Панонска низија

Панонска низија, ређе Панонски басен (мађ. Kárpát-medence, нем. Pannonische Tiefebene, рум. Câmpia Panonică, свк. Panónska panva, словен. Panonska nižina, укр. Тисо-Дунайська низовина, хрв. Panonska nizina), је равница у источном делу средње Европе, коју образује река Дунав у средњем делу свог тока. То је једна од „жила-куцавица“ Европе и њена велика житница, а њена највећа насеља, попут Беча, Будимпеште, Београда и Загреба, спадају у веома значајне европске градове.

Europe landforms - Pannonian Basin
Карта Панонске низије
Carpathian Basin-Pannonian Basin
Физичка карта Панонске низије

Постанак и еволуција Панонског басена

Панонски басен настао је током савске фазе алпске орогенезе (олиго-миоцен) спуштањем старог Панонског копна дуж великих раседа. Почетком миоцена басен је испуњен водом која је продрла из Тетиса и формирано је Панонско море. Оно је било део много већег епиконтиненталног мора које се протезало од Бечког басена преко Панонске и Влашко-понтијске низије до Црног мора и Аралског језера на истоку. Ово епиконтинентално море познато је у науци под именом Паратетис. На почетку свог постојања Паратетис је имао неколико веза са Тетисом. Једна од веза ишла је преко Ронског залива, Баварске и Бечког басена. На југу, веза је постојала преко тзв. Трансегејске бразде, од данашњег Улциња преко данашње Албаније и старог копна Егеиде до Црног мора.

Према истраживањима већег броја истраживача, пре свега геолога и географа, Панонски басен испуњен је водом пре око 30 милиона година а вода из њега отекла је средином плеистоцена тј. пре више од 600.000 година.

Панонско море допирало је на западу до источних падина Алпа, на југу и истоку до Динарских, Родопских и Карпатских планина. Оно је прекривало северне делове данашње Србије. О његовом простирању сведоче и до данас очуване наслаге маринских, односно језерских седимената, угља, нафте, гаса. Сем тога на јужном ободу басена очувани су делимично абразиони облици рељефа.

Море је мењало облик услед честих тектонских покрета у Алпама, Динаридама и Карпатима. Вода се повлачила са неких површина док је на друге, до тада суве површине, надирала. На основу трагова ишчезлих организама (фосила) утврђено је 5 стадијума у историји Панонског мора (по П. Стевановићу). То су медитеран, сармат, панон, понт и левант.

У млађем медитерану (почетак Миоцена) море се ширило и на источне крајеве Југославије, али је било знатно плиће. Трагови мора овог стадијума очувани су на територији северне Србије у околини Београда, Голупца и Лознице. Сам Београд лежи на стенама медитеранског стадијума. Ниво воде био је толики да нижи терен између Авале и Космаја још увек није био потопљен те су оне биле спојене и имале су изглед полуострва. У Шумадији море је продирало до греде Венчац-Букуља. У западној Србији, море се ширило тамо где су данашње долине Дрине и Јадра. У источној Србији море је надирало кроз Карпатске планине до Доњег Милановца, долином Млаве до Петровца и уз Доњи Тимок. Из овога стадијума потичу наслаге угља у Алексиначком и Млавском басену.[1]

Порекло назива

Bakony
Бакоњска гора, острвска планина у мађарском делу Панонске низије

Панонска низија је добила назив по староримској провинцији Панонији. Назив је донекле неодговарајући, будући да је дата провинција покривала само јужни део данашње низије. Такође, неки народи који насељавају низију (Мађари, Украјинци) имају своје, засебне називе за њу.

Физички положај и границе

Dunapartlatkep1
Будимпешта је највећи град Панонске низије

Панонска низија се претежно простире у средњој Европи, а сасвим малим, јужним делом и у јужној Европи (Балканско полуострво). Границе низије су јасне на северу, западу и истоку. На југу налази склоп долина, брегова и брда, који постепено прелази у планинске области Динарида. Недоумице постоје око северозападне границе, где се Бечка котлина са градовима Бечом и Брном некад убраја, а некад издваја изван оквира Панонске низије.

Природне одлике

Kopacki rit2
Копачки рит, једно од сачуваних мочварних подручја Панонске низије

Рељеф: Панонска низија представља континентално равничарско подручје, окружено махом планинама. Она се простире на око 600 km дужине у смеру запад-исток, од крајње источног дела Алпа у Аустрији и Словенији, па до Карпата у Румунији на истоку. Равница је са југа затворена северним Динаридима у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији, док је са севера затворена Татрама у Словачкој. Њена ширина је око 400-450 km. Надморска висина Панонске низије креће се од око 60 м у области уласка Дунава у Ђердапску клисуру, до око 200-250 м на западном ободу (Прекомурје, Градишће). Унутар равнице има неколико осамљених (тзв. „острвских") планина и горја, које је деле на мање целине. То су Фрушка гора у Србији, Билогора, Псуњ, Диљ и Папук у Хрватској, те Мечек, Пилиш и Бакоњска гора у Мађарској.

Клима: У Панонској низији влада умерено континентална клима, па низија има изражена четири годишња доба. Зиме су средње хладне, док су лета жарка. Пролећа и јесени су доба са великом количниом падавина.

Воде: Панонска низија обухвата средњи део слика Дунава, који је њена главна осовина и који дели равницу на североисточну и југозападну половину. Друге две важне реке у равници су његова лева притока, река Тиса, окосница источног дела Панонске низије и река Сава, десна притока Дунава и јужна окосница низије. Поред датих река потребно је споменути и Вах, Мораву, Рабу, Драву, Муру, Кереш, Самош, Мориш, Бегеј, Тамиш, Велику Мораву, Колубару. Прибаље датих река некада је било махом мочварно, али се изградњом одводних и доводних вештачких канала њихова површина смањила. Међутим, и данас могу наћи веће целине у виду ритова и плавних подручја (нпр. Карапанџа, Копачки рит, Панчевачки рит). Од језера једино значајно је Блатно језеро (или Балатон) у западној Мађарској.

Геополитички положај

Sava river in Belgrade, view from Kalemegdan fortress
Река Сава, јужна окосница низије, код Београда

Државе: Следеће државе обухватају Панонску низију:

Средишта низије

Temisvar - Victory Square
Темишвар, највећи панонски град Румуније

У Панонској низији се налази неколико веома важних градова у Европи. Посебно треба да се истакну Беч, Будимпешта, Београд и Загреб.

По државама (равница и њен обод):

Види још

Референце

  1. ^ Родић, Драган П.; Павловић, Мила А. (1994). Географија Југославије I. Београд, Црнотравска 7-9: ИШП ,, Савремена администрација, д.д. ISBN 978-86-387-0410-1.
Јужно Поморавље

Јужно Поморавље је регија (област) у јужној Србији. Према хијерархији географских регија она представља субрегију мезорегије Јужна Србија односно Планинско-котлинско-долинске макрорегије.

Јужно Поморавље може се посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу обухвата читав слив Јужне Мораве (припада му и регија Косовско Поморавље односно слив Биначке Мораве). Област у долини Јужне Мораве од Бујановца до Сталаћа представља Јужно Поморавље у ужем смислу.

Јужно Поморавље у ширем смислу ограничено је на југу српско-македонском границом, на истоку српско-бугарском границом, на североистоку регијом Балканска Србија (линија Руј–Бабичка Гора–Селичевица–Лесковик–Буковик), на северу регијама које припадају Западном Поморављу у ширем смислу и на западу Ибарско-копаоничким крајем и Косовом са Малим Косовом.

Алувијално земљиште

Алувијално земљиште (алувион, лат. alluvius, флувисол) растресито и порозно је тло флувијалног порекла. Процес његовог настанка започиње ерозијом, наставља се преобликовањем течностима, и завршава се таложењем односно стварањем алувијалних седимената. Алувион се најчешће састоји од различитих материјала попут ситних честица муља и глине односно већих честица попут пијеска и шљунка.У геоморфолошком смислу алувији се појављују у различитим облицима, најчешће као лепеза или раван (нпр. Панонска низија, Месопотамија, Панџаб). Готово сви алувији на Земљи обликовани су током квартара, првенствено холоцена који се често назива алувијем, алувијом или наплавним раздобљем.

Речни нанос назива се још и алувијални. Алувијална земљишта заузимају знатне површине у Србији. Простиру се у долинама река Дунава, Саве, Тисе, Мораве, Дрине и др. У Србији се процењује да их има око 500.000 ха. За морфологију флувисол карактеристична је веома изражена слојевитост. Удео хумуса је претежно мали, од 1-2%, а у песковитим облицима и испод 1%. По механичком саставу, могу бити шљунковити, песковити, иловасти и глиновити. Реакција средине је неутрална до слабо алкална у карбонатним подтиповима, а у слабо кисела ређе неутрална у бескарбонатним подтиповима. По хемијском саставу могу бити карбонатни са 5-12-30% калцијум карбоната, односно бескарбонатни.

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Дијецеза Панонија

Дијецеза Панонија (лат. Dioecesis Pannoniarum — „Дијецеза Панонаца“), од 395. позната као дијецеза Илирик или дијецеза Илирикум (лат. Dioecesis Illyricum), била је управна област, односно дијецеза (лат. dioecesis) у склопу позног Римског царства. На челу управе налазио се царски намесник са титулом "викар" (лат. vicarius), а главни град дијецезе био је Сирмијум (лат. Sirmium).

Панонскoј дијецези су припадале римске провинције: Панонија Прва, Панонија Валерија, Панонија Савија, Панонија Друга, Далмација, Норик Медитеранеум и Норик Рипенсис. Средином 4. века налазила се у саставу префектуре Илирик, а приликом поделе државе 395. године припала је Западном римском царству. Већи део ове дијецезе пострадао је током хунске инвазије средином 5. века. Око 490. године њено подручје је потпало под власт Острогота, који су на том простору организовали посебне војно-управне јединице у саставу Остроготске краљевине.

Целокупно подручје ове бивше дијецезе тешко је пострадало током аварске инвазије у другој половини 6. века и почетком 7. века. И исто време, на просторима ове разорене дијецезе започиње и насељавање Словена.

Доња Панонија

Доња Панонија (лат. Pannonia Inferior) је била словенска покрајина у Панонској низији унутар Римског царства. Формирана је вероватно 103. године, издвајањем из територије Паноније, у оквиру припрема цара Трајана за рат против Дачана. Убрзо након њеног оснивања пала је под власт Франачке, а након поделе франачког царства припала је Немачкој. У састав Доње Паноније су улазили делови територије данашње Мађарске, Србије, Хрватске и Републике Српске.

Западно Поморавље

Западно Поморавље је део Перипанонске Србије и Панонског басена.

Међимурска жупанија

Међимурска жупанија је жупанија на крајњем северу Хрватске. Западни део дотиче обронке Алпа, док централни и источни део равница (Панонска низија). Жупаније граничи са Мађарском и Словенијом, док је веома близу и граница Аустрије.

Жупаније се налази између две реке, Драве на југу и Муре на северу и истоку, до ушћа у Драву (према граници са Мађарском).

Панонија

Панонија (лат. Pannonia) је била земља и римска провинција. На северу и истоку се граничила са Дунавом (Истром), а на југу са облашћу јужно од Саве, Далмацијом. У енциклопедији Der Neue Pauly пише да јој је западна граница ишла западно од линије Виндобона (Беч)—Петовион (Птуј)—Емона (Љубљана), али камен међаш пронађен 2001. око 13 км југоисточно од Љубљане показује да се Емона није налазила у склопу провинције Паноније већ Италије.Панонија је била једна од највећих римских провинција, необично значајна због свог пограничног положаја, што је подразумевала велики војни значај, како у борби против варвара који су нападали преко Дунава, тако и у немирним приликама током грађанских ратова у Римском царству.

Панонија Секунда

Панонија Секунда или Панонија Друга (лат. Pannonia Secunda) је била провинција у оквиру позног Римског царства, настала уситњавањем старе провинције Паноније, односно Доње Паноније. Панонија Секунда је формирана 296. године, током владавине цара Диоклецијана, а престала је да постоји у 5. веку.

Главни град провинције је био Сирмијум, односно данашња Сремска Митровица. Панонија Секунда је обухватала делове данашњих држава Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине.

Панонска кнежевина

Панонска кнежевина, односно Посавска кнежевина била је јужнословенска држава, која је постојала у раном средњем веку, а простирала се на северним (панонским) просторима данашње Хрватске, односно на подручјима данашње Славоније, Загорја, Покупља и Баније. Престоница Посавске кнежевине био је град Сисак, а најпознатији владари ове државе били су кнежеви Људевит Посавски, Ратимир и Браслав. Становништво ове кнежевине чинили су Панонски Словени.

Панонска низија у Србији

Панонска низија представља веома значајну област данашње Србије. Она заузима Војводину, северни, равничарски део Србије и уски појас јужно од реке Дунав и Саве.

Највећи део Панонске низије лежи испод 200 m надморске висине, а „равничарску идилу“ ремете острвске планине, алувијалне равни, лесне заравни и пешчаре.

Панонске острвске планине

Панонске острвске планине су планине смештене у средишњем делу Панонске низије, без повезаности са ободним планинским венцима (Карпатске, Динарске и Алпске планине).

Панонски Словени

Панонски Словени су Словени који су се током раног средњег века населили на ширем подручју тада већ бивше римске покрајине Паноније (западни део данашње Мађарске и северни делови данашње Хрватске и Србије). Досељавање словенских племена у Панонију започело је у 6. веку, односно у време када је највећи део Панонске низије потпао под власт Аварског каганата. У првој половини 7. века, део Панонских Словена нашао се у саставу Самове државе, која се распала под ударима Франака и Авара. Све до краја 8. века, већина Панонских Словена остала је под врховном влашћу Авара, а потом су током франачко-аварских ратова потпали под врховну власт Франачког царства.

Током 9. века, на ширем подручју Паноније су изван подручја под непосредном франачком влашћу створене и посебне словенске државе, које су биле у вазалном односу према франачким владарима. Тако је у јужном делу Доње Паноније створена Посавска кнежевина, док је у северном делу Доње Паноније створена Балатонска кнежевина. Средином 9. века, Панонски Словени су били обухваћени деловањем Моравско-панонске мисије, када је довршен и процес њихове христијанизације. Најпознатији владари Панонских Словена били су кнезови Људевит, Ратимир, Прибина, Коцељ и Браслав.

Средином друге половине 9. века, на северни део Панонских Словена накратко се проширила власт Великоморавске кнежевине. Крајем 9. века, у Панонију су почели да продиру Мађари, који су временом успоставили своју власт на ширем простору Панонске низије. Током 10. и 11. века, већина Панонских Словена је постепено потпала под мађарску власт. У то време је започео и процес њихове постепене мађаризације, који је био посебно изражен у северним областима Паноније, док је на подручјима јужно од реке Драве био знатно слабији. На том простору је почетком 13. века у оквиру Краљевине Угарске створена Бановина Славонија, која је временом уздигнута на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).Трагови племенске и језичке посебности Панонских Словена очувани су у културном и лингвистичком наслеђу становништва Панонске низије. Као потомци Панонских Словена, становници средњовековне Славоније (етнички Славонци) очували су своју народну посебност све до раног нововековног раздобља, када су потпали под удар хрватизације.

Поморавље (област)

Поморавље или Велико Поморавље обухвата широку долину Велике Мораве од састава Јужне Мораве и Западне Мораве близу Сталаћа, до ушћа у Дунав. Велико Поморавље обухвата долину, а не слив реке. Висина земљишта је до 160 м надморске висине. На западу је ограничено Темнићем, планинама Јухором и крагујевачким Црним Врхом, као и шумадијским побрђем изнад Лапова, Велике Плане и Азање. Источну границу представљају родопске планине Рожањ и Буковик, затим карпатске планине Кучај и Баба, родопски Ресавски хумови и ниско земљиште ка Стигу.

Саобраћај у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина заузима положај између јадранске обале Балканског полуострва и његове унутрашњости (Панонска низија, Моравски басен). Стога су и главни путни правци ове републике везе ове две области југоисточне Европе. Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и тешка непроходност, што је знатно допринело спором развоју саобраћаја у земљи.

Босна и Херцеговина има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Саобраћај у Словачкој

Словачка Република је средњоевропска земља, која се простире кроз више области Европе (Подунавље, област Карпата, Панонска низија). Ове околности омогућиле су изваредне услове за развој свих видова саобраћаја и промета кроз земљу.

Словачка има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Главни саобраћајни чвор у земљи је главни град, Братислава.

Саобраћај у Словенији

Република Словенија је земља која се протеже кроз више регија Европе (Алпи, Балкан, Средоземље, Панонска низија), што земљи даје велики саобраћајно-прометни значај. Главно саобраћајно чвориште у држави је престоница, Љубљана.

Словенија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Саобраћај у Хрватској

Република Хрватска је земља, која се протеже кроз више регија Европе (Балкан, Средоземље, Панонска низија, Подунавље), што земљи даје велики саобраћајно-прометни значај. Главно саобраћајно чвориште у држави је престоница, Загреб.

Хрватска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Степа

У физичкој географији, степе (рус. степь) области су обрасле ниском травом, без много дрвећа, изузев оних у близини река и језера. Веома су плодне (њихово земљиште је чернозем) и преношењем у оранице употребљавају се за узгој аграрних биљака. Назив степа је настао у Русији за травнате области, док се за травнате формације у тропским и суптропским областима користи израз савана. Овај термин се исто тако користи за означавање климе која се среће у областима које су сувише суве да би подржале шуме, али не довољно суве да би биле пустиње.

Степе су распрострањене у областима ниже надморске висине. Највећим делом се налазе у Русији, од Валајског побрђа до Црног мора. Њихова аналогија у другим деловима света су прерије (Северна Америка), пампаси (Јужна Америка) и пусте (Панонска низија). У Јужној Африци, оне се називају велд. Ове травне формације су са доста густим травама, у зависности од сезоне и латитуде. Идући ка пустињама или полупустињама оне се разређују.

Степе су обично карактерисане са полупустињском или континеталном климом. Температурни екстреми се могу забележити лети до 45 °C (113 °F) и зими, −55 °C (−67 °F). Осим ове огромне разлике између лета и зиме, разлике између дана и ноћи су исто тако велике. На висоравнима Монголије и северне Неваде, температура од 30 °C (86 °F) може се постићи током дана, а пасти испод нуле °C (испод 32 °F) током ноћи.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.