Пантина

Пантина (алб. Pantinë) је насеље у општини Вучитрн на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Пантина површине 484 ha. Налази се на левој обали реке Ситнице. Село је добило име по познатој историјској бици код Пантина 1173. године, у којој се борио Стефан Немања, касније српски велики жупан и родоначелник највеће српске династије — Немањића. Према попису становништва из 2011. године, село је имало 1.422 становника, већину становништва чинили су Албанци.[a]

Село је повезано са градским водоводом и системом за наводњавање. У селу ради здравствена амбуланта и основна школа. До 1999. у селу је радила српска четвороразредна основна школа.

Пантина
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Управни округКосовскомитровачки
ОпштинаВучитрн
Становништво
 — 2011.Пад 1.422
Географске карактеристике
Координате42°50′02″ СГШ; 20°54′09″ ИГД / 42.8339° СГШ; 20.9025° ИГДКоординате: 42°50′02″ СГШ; 20°54′09″ ИГД / 42.8339° СГШ; 20.9025° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина521 м
Пантина на мапи Србије
Пантина
Пантина
Пантина на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број42000
Позивни број+383 (0)28
Регистарска ознака02

Географија

Село је на падини Чичавице у долини Пантинског потока, нешто више средокраће друма Косовска МитровицаВучитрн. Пантина је на равничарском земљишту, разбијеног типа, оранице смоничаве и са растреситом земљом, на којима успевају све житарице и воће. Удаљено је на 7 km северозападно од Вучитрна. Осим растурених колонистичких кућа, има четири махале: две српске (Рајетића и Млађовића) и четири албанска (Сејдијовића, Смаљовића, Арифовића и Планалија). Куће у српским махалама су на окупу а у албанским растурене. Удаљења између махала износе 200-400 м. Називи махала су по већим и угледнијим родовима који у њима живе.

Историја

Село је познато по историјској битки која се одиграла око 1173. године између Стефана Немање и његовог брата Тихомира, који је ту био поражен и погинуо. Цар Душан је 1348. године село приложио својој задужбини манастиру св. Арханђела код Призрена. У турском попису области Бранковића 1455. године у Доњој Пантини било је уписаних 45 српских кућа. Уписани су и поп Стефан и његов син Никола. Испод села, на главици која се зове Вериште, налазе се остаци старе српске цркве са прилично очуваним зидовима. Око цркве је старо и ново српско гробље. Село је крајем 17. и почетком 18. века опустело, а обновили су га Албанци у другој половини 18. века доласком из Северне Албаније, топличких и јабланичких села.

Средином 19. века село насељавају Срби из суседног Свињара и Ибарског Колашина. Неки су дошли те радили као чифчије а неки су куповали земљу од Албанаца и остали на њему све до рата 1999. Од 1921. до 1925. године у ово село се доселило 10 српских домаћинстава из разних крајева Краљевине Југославије на добијену земљу.[1]

Порекло становништва по родовима

Албански родови:

  • Сејдијовић (10 кућа.) и – Смаљовић (9 кућа.), од фиса (племе) Краснића. Постали од двојице досељене браће из Скадарске Малесије у другој половини 18. века. Не наводе имена досељеног претка и његовог сина, јер су „католичка“. Муслимански појасеви за Сејдијовиће гласе: Сејдија, Салија, Имер, Рамадан (70 година). Ово су два најстарија рода у селу и обновљачи села. Кажу да су купили земљу.
  • Исеновић (5 кућа.), од фиса (племе) Краснића. Досељени из Малесије после првих. И ови су имали своју земљу.
  • Арифовић (3 куће.), од фиса (племе) Краснића. Доселили се из Малесије кад и Исеновићи.
  • Шегачан (1 кућа.), од фиса (племе) Шаље. Као и Шегачани у Свињару живели у Сегачу (Лаб), по чему им је настало презиме. У Пантину досељени из Кутловца (Копаоничка Шаља) око 1865.
  • Меленица (1 кућа.), од фиса (племе) Шаље. Доселио се око 1875. из Мељенице (Копаоничке Шаља) на купљено имање.
  • Стантрк (1 кућа.), од фиса (племе) Шаље. Досељен из Старог Трга (Копаоничка Шаља) 1928.

Српски родови:

Колонисти:

Учесници ослободилачких ратова (1912—18)

У логорима и заробљеништву (1941—45)

Учесници Другог светског рата (1941-47)

  • Васић Слободан
  • Грујић Божо
  • Грујић Драган
  • Живковић Ратомир
  • Лекић Ђоко
  • Миленковић Борисав
  • Миленковић Љубиша
  • Миленковић Петар
  • Марковић Никола
  • Ракић Милан

Жртве Другог светског рата и појединачних злочина

Одсељени 1941-93

Свега 34 домаћинстава са 132 члана. До 1999. године у овом селу живело је 24 српских домаћинстава са 76 чланова, а од тога 7 домаћинстава су старачка са 11 чланова.

Демографија

Популација (ист.): Пантина
Година1948195319611971198119912011
Становништво8669361.0861.3641.6991.8551.422
Еволуција становништва

Становништво

Етнички састав према попису из 1961.[3]
Албанци
  
797 73,39 %
Срби
  
276 25,41 %
Црногорци
  
11 1,01 %
Муслимани
  
1 0,09 %
Укупно: 1.086
Етнички састав према попису из 1971.[4]
Албанци
  
1.081 79,25 %
Срби
  
266 19,50 %
Црногорци
  
12 0,88 %
Укупно: 1.364
Етнички састав према попису из 1981.[5]
Албанци
  
1.563 92 %
Срби
  
132 7,77 %
Црногорци
  
1 0,06 %
Муслимани
  
1 0,06 %
Укупно: 1.699
Етнички састав према попису из 2011.[6]
Албанци
  
1.112 99,82 %
Бошњаци
  
1 0,09 %
Укупно: 1.114

Напомене

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце

  1. ^ „Задужбине Косова, (споменици српског народа)”. Призрен : Епархија рашко-призренска ; Београд : Богословски факултет у Београду, 1987.
  2. ^ Урошевић 1965, стр. 257.
  3. ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  4. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1971. године pod2.stat.gov.rs
  5. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  6. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)

Литература

Вукановићи

Вукановићи су били српска владарска породица која је владала Рашком од краја 11. века до почетка друге половине 12. века (1083/84-1166). Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана.

Вучитрн

Вучитрн (стари облик Вучји Трн, алб. Vushtrri, Vushtrria, Vuçitërnë) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у северном делу Косова и Метохије и припада Косовскоомитровачком управном округу. Према попису из 2011. године било је 26.964 становника.

Константин I Асен Тих

Константин I Асен Тих је био бугарски цар од 1257. до 1277. године. Владавина Константина I Асена Тиха поклопила се са периодом унутрашњих немира и непријатељским најездама.

Константин I је син племића из Скопља, са именом Тихомир, ожењеног ћерком српског великог жупана Стефана Немање. Био је ожењен три пута, с тим што име прве супруге као и деце са њом нису познати.

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ (алб. Kosovа dhe Metohiа), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (алб. Krahina Autonome e Kosovës dhe Metohisë), понекад кратко Косово (алб. Kosova), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Под привременом је управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под апсолутном доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под привременом администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији — ЕУЛЕКС КОСОВО”, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије, што је чин против Устава Републике Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 99 од свеукупно 193 чланица Организације уједињених нација.

Ла Пантина (Верона)

Ла Пантина је насеље у Италији у округу Верона, региону Венето.

Према процени из 2011. у насељу је живело 23 становника. Насеље се налази на надморској висини од 34 м.

Манојло I Комнин

Манојло I Комнин (грч. Μανουήλ Α΄ Κομνηνός; 28. новембар 1118 — 24. септембар 1180) такође познат као и Дукојло, био је византијски цар (1143—1180) из династије Комнин. Током своје владавине је покушао да попут Јустинијана освоји подручје некадашњег Западног римског царства и да обнови римску империју. Са тим циљем је извршио инвазију на јужни део данашње Италије, сарађивао са Папском државом и крсташима са којима је заједнички напао фатимидски Египат. На Балканском полуострву успео је да потисне Мађаре и помери северне границе Царства на Дунав и Драву. Такође је потчинио све српске области са њиховим локалним владарима. Са циљем јачања одбране северних граница обновио је и проширио Београдску тврђаву и додао јој кастел у облику делтоида. Активно је учествовао у династичким превирањима великих жупана у Рашкој, у којој је на крају поставио на власт Тихомира да би после нових преврата признао Стефана Немању (1166. или 1168–1196) за великог жупана Рашке, када му се он обавезао на вазалство. Пред крај своје владавине доживео је тежак пораз од снага Иконијског султаната Турака Селџука у бици код Мириокефалона 1176, која се по свом значају и исходу често пореди са битком код Манцикерта (1071) у којој је поражен византијски цар Роман IV Диоген (1068–1071). После Манојлове смрти наследио га је син Алексије (1180—1183), али су убрзо Византију захватиле унутрашње борбе које су на крају довеле до уплитања крсташа и првог пада Цариграда и слома Византије 1204. године.

Немањићи — рађање краљевине

Немањићи — рађање краљевине је српска драмска играна телевизијска серија, снимљена 2017. године, чије је премијерно приказивање почело 17. фебруара 2018.Представља највећи продукцијски подухват у историји српске телевизије, будући да је за њу ангажовано 218 глумаца и 2700 статиста која је снимана на преко 200 локација. Серијалом који је обухватио 200 година владавине најутицајније српске средњовековне династије обележава се 800 година од настанка Краљевине Србије и крунисања Стефана Првовенчаног. Пројекат настао у режији Марка Маринковића, а по сценарију Гордана Михића, продуцира Радио-телевизија Србије.

Улога Стефана Немање поверена је Младену Нелевићу, његове супруге Ане Немањић — Дубравки Мијатовић; њихове синове Стефана Првовенчаног, Вукана Немањића и Растка Немањића — Светог Саву, играју Војин Ћетковић, Небојша Глоговац и Драган Мићановић (тим редоследом); прву српску краљицу, млетачку принцезу, Ану Дандоло тумачи Слобода Мићаловић.

Пилот епизода емитована је 31. децембра 2017. године као новогодишњи специјал, међутим прва епизода је емитована тек 17. фебруара 2018. године. Након пилот епизоде, реакције су углавном биле негативне после вишемесечних ишчекивања. Критике су углавном биле везане за језик којим се говори у серији, ефекте и спорну глуму.

Окраштица

Окраштица (алб. Akrashticë) је насеље у општини Вучитрн на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Окраштица површине 883.61 ha. Према попису становништва из 2011. године, село је имало 1.113 становника, већину становништва чинили су Албанци.

Општина Вучитрн

Општина Вучитрн је општина у Косовскомитровачком округу у Србији, која се налази на северном делу АП Косово и Метохија. У општини, по првим резултатима пописа становништва 2011. године на Косову, живи 69.881 становник.

Пантина (Верона)

Пантина је насеље у Италији у округу Верона, региону Венето.

Према процени из 2011. у насељу је живело 86 становника. Насеље се налази на надморској висини од 72 м.

Пиносава

Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2011. било је 3151 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 2002—2003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Вождовац — Пиносава) и ноћна линија 401 (Дорћол — Пиносава).

Пирче (Косовска Митровица)

Пирче (алб. Pirç) је заселак на Чичавици, у изворишту Пантинског потока. општини Косовска Митровица, Косово и Метохија, Република Србија. Село је након 1999. године познато и као Грамш и Пирај.

Рај (ТВ филм)

Рај је југословенски телевизијски филм из 1993. године. Режирао га је Петар Зец који је адаптирао сценарио према мотивима прозе Милоша Црњанског.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Средњовековни град Звечан

Средњовековни град Звечан (алб. Kalaja e Zveçanit) је тврђава у Србији, недалеко од истоименог насеља, северно од Косовске Митровице. Налази се на врху угашене вулканске купе (око 800 m нмв) која се уздиже одмах изнад Ибра.

Стари Рас

Стари Рас је српски средњовековни град (тврђава) и средишња престоница српске средњовековне државе Рашке. Остаци тврђаве налазе се на локалитету Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 km западно од Новог Пазара. Као споменик културе од изузетног значаја, тврђава Рас припада комплексу споменика у који се поред саме Градине са подграђем (старо Трговиште, односно Пазариште), убрајају и Градина у Постењу, Рељина градина, стара црква у Напрељу и "латинска" црква у Постењу. Градина са старим Трговиштем (Пазариштем), заједно са оближњом епископском црквом Светих апостола Петра и Павла и манастирима Сопоћани и Ђурђеви ступови представљала је историјско језгро српске средњовековне државе Рашке, чије је име било изведено управо из назива тврђаве Рас. Споменички комплекс Старог Раса се заједно са манастиром Сопоћани почевши од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине као обједињена заштићена целина под називом Стари Рас и Сопоћани.

Место на коме је смештена тврђава Рас има богату историју која сеже до бронзаног доба. На том месту се налазило римско војно утврђење, а током касноантичног периода саграђени су објекти за становање и базилика. Име Рас највероватније води порекло од назива античког утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку. Средњовековни Рас се први пут помиње у делима византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је поменуо ову тврђаву у склопу казивања о борбама између Срба и Бугара крајем 9. века. У периоду од IX до почетка 12. века утврђење запоседају најпре Бугари, а потом наизменично Срби и Византијци. Од краја XII века и током 13. века Рас је био политички и културни центар српске државе и престоница првих владара из династије Немањића. Током XIV и у првој половини 15. века значај града у политичком смислу опада, али у исто време, услед развоја трговине, добија на економском значају што доводи до богаћења његових становника и убрзаног развоја трговачког подграђа (старо Трговиште). Град су 1455. године освојиле Османлије, а оснивањем оближњег Новог Пазара почиње полако опадање његовог значаја.

Опсежна археолошка истраживања комплекса средњовековног Старог Раса започета су крајем 1971. године, а у новије време су у стручној јавности покренута питања о убикацији Старог Раса, који се према мишљењу појединих истраживача налазио на месту тврђаве Градина у Постењу која се налази на 2 km од Новог Пазара.

Стефан Немања

Стефан Немања (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године, али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II). Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217. Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24.9.1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.