносахариде, дисахариде, олигосахариде и полисахариде.

Угљени хидрати су биолошки молекули који се састоје од атома угљеника (C), водоника (H) и кисеоника (O), обично са односом атома угљеника и кисеоника од 2:1 (као у води); другим речима, са емпиријском формулом Cm(H2O)n (где се m може разликовати од n). Постоје извесни изузеци; на пример, дезоксирибоза, шећерна компонента ДНК, има емпиријску формулу C5H10O4. Угљени хидрати су технички хидрати угљеника; мада са структурне тачке гледишта је прецизније да се на њих гледа као на полихидроксидне алдехиде и кетоне.Термин је најзаступљенији у биохемији, где је синониман са сахаридима, групом која обухвата шећере, скроб, и целулозу. Сахариди се деле у четири хемијске групе: моносахариде, дисахариде, олигосахариде, и полисахариде. Генерално се, моносахариди и дисахариди, који су мањи угљени хидрати (имају нижу молекулску масу), називају шећерима. Реч сахарид потиче од грчке речи σάκχαρον (sákkharon), са значењем "шећер". Док је научна номенклатура угљених хидрата комплексна, имена моносахарида и дисахарида се веома често завршавају са суфиксом -оза. На пример, грожђани шећер је моносахарид глукоза, тршћани шећер је дисахарид сахароза, а млечни шећер је дисахарид лактоза (погледајте илустрацију).

Угљени хидрати врше бројне функције у живим организмима. Полисахариди служе као складишта енергије (нпр. скроб и гликоген) и као структурне компоненте (нпр. целулоза у биљкама и хитин код артропода). 5-угљеник моносахарид рибоза је важна компонента коензима (нпр. АТП, ФАД и НАД) и компонента је основе генетичког молекула познатог као РНК. Сродни молекул дезоксирибоза је компонента ДНК. Сахариди и њихови деривати обухватају многе друге важне биомолекуле који имају улогу у имунском систему, фертилизацији, спречавању патогенезе, згрушавању крви, и развићу.У науци о храни и многим неформалним контекстима, термин угљени хидрат често означава било коју храну која је посебно богата у комплексном угљеном хидрату скробу (као што су житарице, хлеб и тесто), или се термин користи за једноставне угљене хидрате, као што је шећер (присутан у бомбонама, џемовима, и слаткишима).

Често се на списковима нутриционог садржаја, као што је УСДА Национална база података нутријената, термин "угљени хидрат" користи за све осим воде, протеина, масти, пепела и етанола. Тиме се обухватају хемијска једињења као што су сирћетна или млечна киселина, која се нормално не сматрају угљеним хиратима. Тиме се исто тако обухватају "дијетарна влакна" која су угљени хидрати, али имају незнатан допринос у погледу прехрамбене енергије (калорија), мада се често уврштавају у прорачуне тоталне енергије хране, као да су шећери.

Шопска салата

Шопска салата је традиционално јело балканске (понајвише српске, бугарске, македонске и чешке) кухиње.

Састојци укључују:

краставце

паприку (може и љута)

црни лук

парадајз

бели сир (стари бели сир, фета или сјенички)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.