Папа Јован VIII

Папа Јован VIII (лат. Ioannes VIII; умро 16. децембра 882) је био 107. папа од 13. децембра 872. године до своје смрти. Сматра се за једног од најспособнијих папа у 9. веку.[1] Велики део свог понтификата Јован је провео у борби са муслиманским освајачима који су из својих упоришта у јужној Италији организовали походе ка северу угрожавајући тако економију папске баштине[2].

Папа Јован VIII

Папа Јован VIII

Папа Јован VIII

Датум рођења око 820.
Место рођења Рим (Папска држава)
Датум смрти 16. децембар 882.
Место смрти Рим (Папска држава)
Гроб Базилика Светог Петра
Понтификат 13. децембар 872—16. децембар 882.
Претходник Папа Хадријан II
Наследник Папа Марин I

Биографија

Рођен је у Риму у Папској држави. Као младић је био сведок муслиманских напада на Рим које су организовали Аглабиди[2]. На папски престо дошао је након смрти папе Николе I. Током понтификата папе Јована дошло је до административне реорганизације папске курије. Јован је тражио војну помоћ од Карла Ћелавог и Боса Провансалског након сараценске пљачке Кампаније[3]. Његове молбе нису испуњене те је присиљен плаћати данак Емирату Сицилији.[4] Папа Јован забранио је било какве савезе хришћана са муслиманима. Међутим, његови напори показали су се неуспешним[5], делимично због тога што су хришћанске вође у јужној Италији посматрали његове позиве на јединство као изговор да се успостави папска власт у јужној Италији[6]

Методије Солунски је у доба понтификата папе Јована проповедао ширење византијског хришћанства у Моравској. Године 870. утамничен је од стране германских црквених вођа које су га оптужиле за јерес. Папа Јован наредио је ослобођење Методија[7] и дозволио му је да настави свој рад у Илирику, али му је забранио богослужење на словенском језику[8]. Године 876. Јован је путовао широм Кампаније у настојању да формира савез Салерна, Капуе, Напуља, Гаете и Амалфија против муслимана. До 877. године свих пет градова послали су своје делегате да уговоре склапање савеза[9]. Године 879. Јован је признао враћање Фотија на место цариградског патријарха. Фотија је претходни папа Хадријан екскомуницирао 869. године. Ова мера папе Јована усмерена је ка нормализацији односа са Византијским царством ради заједничке борбе против муслимана[10].

Године 878. Јован је крунисао Луја II за краља Француске. Такође је крунисао и два светоримска цара: Карла II и Карла III. Папа Јован убијен је 16. децембра 882. године и тако постао први папа који је убијен[11].[12] Наводно је убијен због хомосексуалне оријентације, од стране жене у чијег се супруга заљубио. Докрајчили су га њени заменици ударцем чекићем у главу[13]. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је папа Марин I[14] По другој верзији, ради се о паписи Ивани која је рођена у Енглеској и претварала се да је мушко, па је као као таква доспела до трона папе. Убијена је јер се при једној литији у Риму порађала и запрепаштени народ, када је то видео, ју је убио. Римокатоличка црква ову верзију данас негира, иако је та тема била актуелна вековима. На основу тога је Емануил Роидис (Ἐμμανουὴλ Ῥοΐδης, Emmanuel Rhoides) 1866. г. написао роман Паписа Ивана, а 2009. je снимљен и филм истога имена.

Референце

  1. ^ Catholic Encyclopedia, "Pope John VIII" page undated, URL retrieved on 10 June 2007
  2. 2,0 2,1 Kreutz 2011, стр. 57.
  3. ^ Riche 1993, стр. 203.
  4. ^ The Expansion of Saracens:Africa and Europe, C.H. Becker, The Cambridge Medieval History, Vol.2, Ed. John Bagnell Bury, (The Macmillan Company, 1913), 387.
  5. ^ Shryock 2011, стр. 32.
  6. ^ John Victor Tolan; Gilles Veinstein; Henry Laurens . Europe and the Islamic World: A History (illustrated ed.). Princeton University Press.2013. ISBN 978-0-691-14705-5. стр. 35.
  7. ^ Goldberg 2006, стр. 319.
  8. ^ Goldberg 2006, стр. 319–320.
  9. ^ Kreutz 2011, стр. 58.
  10. ^ Kreutz 2011, стр. 60.
  11. ^ Dawson 1950, стр. 108.
  12. ^ Anura Guruge (16 Feb 2010). The Next Pope (illustrated ed.). ISBN 9780615353722. стр. 88.
  13. ^ Kreutz 2011, стр. 59–60.
  14. ^ Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Marinus (popes)". Encyclopædia Britannica (11th ed.). Cambridge University Press.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Папа Хадријан II
Папа
872-882
Наследник:
Папа Марин I
Ћирило и Методије

Ћирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији. Својим радом они су помагали културни напредак Словена због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“. Ћирило и Методије су направили глагољицу, прво писмо Словена. Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов просветитељски рад. Православна црква их слави 24. маја.

Велики раскол

Велики раскол или велика шизма (грч. σχισμα [skhisma], лат. schisma = „раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма“) означава највећи раскол у историји хришћанства, који је отпочео 1054. године прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве. До раскола је дошло након низа претходних спорова и сукоба, који су вођени поводом разних теолошко-догматских и црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Главни теолошки, односно догматски спор вођен је поводом западног учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина. Ово неправилно учење је на западу довело до уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Никејско-цариградски симбол вере. Поменуте неправилности нису биле прихваћене од стране источних хришћана. Главни еклисиолошки спор вођен је поводом нарушавања начела црквене саборности од стране помесне Римске цркве која је тежила да наметне своју власт у читавом хришћанском свету.

Раскол је наступио 16. јула 1054. године, када су тројица легата римског папе Леона IX након доласка у Цариград одлучили да екскомуницирају цариградског патријарха Михаила Керуларија и охридског архиепископа Леона. Легати су претходно затражили од патријарха и архиепископа да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. Правна ваљаност екскомуникације која је изречена 16. јула показала се као упитна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености, пошто је папа Леон IX умро још 19. априла, а његов наследник је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године.

Услед таквог поступања римских легата, патријарх Михаило је сазвао сабор који је одржан 20. јула у Цариграду. На овом сабору је донета одлука да се поступци папских легата одбаце и осуде, а на саме легате је бачена анатема. Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму Свете Софије. Узајамне екскомуникације из 1054. године означиле су прекид литургијске заједнице између католичког запада и православног истока.

Услед раскола, дошло је до трајног одвајања Римокатоличке цркве од васељенског Првославља. Пошто су обе стране наставиле да полажу право на наслеђе јединствене Цркве, настало је стање у коме је свака страна сматрала да управо она представља једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Тим поводом се на обе стране развила жива теолошко-полемичка активност, умерена ка оправдавању споствених ставова, уз оспоравање ставова друге стране. Услед све израженијег заоштравања међусобних спорова у области догматике и еклисиологије, дошло је до општег погоршања у међусобним односима, нарочито након погубног Четвртог крсташког рата (1204). Иако су током касније историје у неколико наврата предузимани извесни кораци у циљу обнове међусобног дијалога и помирења, такви покушаји нису уродили плодом услед озбиљних и суштинских разлика које постоје између две стране.

Домагојевићи

Домагојевићи су били хрватска династија из раног средњег века, која је, са прекидима, владала од 864. до 892. године. Најпознатија је хрватска раносредњовековна династија после Трпимировића. Назив носи по Домагоју, оснивачу и првом владару династије.

Здеслав

Здеслав је био кнез Хрватске у периоду од 878. до 879. године. Био је из династије Трпимировића.

Историја Србије у средњем веку

Средњовековна Србија обухвата период од прве половине 7. до друге половине 15. века нове ере.

Карло III Дебели

Карло III Дебели (нем. Karl III.; 832—13. јануар 888) био је цар Светог римског царства (879—887), краљ Немачке (882—887), краљ Француске (884—887), краљ Италије (879—887), краљ Алеманије и Ретије (876—887) и краљ Горње Бургундије (879—887). По први пут након Карла Великог ујединио је његово царство.

Током свог живота, Карло је постао владар разних царстава бившег царства Карла Великог. Одобрено му је лордство над Алеманијом 876. године, након поделе Источне Франачке, он је наследио италијански трон након абдикације његовог старијег брата Карломана Баварског који је био онеспособљен можданим ударом. Папа Јован VIII га је крунисао као цара 881. године, а његовом наслеђивањем територија његовог брата Лудвига Млађег (Саксоније и Баварије) следеће године су уједињена краљевства Источне Франкије. Након смрти његовог рођака Карломана II 884. године, он је наследио целокупну Западну Франкију, чиме је уједињено целокупно Каролиншко царство.

Обично се сматра летаргичним и неспособним - познато је да је био хронично болестан и верује се да је патио од епилепсије — два пута је купио мир са викиншким пљачкашима, укључујући и злогласну Опсаду Париза (885—886), што је довело до његовог пада.

Маријинско јеванђеље

Маријинско или Маријино јеванђеље представља најстарији сачувани споменик писан старословенским језиком у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Писано је глагољицом на 174 листова, а на основу језичких црта, сматра се да је настало најкасније почетком XI века на српском штокавском подручју. Пронађен је средином XIX века у светогорском манастиру свете Марије, по коме је и добио име, а данас се налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заједно са Зографским јеванђељем, такође писаним глагољицом.

Мутимир

Мутимир је био кнез Србије (851—891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира, који је изгледа владао до око 851. Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настало средином X века, уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност података о њему, отворила су простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу створити целовиту слику о Мутимировој владавини.

Папа Марин I

Папа Марин I (латински: Marinus I; умро 15. маја 884. у Риму) је био 108. папа од 16. децембра 882. године до своје смрти.

Папа Хадријан II

Папа Хадријан II (лат. Hadrianus PP. II, итал. Adriano II; 792 - 14. децембар 872. године) био је поглавар католичке цркве од 14. децембра 867. године све до своје смрти 872. године. Био је члан римске патрицијске породице који постаје папа у позном добу живота.

Покрштавање Срба

Покрштавање Срба део је христијанизације Словена. Прво је долазило до појединачног примања хришћанства од досељавања Срба на Балканско полуострво, а у време мисије солунске браће дошло је до великог преобраћења српског владара Мутимира, његове дружине и дела обичног народа у хришћанство између 867. и 873.

Сватоплук I

Сватоплук I Велики (свк. Svätopluk; нем. Zwentibald), познат и као Свјатоплук, Звентибалд, Сватополк, је био великоморавски кнез, а касније и краљ, који је, с краћом паузом владао од 869. до своје смрти 894. године. Његова владавина је представљала врхунац војне, политичке моћи и величине Велике Моравске.

Био је нећак Растислав. У његово име је име управљао Нитранском кнежевином (мада део историчара верује да је реч могла бити и о подручју око данашње Сремске Митровице) ).

Велику Моравску, укључујући и Сватоплукову кнежевину, су око 869. године напале баварске трупе под краљем Карломаном Баварским, настаријим сином источнофраначког краља Лудвига. Сватоплук је са нападачима ушао у тајни савез, и тако свргнуо свог стрица Растислава и предао га Лудвигу; заузврат му је призната власт над Великом Моравском; мада је део кнежевине морао предати франачким грофовима Вилхелму II и Енгелчалку I.

871. године је Карломан затворио Сватоплука због сумње да Сватоплук кује заверу с његовим бунтовним братом Лудвигом Млађим. Уверени да је Сватоплук погубљен, Моравци су дигли устанак и изабрали новог кнеза по имену Славомир. Карломан је одлучио да устанак угуши стратегијом завади па владај и зато је Сватоплука одмах пустио из тамнице и, у настојању да поново стекне његово поверење, чак дао да буде кум његовом унуку и потенцијалном наследнику Звентиболду, који је по Сватоплук добио име. Сватоплук је, заузврат, пристао заједно с Францима и Баварцима водити рат против Славомира и његових устаника. Испочетка је, у складу с планом, заузео главно Славомирово упориште, али је тада одлучио искористити да се освети Францима који су га утамничили. Изненада је напао баварски логор и потпуно поразио тамошњу војску; грофови Вилхелм и Енглечалк су убијени, као и велики број Бавараца и Франака; тиме се Велика Моравска ослободила источнофраначке власти.

Карломан је следећих неколико година покушавао покорити Сватоплукову државу, али су походи, углавном, нису имали резултата. 873. се у сукоб умешао Папа Јован VIII, огорчен због тога што су Баварци приликом тога заточили византијског мисионаре св. Методија и вероватно забринут какве би последице то могло да има на наставак покрштавања Словена. На његов наговор је Карломанов отац Лудвиг пристао да са Сватоплуковим изасланицима склопи мировни споразум у Форсхејму; њиме се Сватоплук обавезао на плаћање данка, али је заузврат добио неометану власт над Великом Моравском.

Сватоплук се након тога окренуо према истоку и почео ширити територије своје кнежевине на рачун других словенских племена и народа, користећи као изговор њихово паганство. У том је периоду, међутим, дошао у сукоб са Методијем, те све више почео долазити под утицај немачких и других западних мисионара који су инсистирали да моравски хришћани користе латински обред. Од 882. до 885. године је, учествовао у тзв. Вилхелминерском рату против побуњених велможа у данашњој Аустрији, искористивши то да додатно повећа територије, али и утицај на источнофраначком двору.

885. године су након Методијеве смрти из Моравске протерани његови ученици, чиме је престало практиковање литургије на црквенословенском језику у Централној Европи; Папа Стефан V је након тога заузврат Сватоплука признао за „краља Словена“, а исту титулу је за Сватоплука користио и Арнулф Карантанијски.

Сватоплук је погинуо 894. године несрећним случајем, за време једног похода.

Након Сватоплукове смрти његова држава се почела распадати, делом због сукоба међу синовима и наследницима Мојмир II и Сватоплук II, а делом због устанака међу покореним народима, укључујући Чехе. Убрзо је и потпуно нестала током 10. века. Сватоплук је, међутим, у 18. веку проглашен међу Словацима националним херојем, односно, сматра се праоснивачем словачке националне државе.

Сингидунум

Сингидунум (лат. Singidunum) је био антички римски град, ког су првог населили Скордисци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Сингидунуму је рођен будући римски цар Јовијан. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Сармати, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Византија је повратила град 566. Словенска племена су га освојила око 630. године, а 876. град се први пут помиње под именом Београд. На месту старог Сингидунума данас се налази главни град Србије Београд, који је један од најстаријих градова у Европи.

Град се обнављао из пепела (према легенди и потврђеној историји) 38 пута.

Списак папа

Титула папе је дата епископу града Рима, поглавару Римокатоличке цркве. Настала је од грчке ријечи папас која значи отац, а користи се из поштовања. У Католичкој цркви папа има највећи ауторитет у свим црквеним питањима. Беатификација (благослов) је папско признање да је особа живјела смјерно и светитељски, и таквима се додјељује титула „благословен“. То је први корак у процесу канонизације, која води у проглашење за свеца.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Филиокве

Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. Током раног средњег века, овај израз је у западном хришћанству једнострано уметнут у општи Никејско-цариградски симбол вере, тако да је у осмом члану, који гласи: ”И у Духа светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“, иза помена Оца додато „и Сина“ чиме је створен исказ: ”који од Оца и Сина исходи“. Додавањем израза Filioque, у Симбол вере је уведено учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Православна црква је ово двоисходно учење означила као неправилно, осудивши уметање израза Filioque у Симбол вере. Иако спорно учење није настало у самом Риму, оно је временом преовладало на западу, тако да је почетком 11. века коначно прихваћено и од стране Римске цркве. Због тога је ускоро потом дошло до Великог раскола (1054) и одвајања Рима од васељенске Православне цркве.

Фотије I

Свети Фотије Велики (Цариград, око 820. — Борди, Јерменија, 6. фебруар око 897) био је цариградски патријарх од 858. до 867. године и поново од 877. до 886. године. Сматра се једним од најученијих византијских теолога и убраја се међу најзначајније поглаваре Цариградске патријаршије. Био је поборник очувања православног учења о исхођењу Светог духа од Оца, противећи се уметању израза филиокве у Никејско-цариградски симбол вере. Такође је био заслужан за покретање мисије Св. Ћирила и Методија међу Панонским Словенима. Православна црква га слави као светитеља.

Хрвати

Хрвати су јужнословенски народ, који претежно живи у Хрватској, где чини око 90% становништва. Значајан број их има и у Босни и Херцеговини, где представљају један од три конститутивна народа. Хрвати су већином римокатоличке вероисповести, а национални језик им је хрватски стандардни језик, који је веома сличан српском и бошњачком стандардном језику. Хрвата укупно има око 6.367.000 (Од тога 4.367.000 на подручју бивше Југославије (по попису из 1991) и око 1.400.000 у дијаспори). Од тога броја око 3.656.000 живело је 1991. у Хрватској, а 755.000 у Босни и Херцеговини.

Цариградски сабор (879-880)

Цариградски сабор (879-880) je био велики помесни сабор Православне цркве, који је одржан током 879. и 880. године у Цариграду. Сабор је сазвао византијски цар Василије, у договору са цариградским патријархом Фотијем. На сабору је осуђен сваки покушај промене изворног Никејско-цариградског симбола вере, било путем одузимања или додавања. Ова одлука је била усмерена против уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Симбол вере, односно против учења о двоструком исхођењу Светог духа, од Оца и Сина. Одлуке овог сабора потврдио је и тадашњи римски папа Јован VIII.Иако је овај сабор у прво време био прихваћен као општи, Римска црква је током времена почела да се удаљава од његових одлука, а када је уметак Филиокве око 1014. године био званично прихваћен и у самом Риму, дошло је до убрзаног нарушавања дотадашњег црквеног јединства, што је на крају резултирало Великим расколом (1054). Упркос томе, Цариградски сабор из 879-880. године је задржао своју пуноважност у Православној цркви, а многи православни хришћани га сматрају равновасељенским и називају га Осмим васељенским сабором.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.