Панонија

Панонија (лат. Pannonia) је била земља и римска провинција. На северу и истоку се граничила са Дунавом (Истром), а на југу са облашћу јужно од Саве, Далмацијом. У енциклопедији Der Neue Pauly пише да јој је западна граница ишла западно од линије Виндобона (Беч)—Петовион (Птуј)—Емона (Љубљана),[1] али камен међаш пронађен 2001. око 13 км југоисточно од Љубљане показује да се Емона није налазила у склопу провинције Паноније већ Италије.[2]

Панонија је била једна од највећих римских провинција, необично значајна због свог пограничног положаја, што је подразумевала велики војни значај, како у борби против варвара који су нападали преко Дунава, тако и у немирним приликама током грађанских ратова у Римском царству.

Провинција Панонија
Provincia Pannonia


REmpire-Pannonia

Положај Паноније на карти Римског царства
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа, Балкан
Земља Римско царство
Главни град Сирмијум, Карнунтум, Саварија, Аквинкум, Поетовио, Виндобона
Друштво
Званични језици латински
Религија Паганизам
Владавина
Оснивање 9. година
Престанак 107. година
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Vexilloid of the Roman Empire.svg Илирик (Римско царство) Горња Панонија (Римско царство)
Доња Панонија (Римско царство)
Vexilloid of the Roman Empire.svg
Портал:Историја

Име

Панонија је добила име по етнониму Панонци (Pannonii, Παννόνιοι), који се најраније среће код Полибија, Тибула и Јустина. Код најстаријих грчких писаца искључиво се користи назив Панонија (Παννονια). Међутим, од почетка 2. века грчки писци мешају Панонце са Пеонцима (Παινες, Paeonii). Плутарх вероватно први Панонце зове Пеонцима, али провинцију Панонију ипак зове њеним именом (Παννονια). Код Апијана су подаци који се односе на ова два народа помешани. Касије Дион критикује оне писце који етноним Пеонци употребљавају као други назив за Панонце.[3]. Упркос томе, код каснијих грчких аутора подједнако су заступљени називи Панонија и Пеонија.[4]

Назив Панонија је остао у употреби дуго после слома римске власти у Средњем Подунављу. Чак су се и мађарски краљеви из 11. века повремено титулисали као краљеви Паноније (rex Pannoniae), панонским краљевима (rex Pannoniorum), а своју земљу звали Панонијом. Етноним Панонци се пренео и на народе који су се за време сеобе населили у Панонији.[4]

Етимологија имена провинције је непоуздана. Према Диону Касију (Римска историја XLIX 36.6), становници Паноније (Παννονιοι) добили су име по дроњцима (pannus, крпа, дроњак) у које су били обучени. Међутим, сам Касије не придаје нарочити значај свом објашњењу.[5]

Макс Фасмер претпоставља, по аналогији са топонимима у Илирији са наставком -ona као Emona, Campona, Salona, Narona („град на реци Нар“), да је постојао топоним *Pannona од ког је подекао хороним. Место с таквим именом је додуше постојало, али се није налазило у Илирији него на Криту (Πάννονα) [6]

Керењи изводи име од pān „бити надут, пун“ и доводи у везу са богом Паном који је код Илира био јако поштован („Панова земља“).

Никола Жупанић нуди два објашњења. Према једном, име Паноније се може довести у везу са кореном pen баскијске речи pentze у значењу ливада, пољана, пашњак, а према другом са староиндијским панкас (уп. старопруски pannean), бара, мочвара. Друго објашњење Жупанић сматра вероватнијим.[7]

Географија

Панонија је обухватала западни део низије средњег Подунавља. По природи свог земљишта тај крај представљао је делимично ливаде, делимично пак мочваре и ритове, нарочиту уз Дунав и Саву. Још и данас, кад су обале ових река заштићене вештачки подигнутим насипима, стрепи становништво Војводине и Посавине свако пролеће и сваку јесен од опасности поплаве.

Предримска Панонија

Скордисци и келтизација

Најстарији познати становници Паноније су били Илири. У другој половини 4. века пре. н. е. у Панонију су дошли Келти. Међутим, према Теопомпу, кога цитира Страбон, Келти се нису настанили у Панонији. О првом насељавању Келта у Панонију извештава Трогов епитоматор Јустин. Догађаји су описани у 24. Троговој књизи. Јустин указује да власт Келта још није била потпуна: Покоривши Панонце водили су овде разне ратове са својим суседима (Ibi domitis Pannoniis per multos annos cum finitimis varia bella gesserunt). Упад Келта се временски поклапа са опсађивањем и пљачкањем Рима. Археолошки налази указују да се насељавање Келта одиграло у северозападној Панонији.

Друго посведочено насељавање Келта догодило се после њиховог продора на Балкан. Тада су први пут успоставили своју власт у Панонији. Од Келта који су се вратили из Делфа „једна група се населила на ушћу Дунава и Саве и волела да се зове Скордисцима“ (manus quaedam in confluente Danuvii et Savi consedit Scordiscosque se appellari voluit). Према археолошким налазиштима келтизација целе Паноније је почела тек у 3. веку после продора на Балкан. Скордисци су у следем веку проширили своју власт у најмању руку на целу јужну половину Паноније, јер 179. пре н. е. македонски краљ Филип V их узима их има у виду као савезнике: јер преко Скордиска води пут до Јадранског мора (per Scordiscos iter esse ad mare Adriaticum). Већ 156. пре н. е. Скордисци се вероватно у савезу са Далматима боре против Римљана. Први напад Римљана на Панонце се може довести у везу са овим борбама. Овај напад се на основу Апијанових података датира у 156. годину пре. н. Из Апијанове приче произлази да је тада и Сисција била опседана.

Ове прве борбе са Панонцима је описивао и Полибије. Средином 2. века чини се да су и Скордисци играли неку улогу на далматинској обали. Истовремене римске операције против Панонаца односно Сисције указује на панонско-скордички савез или скордичку власт над Панонцима. Другу могућност чини вероватнијом чињеница да је пут до Јадранског мора (iter ad mare Adriaticum) водио преко земље Скордиска (per Scordiscos). У наредних пет деценија хегемонија Скордиска се осетила у северном Балкану. Од 141. њихови напади су се усмерили на југ, где су од оснивања провинције Македоније били стални противници Римљана. Владавином над Илирима и Трачанима почела је илиризација и тракизација Скордиска.

Хегемонија Скордиска у северном Балкану је трајала до 88. године пре н. е., када их је поразио Сципион Азијаген. Скордисци су се повукли на ушће Саве. Када је 76. године. пре. н. е. Гнеј Скрибоније Курион с југа стигао до Дунава, Скордисци се више не спомињу. Тада су се и Панонци могли ослободити владавине Скордиска. Панонци се помињу 64. године. пре н. е., када је Митридат планирао поход на Италију преко Балкана.

Кимбри, Боји и Таурисци

Римљани су 119. пре н. е. поново напали Сисцију. Напади Римљана на Сисцију били су скопчани са нападом на далматинску обалу. У оба случаја Скордисци су били заступљени међу савезницима непријатеља Римљана. Скордисци су одржали свој положај у Далмацији, а да нису прекинули притисак на Македонији. То је посведочено приликом миграције Кимбра. Наиме, Кимбри су, дошашви са севера, затекли Боје. Пошто су их Боји одбили, морали су ићи даље на југ. У Подунављу су затекли само Скордиске и Тауриске, пре него што су отишли у земљу Хелвета. Из Посејдонијевих навода код Страбона може се закључити да су на крају 2. века у Панонији само три народа имала власт (Скордисци, Таурисци и Боји). Међу њима се не помињу Панонци. Они су се изгледа налазили под влашћу Скордиска.

Према Посејдонију, Боји су живели у „шуми Херцинији“ (Hercynia silva), али није јасно шта се подразумева под овом географском одредницом. Према Страбону, она је могла да се односи на североисточне Карпате. И Јулије Цезар у својим мемоарима мисли тако. Не може се са сигурношћу рећи да ли су и када Боји напустили своје станиште у шуми Херцинији. Према Страбону, Боји су се убрзо по бекству из Италије населили на Дунаву.

Народи, који су пре владавине Боја овде живели, засада су непознати. Можда се један податак из списа Dimensuratio provinciarum односи на њих: desertis quibus habitabant Boii et Carni. На основу тога се може претпоставити да су Карни владали на простору ћилибарског пута.

Боји су владали северном делом, а Таурисци југозападним делом Паноније. Западно од области Скордиска, отприлике између Сисције и Наупорта, пружала се њихова источна граница. Сисција је била град Панонаца, а Наупорт град Тауриска. Панонско-скордичкој области припадала је долина Саве од Сисције па низводно. Североисточно од Сисције је почињала област Тауриска.

Хегемонија Скордиска у северном Балкану је трајала до 88. године, када их је поразио Сципион Азијаген. Скордисци су се поново повукли на ушће Саве. Када је 76. Гнеј Скрибоније Курион кренушви са југа стигао до Дунава, о њима више нема говора. Тада су се и Панонци могли ослободити власти Скордиска. Наиме, у склопу Митридатових планова за поход на Италију из 64. преко северног Балкана, помињу се Панонци.

Дачани и Боји

Смена власти у Панонији ојачала је Дачане под Буребистом. Њихови напади на народе које су владали у Панонији почели су средином 1. века. Вероватно су прво победили Скордиске. Отада су Скордисци били савезници Дачана. Буребиста је затим напао Боје и Тауриске, како би се отарасио келтске власти у Карпатском басену. Алфелди датира борбе у време после Цезаровог убиства. Пораз Боја и Тауриска се приближно може датирати средином 1. века. О узроцима бојско-дачког рата пише Страбон. По њему, Дачани су тражили извесне области од Боја. Према нешто каснијим подацима, у северној Мађарској живео је низ народа који су се налазили у зависном положају у односу на Боје. То је сигурно погађало интересе Дачана.

Продор Келта у северну Мађарску и јужну Словачку може се посведочити не само на основу археолошких налазишта, него и на основу писаних извора. Учесници овог продора били су келтски народи, који се код Птоломеја помињу на северозападној ивици области Дачана. То су били Анарти, Таурисци, Котини и Ерависци или Арависци.

Дачани су нанели тежак пораз Таурисцима и Бојима. За победу се везује помен бојске пустиње (deserta Boiorum). Међутим, пошто су Боји још у време римске владавине чинили значајну заједницу (civitas) у Панонији, а deserta била изразито насељена Келтима, реч deserta се не може протумачити као ненасељена земља. Боји и Таурисци су се тада налазили у тесном савезништву и то под предводништвом бојског кнеза Критазира (Kritasiros). Победом Дачана, распала се јединствена власт Боја и Тауриска. То је подстакло осамостаљивање мањих келтских група: Котина, Ерависка, Анарта, Тауриска.

У другој половини 1. века видљив је дачки утицај у археолошком материјалу. Најраније је видљив код Скордиска, чији опидум Жидовар садржи налазе са изразито дачким особинама. Дачка керамика је пронађена на многим налазиштима на десној обали Дунава у околини Будимпеште. Налазишта су: Токод, Сентандреја, Будимпешта-Табан, Ерд. Дачки утицај се огледа највише у археолошком материјалу у Словачкој. Тамо је дакизација почела средином 1. века истовремено са слабљењем таласа насељавања Келта. Упадљива је концентрација Дачана у долинама река Ваха и Хрона. Мађарска равница је била под владавином Дачана све до појаве Јазига. Према Плинију, Јазиги су одавде протерали Дачане (pulsi ab his Daci).

Политичке прилике средином 1. века

За време миграције Кимбра Дачани се још не спомињу. Страбон описује област између Алпа и Дунава, Италију и Германије, тј. Панонију и Норик. Помиње Боје и Тауриске, који су поразили Дачани, затим Скордиске помешане са Илирима и Трачанима и напослетку Панонце, који су живели на простору од Сисције на северу до Дунава на истоку. Према томе, изгледа да су Панонци средином 1. Века проширили своју власт, јер се њихова област већ пружала до Дунава. Након пораза Скордиска 88, стекли су своју независност. Године 65. били су за Митридата готово једини фактор на Сави. После победе Дачана присвојили су још област до Дунава. Област Панонаца су означили Страбон и Апијан на више песта. Панонска племена су била: Бреуци, Андизети, Дитиони, Пирусти, Мезаци, Дезидијати и више мањих народности до Ардијеа. Сисција је увек била град Панонаца. И околина Сисције на југозпаду увек им је припадала. Западно од Сисције припадала је земља Таурисцима, али на југозападу чини се да су Панонци своју власт вероватно проширили и на један део Јапода. Иначе, били су суседи Јаподима. На истоку њихова област се пружала до области Скордиска. Једно време су можда држали и Скордиске под својом влашћу. Тада је према Страбону и источна граница била на Дунаву. На југу земља Панонаца се протезала све до залеђа Салоне и Нароне (Ardiaioi и Dalmatai) и до Дарданаца. На северу Панонци су владали земљом до Дунава, наравно тек након пораза Боја.

Римско освајање Паноније

Римска експанзија из горње Италије фокусирана је у 2. веку више на исток него на север. Циљ је очигледно био обезбеђивање веза са Балканом. Оба напада на Сисцију 156. и 119. била су повезана са ратним операцијама на далматинској обали. Крајем 2. века променио се правац римске експанзије. Повећан је интерес за Норик, а опао за земљу Јапода. Обнова експанзије на исток пада у тек у време после Цезаровог убиства. Цезар је хтео да предузме чак поход против Дачана, али није јасно из ког правца. Октавијан је по споразуму у Брундизијуму 40. г. пре н. е. добио Илирик. Намеравао је да отпочне рат у Илирији. Покренуо га је, међутим, тек пошто је елиминисао Секста Помпеја.

Не зна се какав је споразум имао са народима југоисточне Паноније. Према Касију и Апијану, за време рата је тражио помоћ од својих савезника. Према Касију Диону, Саласи, Либурни, Јаподи и Таурисци су били римски трибутари. Немогуће је међутим одредити ком народу су припадали Октавијанови панонски савезници.

Октавијанов поход против Илира

Октавијан је почетком 35 године пре н. е. кренуо на Јаподе. Пошто их је крајем лета победио, кренуо је преко земље Панонаца на Сисцију. Панонци тада нису били ни у каквом уговорном односу са Римом. Током покрета римска војска се више пута суочила са нападима урођеника. Октавијан им је у знак одмазде спалио земљу. Зауставио се испред Сисције и предложио јој уговор. Међутим, после жестоке свађе између народа и аристократијеграда он није прихваћен. Затворене су капије, а Октавијан се припремио за опсаду. Окружио је град двоструким ровом. Изградио је један мост и позвао савезнике у помоћ. И становници Сисције су добављали залихе из окружења. Ове помоћне трупе су дошле моноксилима и храбро се борили заједно са Октавијановом флотом. После месец дана, град је пао, а Октавијан га је претворио у утврђење. Поделио га је једним зидом на два дела. Један део је доделио градском становништву, а у другом делу је поставио 25 кохорти под Фуфијем Гемином. О даљим активностима извори не обавештавају. Узео је таоце и вратио се у Рим пре зиме. На вест о побуни Сисцијаца, вратио се назад. У међувремену је Фуфије Гемнин успео да постане господар ситуације.

Следеће године Октавијан је наставио ратне активности у Далмацији, али није ништа предузео против Дачана. Ток рата и унутарполитичка ситуација искључивали су сваку могућност напада на Дачане. Не могу се тачно утврдити резултати рата. Према Октавијановом говору, његови војници су стигли до Дунава. Апијан тврди да су том приликом покорени сви Панонци. Међутим, недостају ближи подаци о борбама са панонским племенима. Од њих се помињу једино Дезидијати. О Бреуцима пак нема ни говора. Што се тиче избијања римске војске на Дунав, овде је вероватно реч о претходницама.

Панонци се не помињу чак ни у изворима, који своја сазнања углавном базирају на Октавијанових коментара. Стога је неодржива претпоставка да су источно о од Сисције вођене веће операције.

Резултати рата су у сваком случају делом изгубљени. Да није било тако, Панонци и Норичани не би могли напасти 16. године Истрију. Тиберијев поход из 15. године пре. н. е. против Скордиска би био незамислив да већи део долине Саве није био у римским рукама.

Освајање провинције

Северни Илирик се покорио цару 27. године пре н. е. Чини се да су у земљи у ово време владале мирне прилике. Тек су 16. године пре н. е. поново избили немири, који су се овога пута понављали годишње, све док Панонија није у потпуности покорена.

Године 16. пре. н. е. Панонци и Норичани су упали у Истрију. Иницијатива је потекла од Панонаца. П. Силије Нерва је успео да их потисне и издејствује да се римска власт поново призна.

Следеће године (15. године пре. н. е.) Тиберије је повео један поход против Скордиска, вероватно у знак одмазде за овај упад. Помен „Клаудијог брда“ (mons Claudius) можда има везе са овим походом. Скордисци су за време освајања Паноније били Тиберијеви савезници. Дакле, покорени су коју годину пре тога.

Године 14. пре н. е. избио је један устанак Панонаца који је угушен.

Године 13. пре н. е. избио је поново један устанак. У почетку се против устаника борио М. Виниције. Пре наступа зиме појавио се Агрипа са јаким оружаним снагама. Панонци су се убрзо после тога повукли.

Када је следеће године умро Агрипа, Панонци су се поново побунили. Овога пута је на њих кренуо Тиберије. Август је са своје стране дошао у Аквилеју. Након великог успеха Тиберије је од својих војника проглашен за императора, али је од Августа добио само орнаменте. Фактички, овим походом који је трајао годину дана Панонија је покорена. О појединостим рата на располагању стоје само оскудни подаци. Према Руфију Фесту, панонски вођа Батон играо је водећу улогу. Међутим, од племена се помињу само Бреуци и Амантини. Тиберију су дошли у помоћ Скордисци. Након победе Тиберије је наредио да се изручи оружје, а омладину је продао у робље изван провинције. Простор где су се одигравале борбе био је ограничен на област између Драве и Саве.

Године 11. године пре н. е. побунили су се Далмати, којима су се прикључили и Панонци. Тиберије се поново појавио у Панонији и водио како се чини углавном герилске борбе. Те године је организована царска провинција Илирик.

Године 10. пре н. е. Дачани су преко залеђеног Дунава провалили у Панонију.

Године 9. пре н. е. Тиберије је поново морао да сузбије устанак Панонаца и Далматинаца. За то је награђен овацијама у Риму.

После великог пораза 12. године пре н. е. постепено су јењавали немири, који су се од 16. године пре н. е. годишње понављали. Године 8. пре н. е. сузбијен је и последњи устанак под намесништвом Секс. Апулеја.

Јулијевци-Клаудијевци

Према Касију Диону и Тациту, Л. Домиције Атенобарб је као намесник Илирикума и командант „војске Илирика“ (exercitus Illyrici) предузео један поход северно од Дунава до Лабе, за који је награђен победничким инсигнијама. У вези с овим походом помиње се насељавање Хермундура на горњој Лаби. Поход се одиграо негде на преласку из старе у нову еру.

Атенобарбов поход се доводи у везу са појавом Маркомана на граници према Норику, Дунаву. Руфије Фест каже да су „Маркомани и Квади протерани из места у Валерији која се налазе између Дунава и Драве“ (Marcomanni et Quadi de locis Valeriae quae sunt inter Danuvium et Dravum pulsi sunt). Међутим, не може се тачно одредити када се ово догодило. Алфелди то датира око 9. године пре н. е. Населили су се на североистоку данашње Аустрије и у Јужној Моравској и сигурно је било повезано са ратним догађајима. Атенобарб је можда интервенисао у овом конфликту, након што је преко Дунава протерао Германе који су упали у Панонију.

Римска провинција Панонија

Римљани нису Панонију освојили и пацифицирали једним махом, већ је тај посао трајао преко пола века. Године 35-34 пре нове ере повео је Октавијан, каснији цар Август, римску војску на Панонију и то из приморског Сења, преко данашњег Сиска (Сисција). Али тај ратни поход није притиснуо у довољној мери отпорну снагу Панонаца па су Римљани морали (12-9. п. н. е.) да обнове рат под вођством Тиберија, пасторком цара Августа. Рат је био успешно завршен. После другог устанка (6-9. после Христа) Панонија је била организована као римска провинција и добила је тиме одређене границе. Дунав је са граница на истоку и северу, на југу пак погранична црта није била идентична са Савом, јер је Панонији припадала и десна страна равне Посавине. Западна граница пак није била стална, јер су биле вароши Птуј (Поетовио) и Цеље (Целеиа) некад унутра некад изван обима Паноније. Дакле, Панонија се на северу граничила са Нориком и горњом Италијом, а јужно, према Сави са Далмацијом и Горњом Мезијом. Панонија се простирала по територијама следећих земаља: Аустрија, Хрватска, Мађарска, Србија, Словенија, Словачка, Босна и Херцеговина

У периоду између 102. и 107. године, Трајан је поделио Панонију на Горњу Панонију и Доњу Панонију. Према Птолемеју, граница се протезала између данашњег мађарског града Ђера до Градишке. Касније, граница је померена на исток.

Pannonia01-sr

Панонија у 1. веку (према мишљењу да је Емона била у саставу Паноније)

Pannonia01b-sr

Панонија у 1. веку (према мишљењу да Емона није била у саставу Паноније)

Pannonia02-sr

Панонија у 2. веку

Pannonia03-sr

Панонија у 4. веку

Pannonia popolazioni png

Антички народи Паноније

Референце

  1. ^ Wittke 2000, стр. 250.
  2. ^ Šašel Kos 2003, стр. 12.
  3. ^ Kerényi 1933, стр. 36-37.
  4. 4,0 4,1 Mócsy 1962, стр. 520.
  5. ^ Kerényi 1933, стр. 31.
  6. ^ Kerényi 1933, стр. 32.
  7. ^ Županić 1933, стр. 105-106.

Литература

Авари

Авари или Обри, су туркијски народ који је владао средњом Европом између 6. и 9. века.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Горња Панонија

Горња Панонија (лат. Pannonia Superior) је била римска провинција чији је главни град био Карнунтум (Carnuntum).

Обухватала је делове данашње западне Мађарске, источне Аустрије, као и мање делове Словеније и Хрватске.

Поред Карнунтума који се налазио између данашњег Беча и Братиславе, значајни градови су били:

Саварија (Savaria) данашњи Сомбатхељ (Szombathely) — најстарији град у Мађарској

Поетовио (Poetovio) данашњи Птуј — најстарији град у Словенији

Виндобона (Vindobona) данашњи Беч (pаније у провинцији Норик)Провинција је основана 103. године н.е. и трајала је до 3. века н.е.

Кроз провинцију је пролазио чувени пут ћилибара.

Демократска Федеративна Југославија

Демократска Федеративна Југославија (скраћено ДФ Југославија или ДФЈ) је држава која је истовремено представљала последњи период Краљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије (касније познате као Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Њоме је владала Привремена влада Демократске Федеративне Југославије, са трочланим намесништвом.

Дијецеза Панонија

Дијецеза Панонија (лат. Dioecesis Pannoniarum — „Дијецеза Панонаца“), од 395. позната као дијецеза Илирик или дијецеза Илирикум (лат. Dioecesis Illyricum), била је управна област, односно дијецеза (лат. dioecesis) у склопу позног Римског царства. На челу управе налазио се царски намесник са титулом "викар" (лат. vicarius), а главни град дијецезе био је Сирмијум (лат. Sirmium).

Панонскoј дијецези су припадале римске провинције: Панонија Прва, Панонија Валерија, Панонија Савија, Панонија Друга, Далмација, Норик Медитеранеум и Норик Рипенсис. Средином 4. века налазила се у саставу префектуре Илирик, а приликом поделе државе 395. године припала је Западном римском царству. Већи део ове дијецезе пострадао је током хунске инвазије средином 5. века. Око 490. године њено подручје је потпало под власт Острогота, који су на том простору организовали посебне војно-управне јединице у саставу Остроготске краљевине.

Целокупно подручје ове бивше дијецезе тешко је пострадало током аварске инвазије у другој половини 6. века и почетком 7. века. И исто време, на просторима ове разорене дијецезе започиње и насељавање Словена.

Доња Панонија

Доња Панонија (лат. Pannonia Inferior) је била словенска покрајина у Панонској низији унутар Римског царства. Формирана је вероватно 103. године, издвајањем из територије Паноније, у оквиру припрема цара Трајана за рат против Дачана. Убрзо након њеног оснивања пала је под власт Франачке, а након поделе франачког царства припала је Немачкој. У састав Доње Паноније су улазили делови територије данашње Мађарске, Србије, Хрватске и Републике Српске.

Илири

Илири је збирно име наденуто разнородној скупини племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, некад настањених у подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора и јужне Италије. Мишљење Густава Косине је било да су пореклом из Лужице у Немачкој одакле су дошли на балканско подручје и изазвали сеобу Грка око 1300. п. н. е. Тај процес њиховог досељења је значио крај за бронзанодобске заједнице које су пре њих живеле на тим просторима.

Новију теорију су развили Алојз Бенац и Боривој Човић 1960-их, ефективно дискредитујући пређашња мишљења о Илирима као придошлицама. По њихову мишљењу, групе из гвозденог доба на Балкану познате као "Илири" су углавном аутохтоне, а периодичне сеобе (попут халштатских сеоба, односно дисперзије Латенске културе популарно познате као Келти у 4. и 3. веку веку п. н. е.) нису значајно измијениле етнички супстрат домаћег становништва који је еволуирао кроз стадијуме које Бенац дефинише као пред-Илире, прото-Илире и Илире.

Илирска племена су почела успостављати комплексније прото-државне творевине под медитеранским (претежно Хеленским) утјецајима тек у касно жељезно доба. Илири нису живјели у организованој држави, него у племенским заједницама, а једини изузетак је раздобље од 250. п. н. е. - 167. п. н. е., кроз који период је постојала. Познати су им краљеви Агрон, Епулон и краљица Теута.

Илирик

Илирик (лат. Illyricum — Илирикум) у древно доба северозападни део Балканског полуострва и Јадранског мора назван по Илирима. Јужни део земље које су насељавали Илири (јужна Далмација) дошла је у индиректну контролу Рима после Првог илирског рата вођеног 229/228. п. н. е.

Илирик (у смислу земаља у унутрашњости Балкана до реке Саве) постаје од средине 1. века п. н. е. земља која се додељивала на управу римским промагистратима, а тек под владавином Октавијана Августа коначно покорена и тако постаје римска провинција.

Након пораза Илира у устанку од 6. до 9. године нове ере. долази до дељења на провинције Illyricum inferius (Панонија) и Illyricum superius (Далмација). Након дељења царства 395. Далмација и Панонија припадају Западном римском царству.

У 4. веку је на западним просторима југоисточне Европе створена префектура Илирик, која је накнадно подељена на источни и запдани део (дијецеза Илирик). У VII. веку насељавају се јужнословенска племена.

Илирија

Илирија (антгрч. Ἰλλυρία [Illyría] — Илириа или Ἰλλυρίς [Illyrís] — Илирис, лат. Illyria — Илириа) је назив који се у античко доба користио за западни део Балкана, који су насељавали антички Илири.

Илирска краљевина

Илирска краљевина је назив државе која је постојала на Балканском полуострву у античко доба.

Панонија (византијска провинција)

Панонија је била провинција унутар Византијског царства која је постојала у 6. веку у данашњем Срему, у Србији. Главни град је био Сирмијум, односно данашња Сремска Митровица.

Панонија Секунда

Панонија Секунда или Панонија Друга (лат. Pannonia Secunda) је била провинција у оквиру позног Римског царства, настала уситњавањем старе провинције Паноније, односно Доње Паноније. Панонија Секунда је формирана 296. године, током владавине цара Диоклецијана, а престала је да постоји у 5. веку.

Главни град провинције је био Сирмијум, односно данашња Сремска Митровица. Панонија Секунда је обухватала делове данашњих држава Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине.

Панонска кнежевина

Панонска кнежевина, односно Посавска кнежевина била је јужнословенска држава, која је постојала у раном средњем веку, а простирала се на северним (панонским) просторима данашње Хрватске, односно на подручјима данашње Славоније, Загорја, Покупља и Баније. Престоница Посавске кнежевине био је град Сисак, а најпознатији владари ове државе били су кнежеви Људевит Посавски, Ратимир и Браслав. Становништво ове кнежевине чинили су Панонски Словени.

Панонски Русини

Панонски Русини или само Русини, су народ источнословенског порекла, који претежно живи у Србији (српској покрајини Војводини) и мањим делом у источној Хрватској. Говоре русинским језиком, који је један од 6 службених језика у АП Војводини, и гркокатоличке су вероиспивести.

Парк природе Панонија

Панонија је мало, тихо, изоловано, војвођанско насеље, са потпуно нетипичним пејзажом за Војводину. Налази се на територији општине Бачка Топола у Републици Србији.

Префектура Илирик

Преторијанска префектура Илирик или преторијанска префектура Илирикум (лат. Praefectura praetorio per Illyricum, грч. Ἐπαρχότης/Ὑπαρχία [τῶν πραιτωρίων] τοῦ Ἰλλυρικοῦ), је била једна од четири велике префектуре унутар позног Римског царства и Источног римског царства, односно Византије. Административни центар префектуре је био град Сирмијум (данашња Сремска Митровица у Србији).

Сирмијум

Сирмијум (лат. Sirmium) био је антички град и једна од четири престонице Римског царства. Налазио се на простору данашње Сремске Митровице. Први пут се помиње у 4. веку п. н. е. и првобитно су га насељавали Илири и Келти. У 1. веку п. н. е. покорили су га Римљани и у доба царства је постао главни град римске провинције Доње Паноније. Сирмијум је 294. године проглашен за једну од четири престонице Римског царства. Такође је био главни град префектуре Илирик и провинције Панонија Секунда. Влада Републике Србије је 1990. прогласила Сирмијум археолошким налазиштем од изузетног значаја.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Географија
Историја
Култура

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.