Паприка

Паприка је род биљака из фамилије помоћница (Solanaceae). Природни ареал распрострањења паприке су Централна и Јужна Америка (биогеографско царство Неотропис), али се услед економског значаја и употребе у исхрани људи паприка данас узгаја у читавом свету. На простору Балкана је најпознатија и најзначајнија врста Capsicum annuum, која је у Европу стигла преко Шпаније у 16. веку.

Паприка се користи као поврће, зачин и лек. Користи се свежа, конзервирана (туршија), сува или сува млевена (или „туцана“).

Род паприка обухвата једногодишње биљке, висине до 1 m. Листови паприке су јајасти са зашиљеним врхом. Цвета у мају, а цветови су бели, црвени, светложути или љубичасти. Плод је купаст или лоптаст. Мирис и укус плода (благ, сладак до папрено љут) зависи од сорте и зрелости. Дуж нерава постоје жлезде које синтетишу алкалоид капсаицин („одговоран“ за љутину и лековитост паприке). Основни број хромозома је x=12[1].

Паприка
Illustration Capsicum annuum0
Паприка — стабло, цвет, плод, семе
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Поткласа:
Asteridae
Ред:
Породица:
Род:
Capsicum

Имена паприке

Постоји мноштво имена за плод појединих сорти паприке. Најпознатија су паприка, пфеферони, чили. Чили је назив за неколико врста и сорти паприке које се на територији Мексика узгајају још од 3000. године п. н. е.[2]

Систематика и географија рода

Род Capsicum обухвата око 25 врста. Постоји претпоставка да је број врста још већи и да ће се детаљнијим истраживањима Неотрописа описати и нове врсте.[3] Један од проблема класификовања врста унутар рода је питање сродности три од укупно четири гајене врсте (Capsicum annuum, Capsicum frutescens и Capsicum chinense). Поједини аутори их сматрају одвојеним сестринским врстама[3], док Pickersgill[4] сматра да је статус посебних врста нелегитиман.

Научно име врсте Распрострањење
C. annuum L., 1753 Северна Колумбија и јужни део САД
C. baccatum L., 1767 Аргентина, Боливија, Бразил, Парагвај, Перу
C. buforum Hunz., 1969 Бразил
C. campylopodium Sendt., 1846 југ Бразила
C. cardenasii Heiser & Smith, 1958 Боливија
C. chacoense Hunz., 1950 Аргентина, Боливија, Парагвај
C. chinense Jacq., 1777 цео Неотропис
C. coccineum (Rusby) Hunz., 1956 Боливија, Перу
C. cornutum (Hiern) Hunz., 1956 југ Бразила
C. dimorphum (Miers) O.K., 1891 Колумбија
C. dusenii Bitter, 1920 југоисток Бразила
C. eximium Hunz., 1950 Аргентина, Боливија
C. friburgense Barboza & Bianchetti, 2005 Бразил
C. galapagoensis Hunz., 1956 Еквадор
C. geminifolium (Dammer) Hunz., 1956 Колумбија, Еквадор
C. hookerianum (Miers) O.K., 1891 Еквадор
C. hunzikerianum Barboza & Bianchetti, 2005 Бразил
C. lanceolatum (Greenm.) Morton & Standley, 1940 Мексико, Гватемала
C. leptopodum (Dunal) O.K., 1891 Бразил
C. minutiflorum (Rusby) Hunz., 1956 Аргентина, Боливија, Парагвај
C. mirabile Mart ex. Sendt, 1846 југ Бразила
C. parvifolium Sendt., 1846 Колумбија, североисток Бразила, Венецуела
C. pereirae Barboza & Bianchetti, 2005 Бразил
C. praetermissum Heiser & Smith, 1956 југ Бразила
C. pubescens Ruiz & Pav., 1794 цео Неотропис
C. scolnikianum Hunz., 1961 Перу
C. schottianum Sendt., 1846 Аргентина, југ Бразила, југоисток Парагваја
C. tovarii Eshbaugh, Smith & Nickrent, 1983 Перу
C. villosum Sendt., 1846 југ Бразила ., Север Аргентине

Референце

  1. ^ Csilléry, G. Pepper taxonomy and the botanical description of the species. Acta Agronomica Hungarica 54 (2):151-166.
  2. ^ Gil-Jurado, A. T., Il senso del chile e del piccante: dalla traduzione culturale alla rappresentazione visiva in (G. Manetti, ed.), Semiofood: Communication and Culture of Meal, Centro Scientifico Editore, Torino, Italy, 2006:34-58
  3. 3,0 3,1 Eshbaugh, W.H. 1993. Peppers: History and Exploitation of a Serendipitous New Crop Discovery. In: Janick, J. & Simon, J.E. (Ed.) New Crops, pp 132-139. Wiley: New York. Online Version, Приступљено 17. 4. 2013.
  4. ^ Pickersgill, B. 1988. The genus Capsicum: a multidisciplinary approach to the taxonomy of cultivated and wild plants. Biol. Zentralbl. 107 (4): 381-389
Čili (biljka)

Čili (chilli) je plod različitih tropskih vrsta paprike (uključujući i neke varijetete nama poznate domaće paprike) s vrlo sitnim plodovima koji se suše i melju u prah. Dugi svega 4 cm, boje žute, zelene, narančaste ili crvene, a imaju nadasve ljuti ukus. Kada se komuške osuše i samelju dobije se kajenski biber.

Naziv "čili" potiče od španske reči chile za tu vrstu paprike, budući da su je Španci donijeli u Europu za vreme Kolumbovih putovanja. Šarenilo naziva proizlazi iz doba kada se čili dopremao iz portugalskih i španskih kolonija u Južnoj Americi, Inidiji i Africi, gde se i danas uzgaja.Čili ima izvanredno oštar ukus, pa je dvadesetak puta jači od obične ljute paprike. Ukus mu je međutim manje aromatičan i pikantan, boja mnogo bleđa. Glavni sastojak koji mu daje specifičnu ljutinu je kapsaicin, materija koja pokazalo se snižava nivoe holesterola i triglicerida u krvi, sprečava grušanje krvi, jača imunitet i ima afrodizijačka, antibakterijska i fungicidna svojstva.

Upotrebljava se za začinjanje jela od povrća, pikantnih umaka, namaza, kao dodatak kravljem siru, variva od paprika i pasulja, a važni je sastojak popularnog meksičkog jela chili con carne. Sastavni je deo svih ljutih pikantnih umaka poput karija, tabasko umaka, meksičkih salsa. Može se kombinovati i sa slatkim namirnicama.

Агроекосистем

Агроекосистеми су делови копна на којима човек гаји различите врсте културних биљака које користи у исхрани или их примењује у индустрији. Поред културних биљака у овим екосистемима увек живе и различите врсте дивљих биљака, животиња, гљива и микроорганизама.

Агроекосистеми су настали на местима природних екосистема. Земљиште је обрађено, а на њега су посејане или посађене културе различитих биљака. У зависности од тога какве се културе гаје разликујемо поља, винограде и воћњаке. На пољима се гаје зељасте културе: кукуруз, сунцокрет, пасуљ, кромпир, парадајз, паприка, дуван, пшеница, раж, пиринач, овас, грашак, соја, сочиво, купус... У виноградима се гаје различите сорте винове лозе, а у воћњацима дрвенасте културе.

Док у природним копненим екосистемима клима има пресудну улогу на формирање животних заједница, у агроекосистемима је човек најзначајнији еколошки фактор. Он бира која ће биљка бити основни произвођач хране у агроекосистему. Он наводњава или исушује земљиште у складу са потребама биљке коју гаји. Он недовољно плодно земљиште обрађује и обогаћује. Осетљиве биљке на мраз и хладноћу штити (у стакленику).

Ајвар

Ајвар је специјална врста салате, специјалитет балканске кухиње, направљена од црвене паприке. Ајвар је пореклом из Србије, па се назива и „српска салата“ или „српски повртни кавијар“. Користи се као додатак многим јелима, а најчешће као хлебни намаз. Уз паприку се најчешће додаје и плави патлиџан. Салата од чистог плавог патлиџана се зове пинђур, тако да се за њихову мешавину наизменично користе оба израза. Ајвар се традиционално прави на јесен, када је пуна сезона паприке, и користи целе године. Ајвар се прави и од љутих и од слатких паприка. Припрема се ручно у отвореним шерпама на шпорету на дрва. Пре саме припреме ајвара, паприке се испеку, пажљиво ољуште, оцеде и самељу. Пре сервирања обично се дода мало ситно исецканог, посољеног белог лука. Име потиче од турске речи havyar, што значи „усољена/слана икра“, и дели етимологију са кавијаром.

Вурда

Вурда је традиционални и специфични производ од млека који се производи у Лужници (околини Бабушнице) и пиротском крају.

Спрема се од крављег, овчијег и козјег млека или мешавине овчијег (козјег) и крављег млека. Добија се цеђењем киселог млека. У тако исцеђену смешу ставља се паприка и чува у чистој посуди на умереној температури тридесетак дана. За то време долази до врења да би се добио квалитетан производ киселкастог укуса и кремастог облика (слично крем сиру или паприци у павлаци).

Овај специјалитет је обележје лужничког краја, а може се срести и у неким селима у пиротском крају. У скорије време производи се и у Нишу као „Лужнички крем сир са паприком“.

Вурда се служи као: салата, хладно предјело или „мезе“ уз вино и ракију.

Гулаш

Гулаш (мађ. gulyás) је врста јела, пореклом из Мађарске, које се најчешће спрема од говеђег меса, црног лука и млевене слатке паприке. Уз паприку, која је основни зачин, за припрему гулаша се могу користити и други зачини попут кима, мајорана, ловоровог листа, црног бибера...Готов гулаш се служи уз кувану тестенину, барени кромпир или кромпир-пире.

Демир Капија

Демир Капија је град у Повардарској Македонији, седиште истоимене општине Демир Капија, непосредно на улазу Вардара у Демиркапијску клисуру. У граду живи 3275 становника, од којих су најбројнији Македонци.

Главна привредна грана у граду и околини је земљорадња, посебно узгајање винове лозе, житарица, повртарских култура (црвена паприка) и тако даље. Од других привредних грана заступљене су вађење песка и камена за грађевинарство. Демир Капија је важна железничка станица и налази се непосредно на међународном ауто-путу Е-75.

Зачин

Зачин је додатак јелима који им се додаје како би појачао оригинални укус јела, или да би се исти модификовао по жељи. Зачини и адитиви се користе у прехрамбеној индустрији у току технолошког процеса, али и у домаћинствима. Пошто се додају се у малим количинама, немају хранљиви значај, па се може рећи да се храни додају искључиво ради побољшања укуса и мириса.Према дефиницији, зачини су поједини дјелови виших биљака или цијеле биљке, претежно из тропских предјела, које ради садржаја етеричних уља, алкалоида, гликозида и других ароматичних једињења, у храни изазивају одређен укус или мирис. Ове материје имају и надражујуће дејство на пробавни тракт: подстичу лучење пљувачке, односно секрета жлијезда, а тиме и веће лучење пробавних фермената; дакле, побољшавају пробаву.

Зависно од укуса и мириса могу се сврстати у љуте, горке, сладуњаве, киселе, комбиноване и слично. Зачини се стављају у промет као цијеле биљке или као поједини њени дијелови, као мјешавине, а у новије вријеме и у облику екстракта зачина. Они могу бити једнокомпонентни, као што су нпр. со, бибер, оригано, босиљак и томе слично, или мешавина различитих биљних састојака, као што је нпр. добро познати „Зачин Ц“ или Вегета. Многа јела се не могу ни замислити без додавања зачина.

Посебно су атрактивни у арапском свету сукови, тј. специјализовани делови оријенталних пијаца, на којима се могу наћи готово све врсте зачина.

Кахраманмараш (вилајет)

Вилајет Кахраманмараш (тур. Kahramanmaraş ili; или једноставније Вилајет Мараш) је вилајет у Турској. Престоница вилајета је град Кахраманмараш.

Кечап

Реч кечап потиче од кинеске речи ке-тсиап који означава сос сличан ономе који се добија од ферментисаног зрна соје. То је популаран сос од парадајза, није само укусан додатак јелима већ је и врло здрав. Црвене је боје и једе се хладан. Основни састојци су парадајз, паприка, бели лук, першун, шећер, цимет, каранфилић, сирће. Заслађивач је најчешће шећер или фруктоза кукурузног сирупа. Зависно од типа рецепта зависи и који ће се зачини додати за прављење кечапа. У данашње време се не могу замислити нека јела без коришћења кечапа као премаза: пице, помфрит, топли сендвичи, кобасице, хамбургери, виршле, печена меса са роштиља свих врста и наравно многа друга јела за који кечап користите.

Нага јолокија

Нага јолокија је врста паприка, која је позната по томе да садржи око 1.000.000 Сковилових јединица, што је чини најљућом познатом паприком. Највише се гаји у Асаму, у Индији, Бангладешу и Шри Ланки.

Опортунитетни трошак

Опортунитетни трошак или економски опортунитетни губитак је термин који се користи да би се изразило вредност одређеног добра насупрот другог. Наиме економисти тврде да трошак једног добра представља оно чега смо се одрекли да бисмо то добро себи приуштили.

Доношење одлуке о избору веће количине једне робе аутоматски имплицира доношење одлуке о избору мање количине друге робе. Свака таква одлука има своју цену, односно изискује одговарајући трошак. Због ограничености у ресурсима, најчешће ограничене количине новца којима располаже, потрошач може доћи у ситуацију када треба да одлучи да се определи измађу два добра. Међутим, постоји више достижних комбинација, односно више алтернативних избора у оквиру лимитираног износа новца. Опортунитетни трошак мора да се сноси увек када се између ретких (оскудних) ресурса и роба мора правити одговарајући алтернативни избор. Према томе, опортунитетни трошак увек представља неку пропуштену корист, неки пропуштени приход, зараду, насталу због донете одлуке о коришћењу једне уместо неке друге робе, једног уместо неког другог ресурса, на алтернативни начин.

Иако је опортунитетни трошак значајан у пословању предузећа, он не представља стварни трошак те се не убраја у извештају расхода пословања.

Опортунитетни трошак представља један од четири индивидуална принципа одлучивања у економији.

Орлови рано лете (филм)

Орлови рано лете је југословенски филм из 1966. године, који је екранизација истоименог романа Бранка Ћопића. Главне улоге су поверене Драгутину Добричанину Гути (ђед Вук), Миодрагу Петровићу Чкаљи (пољар Лијан), Љубиши Самарџићу (Николетина Бурсаћ) и Михајлу Бати Паскаљевићу (учитељ Паприка).

Палата Сотира Илића у Лесковцу

Палата Сотира Илића је један од ретких примера сачуване архитектуре са почетка 20. века. Саграђена је 1911 године, а припадала је Сотиру Илићу, лесковачком индустријалцу. 1989. је проглашена спомеником културе. Палата је од ретких сачуваних примерака градитељства са почетка ХХ века у Лесковцу.

Паприкаш

Паприкаш је јело са месом и кромпиром. Претпоставља се да изворно потиче из Мађарске. Најбољи је када се кува у котлићу на отвореној, лаганој ватри.

У котлићу, на мало уља, испржи се „на стакло“ ситно сецкани лук. Лук не треба штедети. Потом се дода месо (пилеће, свињско, рибље, телеће...) сецкано на коцкице. Стално се меша док не побели. Онда се налије водом док не огрезне. Током кувања додају се разни зачини (со, бибер, ловоров лист...). Паприка, алева, се додаје на крају.

У зависности од количине воде поред паприкаша који је чорбаст постоји и перкелт (мађ. pörkölt, запечен) који има мање воде.

Пинђур

Пинђур је врста зачињене салате или намаза популарна у кухињама балканских народа. Слична је ајвару, али се разликује по томе што му је главни састојак плави патлиџан, а не паприка. Спрема се у дрвеном авану (врста округле дрвене посуде) од белог лука (посебно излупаног у авану дрвеним тучком), печених паприка, печеног парадајза и печеног патлиџана тако што се дрвеним тучком добро излупа, затим помеша добро поуљи и посоли.

Најчешћи додаци пинђуру су: паприка, парадајз, црни и бели лук, со, шећер и други зачини.

Пица

Пица (итал. pizza) је специјалитет италијанске кухиње, најчешће направљен од танког, округлог теста на коме се поред парадајз соса могу наћи разне врсте сира, меса, поврћа, воћа, зачина и других састојака према укусу. Инвентивност укуса се може надопунити и инвентивношћу распореда самих састојака на пици, који могу бити распоређени у облику орнамената или других интересантних фигура. Иначе, ово јело се сматра посебно карактеристичним за наполитанску кухињу.

Данас је пица веома популарно јело у свету, пре свега због јефтиних и лако доступних састојака и једноставности припреме.

Поврће

Поврће је заједнички назив за култивисане биљке или њихове делове које се користе за људску исхрану. За јело се припрема на различите начине. Употребљава се и као свеже и као конзервисано. Богато је угљеним хидратима и беланчевинама, а на њихов укус првенствено утичу етерична уља. Захваљујући високом садржају витамина, минерала, целулозе, а малим количинама масноће, у прехрани има непроцењиву улогу. Количина витамина и минерала се разликује међу врстама и попднебљима у којима то поврће успева. Термин поврће се користи претежно у кулинарству. У биологији подела на воће и поврће не постоји, јер се у исхрани користе раличити биљни органи (плодови, семена, корење, подземна и надземна стабла, листови и цветови) па их није могуће класификовати у исте категорије.

Оригинално, поврће је било сакушљано из дивљине у заједницама ловаца-сакупљача, а са култивацијом се почело у неколико делова света, вероватно током периода од 10.000 п. н. е. до 7.000 п. н. е, кад је нови пољопривредни начин живота развијен. У почетку су култивиране биљке које су расле локално, али су временом путем трговине егзотични усеви из других крајева размењивани и додавани домаћим типовима. У данашње време, већина поврћа се узгаја широм света колико год то климатски услови дозвољавају, и усеви могу да буду култивисани у заштићеним окружењима на мање подесним локацијама. Кина је највећи произвођач поврћа. Глобана трговина пољопривредним производима омогућава корисницима да купе поврће узгојено у удаљеним земљама. Опсег продукције варира од пољопривредних газдинстава која задовољавају потребе своје фамилије за храном, до пољопривредних фирми са огромним површинама земљишта и наменским усевима. У зависности од типа поврћа, жетви усева следи градирање, складиштење, обрада и маркетинг.

Поврће може да се једе било сирово или кувано, и има важну улогу у људској исхрани. Оно углавном има низак садржај масноћа и угљених хидрата, и богато је витаминима, минералима и дијететским влакнима. Многи нутриционисти подстичу људе да конзумирају доста воћа и поврћа, пет или више порција дневно често се препоручује.

Рататуј

Рататуј (франц. Ratatouille) је специјалитет од поврћа из Провансе, а настанак се највише веже уз град Ницу. Може се послужити као топло предјело, главно јело или као хладно предјело, јер се може припремити и дан прије, а када одстоји неко вријеме, постаје још укуснији. Припрема се од патлиџана, тиквица, паприка очишћених од сјеменки, меснатог и огуљеног парадајза, евентуално црвеног лука, који је у неким рецептима изостављен. Од зачинског биља предност има свјежи босиљак, мајчина душица, мажуран, першун. Може се додати и кашикица шећера.

Чонград (жупанија)

Чонградска жупанија, (мађ. Csongrád megye) је једна од жупанија региона великих равница и северне мађарске у Мађарској и налази се у јужном делу регије велике јужне равнице.

Чонградску жупанију река Тиса дели на два дела. Своје границе дели са Србијом и Румунијом и са мађарским жупанијама Бач-Кишкун, Јас-Нађкун-Солнок и Бекеш. Површина жупаније је 4.262,68 km² а седиште жупаније је град Сегедин.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.