Панчићева оморика

Панчићева оморика (лат. Picea omorika) је врста смрче, ендемит Балканског полуострва и терцијерни реликт. Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине[2] и Растишта. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту.

Панчићева оморика
Nacionalni park Tara; Pančićeva omorika na Bilješkoj steni
Picea omorika
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
P. omorika
Биномијално име
Picea omorika
(Pančić) Purk.
Picea omorika range
Природни ареал врсте

Распрострањеност

Zaovine, omorika
Станишта оморике у Србији
Picea omorika, Bosnia Herzegovina
Станишта оморике у Босни и Херцеговини

Природна станишта Панчићеве оморике данас се простиру на узаном подручју око средњег тока реке Дрине, са обе стране између Вишеграда и Бајине Баште и на два мања рејона - један југоисточно од Устипраче и други југозападно од Фоче. Године 1975. пронађено је и једно ново налазиште у близини манастира Милешево код Пријепоља.[2] До тада се веровало да она расте само на Тари.[3][4]

Сва налазишта Панчићеве оморике издвојена су у резервате природе о којима брине Завод за заштиту природе Србије у сарадњи са ЈП Национални парк Тара. Свако појединачно стабло Панчићеве оморике је под заштитом као и њена природна станишта и строги резервати природе: Звезда, Црвени поток, Караула Штула, Црвене стене, Љути брег, Било и Подгорушица.[5]

На простору општине Милићи (Република Српска, БиХ) расте у Резервату Панчићеве оморике „Тисовљак”.[6]

Панчићева оморика као „живи фосил” светске флоре представља научну загонетку. Још није до краја проучено њено порекло, смањивање природне средине само на средњи ток реке Дрине, слабост у конкуренцији са другим биљним врстама. Шумско газдинство у сарадњи са Институтом за шумарство из Београда подигло је на Јеловој гори прву плантажу Панчићеве оморике, како би се ова све више угрожена врста спасила и омогућила производња садница.[5]

Услови станишта

Оморика је планинска врста која расте на висинама од 400 1.700 м надморске висине. Углавном расте на кречњаку, понекада и на серпентину. То су стрме кречњачке литице, претежно окренуте ка северу. Оморика гради чисте састојине, посебно на стрмим теренима, или мешовите са смрчом, јелом, белим и црним бором, јавором, брезом, црним грабом и др. На Митровцу на Тари расте на мочварном земљишту, са црном јовом, смрчом, јелом и буквом.[2] Осетљива је на негативно деловање човека на природним стаништима, а са друге стране јако добро успевање у загађеним урбаним условима.[5]

Опис

Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво. Може се сматрати живим фосилом у биљном свету, обзирем да је врста која потиче из терцијара. Хабитус (крошња) је веома уско пирамидалан. Горње гране на стаблу оморике уперене су навише, оне у средини су хоризонталне, док су доње повијене ка земљи, али су врхови уперени ка врху. Кора је танка, смеђе боје, љуспасто испуцала.

Пупољци су без смоле. Четине су дуге 8—20 мм, широке до 2 мм, на врху зашиљене до заобљене, на пресеку спљоштене. Са лица су сјајне и тамно зелене, са наличја са две беличасте пруге стоминих отвора.

Мушке цвасти су светло црвене, женске (младе шишарице) љубичасте. У зависности од станишта цвета од краја априла до јуна. Шишарице сазревају у октобру и новембру.. Висеће су, дуге око 5 цм, сјајне, црвено смеђе боје. Семе је дуго 2—3 мм, широко око 1,6 мм, са криоцем.[2]

Сродне врсте

Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа Picea omorikoides.

Picea omorika2

Панчићева оморика, хабитус на природном станишту

Picea omorika needles-buds adaxial abaxial

Адаксијална и абаксијална страна грачице оморике са четинама и пупољцима

Omorika cones

Гранчица са шишарицама

Omorika, male strobili polination

Мушке стробиле у време полинације

Omorika, young cone

Млада шишарица (женска стробила по полинацији)

Omorika cone & longitudinal section

Шишарица оморике: изглед и уздужни пресек

Omorika seeds

Семе оморике (300.000 зрна/kg)

Употреба у озелењавању

Панчићева оморика гаји се као украсна врста због своје уско пирамидалне крошње и лепе боје шишарки, али што је још важније, због велике отпорности коју показује према условима у градској средини (велике летње врућине, аерозагађење). Осим код нас, оморика се гаји и у многим европским градовима, не само као појединачна стабла, већ и у малим састојинама.[2]

Wiener Naturdenkmal 728 - Serbische Fichte (Döbling) b

Стабло Панчићеве оморике у Бечу, заштићено 1987. године као споменик природе

Arboretum des barres-picea omorika pendula-1941

Арборетум Nogent-sur-Vernisson у департману Лоаре у Француској

20130112DenTreek 002x

Састојина Панчићеве оморике у Холандији

Châlons - petit jard (11)

Панчићева оморика у Petit jard de Châlons-en-Champagne у департману Марна у француској

Serbische Fichte Passau

Панчићева оморика испред цркве Св. Јосифа у граду Пасау, Немачка

Mustila Arboretum

Оморика у арборетуму Мустила у Финској

Како је Панчић открио оморику

Panc
'Јосиф Панчић, ботаничар који је открио оморику и која по њему носи назив

Јосиф Панчић је оморику тражио пуних 20 година. За њу је, као за четинар који се разликује и од јеле и од смрче, први пут чуо у ужичком крају 1855. године. У потрази за необичним четинаром први пут је 1861. посетио овај крај, али том приликом није успео да је пронађе. Године 1865. наредио је да се, за потребе Велике школе, из Западне Србије доставе гране са шишаркама свих четинара. Међу прикупљеним материјалом нашле су се две гране оморике, али није било забележено одакле су донете нити ко их је послао. Већ следеће године кренуо је са својим ученицима на научну екскурзију по Западној Србији и опет је није пронашао иако је ишао путем који је пролазио поред природних станишта оморике. Оморику Панчић проналази у селу Заовине на Тари тек 1875. године и своје откриће објављује на немачком језику у чланку Један нови четинар у Источним алпима, а опис биљке је написан на латинском језику. Упркос оспоравањима у тадашњим научним круговима успео је да докаже да се ради о новој врсти смрче и назвао ју је Picea omorica, а често јој је тепао и „ледена лепотица”. По њему је ова врста названа домаћим именом Панчићева оморика.

Панчић је успео да лоцира и нека друга природна станишта оморике. Ботаничар Карло Малy је 1934. године открио најинтересантније налазиште Панчићеве оморике на Митровцу — „Црвени поток” или „Тепих ливада”, што преставља једино налазиште оморике на тресетишту.

Чувени аустроугарски путописац Феликс Каниц у својим делима наводи да су још Стари Римљани користили ову врсту, због издржљивости њеног дрвета, за подупирање рудничких јама у Босни.[5]

Pančićeva omorika 7

Табла на месту где је пронађена Панчићева оморика, брана језера Заовине, планина Тара

Pančićeva omorika 3

Пано о Панчићевој оморици

Djurici-Pancic

Место где је откривена Панчићева оморика

Види још

Референце

  1. ^ Conifer Specialist Group 1998. Picea omorika. In: IUCN 2009. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2009.2. <www.iucnredlist.org>. Downloaded on 15. 11. 2009.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Вукићевић 1982, стр. 78-79
  3. ^ Има ли наде за пут Пријепоље-Аљиновићи? zlatarinfo.rs 10. мај 2015.
  4. ^ Na put Sjenica-Prijepolje se čeka 70 godina! sandzakpress.net 15. мај 2015.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 „Pančićeva omorika”. Tara. Приступљено 29. 7. 2018.
  6. ^ ZAŠTITA PRIRODE - MEĐUNARODNI STANDARDI I STANJE U BOSNI I HERCEGOVINI (PDF). Konjic: Udruženje za zaštitu okoline Zeleni Neretva Konjic. 2012. стр. 37—38. Приступљено 29. 7. 2018.

Литература

  • Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич.

Спољашње везе

1. август

1. август (1.08) је 213. дан у години по грегоријанском календару (214. у преступној години). До краја године има још 152 дана.

Јосиф Панчић

Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.

Борикe (Рогатица)

Борике (понегдје погрешно Борика) је насељено мјесто у општини Рогатица, Република Српска, БиХ. Борике су највећа мјесна заједница на територији општине Рогатица. Ово село је добило име по боровој шуми која га окружује. Борике су прави рај за све љубитеље природе, ваздушна бања, богате су шумским предјелима пуним дивљачи и ливадама на којима могу да се нађу многе врсте ријетког биља: Медвјеђа Лијеска Corylus colurna, као и Панчићева оморика.

Вандусенова ботаничка башта

Вандусенова ботаничка башта енгл. VanDusen Botanical Garden је Ботаничка башта у Ванкуверу, Британска Колумбија, Канада, са великим бројем биљака и животиња које живе у свом природном станишту. Башта је почела са радом 30.августа 1975. године. Поред биљака и животиња у башти има пуно предмета са етно мотивима и уметничких скулптура.

Године 1970. Фондација Ванкувера, влада покрајине Британска Колумбија и град Ванкувер потписали су споразум о обезбеђивању финансирања развоја јавне баште на делу старог голф игралишта Шонеси. Башта се налази се у четврти Шонеси у Ванкуверу , у северозападном углу 37. авеније и Храстове улице. Име је добио по локалном дрвосечи и филантропу Вајтфорду Џулиан Вандусену .

Врт се простире на 22 хектара површине.

Ендемизам

Ендемизам (од грч. ἔνδημος = „локални“) је појава ограниченог распрострањења организама на одређеној, често малој, територији или акваторији. Ендемичне могу бити врсте (најчешћа употреба термина) или било која друга таксономска категорија. Ендемични таксон назива се ендемит. Такође, површина ареала ендемичног таксона може бити веома мала (једна литица у Бококоторском заливу), али и веома велика (континент Аустралија — аустралијски ендемити). Стога је главна карактеристика ендемизма, у ствари, поклапање ареала неког таксона са географски или еколошки дефинисаном површином (стаништем). Центрима ендемизма називамо она подручја која имају релативно велику заступљеност ендемичних таксона у односу на површину. Супротан термин ендемизму је космополитизам, односно широко распрострањење таксона.

Ендемизам као појава најшчешће се везује за острва, услед њихове географске изолованости, тако да говоримо о ендемској флори и фауни Хавајског архипелага, архипелага Галапагос, Сокотре. Организми великих језера, која су попут „острва воде на копну“, такође испољавају ендемизам — широко су познати ендемити Охридског језера и Бајкалског језера.

Заштита природе

Заштита природе представља мултидисциплинарни приступ решавању све бројнијих проблема у природи (нпр. нестанак врста, уништавање предела).

Национални парк Дрина

Национални парк Дрина је четврти национални парк у Босни и Херцеговини, а трећи у Републици Српској. Основан је 2017. и простире се на површини 6.315 ha. Најближи град је Сребреница. Смештен је са друге стране Дрине у односу на Национални парк Тара у Србији.

Национални парк Тара

Национални парк Тара је јавно предузеће са седиштем у Бајиној Башти, основано 13. јула 1981. године, управља подручјем који обухвата највећи део масива планине Таре и површину од 24.991,82 ha, на територији општине Бајина Башта, у западном делу Републике Србије.Планина Тара (санскр. звезда) име је добила по илирском горштачком племену Ауторијата (лат. Autariatae), који су у бронзано доба живели на њеним обронцима. Као рефугијални масив стециште је терцијарних и глацијалних реликата, флористички изузетно подручје са готово 1200 биљних врста, од којих 84 балканска и шест источнодинарских ендемита.

Општина Сребреница

Општина Сребреница је општина у Републици Српској, БиХ. Сједиште општине је у насељеном мјесту Сребреница. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику а требало да преузме и објави Агенција за статистику Босне и Херцеговине, у општини Сребреница је пописано или 11.698 (податак РЗС) или 13.409 (податак АГС) лица.

Парк природе Панонија

Панонија је мало, тихо, изоловано, војвођанско насеље, са потпуно нетипичним пејзажом за Војводину. Налази се на територији општине Бачка Топола у Републици Србији.

Перућачко језеро

Перућачко језеро је вјештачко језеро на подручју општине Сребреница, Република Српска, БиХ, и подручју општине Бајина Башта, Република Србија.

Језеро је настало преграђивањем тока ријеке Дрине, за потребе хидроелектране „Бајина Башта“. Перућачко је акумулационо језеро које се водом напаја из ријеке Дрине. Перућачко језеро је површине око 12,4 км², запремине 340.000.000 м³ воде, а дубоко је до 60 метара. Дужина језера износи око 54 км, најмања ширина од 150 метара, а највећа ширина око 1000 метара. Перућачко језеро се налази на 290 метара надморске висине. Највећи дио језера се налази у кањону ријеке Дрине који почиње 7 км од бране хидроелектране „Бајина Башта“. Најдужи, односно кањонски дио језера окружује изразито стрма обала оивичена стрмим каменим литицама и каменим блоковима који вертикално пониру у воду. Због стрмине обале, дубина језера на само пар метара од саме обале достиже просјечну дубину од 3 до 8 метара. Средина језера представља границу између Републике Српске, БиХ и Република Србије. Језеро се налази у природном завоју кањона ријеке Дрине између Бајине Баште и Вишеграда, и обавија планину Тару на којој се налази Национални парк Тара. Мјесне заједнице општине Сребреница које се налазе на обали језера су Радошевићи и Рађеновићи, а недалеко од њих су и Скелани, који су мостом повезани са Бајином Баштом. Ово подрињско језеро у кањону Дрине је окружено планимама Јавор, Деветак, Звијезда и Тара.

Смрча

Смрча или смрека (Picea) род је зимзелених четинара. Обухвата око 35 врста. На просторима западне Србије и источне Босне расте ендемична врста смрче — Панчићева оморика. У планинама западне Шведске, научници су пронашли дрво европске смрче (Picea abies) које је репродуковањем путем ослојавања достигло старост од 9.550 година и за које се верује да представља најстарије познато живо дрво на свету.

Списак природних добара Српске

Република Српска има 19 природних добара под заштитом. Све заједно, она заузимају око 0,10% ентитета. Заштићена подручја чине два резервата природе, три национална парка, дванаест споменика природе и два подручја са одрживим коришћењем природних ресурса. У просторном плану за период 2015-2025. године предложено је стављање под заштиту 15 до 20% територије Републике Српске, односно заштиту око 310 подручја.

Законом о заштити природе прописано је 7 категорија заштићених подручја.

Слиједи списак природних добара Републике Српске.

Споменик Јосифу Панчићу

Споменик Јосифу Панчићу подигнут у Београду у спомен на Јосифа Панчића (1814—1888), српског лекара, научника, ботаничара и првог председника Српске краљевске академије. Споменик се налази у Студенском парку и представља непокретно културно добро као споменик културе. Споменик је постављен је 1897. године, као рад је вајара Ђорђа Јовановића, једног од првих домаћих школованих вајара.

Старовлашко-рашке планине

Старовлашко – рашке планине су делови најзначајније висије у простору Дрине и Ибра. Заузима југозападни део Србије. Протеже се од Цетиња и Западне Мораве на северу до црногорских површи и брда на југу; од Дрине на западу до долине Ибра и Копаоничких планина на истоку. Заузима површину од око 4500 km². Састоји се од Старог Влаха и Рашке. Стари Влах обухвата простор између Дрине и Ибра, око Лима, Увца и Моравице. Рашка обухвата сливове река Рашке и Студенице

У Старовлашко – рашке планине спадају: Звијезда , Тара, Златибор, Радочело, Чемерно, Гиљева, Златар, Јавор, Голија, Мучањ, Рогоза, Јадовник, Јелица, Озрен и Жилиндар.

Тара (планина)

Масив планине Таре налази се у западној Србији, у северозападном делу оивичен дубоким кањоном реке Дрине, док му се огранци спуштају ка креманској долини и долини реке Ђетиње, где се ослања на огранке Златибора. Подручје планине Таре сачињава најзападнију скупину из групе Старовлашко-рашких планина и, у ширем смислу, састоји се од три подеоне целине, донекле издвојене речним долинама, превојима или седлима.

Тара у ужем смислу или Равна Тара део је масива са Калуђерским барама и кречњачком висоравни између следећих река: Дрина, Рача, Коњска река, Бели Рзав и Дервента (врх Збориште 1.544 м).

Црни врх се налази између суве границе Србије и Босне те између села Заовине и Растиште. У вези је са Равном Таром на превоју Чемериште, а са Звијездом на седлу Предов Крст (врх Козји рид 1.591 м).

Звијезда се налази у троуглу између села Растиште и Јагоштица и кањонског дела Дрине (врх Велики крај 1.444 м).Са овим деловима јединствено физичко-географско подручје сачињава и Велики Столац (1.673 м) који је у Босни и истовремено највиши врх читавог подручја.

На основу дугогодишњих проучавања и истраживања овог подручја, а ради заштите изузетних природних вредности које оно поседује Скупштина Србије је 1981. посебним Законом подручје Таре прогласила за Национални парк.

Планина Тара је познато и традиционално летње и зимско рекреативно подручје. Повољни климатски услови, велики број сунчаних дана, средња висина око 1000 метра надморске висине. Испод северних падина Таре лежи варошица Бајина Башта.

Планину Тару су проучавали многи научници. Први је био Јосиф Панчић, који је на овој планини 1875. открио ендемску врсту четинара, названу Панчићева оморика. Познати планинар Др Куно Видрић, који је препешачио скоро све важније планине Европе, највише je времена провео на Тари обележавајући планинарске стазе и прикупљајући грађу за више књига о овој прелепој планини.

Требевић

Требевић је планина у југоисточном делу Републике Српске. Налази се југоисточно од Сарајева, висок је 1629 метара и надовезује се на планину Јахорину.

Требевић, представља значајан туристички и рекреативни центар, који је у протеклом рату доста уништен. Са овим излетиштем град је повезан асфалтним путем и жичаром (која сада није у функцији) дужине 1700 m, чији је капацитет 1440 путника у једном сату, а путовање траје 12 минута.

Због идеалне конфигурације терена овде је изграђена комбинована стаза за боб и санкање, и ту су одржана такмичења у овим дисциплинама за време XIV Зимских олимпијских игара 1984. Стаза, која је била на линији разграничења у минулом рату, је у потпуности уништена и чека обнову.

На 1566 m, близу врха, 1975. изграђен је телекомуникациони торањ висине 60m и једини је телекомуникациони релеј који није уништен од стране НАТО авијације 1995. током бомбардовања релеја у Републици Српској. Важан је телекомуникациони чвор за Источно Сарајево и предајник за неколико РТВ станица.

На седници Скупштине Кантона Сарајево, одржаној 9. априла 2014. године, усвојен је Закон о проглашењу Заштићеног пејзажа Требевић на простору површине 400,20 хектара. Ово подручје је подељено у три заштићене зоне. Прва зона, која је зона строге заштите, обухвата 55,40 ха, друга (бафер зона) 294 ха, а трећа, тзв. транзициона зона, 50,80 ха.На подручју Требевића присутна је карактеристична вегетација Динарида у којој преовладавају шуме букве, шуме медунца и црног граба, шуме јеле и смрче, шуме букве и јеле са смрчом, те комплекси шума црног граба. На овом подручју забележено је 99 биљних врста и 14 врста гљива. Од биљних врста на Црвеној листи су: панчићева оморика, рана љубичаста орхидеја и светлолисна удовчица.Од гљива на Црвоној листи је благва. Забележено је 26 врста птица. Главне врсте сисара које се срећу на Требевићу су: срна, дивља свиња, зец, вук, лисица, дивља мачка, јазавац, а повремено и медвед. На Црвеној листи су: белогруди јеж, вук и смеђи медвед. Од гмизаваца ту су змије поскок и шарка, с тим што је шарка на Црвеној листи.

Црвена књига флоре Србије

У Европи постоји шест главних биорегиона од чега је пет заступљено у Србији, што довољно говори о богатству биодиверзитета у Србији. У циљу заштите тог богатства 1999. године је урађена научна публикација Црвена књига флоре и фауне Србије (I том - који садржи прелиминарну листу најугроженијих биљака) према критеријумима Међународне уније за заштиту природе. Поједине врсте биљака су истовремено стављене и на светску и европску Црвену листу чиме је указано на њихов значај.

Четинари

Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 cm) или дугачки и до 20–45 cm, као код дугоигличавог америчког бора (Pinus palustris). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.

Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 cm (Chamaecyparis pisifera) до 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.