Панонски Русини

Панонски Русини или само Русини, су народ источнословенског порекла[1], који претежно живи у Србији (српској покрајини Војводини) и мањим делом у источној Хрватској. Говоре русинским језиком, који је један од 6 службених језика у АП Војводини, и гркокатоличке су вероиспивести.[1]

Панонски Русини
Русини
Flag of Pannonian Rusyns
Застава Русина у Србији
Narodna nosnja petrovci
Народна ношња Русина у Петровцима, (Хрватска)
Укупна популација
16.182 (2011)
Региони са значајном популацијом
 Србија (углавном Војводина)14.246 (2011)
 Хрватска1.936 (2011)
Језици
српски, хрватски и русински
Религија
гркокатолицизам[1]
Сродне етничке групе
Русини

Географија

У Србији, Русини чине највећи део становништва у насељима Руски Крстур, Куцура и Бикић До. У Хрватској чине већину у насељима Петровци и Миклушевци. Културни центар Русина у Србији је Руски Крстур.

Поред тога, Русина у значајнијем броју има и у Новом Саду, Ђурђеву, Врбасу, Шиду, Беркасову и Бачинцима.

Vojvodina-Rusyns-Ukr-1948

Русини и Украјинци у Војводини, 1948.

Vojvodina-Rusyns-Ukr-1961

Русини и Украјинци у Војводини, 1961.

Etno-Vojvodina

Етнички састав Војводине 2002. године. На карти је приказано подручје на којем етнички Русини чине већинско становништво

Популација

Vojvodina west east slavs
Русинска већинска насеља у Војводини (Руски Крстур, Куцура, Бикић До)
Vojvodina-Ethnic-2011
Општине са већинским русинским становништвом у Војводини 2011. (зелено)

Кретање броја Русина у Војводини према различитим пописима:

  • 1948: 22.077
  • 1953: 23.038
  • 1961: 24.548
  • 1971: 20.109
  • 1981: 19.305
  • 1991: 17.652
  • 2002: 15.626
  • 2011: 13.928

Историја

Teritorio de rutenoj
Русинско етничко подручје на Карпатима

Преци Русина били су православне вере. Крајем 16. века, католички језуити су водили пропаганду и агитацију међу православним верницима Подкарпатске Русије да се прикључе унији. 1590. године. три православна епископа су донела одлуку о прикључењу Католичкој цркви. Језуити су након почетних успеха, покренули кампању завађања и терора над православним верницима и свештеницима Подкарпатске Русије. У тим условима, православни митрополит Подкарпатске Русије, Рагоза, се службено изјаснио за прикључење Православне цркве Католичкој. С обзиром на отпор православног становништва, процес ширења уније у Подкарпатској Русији трајао је дуго, од 1590. до 1665. године, а наставио се чак и до 18. века.

Русини су се на подручје данашње Војводине населили у 18. веку (1750—1784), а потичу из краја који су сами називали "Хорњица" (у значењу "горњи предео"), односно са простора испод Карпата и Карпата. Русински етнички простори на Карпатима данас су административно подељени између Украјине, Словачке, Пољске и Румуније. Русини су насељени у неколико насеља у Бачкој (Руском Крстуру, Куцури, Ђурђеву, Врбасу, Кули и Новом Саду) и Срему (Петровцима, Миклушевцима, Бачинцима и Шиду).

Поред Русина унијата, на подручје данашње Војводине су се досељавали и православни Русини. У Великом Крстуру је 1757. године било 27,3% домова православне вероисповести.

Језик

Vojvodina rusyn croatian czech map
Општине Војводине у којима је русински језик у службеној употреби (зелено)

Русински језик (панонскорусински) је један од 6 службених језика АП Војводине. На локалном нивоу, русински је у службеној употреби у општинама Кула, Врбас, Шид, Бачка Топола и Жабаљ, као и у Граду Новом Саду.

Религија

Vojvodina-GreekCatholic-1931
Гркокатолици у Војводини 1931.

Русини су претежно гркокатоличке вероисповести. Када су се Русини доселили у Руски Крстур, убрзо је 1751. године основана парохија, а у Куцури самостална капеланија 1765. године. Правно су припадали под јурисдикцију римокатоличког надбискупа у Калочи, али практично о Русинима су се бринули гркокатоличке мукачевске владике које су слале свештенике и црквене књиге. Године 1777. је основана Крижевачка епархија у коју су ушле и ове две парохије. Од 28. августа 2003. године постојао је посебан Апостолски Егзархат за Србију и Црну Гору, да би од 2013. надлежност овог егзархата била сведена само на Србију. Егзархат је 2018. године преуређен у Крстурску епархију.[2] Седиште епархије је у Руском Крстуру. У њеном саставу су следеће парохије: Бачинци, Београд, Беркасово (и филијала Бикић До), Врбас I , Врбас II, Госпођинци, Ђурђево, Инђија, Кула (и филијала Крушчић), Куцура (и филијала Савино Село), Марковац, Нови Сад, Ново Орахово, Руски Крстур (и филијала Суботица), Сремска Митровица, Суботица, Шид, а формирају се парохије у Бачкој Тополи и Вршцу.[3]

У Руском Крстуру постоји Провинция св. Осифа у чијем је оквиру манастир Монахиња Безгрешне Девице Марије. У Крстуру је такође и манастир Исусове мале сестаре, a Манастир очева Василијана налази се у Кули. Познато ходочасничко место код Руског Крстура је Водица. Ту се неколико пута у години окупљају ходочасници из матичне Крстурске епархије и суседне Крижевачке епархије.[3]

Ruski Krstur, Uniate church

Русинска црква у Руском Крстуру

Kucura, Uniate church

Русинска црква у Куцури

Rusinska crkva

Русинска црква у Новом Саду

Познате личности русинског порекла

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Русини у Србији zavod.rs
  2. ^ Elevation of the apostolic exarchate for Catholic faithful of Byzantine rite resident in Serbia to eparchy, and appointment of the first eparchial bishop
  3. 3,0 3,1 Вероисповест Архивирано на сајту Wayback Machine (март 9, 2017) (на језику: енглески) rusini.rs

Литература

  • Pregled. 1990.
  • Studia Ruthenica. 2005.
  • Рамач, Янко. Кратка история Руснацох. Нови Сад: Грекокатолїцка парохия Св. Петра и Павла, 1993
  • Жирош, Мирон. Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце (1745–1991) том 1 - 5. Нови Сад: Грекокатолїцкапарохия Св. Петра и Павла 1997—2003.
  • Лабош, Федор "История Русинох Бачки, Сриму и Славониї 1745-1918”, Нови Сад, 1978
  • Ранко Бугарски, Језици, Нови Сад, 1996.
  • Стеван Константиновић, Приче о Русинима, Шид, 1995.
  • Владимир Кирда Болхорвес, На дебелом леду, Београд, 1996.
  • Владимир Биљна, Русини у Војводини, Нови Сад, 1987.
  • Борислав Јанкулов, Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад - Панчево, 2003.
  • Ристо Јеремић, "Бачки Руси: Рушњаци, Русини", Прилози Летопису Матице српске, књ. 1, св. 2, Нови Сад 1928, стр. 49-67.

Спољашње везе

Односи Србије и Украјине

Односи Србије и Украјине су инострани односи Републике Србије и Украјине.

Украјина није признала независност Косова и Метохије.

Панонскорусински језик

Панонскорусински или само русински језик (руски язик, руска бешеда, русински язик), је језик којим се говори у северној Србији (Војводина) и источној Хрватској. Русинским језиком говоре етнички Русини, док у Аутономној Покрајини Војводини овај језик представља један од шест службених језика.

Основе граматике русинског језика је поставио Хавријил Костељник (Гавриїл Костельник) још 1923, али их је потпуно уредио лингвиста и писац Микола Кочиш у свом Правопису (Правопис руского язика) издатој 1971. године у Новом Саду, а три године касније је издао и прву граматику русинског у Војводини (Ґраматика руского язика).

Према извештају Уједињених нација, русински језик, одн. језик панонских Русина, је један од ретких микројезика, како у Европи, тако и у свету, који има прилику да се развија захваљујући томе што се поред живе употребе, гаји и књижевност на овом језику, а такође и постоје сви степени образовања (основно, средње и високо) на русинском, уз активну Катедру за русински језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Поред редовног недељника Руске слово (Русинска реч) чији је издавач Извршно Веће АПВ, постоји и богато издаваштво у русинским заједницама у Војводини.

У русинском језику нагласак је увек на претпоследњем слогу.

Панонски Русини свој језик називају Бачвањска Руска Бешеда (бачваньска руска бешеда), или Бачвањски руски јазик (бачваньски руски язик), а оба имена имају значење „Русински језик Бачке“. Њихов културни центар је Руски Крстур (Руски Керестур). Иако број панонских Русина је много мањи него северних Русина (Транскарпатски Русини) - само 23.286 према југословенском попису из 1981 - они су срећни што живе у мултинационалној држави где су им је додељена одређена мањинска права још 1970, тако да постоји основна и средња школа на русинском језику у Руском Крстуру (са око 250 штампаних уџбеника до сада за ову школу и основне школе широм Војводине) и Катедра за русински језик и књижевност, односно професорске студије на русинском језику у Новом Саду [2]. [3] Постоје редовни телевизијски и радио програми у Војводини на русинском језику, укључујући вишејезичне радио-станице Радио Нови Сад, који служи за све мањине у Војводини. На том радију у 2001. години оригинално емитовање према језицима је било: 23,5% српски, 23,5% мађарски, 5,7% словачки, 5,7% румунски, 3,8% русински, 2,2% ромски, и 0,2% украјински језик.

Русини

Русини су источнословенски народ, који претежно живи у западној Украјини, у покрајини Закарпатија, а има их укупно око 1.610.000. Делови овог народа такође живе и у Словачкој, Пољској, Румунији, Србији,Хрватској, САД-у, Аустралији и Канади. Њихов језик спада у групу источнословенских језика. Русине неки сматрају посебним народом, док их други сматрају делом украјинског народа.

Поред овог имена, Русини се у историјским документима помињу и под именима Рутени и Малоруси.

На територији на којој данас живе Русини (Рутени) су се населили негде средином 13. века, премда постоји мишљење да су их Угри већ затекли тамо. Русини су од самог почетка припадали православној цркви. Четрдесет и пети законски чланак из 1495. помиње их као „шизматике“, тј. православце:

„На границама Краљевине [Угарске] има много места, у којима Рашани [тј. Срби], Рутени [тј. Русини], Власи [тј. Румуни] и други шизматици [тј. православни] бораве на земљишту хришћана [тј. католика]. Живећи до сада у складу са својим [православним] обредом, навикли су да не плаћају уопште никакву [црквену] десетину од [приноса од] тог истог земљишта. Међутим, господа прелати [тј. црквене старешине] их настоје натерати на плаћање десетине. Пошто се десетина, намењена за Христову баштину [тј. добра која поседује црква], обично тражи од Христових верника [тј. католика] а не од других шизматика — посебно не од оних, који на позив и ради безбедности Краљевског Величанства и војвода, барона и осталих чиновника који држе границе [Угарске] Краљевине, настањују поменута места — зато је наређено и закључено да се одсад па надаље од Рашана, Рутена, Влаха и других шизматика, на којем год земљишту хришћана боравили, не тражи уопште никаква десетина.”

Као православни, Русини су прешли на унију, коју је прихватио 1646. монах Петар Парфени у име своје браће свештеника. Као награду за то, Петар Парфени је касније постао унијатски епископ. Међутим, овим унијатска пропаганда није још постигла свој циљ. Петар Парфени је 1655. привео још 400 православних свештеника унији.

Унија је међу Русинима дуго времена била тајна. Када је пре Другог светског рата почео процес враћања православљу, многи нису разумели шта се догађа, јер су одувек сматрали себе православнима. Искористивши то, унијатско свештенство, уместо било каквог објашњавања, звало је „шизматицима“ оне који су се враћали православљу. На тај начин могло је накратко да спречи масовно преобраћање.

Русини (вишезначна одредница)

Појам Русини може да се односи на:

Русини, источнословенски народ који претежно живи у Украјини

Панонски Русини или само Русини, део русинског народа који претежно живи у северној Србији и источој Хрватској

Русини у Републици Српској

Русини у Републици Српској (русин. Русины в Република Сербска) су грађани русинског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Русини су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Русинска азбука

Русинска азбука или ћирилица (русински: Русиньскый алфавіт) има најмање четири варијанте - Панонски Русини (Западни Русини) користе и ћирилицу и латиницу, Русини (Источни Русини) у Словачкој и Пољској користе ћирилицу стандардизовану 1995. у Словачкој, Русини користе неколико верзија ћирилице (на пример са словом «ў» и без њега).

Слова Ё, І, Ы, Ъ не постоје у алфабету Панонских Русина. Словачка верзија русинског алфабета разликује се од украјинске ћирилице постојањем слова «Ы», «Ë» и «Ъ».

Русински језик (Источнорусински језик) користи неколико варијанти ћирилице (руска ћирилица: ы/и/йи/е, украјинска ћирилица: и/і/ї/є; најчешће користи њихову комбинацију: ы/і/ї/є). Разликују се слова «г» и «ґ» (ово друго се користи у писању страних имена: Ґуставсон, Заґреб, Евґения). Такође је предложено коришћење симбола «ў» за означавање гласа (блиском к «у»), што одговара руском «о» и украјинском «і» у речима као што су «пойти» = «піти» = «пўйти». Језик Панонских Русина понекад користи и латиницу.

Списак народа света

Ово је списак већих и значајнијих народа света. Поред бројчано већих народа, у списак су унети и народи који су, иако мањи по бројности, значајни због одређених чињеница, било да су једини живи представници своје језичке групе или породице (на пример Аини у Јапану), било да су потомци значајних старих народа (на пример Асиријци), или да имају сопствену државу или самоуправну територију (на пример Санмаринци). Класификација народа у списку је дата према класификацији језика којима ови народи говоре, иако неке језичке породице представљене у списку нису опште прихваћене од стране свих лингвиста. Примера ради, неки лингвисти сматрају да језике из Америндијанске (макро) породице треба класификовати у више мањих језичких породица, а спорно је и језичко јединство Кавкаске и Алтајске језичке породице. Са друге стране, уочене су одређене сличности између појединих језичких породица, које би по неким лингвистима требало спојити у веће генетске целине. Најупечатљивији пример су генетске везе Јенисејско-Остјачких језика у Сибиру и језика На-Дене у северној Америци.

Стари Словени

Стари Словени су представљали групу различитих племена која су живела у периоду Велике Сеобе народа и раног средњег века (од 5. до 10. века), чија је племенска организација посредно довела до стварања данашњих словенских народа (преко словенских држава у касном средњем веку).Први писани помен о народима који би се могли сматрати Словенима оставио је грчки историар Херодот у 5. веку п. н. е. Први писани помен имена Словени датира из 6. века, када словенска племена насељавају велика пространства средње и источне Европе.

Украјинци у Србији

Украјинци у Србији су грађани Србије украјинске етничке припадности.

Мањине (са саветима
националних мањина
)
Остале мањине
Имиграција

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.