Папир

Папир или хартија је танак слој целулоидних влакана најчешће правоугаоног облика који у већини случајева служи за штампање, писање или цртање по њему. Прави се разних облика и формата, као и разних боја.

Најбољи папир се прави од биљака које садрже много целулозе у својим влакнима или од крпа од природних материјала као што су памук и лан. Кинези су тврдили да им је јефтиније да производе хартију него свилу и да је она погоднија за писање од трака дрвета или бамбуса, нарочито за неке дугачке књиге. На западу је папир заменио пергамент као најпогоднија подлога за писање.

Процес прављења целулозног папира је развијен у Кини током раног 2. века, вероватно још 105. године.[1] Значајну улогу у развоју папира је имао Цај Луен дворски евнух династије Хан. Постоје и ранији археолошки фрагменти папира који датирају из 2. века п. н. е. у Кини.[2]

ManilaPaper
Манилски папир
Papier - various papers in day
Различити типови папира: картон, папирна марамица

Почеци

Хартију је измислио Кај Лун, дворјанин кинеског цара Ву Дија. Производили су га од бамбуса, лубја и крпа размочених у води. Они су током 700 година држали у тајности начин производње хартије, све док муслимани за њу нису сазнали од једног од заробљених Кинеза након битке код Таласа 751.

Како тврди Са'алеби (умро 1038), борба између Зијада ибн Салиха и турских владара, ојачаних снагама њихових кинеских савезника, избила је око 752. године у близини реке Тараз на северу Месопотамије. Та Област се у традиционалној исламској литератури називала Туркестан зато што су ту претежно живели народи турског порекла. По завршетку борбе, Зијад је са собом повео и групу кинеских заробљеника, међу којима је било и оних који су добро познавали процес производње кинеског папира. Они су се касније настанили у Самарканду, где су развили занат којим су се традиционално бавили. Производња кинеског папира од тада је постала све учесталија, а занатлије које су се бавиле тим занатом биле су све славније и познатије. Иако се производња кинеског папира веома брзо ширила у другим градовима у калифату, ипак произвођачи „самаркандског папира”, као првог облика папира у исламској цивилизацији, засвагда су очували своју славу и традицију.[3]

Потом се ово сазнање проширило и на Европу и радионице за израду папира појавиле су се свуда где је било довољно воде за производњу папира.[4] Око 800. у Багдаду се прави прва фабрика папира.[5] Производња се ширила преко Сирије и Египта на Сицилију и у Андалузију. Тако се у 13. веку папир проширио Европом и заменио скупоцјени и ретки папирус и пергамент.

У 19. веку је индустирјализација знатно редуковала трошак производње папира. Године 1844. је канадски инвеститор Чарлс Фенерти и Немац Ф. Г. Келер независно развили процесе за пулповање дрвених влакана.[6]

Рани извори влакана

ANCIENT SANSKRIT ON HEMP BASED PAPER. HEMP WAS A COMMON AND DURABLE FIBRE IN THE PRODUCTION OF "RAG" PAPER FROM 200 BCE TO THE 1850 AD
Антички Санскрит на папиру базираном на конпљи. Влакна конопље су широко кориштена за придукцију папира од 200. п. н. е. до касних 1800-их.

Пре индустријализације папирне продукције најзаступљенији извор влакана су била рециклирана влакна из кориштеног текстила, зване крпе. Крпе су биле од конопље, лана и памука.[7] Процес за уклањањње штампарског мастила са рециклисаног папира је изумео немачки правник Јустус Клапрот 1774. године.[7] Данас се тај метод назива деинковањем. Тек након увођења дрвене пулпе 1843. године је продукција папира постала независна од рециклираног материјала из отпадног текстила.[7]

Етимологија

Реч „папир“ је етимолошки изведена из латинске речи papyrus, која потиче од грчке πάπυρος (papuros), назива за Cyperus papyrus биљку.[8][9] Папирус густ, папиру сличан материјал који се производи из сржи биљке Cyperus papyrus, која је кориштена у античком Египту и другим Медитеранским културама за писање пре увођења папира на Блиском истоку и у Европи.[10] Мада је реч папир етимолошки изведена из папируса, ова два материјала се веома различито производе и развој првог је независтан од развоја другог. Папирус је ламинација природних биљних влакана, док се папир производи од влакана чија су својства промењена натапањем.[2]

Производња папира

Making Paper
Прављење папира на кинески начин

Као сировину, Кинези су користили кору дуда или бамбус, Европљани су користили старе крпе од памука и лана, док се данас дрвета тачније од целулозе. Папир је изразито значајно допринео просвети и науци. Проналазак папира сматра се једним од показатеља почетка новог века. Користи се у разне сврхе и може се наћи у разним облицима.

Основно средство за ручну производњу хартије је калуп за захватање натопљене пулпе. Добри калупи са истока су лепо израђени и имали су оквир са шаркама за држање сита. Мајстор наизменично спушта и извлачи калуп из базена и лагано га тресе да би се пулпа раширила по ситу. Стезаљке се затим отворе а сито се извади. Калупи на Западу имају сито од танке жице уместо бамбуса.

Bambus
Бамбус — сировина на истоку

Мајстор ставља калуп у базен, пулпа се скупља на калупу а течност се цеди остављајући на ситу беома танак слој влакана. Цеђење се ради када влакна направе влажан лист папира. Листови се слажу један преко другог, а вода се циједи притиском камена или помоћу пресе која личи на штампарску. Исламски мајстори први су направили хартију у боји. Они су на њу наносили чак и златне или сребрне зачкице. Данас имамо хартију у свим могућим бојама. Нарочита хартија као она што су је правили муслимани може се користити за писање диплома или свједочанстава.

Хемијско пулповање

Да би се формирала пулпа од дрвета, процесом хемијског пулповања се одваја лигнин од целулозних влакана. То се остварује растварањем лигнина у врелој течности, тако да се може испрати из целулозног садржаја, уз очување дужине целулозних влакана. Папир направљен од хемијских пулпи је исто тако познат као бездрвни папир – што не треба мешати са папиром који није направљен од стабала, већ од друге биомасе. Назив бездрвни даје индикацију да папир не садржи лигнин, до чије детериорације долази током времена. Пулпа исто тако може да буде избељена ради продукције белог папира, мада је тиме обухваћено 5% влакана; процеси хемијског пулповања се не користе за прављење папира израђеног од памука, који сам по себи садржи 90% целулозе.

PaperAutofluorescence
Микроскопска структура папира: Микрографија папира који аутофлуоресцира под ултраљубичастом илуминацијом. Индивидуална влакна у овом узорку имају око 10 µm у пречнику.

Постоје три главна типа хемијског пулповања: сулфитни процес датира из 1840-их и то је био доминантан метод до Другог светског рата. Сулфатни процес, до чијег изума је дошло током 1870-их и који је први пут ушао у употребу током 1890-их, у данашње време је најзаступљенија стратегија. Једна од његових предности је хемијска реакција са лигнином којом се ослобађа топлота, што се може користити за погон генератора. Већина операција пулповања које користе сулфатни процес су нето доприносиоци електричном снабдевању, или се њима произведена струја користи за погон оближње фабрике хартије. Још једна предност је да овај процес опоравља и поново користи све неорганске хемијске реагенсе. Содно пулповање је још један специјализовани процес који се користи за пулповање сламе, багасе и тврдог дрвета са високим силикатним садржајем.

Механичко пулповање

Постоје два главна типа механичких пулпи: термомеханичка пулпа (TMP) и земнодрвена пулпа (GW). У термомеханичком процесу, дрво је уситњава, а затим храни у парно грејане уређаје за рафинацију, где се пиљевина стишће и претвара у влакна између два челична диска. У земнодрвном процесу, трупци очишћени од коре се хране у млинове у којима се притишћу на ротирајуће камене точкове да би се ослободила влакна. Механичким пулповањем се не уклања лигнин, те је принос веома висок, >95%, међутим папир произведен на овај начин временом пожути и постаје крхак. Механичке пулпе имају прилично кратка влакна, и стога се добија слаб папир. Мада су велике количине електричне енергије потребне за производњу механичке пулпе, њена производња кошта мање од хемијског приступа.

Деинкована пулпа

Процеси рециклаже папира могу да користе пулпу произведену било хемијским или механичким путем; њеним мешањем са водом и применом механичког рада водоничне везе у папиру могу бити разложене и влакна поново одвојена. Највећи део рециклованог папира садржи и нова влакана додата ради одржавања квалитета; генерално говорећи, деинкована пулпа је истог или нижег квалитета него сакупљени папир од кога је формирана.

Постоје три главне класификације рециклованих влакана:

  • Интерни отпад при производњи папира – Овим је обухваћен сав подстандардан папир, као и онај настао у самој фабрици али је инкозистентног квалитета, те се стога враћа у производни систем да би се репулпирао у папир. Такав папир изван спецификације се не продаје и често се не класификује као оригинална рециклирана влакна. Већина фабрика папира је имала дугогодишњу праксу рециклирања сопственог отпада, дуго пре него што је рециклирање у ширем смислу стекло популарност.
  • Преконзумациони отпад – Ово су исечци и прерадни отпад, као што су гиљотински одсечци и отпад ковератних отвора; они се стварају изван фабрике папира и потенцијално могу да заврше на депонијама. Преконзумациони отпад је извор оригиналних рециклираних влакна; њиме је обухваћен и деинковани преконзумациони отпад (рециклисани материјал који је био штампан, али није доспео до ступња своје намењене крајње употребе, као што је отпад од принтера и непродате публикације).[11]
  • Постконзумациони отпад – Ово су влакна из папира који је био кориштен за своју наменску крајњу употребу и тиме су обухваћени канцеларијски отпад, папир часописа и новина. Како је највећи део овог материјала био штампан – било дигитално или применом конвенционалнијих приступа као што су литографија или ротогравура – он се рециклира било као штампани папир или прво пролази кроз процес деинковања.

Рецикловани папири могу да буду направљени од 100% рециклованих материјала или блендирањем са новом пулпом, мада они генерално нису јаки, нити светли, као што је нов папир.

Адитиви

Осим влакана, пулпа може да садржи пуниоце као што су креда или каолинит,[12] који побољшавају њене карактеристике у погледу штампања или писања.[13] Адитиви за шлихтовање (подешавање) могу да буду помешани са пулпом или примењени на папирну основу касније у производном процесу; сврха шлихтовања је да се успостави коректан ниво површинске апсорбанције да би папир био подесан за примену мастила или боје.

Формирање папира

Пулпа се уноси у машину за прављење папира у којој се формира папирна мрежа и вода се уклања пресовањем и сушењем. Пресовањем листова се дејством силе уклања вода; након што је вода истиснута из листа, специјална врста филца, који не треба мешати са традиционалним, користи се за сакупљање воде; док кад се ручно израђује папир, уместо тога се користи водоупијајући лист.

Сушење се врши помоћу ваздуха или топлоте, ради уклањања воде из папирних листова. У раним данима прављења папира то је рађено качењем листова попут веша; у данашње време се користе разне форме механизама за сужење загревањем. У машинама за прављење папира су најзаступњенији сушачи на парно загревање. Они могу да достигну температуре преко 200 °F (93 °C) и користе се у дугим секвенцама од преко четрдесет јединица, при чему ослобођена топлота може лако да осуши папир до мање од шест процената влаге.

Дорада

Папир може да буде подвргнут шлихтовању да би се подесила његова физичка својства и учинио подесним за разне видове примене. Папир је у овој тачци необложен. Обложени папир поседује танак слој материјала као што је калцијум карбонат или каолинит нанесен на једну или обе стране, да би се површина учина подеснијом за растерске обраде високе резолуције. (Необложени папир је ретко подесан за штампање у резолуцијама изнад 150 lpi.) Површине обложеног и необоложеног папира могу да буду полиране помоћу календера. Обложени папири се деле на мат, семи-мат или свилен, и глазиране. Глазирани папири омогућавају највишу оптичку густину при штампању слика.

Папир се затим ставља на котуре ако је намењен употреби на штампарским машинама, или се сече у листове за друге штампарске процесе или друге сврхе. Влакна у папиру базично иду у машинском смеру. Листови се обично секу „дугозрно”, нпр. са зрнима паралелном дужом димензијом листа. Континуирана форма папира (или континуирани листовни папир) се сече до ширине са отворима избушеним дуж ивица, и савија у стогове.

Финоћа папира

Сав папир произведен машинама за папир као што је Фордринерова машина је униформни папир, нпр. жичана трака којом се транспортује папир оставља образац који има исту густину дуж и попреко папирних зрна. Текстурни финиши, водени жигови и жичани обрасци којима се имитира ручно направљени положени папир се могу направити користећи подесне ваљке у каснијим ступњевима процеса.

Униформни папир не поседује „линије постављања”, што су мале регуларне линије које заостају на папиру кад се ручно прави у калупу направљеном од редова металних жица или бамбуса. Бразде су веома близо једна другој. Оне иду нормално у односу на „линије траке”, које су у већој мери размакнуте. Ручно направљени папир слично томе испољава „неравне ивице”, или грубе и перутне границе.[14]

Примене

Папир може да буде направљен за широк опсег намена, у зависности од његове намењене употребе.

Процењује се да су на папиру базирана решења за чување података обухватала 0,33% тотала 1986. и само 0,007% 2007. године, упркос тога што је у апсолутном смислу, светски капацитет чивања информација на папиру порастао са 8,7 на 19,4 петабајта.[15] Процењује се да су 1986. године на папиру базирана поштанска писма представљала мање од 0,05% светског телекомуникационог капацитета, са тенденцијом оштрог смањења након масивног увођења дигиталних технологија.[15]

Типови, дебљина и маса

Coloured, textured craft card
Картонска и папирна галантерија за употребу у занатству је доступна у широком варијетету текстура и боја.

Дебљина папира се обично мери калипером и типично се даје у хиљадитим деловима инча у Сједињеним Државама и у микрометрима (µm) у остатку света.[16] Папир може да буде између 007 and 018 mm (0,28 and 0,71 in) дебео.[17] Папир се обично карактерише по маси. У Сједињеним Државама, маса додељена папиру је маса табака, 500 листова, варирајућих „основних величина”, пре него што се папир исече у величине у којима улази у продају крајњим корисницима. На пример, табак од 20 lb, 85 in × 11 in (2.159 mm × 279 mm) папира тежи 5 фунти, зато што је добијен пресецањем већег листа у четири комада.[18]

У Европи, и другим регијама које користе ISO 216 систем величина папира, маса се изражава у грамима по квадратном метру (g/m2 или обично само у g) папира. Штампани папир је генерално између 60 g и 120 g. Све теже од 160 g се сматра картицом. Маса табака стога зависи од димензија папира и његове дебљине.

Највећи део комерцијалног папира продатог у Северној Америци се сече на стандардне величине папира базиране на уобичајеним јединицама и дефинисан је дужином и ширином листа папира.

ISO 216 систем који се користи у већини других земаља је базиран на површини листа папира, не на дебљини и дужни листа. Он је иницијално ушао у употребу у Немачкој 1922. године и постепено се проширио са прихватањем метричког система. Највећа стандардна величина папира је A0 (A нула), која има површину од око једног квадратног метра (апроксимативно 1189 × 841 mm). А1 има половину величине A0 листа (i.e., 594 mm × 841 mm), тако да су два А1 листа један поред другог једнака једном А0 листу. Лист A2 је половина величине листа A1, и тако даље. Уобичајене величине које се користе у канцеларијама и домаћинствима су А4 и А3 (А3 има величину два А4 листа).

Густина папира је у опсегу од 250 kg/m3 (16 lb/cu ft) за папирне марамице до 1.500 kg/m3 (94 lb/cu ft) за неке специјализоване папире. Папир за штампање има густину од око 800 kg/m3 (50 lb/cu ft).[19]

Папир се може класиковати у седам категорија:[20]

  • Папир за штампање широког вариетета.
  • Папир за завијање се користи за заштиту робе и добара. Овом су обухваћени воштани и крафт папир.
  • Папир за писање је подесан за канцеларијске захтеве.
  • Упијајућа хартија, која обично има малу величину.
  • Папир за цртање који обично има грубу површину, и кога обично користе уметници и дизајнери, укључујући касетни папир.
  • Ручно направљени папир укључујући већину декоративног папира, ингрес папири, јапански папир и папирне марамице, све од којих карактерише одстуство униформног смера зрна.
  • Папири за специјалне намене укључујући цигаретни папир, тоалет папир, и друге индустријске папире.

Референце

  1. ^ Hogben, Lancelot. "Printing, Paper and Playing Cards". Bennett, Paul A. (ed.) Books and Printing: A Treasury for Typophiles. New York: The World Publishing Company, (1951). стр. 15–31. стр. 17. & Mann, George. Print: A Manual for Librarians and Students Describing in Detail the History, Methods, and Applications of Printing and Paper Making. London: Grafton & Co., (1952). стр. 77
  2. 2,0 2,1 Tsien 1985, стр. 38
  3. ^ Велајати, Али Акбар (2016), Историја културе и цивилизације ислама и Ирана, превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”. стр. 111—112.
  4. ^ Burns 1996, стр. 417f.
  5. ^ Murray, Stuart A. P. The Library: An illustrated History. Skyhorse Publishing, (2009). стр. 57.
  6. ^ Burger, Peter (2007). Charles Fenerty and his paper invention. Toronto: Peter Burger. стр. 25—30. ISBN 9780978331818. OCLC 173248586.
  7. 7,0 7,1 7,2 Göttsching, Lothar; Gullichsen, Johan; Pakarinen, Heikki; Paulapuro, Hannu; Yhdistys, Suomen Paperi-Insinöörien; Technical Association of the Pulp and Paper Industry (2000). Recycling fiber and deinking. Finland: Fapet Oy. стр. 12—14. ISBN 978-952-5216-07-3. OCLC 247670296.
  8. ^ πάπυρος, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus
  9. ^ papyrus, on Oxford Dictionaries
  10. ^ „papyrus”. Dictionary.com Unabridged. Random House. Приступљено 20. 11. 2008.
  11. ^ Natural Resource Defense Council
  12. ^ Appropriate Technology (на језику: енглески). Intermediate Technology Publications. 1996.
  13. ^ Thorn, Ian; Au, Che On (2009). Applications of Wet-End Paper Chemistry (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. ISBN 9781402060380.
  14. ^ "Document Doubles" in a virtual museum exhibition at Library and Archives Canada
  15. 15,0 15,1 "The World’s Technological Capacity to Store, Communicate, and Compute Information", especially Supporting online material, Martin Hilbert and Priscila López (2011), Science, 332(6025), 60–65; free access to the article through here: martinhilbert.net/WorldInfoCapacity.html
  16. ^ „Paper Thickness Chart”. Case Paper (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 28. 1. 2012. Приступљено 27. 5. 2017.
  17. ^ Elert, Glenn. „Thickness of a Piece of Paper”. The Physics Factbook (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 8. 6. 2017. Приступљено 27. 5. 2017.
  18. ^ McKenzie, Bruce G. (1989). The Hammerhill guide to desktop publishing in business. Hammerhill. стр. 144. ISBN 9780961565114. OCLC 851074844.
  19. ^ „Density of paper and paperboard”. PaperOnWeb. Приступљено 31. 10. 2007.
  20. ^ Johnson, Arthur (1978). The Thames and Hudson manual of bookbinding (на језику: енглески). London: Thames and Hudson. OCLC 959020143.

Литература

  • Burns, Robert I. (1996). „Paper comes to the West, 800−1400”. Ур.: Lindgren, Uta. Europäische Technik im Mittelalter. 800 bis 1400. Tradition und Innovation (4th изд.). Berlin: Gebr. Mann Verlag. стр. 413—422. ISBN 978-3-7861-1748-3.
  • Tsien, Tsuen-Hsuin (1985). „Paper and Printing”. Joseph Needham, Science and Civilisation in China, Chemistry and Chemical Technology. Vol. 5 part 1. Cambridge University Press.
  • „Document Doubles, Detecting the Truth: Fakes, Forgeries and Trickery”. Library and Archives Canada.
  • Velajati, Ali Akbar (2016), Istorija kulture i civilizacije islama i Irana, preveo Muamer Halilović, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”. стр. 87—118.

Спољашње везе

Амерички долар

Долар је средство плаћања, обрачуна и размене у САД. Такође је распрострањен као резервна валута у неким другим земљама у свету. Тренутно издавање долара контролишу америчке Федералне резерве. Симбол који је најчешће у употреби за амерички долар је знак долара ($). ISO 4217 код за амерички долар је USD; амерички долар је такође означен као US $ од стране Међународног монетарног фонда. Амерички долар се састоји од 100 центи.У 1995. години у употреби је било преко 380 милијарди америчких долара широм света, од тога двије трећине ван Сједињених Држава, а од априла 2004. године готово 700 милијарди долара је у оптицају и то још увек две трећине ван Америке. Сједињене Државе су једна од неколико земаља које користе назив долар за своју валуту. Неколико земаља користе амерички долар као своју званичну валуту, а у многима се долар употребљава као дозвољено средство плаћања. Американци често користе и реч бак (buck) за долар. Овај термин је настао приликом трговине кожама у колонијално доба.

Анри Бекерел

Антоан Анри Бекерел (франц. Antoine Henri Becquerel; Париз, 15. децембар 1852 — Ле Кроазик, 25. август 1908) био је француски физичар, нобеловац и један од откривача радиоактивности.

Бекерел се родио у Паризу у породици, која је заједно са њим и његовим сином дала четири генерације научника. Науку је студирао на Политехничкој школи, а инжењеринг у École des Ponts et Chaussées. Инжењер мостова и ауто-путева постао је 1894.

Радиоактивност је случајно открио проучавајући уранијумову со 1896. Проучавајући рад Вилхелма Рендгена, Бекерел је поставио фосфоресцентни минерал калијум уранил сулфат на фотографску плочу обмотану црним папиром припремајући експеримент за који му је била потребна Сунчева светлост. Али, пре самог експеримента схватио је да је фотоплоча већ била осветљена. Схватио је да осветљавање плоче има везе са фосфоресцентним минералом који је користио у експерименту, и да постоји неко зрачење које прође кроз црни папир и реагује са солима сребра на фотоплочи. Нобелову награду коју је добио 1903. поделио је са Пјером и Маријом Кири због: "изванредних услуга које је направио са открићем радиоактивности".. Академија наука га је изабрала за привременог секретара 1908, у години његове смрти. Преминуо је у Кроазику у 55. години живота.

Мерна јединица за радиоактивност, бекерел (Bq) названа је по њему; а ту су још и Бекерелови кратери на Месецу и Марсу.

Брусни папир

Брусни папир, шмиргл папир (њем. Schmirgelpapier - брусни папир) или само шмиргла, шмиргло је врста крутог папира чија је једна или обје стране обложена абразивом. Користи се да се уклоне мале количине материјала са површина да би се учиниле глатким (при бојењу или завршној обради дрвета), да се уклони слој материјала (стара боја) или да се површина учини грубљом, као припрема прије лијепљења.

Графика

Графика је визуелно приказивање нечега на некој површини као што је зид (платно, монитор, папир или камен) у циљу информисања, илустрације или забаве. Примери су фотографије, цртежи, скице, графови, дијаграми, симболи, геометријски облици, карте, инжињерски цртежи и остале врсте слика које нису текст.

Графика може бити функционална и уметничка. Графика може бити непостојећа или може представљати нешто из стварног света.

Грб

Грбови на штиту су део европске традиције, настали као знак власништва одређене особе или групе људи, и који су он или она користили на разне начине. За разлику од печата и амблема, грбови на штиту имају свој формални опис – блазон.

Документ

Документ садржи информације. Често се реферише на стварни писани или снимани производ и намењен је комуникацији или чувању колекције података. Документи су често фокус и интерес администрације. Реч се такође употребљава као глагол „документовати“ описујући процес стварања документа. Израз документ може бити примењен на било који приказ намере, али се најчешће користи за нешто физичко као један или више исписаних листова папира или за „виртуални“ документ у електронском (дигиталном) формату.

Епиграфика

Епиграфика (од грч. ἐπιγραφή, epi-graphē, написано (грч. ἐπιγραφεω, лат. scribere) на (грч. ἐπι) трајном материјалу ) је наука која се бави писаним споменицима на тврдим материјалима као што су камен, теракота, стакло, кост, метал и мозаик, за разлику од палеографије која се бави писаним споменицима на меким материјалима (папирус, пергамент, тканина, папир).

Кућни рачунар

Кућни рачунари или компјутери (енгл. Home computers) су били мали рачунари предвиђени за кућну употребу. Појавили су се средином седамдесетих година

двадесетог века и практично постојали око десет година. Врло скромних могућности али зато прихватљиве цене могли су да раде као скромнији текст процесори, да раде уканкрсне тебеле и да подржавају једноставније игрице.

Први такав рачунар су направили Стив Џобс и Стив Вознијак у доби од седаманест година. Вознијак је иначе радио у Хјулит Пакарду, угледној светској фирми која се бавила развојем мерних инструмента, а на предлог Вознијака да се развије кућни рачунар су одговорили „Пакард се не бави играчкама“. Вознијак је напустио посао и направио први Епл. Рачунар је према легенди развијен у једној гаражи у којој су стајале јабуке па је тако и добио име Епл. Вознијак је практично конструисао рачунар, написао први оперативни систем ДОС (DOS - disc operating system) а Џобс је организовао његову продају. За неколико година постали су доларски милионери, а коју годину касније и милијардери.

Ускоро се на тржишту појавило више фирми које су развиле и на тржиште избациле своје моделе. Међу многима треба истаћи рачунар ZX Spectrum који је развио Клајв Синклер. Иако је имао гумену тастатуру и био димензија једне књиге, то је био први рачунар по цени мањој од 100 долара.

Од домаћих кућних рачунара треба свакао поменути Галаксију који је развио Воја Антонић и Лолу 8 коју је развила, у слободном времену, група инжењера из фабрике Иво Лола Рибар у Београду.

Кућни рачунари су имали следеће карактеристике:

Уместо монитора користио се телевизор

Микропроцесор је био осмобитни

RAM меморија је имала око 16 KiB

РОМ меморија је био око 4 KiB

спољна меморијска јединица је била касетофон а у каснијој фази дискетна јединица са дискетама од 5,25 инча.

оперативни систем је био у РОМ-у а касније на дискети.

постојао је џојстик за акционе игрице.

штампачи су за штампу користили термо папир, или су штампали на обичном папиру и имали главу штампача са лепезом, куглом или са деветопинском главом.И док су се једни борили да оборе цену што више, други су радили на побољшању карактеристика. Тако се почетком осамдесетих појавио први лични рачунар IBM PC (IBM PC).

Могућностима и ценом, ускоро, превазиђени од стране личних рачунара, кућни рачунари, одлазе у историју.

Касније су се појавиле 8-битне играчке конзоле, које веома подсећају на кућне рачунаре, и могу се и дан данас наћи у продаји. Њихов оперативни систем се налази на чипу који се лако убацује у слот, налик слотовима на матичној плочи. На тим чиповима су углавном игрице, а могу се наћи и јефтине копије Виндоуса. Те играчке конзуле имају џојстике, тастатуру, и миш. Једна од тих конзуле је и GSD-1988, који је можда једна од највернијих имитација кућних рачунара.

Литографија

Литографија (фр. litographie, нем. steindruck, енг. lithography) је графичка техника равне штампе са камених плоча. Сам термин је кованица грчких речи lithos – „камен“ и graphein – „писати“.

Литографија се разликује од осталих графичких техника јер се заснива на хемијским реакцијама а не на физичкој раздвојености набојених и ненабојених делова матрице. Ова техника је популарна због њене могућности да забележи свежину потеза четком или крејоном и очува директност уметниковог рада.

Мултимедија

Мултимедија (мултимедији) је назив за оне медије који су комбинација више различитих медија. Мултимедије карактерише мултимедијални доживљај, по појавним облицима (перцептивним видовима информација, тј. логичкој структури) и преносним путевима(физички преносним путевима) вишеструк, симултан, снажан доживљај, у најширем смислу то је проток информација између извођача и публике. Овај појам се сусреће и у свету забаве (музике, видео и рачунарских игрица...) али и у телекомуникацијама и свету рачунара.

Сматра се да је мултимедиј постао феномен савременог друштва, који у најужем смислу можемо посматрати као папир, ваздух, електромагнетско поље путем којих се преносе информације, а у најширем средство у процесу интеракције човека са окружењем.

Ако се подаци који се уносе у медиј посматрају као енергија која деформише просторно временску структуру, онда човек тај „сигнал“ може да уочи, тј. детектује и то својим чулима (слух, вид) или посредно, преко уређаја који информацију претварају у облик који човек може да детектује.

Мултимедији су сложени техничко технолошки системи (телекомуникациони системи, рачунарске мреже и сл.) У ствари њихов развој је тесно повезан са техничко-технолошким развојем.

Проналазач

Проналазач је особа која се бави проналажењем, конструисањем, откривањем нових предмета. Проналазач не мора бити особа са високим образовањем. До проналаска неког новог открића се долази размишљањем о одређеном проблему.

Идеја за проналаском може доћи и спонтано, па је Никола Тесла један од својих проналазака, обртно магнетско поље, пронашао седећи у парку. Пошто при себи није имао ни папир ни оловку први цртеж решења је нацртао на земљи уз помоћ штапа.

Проналазач често може да буде изложен неком проблему, који покушавајући да реши, као резултат даје проналазак. На пример обећана је велика награда особи која снагом својих мишића и летјелице коју конструише прелети Ламанш.

У новије време проналазачи своја права могу да остваре патентирањем својих проналазака у патентним заводима. У праву постоји посебна област која се бави патентним правом.

Пројекат Гутенберг

Пројект Гутенберг је пројекат који је започео Мајкл Харт 1971. године, са циљем да све књиге које су у јавном власништву пребаци у електронски облик. То је урадио са два циља:

да их се на тај начин сачува, будући да папир труне

да буду доступне преко интернета свакоме кога занимају.У октобру 2017. године, на пројекту је доступно преко 54.000 бесплатних књига. На пројекту раде многи волонтери и свако ко жели, може да се прикључи пројекту. Да би неко учествовао у пројекту не мора имати ни књиге, ни скенер, ни ОЦР софтвер, довољна је добра воља.

Године 2000. Чарлс Франкс покренуо је Projekt Gutenberg Distributed Proofreaders интернет странице, путем којих се може online помоћи пројекту. У претраживачу, након регистрације, појављује се прозор у коме се види скенирана слика странице, а доле препознат текст (могући layout је такође слика лево, текст десно за оне са већим резолуцијама).

Крајем 2004. године пројекат је имао око 14.000 чланова, а они дневно „одраде“ просечно 5.000 страница. У октобру 2007. године, било је доступно преко 22.000 наслова.

Са пројекта се преузима 2.000.000 књига месечно.

Сир

Сир је прехрамбени производ који се добија коагулацијом беланчевина у млеку и скорупу. Сиреви се производе широм света у стотинама укуса, текстура и облика. Сир се састоји од млечних протеина и масти, обично од крављег, козјег, овчијег или млека бизон. Производи се додавањем фермента сирила (кимозин) млеку или укисељавањем млека деловањем бактерија, који млечни шећер врењем претварају у млечну киселину. Овим процесом се згрушава млечни протеин казеин. Чврста супстанца се потом притиском обликује у коначну форму. На неким сиревима се намерно гаји буђ по ивицама или по целој маси.

Укус и конзистенција сира зависи од: врсте млека, начина исхране животиња, садржаја млечне масти, пастеризације, начина израде и врсте бактерија и буђи које се притом користе, као и од старости сира. Сиревима се често додају зачини и друге биљке, они се диме на разне начине или им се додаје арома. Код неколико врста сирева млеко се згрушава додавањем сирћетне или лимунске киселине. Већина сирева своју, нешто мању, киселост добија деловањем бактерија.

Сир је цењена намирница због своје трајности, преносивости и високог процента масти, протеина, калцијума и фосфора. Сир је компактнија и дуготрајнија храна од млека, мада рок трајања сира зависи од његовог типа; натписи на пакетима сира обично наводе да сир треба да буде конзумиран током три до пет дана након отварања пакета. Уопштено говорећи, тврди сиреви, као што је пармиђано трају дуже од меких сирева, као што је бри или козји млечни сир. Дуги рок трајања неких сирева, посебно кад су у заштитној облози, омогућава продају када су повољна тржишта.

Постоје различита гледишта по питању најбољег начина складиштења сира, мада неки експерти заступају гледиште да његово умотавање у папир за сир пружа оптималне исходе. Папир за сир је превучен порозном пластиком са унутрашње стране, а са спољашње стране има слој воска. Та специфична комбинација пластике на унутрашњости и воска на спољашњости штити сир тако што омогућава да се кондензација на сиру спречи уз истовремено избегавање губитка влаге из унутрашњости.Постоји специјализована професија продавца сира. Стицање експертног знања у овом пољу захтева формално образовање и дуготрајно искуство у тестирању и руковању, слично захтевима за стицање експертног познавања вина или кухиње. Експерти за сир су одговорни за све аспекте сирног инвентара: селекцију сирног менија, набавку, пријем, складиштење, и сазревање.

Суданска фунта

Суданска фунта (арап. جنيه سوداني) је званична валута која се користи као платежно средство у Судану. Састоји се од 100 кирша. Званична институција која штампа новац је Банка Судана. Новац се издаје у износима од 1, 5 10, 20 и 50 фунти (папир) и кирша (кованице). Званична међународна скраћеница је SDG. Валута је коришћена од 1956. до 1992. године, када ју је заменио судански динар, да би поново била враћена у оптицај 2007. године.

Угљен

Угљен за цртање се добија сувом дестилацијом дрвета - сагоревањем уз минималну количину кисеоника (карбонизација). За прављење угљена за цртање најбоље је, за процес дестилације, користити врбово или брезино дрво - танки прутићи.

Угљен се користи за цртање по папирној, мало грубљој подлози (најбољи је сиви пакпапир или акварел папир) јер он оставља сув, мекан и ситно прашинаст траг који се по потреби може и размазивати - сенчити - руком, ватом или сликарским пуферима. Ситна прашина која остаје после повлачења угљена по папиру може, а и не мора, бити саставни део цртежа.

Предност угљена је у томе што се лако скида - брише са подлоге - па се могу, у току цртања, вршити сталне корекције цртежа или се та његова особина користи за добијање финих прелаза из светлог у тамно.

Постоје посебне гумице којима се брише угљен, направљене су од сирове, живе гуме (гњецаве гуме), па се њима не брише угљен већ се јачим притискањем на подлогу угљен упија у гуму.

Постоје три врсте угљена за цртање:

Природни мекани угљен - Танки прутићи меканог угљена

Пресован угљен - Компактна, тврда, упресована прашина угљена. Овај угљен се тешко брише, али се њиме могу извлачити и танке линије, а сенчење се не изводи брисањем већ јачим или слабијим притиском на подлогу.

Угљен у праху - Угљена прашина - пудер, која се наноси и утрљава у подлогу. Утрљавање се врши пуферима или уроланим папиром у облику оловке.Цртеж који је изведен угљеном, јер није постојан материјал - лако се скида, мора се фиксирати за папир. За фиксирање се могу користити фиксири који се могу купити у радњама, а може се фиксирати млеком, лаком за косу или шпиритусом.

Дрвени угаљ је слаб проводник топлоте, па се зато употребљава као изолатор. Користи се у изради гас-маски, пошто упија гасове.

Филтрација

Филтрација је пропуштање гаса или течности кроз полупропустљиву преграду која се назива филтрациони медијум (нпр. филтар-папир) са циљем да се из гаса или течности одстране суспендоване чврсте честице. Гас или течност пречишћени на овај начин се називају филтрати, док се чврсте честице задржане на филтрационом медијуму називају филтрациона погача или талог.

Штампарство

Штампарство је преношење текста или слике, обично помоћу мастила на подлогу за штампу (углавном папир) уз помоћ машина за штампање. Штампарство је процес репродуковања текста и слика користећи главну форму или шаблон. Најранији непапирни производи кориштени за штампање су цилиндрични печати и објекти као што су Киров ваљак и Набонидусом ваљак. Најранија позната форма штампања примењена на папир је ивођена користећи дрвене пресе, које су се појавиле у Кини пре 220. године. Каснији напреци у штампарској технологији обухватају ручни сет који је изумео Би Шенг око 1040. године и штампарска машина коју је изумео Јохан Гутенберг у 15. веку. Технологија штампања је играла кључну улогу у развоју ренесансе и научној револуцији, и положила је материјалну базу за модерну економију базирану на знању и за ширење знања у народним масама.

Штампач

Штампач је уређај којим се подаци (слика, текст или обоје) исписују са рачунара на папир. Са дигиталним фото-апаратима појавили су се штампачи који не користе рачунар за исписивање слика, већ је могуће одштампати слику директно из меморије фото-апарата.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.