Памук

Памук је мекано влакно које расте око семена биљке Gossypium, грма из тропских и суптропских крајева, укључујући Америку, Индију и Африку. Влакно је скоро чиста целулоза. Под природним околноситима, памучни намотаји повећавају ширење семена. Влакно се најчешће упреда у нити и користи за израду меканих, пропустних тканина и најчешће је кориштено природно влакно у свету данас. Продајна јединица за памук је бала.

Практично сав комерцијални памук који се данас узгаја су варијанте америчких врста Gossypium hirsutum и Gossypium barbadense. Највећа разноликост дивљих врста памука налази се у Мексику, праћена Аустралијом и Африком.[1] Памук је независно доместикован У Старом и Новом свету.

Употреба памука за израду тканина је позната од преисторијских времена; фрагменти памучне тканине датиране на око 5000. п. н. е. су били екскавирани у Мексику, а они из између 6000. п. н. е. и 5000. п. н. е. у области цивилизације долине Инда. Мада је памук култивисан од античког доба, тек је изум памучног џина довољно смањио трошкове производње да би дошло до широко распрострањене употребе, и у данашње време је то најтраженија тканина од природних влакана у одећи.

Тренутне процене светске производње износе око 25 милиона тона годишње или 110 милиона бала годишње, што се остварује користећи 2,5% обрадивог земљишта у свету. Кина је највећи произвођач памука на свету, али се највећи део користи у земљи. Сједињене Државе су највећи извозник већ дуги низ година.[2] У Сједињеним државама, се памук обично мери у балама, чија величина је око 0,48 cubic meters (17 cubic feet), а маса 226,8 kg.[3]

Српски назив памук је преузет из турске речи pamuk, истог значења. Енглеска реч cotton и слични шпански, холандски, француски и италијански називи су позајмљени из арапског (al) qutn'' قُطْن, „памук“.

Baumwoll-Erntemaschine.jpeg
Берба памука у Тексасу
Baumwoll-Erntemaschine auf Feld.jpeg
Машина за брање
CSIRO ScienceImage 10736 Manually decontaminating cotton before processing at an Indian spinning mill
Ручна деккнтаминација памука пре обраде у једној Индијској предионици (2010)

Типови

Постоје четири врсте памука које се комерцијално узгајају, све од којих су доместиковане у античком добу:

  • Gossypium hirsutum – висински памук, пореклом из Централне Америке, Мексика, Кариба и јужне Флориде (90% светске производње)
  • Gossypium barbadense – познат као екстра-дугачки стејпл памук, пореклом из тропских предела Јужне Америке (8% светске производње)
  • Gossypium arboreum – дрвни памук, пореклом из Индије и Пакистана (мање од 2%)
  • Gossypium herbaceum – Левантски памук, пореклом из јужне Африке и Арабијског полуострва (мање од 2%)

Две врсте памука из Новог Света покривају највећи део модерне производње памука, док су две врсте из Старог Света биле у широкој употреби пре 1900-их. Мада се влакна памука природно јављају у белој, смеђој, розој и зеленој боји, бојазан од генетичке контаминације белог памука је довела у многим узгојним подручјима до забране култивације обојених варијетета памука.

Историја

Рана историја

Индијски потконтинент

Indus Valley Civilization, Early Phase (3300-2600 BCE)
Цивилизација долине Инда, рана фаза (3300-2600 п. н. е.)

Најстарија евиденција употребе памука на Индијском потконтиненту је нађена на локацијама Мергар и Ракхигархи. На тим местима су влакна памука нађена презервирана у бакрним перлама. Ти налази су датирани на период Неолитика (између 6000 и 5000 п. н. е.).[4][5] Продукција памука у том региону је датирана на цивилизацију долине Инда, која је покривала делове модерног источног Пакистана и северозападне Индије између 3.300 и 1.300 п. н. е.[6] Индијска памучна индустрија је била добро развијена и неки методи који су кориштени за упредање и прераду памука су били у употреби све до времена индустријализације Индије.[7] Између 2000 и 1000 п. н. е. памук је постао широко заступљен на већем делу Индије.[8] На пример, пронађен је на локацији Халус у Карнатаки узорак који је датиран на око 1.000 п. н. е.[9]

Америке

Памучна тканина отркивена у пећини у близини Тевакана у Мексику је датирана на око 5.800 п. н. е.[10] Доместикација биљке Gossypium hirsutum у Мексику је датирана на период између 3.400 и 2.300 п. н. е.[11]

У Перуу, култивација индогене врсте памука Gossypium barbadense је била датирана на локацији Анкон на доба око 4.200 п. н. е.[12] Сматра се да те то била основа развоја обалских култура као што су Норте Чико, Моче, и Наска. Памук је узгајан узводно, од њега су прављене мреже, и њима се трговало у рибарски селима дуж обале за велике количине рибе. Шпанци, који су дошли у Мексико и Перу у раном 16. веку, затекли су становништво које узгаја памук и носи одећу направљену од њега.

Арабија

Грци и Арапи нису познавали памук до времена ратова Александра Великог, чији савременик Мегастенес је рекао Селеуку I Никатору да „постоји дрвеће на којем расте вуна“ у Индији. То је вероватно референца на „дрвни памук“, Gossypium arboreum, који води порекло са Индијског потконтинента.

Према Columbia Encyclopedia:[9]

Памук је био преден, ткан и бојен од преисторијских времена. Њиме су се облачили људи древне Индије, Египта и Кине. Стотине година пре хришћанске ере, памучни текстили су ткани у Индији са вештином без премца, а његова употреба се проширила у медитеранске земље.

Иран

У Ирану, историја памука датира од времена Ахеменида (5. век п. н. е.); међутим, постоји мало извора о култивацији памука у преисламском Ирану. Узгој памука је био заступљен у Мерву, Рају и Фарсу у Ирану. У поемама персијских песника, а посебно у Фирдусијевој Шахнами, постоје референце на памук (panbe у персијском). Марко Поло (13. век) помиње главне производе Персије, укључујући памук. Жан Шардин, француски путописац из 17. века који је посетио Сафавидску Персију, говорио је о огромним фармама памука у Персији.[13]

Кина

Током династије Хан (207. п. н. е. - 220.), Кинези су узгајали памук у јужној кинеској провинцији Јунан.[14]

Средњи век

Источни свет

Египћани су узгајали и прели памук од 6–700.[15]

Ручни ваљак памучних џинова је кориштен у Индији од 6. века, и био је одатле уведен у друге земље.[16]Између 12. и 14. века, машине са два ваљка су се појавиле у Индији и Кини. Индијска верзија машине је била превалентна у Медитеранској трговини памуком у 16. веку. Овај механички уређај је у неким областима био покретан воденом снагом.[17]

Преслица је индијски изум из периода између 500 и 1000.те године.[18] Најраније јасне илустрације преслице потичу из исламског света у једанаестом веку.[19]

Европа

Mandeville cotton
Памучне бичке како из је замишљао и нацртао Џон Мендевил у 14. веку

Током касног средњовековног периода, памук је постао познат као увезено влакно у северној Европи, без икаквог знања о томе како је настао, осим тога да је био биљног порекла. Пошто је Херодот написао у својим Историјама, књига III, 106, да у Индији расте дрвеће у дивљини које производи вуну, претпостављало се да је биљка била стабло, уместо грма. Тај аспекат је задржан у имену памука у неколико германских језика, као у немачком Baumwolle, што се може превести као „дрво вуне“ (Baum значи „дрво“; Wolle је „вуна“). Уочавајући његову сличност са вуном, део популације у Европи је замишљао да памук морају да произвде овчије биљке. Џон Мандевил, пишући у 1350. години, наводи као чињеницу сада-апсурдно веровање: „Тамо [у Индији] расте дивно дрво које има малу јагњад на крајевима својих грана. Те гране су тако савитљиве да су се нагињу надоле како би се омогућило јагањцима да се хране када су гладни [sic].“ (Погледајте Vegetable Lamb of Tartary.) До краја 16. века, памук је био узгајан широм топлијих региона Азије и Америка.

Vegetable lamb (Lee, 1887)
Повртно јагње Тартара

Производња памука је уведена у Европу током Муслиманског конквеста Пиринејског полустрва и Сицилије. Познавање памучног ткања се проширило у северну Италију у 12. веку, када су Сицилију освојили Нормани, и консеквентно на остатак Европе. Преслица, је уведена у Европу око 1350, чиме је побољшано предење памука.[20] До 15. века, Венеција, Антверпен, и Харлем су биле увозне луке за трговину памуком, а продаја и транспорт памучног текстила су постали веома профитабилни.[21]

Рани модерни период

Мугулска Индија

Renaldis muslin woman
Жене у Даки обучена у фини бенгалски муслин, 18. век.

Под Могулским царством, које је владало Индијским потконтинентом од раног 16. века до раног 18. века, Индијска продукција памука је порасла, у погледу сировог памука и памучних текстила. Могули су увели аграрне реформе, као што је нови систем прихода који је давао приоритет усевема веће вредности, као што су памук и индиго, пружајући државне подстицаје за узгој таквих усева, упоредо са повећањем потражње на тржишту.[22]

Највећа производна индустрија у Могулском царству била је памучна текстилна производња, која је обухватала производњу робе на комад, памучног платна, и муслина, доступних у виду неизбељене тканине и у разним бојама. Памучна текстилна индустрија је била одговорна за велики део међународне трговине империје.[23] Индија је имала удео од 25% у глобалној трговини текстилом у раном 18. веку.[24] Индијски памучни текстили су били једна од најважнијих произведених роба у светској трговини 18. века, која се конзумирала широм света од Америка до Јапана.[25] Најважнији центар памучне продукције је била Бенгал Субах провинција, посебно око њене престонице Даке.[26]

Ваљак пужастог пара памучног џина, који је изумљен у Индији током раног периода Делхи Султаната у 13. и 14. веку, ушао је у употребу у Могулском царству у 16. веку,[27] и још увек се користи у Индији у данашње време.[16] Још један изум, инкорпорација ручке курбле у памучни џин, се први пут јавила у Индији током касног периода Делхи Султаната или раног Могулског царства.[28] Продукција памука, који је у великој мери био упредан у селима и потом ношен у градове у облику предива да би се уткао у тканине за одећу, била је поспешена дифузијом преслица широм Индије непосредно пре Мугулске ере. Тиме су снижени трошкови предења и повећана је потражња за памуком. Дифузија преслица и инкорпорација пужних парова и ручице за ваљкове памучних џинова довели су до знатног проширења производње индијских памучних тканина током Могулске ере.[29]

Судећи по неким записима помоћу индијскиг памучниг џина, који је пола машина и пола алат, један мушкарац и једна жена могли су да очисте 28 фунти памука дневно. Са модификованом Форбсовом верзијом, један човек и дечак могли су да произведу 250 фунти дневно. Ако су волови коришћени за напајање 16 таквих машина, а неколико људи је кориштено за њихово храњење, они су могли да произведу количину за коју је раније било потребно 750 људи.[30]

Египат

У раном 19. веку, француз М. Жумел је предложио тадашњем владару Египта, Мухамед Али Паши, да он може да заради знатан приход узгојом екстра-дугачког памука (Gossypium barbadense), у Доњем Египату, и његовим пласирањем на француско тржиште. Мухамед Али Паша је прихватио предлог и доделио себи монопол над продајом и извозом памука у Египту; а касније је условљавао да памук треба да буде преферентно узгајан у односу на друге усеве.

Египат под Мухамедом Алијем у раном 19. веку је имао пету најпродуктивнију памучну индустрију на свету, у погледу броја вретена по становнику.[31] Индустрија је иницијално била покретана машинеријом која се ослањала на традиционалне изворе енергије, као што су животињска снага, водени токови и ветрењаче, који су такође били главни извор енергије у Западној Европи све до 1870.[32] Под Мухамедом Алијем су почетком 19. века уведене парне машине у египатску памучну индустрију.[32]

До времена Америчког грађанског рата годишњи извоз је достигао 16 милиона америчких долара (120.000 бала), који је порастао на 56 милиона америчких долара до 1864, превасходно због губитка конфедератне тржишне понуде. Извоз је наставио са растом чак и након поновног увођења америчког памука, произвођеног са плаћеном радном снагом, и Египатски извоз је достигао 1,2 милиона бала годишње до 1903.

Највећи произвођачи памука

Највећи произвођачи памука — 2009
земља милиона бала
 Кина 32.5
 Индија 24.3
 САД 13.0
 Пакистан 9.2
 Египат 5.4
 Узбекистан 4.2
 Аустралија 1.8
 Турска 1.7
 Туркменистан 1.1
 Сирија 1.0
Извор:[33]

Референце

  1. ^ The Biology of Gossypium hirsutum L. and Gossypium barbadense L. (cotton). ogtr.gov.au
  2. ^ "Natural fibres: Cotton", International Year of Natural Fibres
  3. ^ National Cotton Council of America, "U.S. Cotton Bale Dimensions" (accessed 5 October 2013).
  4. ^ Jane McIntosh "The Ancient Indus Valley", Cotton has been cultivated in the subcontinent since the fifth millinium BCE. Based on archaeological evidence, preserved cotton fabric has been found in Harappa, Chanbu-daro in Pakistan Rakhigiri and Lothal in India. (2008). стр. 333
  5. ^ Moulherat, C.; Tengberg, M.; Haquet, J. R. M. F.; Mille, B. ̂T. (2002). „First Evidence of Cotton at Neolithic Mehrgarh, Pakistan: Analysis of Mineralized Fibres from a Copper Bead”. Journal of Archaeological Science. 29 (12): 1393—1401. doi:10.1006/jasc.2001.0779.
  6. ^ Stein 1998, стр. 47.
  7. ^ Wisseman & Williams, стр. 127.
  8. ^ Fuller, D.Q. "The spread of textile production and textile crops in India beyond the Harappan zone: an aspect of the emergence of craft specialization and systematic trade" Архивирано на сајту Wayback Machine (август 11, 2012) (на језику: енглески). стр. 1–26 in Osada, T., Uesugi, A. (eds.) Linguistics, Archaeology and the Human Past. Indus Project Occasional Paper 3 series. Kyoto: Indus Project, Research Institute for Humanity and Nature. 2008. ISBN 978-4-902325-16-4.
  9. 9,0 9,1 "cotton" in The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. 2001–07.
  10. ^ Roche 1994, стр. 4–5.
  11. ^ Huckell, Lisa W. (1993). „Plant Remains from the Pinaleño Cotton Cache, Arizona”. Kiva, the Journal of Southwest Anthropology and History. 59 (2): 147—203. JSTOR 30246122.
  12. ^ Rajpal 2016, стр. 117.
  13. ^ Encyclopaedia Islamica Foundation. بنیاد دائره المعارف اسلامی Archived 2009-06-30 at the Wayback Machine, Приступљено 28 February 2009.
  14. ^ Maxwell 2003, стр. 410.
  15. ^ Roche, Julian (1994). The International Cotton Trade. Cambridge, England: Woodhead Publishing Ltd. стр. 5.
  16. 16,0 16,1 Lakwete 2003, стр. 1–6
  17. ^ Baber 1996, стр. 57
  18. ^ Smith, C. Wayne; Cothren, J. Tom (1999). Cotton: Origin, History, Technology, and Production. 4. John Wiley & Sons. стр. viii. ISBN 978-0471180456. »"The first improvement in spinning technology was the spinning wheel, which was invented in India between 500 and 1000 A.D."«
  19. ^ Pacey, Arnold (1991) [1990]. Technology in World Civilization: A Thousand-Year History (First MIT Press paperback изд.). Cambridge MA: The MIT Press.
  20. ^ Backer, Patricia. „Technology in the Middle Ages”. History of Technology. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2013. Приступљено 12. 6. 2011.
  21. ^ Volti, Rudi (1999). „cotton”. The Facts On File Encyclopedia of Science, Technology, and Society.
  22. ^ Richards, John F. (1995). The Mughal Empire. Cambridge University Press. стр. 190. ISBN 978-0-521-56603-2.
  23. ^ Schmidt, Karl J. (2015). An Atlas and Survey of South Asian History. Routledge. стр. 100. ISBN 978-1-317-47681-8.
  24. ^ Angus Maddison (1995), Monitoring the World Economy, 1820-1992, OECD. стр. 30
  25. ^ Parthasarathi, Prasannan, Why Europe Grew Rich and Asia Did Not: Global Economic Divergence, 1600–1850, Cambridge University Press, стр. 2, ISBN 978-1-139-49889-0
  26. ^ Eaton, Richard M. (2011). The Rise of Islam and the Bengal Frontier, 1204-1760. University of California Press. стр. 202. ISBN 978-0-520-20507-9.
  27. ^ Habib, Irfan (2011). Economic History of Medieval India, 1200-1500. Pearson Education India. стр. 53. ISBN 978-81-317-2791-1.
  28. ^ Habib 2011, стр. 53-54.
  29. ^ Habib 2011, стр. 54.
  30. ^ Karl Marx (1867). Chapter 16: "Machinery and Large-Scale Industry." Das Kapital.
  31. ^ Batou, Jean (1991). Between Development and Underdevelopment: The Precocious Attempts at Industrialization of the Periphery, 1800-1870. Librairie Droz. стр. 181.
  32. 32,0 32,1 Batou, Jean (1991). Between Development and Underdevelopment: The Precocious Attempts at Industrialization of the Periphery, 1800-1870. Librairie Droz. стр. 193—196.
  33. ^ National Cotton Council of America - Rankings, Приступљено 17. 4. 2013.

Литература

  • Schmidt, Karl J. (2015). An Atlas and Survey of South Asian History. Routledge. стр. 100. ISBN 978-1-317-47681-8.
  • Richards, John F. (1995). The Mughal Empire. Cambridge University Press. стр. 190. ISBN 978-0-521-56603-2.
  • Pacey, Arnold (1991) [1990]. Technology in World Civilization: A Thousand-Year History (First MIT Press paperback изд.). Cambridge MA: The MIT Press.
  • Baber, Zaheer (1996). The Science of Empire: Scientific Knowledge, Civilization, and Colonial Rule in India. Albany: State University of New York Press. стр. 57. ISBN 978-0-7914-2919-8.
  • Smith, C. Wayne; Cothren, J. Tom (1999). Cotton: Origin, History, Technology, and Production. 4. John Wiley & Sons. стр. viii. ISBN 978-0471180456. »"The first improvement in spinning technology was the spinning wheel, which was invented in India between 500 and 1000 A.D."«
  • Lakwete, Angela (2003). Inventing the Cotton Gin: Machine and Myth in Antebellum America. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. стр. 1—6. ISBN 9780801873942.
  • Roche, Julian (1994). The International Cotton Trade. Cambridge, England: Woodhead Publishing Ltd. стр. 5.
  • Maxwell, Robyn J. (2003). Textiles of Southeast Asia: tradition, trade and transformation (revised изд.). Tuttle Publishing. стр. 410. ISBN 978-0-7946-0104-1.
  • Stein, Burton (1998). A History of India. Blackwell Publishing. стр. 47. ISBN 978-0-631-20546-3.
  • Rajpal, Vijay Rani (2016). Gene Pool Diversity and Crop Improvement, Volume 1. Springer. стр. 117. ISBN 978-3-319-27096-8. Приступљено 9. 4. 2016.
  • Roche, Julian (1994). The International Cotton Trade. Cambridge, England: Woodhead Publishing Ltd. стр. 4—5. ISBN 978-1-85573-104-2.
  • Beckert, Sven. Empire of Cotton: A Global History. New York: Knopf, 2014.
  • Brown, D. Clayton (1945). King Cotton: A Cultural, Political, and Economic History since. (University Press of Mississippi, 2011) 440 pp. ISBN 978-1-60473-798-1.
  • Ensminger, Audrey H. and Konlande, James E. (1993). Foods and Nutrition Encyclopedia (2nd изд.). CRC Press. ISBN 978-0-8493-8980-1.
  • USDA – Cotton Trade
  • Moseley, W.G. and L.C. Gray (eds) (2008). Hanging by a Thread: Cotton, Globalization and Poverty in Africa. (Ohio University Press and Nordic Africa Press). ISBN 978-0-89680-260-5.
  • Riello, Giorgio. Cotton: The Fabric that Made the Modern World (2013) excerpt
  • Smith, C. Wayne and Joe Tom Cothren. Cotton: origin, history, technology, and production (1999) 850 pages
  • True, Alfred Charles. The cotton plant: its history, botany, chemistry, culture, enemies, and uses (U.S. Office of Experiment Stations, 1896) online edition
  • Yafa, Stephen H. Big Cotton: How A Humble Fiber Created Fortunes, Wrecked Civilizations, and Put America on the Map (2004) excerpt and text search; also published as Cotton: The Biography of a Revolutionary Fiber. New York: Penguin USA, 2006. excerpt

Спољашње везе

2006

2006. је била проста година.

Банги

Банги (франц. Bangui) је главни град Центалноафричке Републике и њен највећи град са 622.771 становника (2006).

Град је основан 1889. у тадашњој Француској колонији Горњој Убанги. Град се налази на северној обали реке Убанги, у близини серије брзака. Река је природна граница између Централноафричке републике и Демократске Републике Конго, са супротне стране се налази град Зонго. Центар града се налази у близини реке и у њему се налази тријумфална капија посвећена бившем председнику републике Бокаси, председничка палата и централна пијаца. Привреда се заснива на производњи текстила, прехрамбених производа, пива, обуће и сапуна. Главни извозни производи су памук, дрво и кафа.

Батман (вилајет)

Батмански вилајет (тур. Batman ili) је вилајет на југоистоку Турској у југоисточној Анатолији. Административни центар вилајета је град Батман.

Вилајет је веома значај зато што су резерве и производа нафте овде започела четрдесетих година двадесетог века. Овде се налази 494 километара нафтовода од Батмана до турске луке Искендерун. Памук је главни пољопривредни производ. Железничка линија спаја Батман са суседним вилајетима Дијарбакир и Елазиг и престоницом Анкаром. Река Батман пролази кроз ову област.

Веракруз (држава)

Држава Веракруз (шп. Estado de Veracruz de Ignacio de la Llave), савезна је држава Мексика. Налази се на западној обали Мексичког залива. Има површину од 71.699 km² и око 7,3 милиона становника.

Јужни део Државе Веракруз је од 1200. године п. н. е. до 400. године п. н. е. припадао културном подручју цивилизације Олмека. Центри ове културе су били у местима Сан Лоренцо и Трес Запотес. Од 300. до 900. године нове ере, централни део данашње државе био је под утицајем Теотиуакана, али се разликовао посебним писмом. Из овог доба потичу „пирамиде са нишама“ из Ел Таина. Последње пре-хиспанске цивилизације на територији Државе Веракруз били су Толтеци и делом Астеци.

Поред ових и данас присутних група индијанског становништва, услед отворености Веракруза ка региону Кариба, ово је једина мексичка држава са значајним бројем афричког становништва.

Главни град државе није највећи град и лука Веракруз, већ град са пријатнијом климом, Халапа.

Најважнија привредна активност државе је експлоатација нафте. Традиционални извозни производи су: кафа, гума, какао, ванила и памук.

Грб Киргистана

Грб Киргистана је званични хералдички симбол Киргистанске Републике, а прихваћен је након осамостаљења од Совјетског Савеза, 2. јуна 1992. године.

Грб има облик круга у којем преовлађује плава боја. Светло-плава боја представља храброст и великодушност Киргиза. Лево и десно на грбу налазе се жито и памук. У горњем делу грба стоји име државе на киргиском: Кыргыз Республикасы.

У средини се види обрис планинског ланца Тјен Шан, испод којег се налазе поља. Изнад панораме планина, види се излазеће сунце. Испод овог целокупног призора, види се орао с уздигнутим крилима, што означава симболику слободе киргиског народа.

Грб Пакистана

Грб Пакистана је званични хералдички симбол Исламске Републике Пакистан. Грб је усвојен 1954. године.

Цели грб је зелене боје. На врху грба се налази полумесец и звезда, симбол ислама. У центру грба се налази штит на којем се налазе памук, јута, чај и пшеница. Око грба је цветни венац, а испод трака са натписом "ایمان ، اتحاد ، نظم" (Вера, Јединство, Дисциплина).

Жижак

Жижци су тврдокрилци, тачније оне које припадају суперфамилији Curculionoidea. Они су биљоједи, обично мали, мањи од 6mm. Познато је око 97.000 врста жижака. Припадају неколико породица, од којих је већина у породици Curculionidae (прави жижци). Неки други тврдокрилци, иако нису у блиском сродству, такође носе назив "жижак", као што је Stegobium paniceum, који припада породици Ptinidae.

Многи жижци се сматрају штеточинама због њихове способности да оштете и убију усјеве. Sitophilus granarius оштећује ускладиштене житарице. Жижак (Anthonomus grandis) напада усјеве памука; они полажу своја јаја у памучне куглице, а ларве једу памук да би могле изаћи. Остали жижци се користе за биолошку контролу инвазивних биљака.

Неки жилави имају способност да лете, као што је пиринчани жижак (Sitophilus oryzae).Једна врста жижака ,Austroplatypus incompertus, показује еусоцијалност, један од ријетких инсеката поред Hymenoptera и Isoptera.

Застава

Застава (барјак, стег) парче је тканине, веће или мање, обично правоугаоног облика и вишебојно, које се налази окачено на јарболу или другом погодном држачу, могу се носити причвршћене за мотку или копље, могу стајати на столу на посебним постољима или висити са носача под углом од 45 степени. Застава служи за сврху идентификације или сигнализације. Уобичајено је да заставе имају једну од краћих страна закачену за јарбол и да се вијоре хоризонтално, иако је могуће и другачије. Већина застава у новије време израђује се од полиестера, док су у прошлости биле коришћене различите тканине, између осталих свила, тафт, памук, лан и вуна.

Застава Таџикистана

Застава Таџикистана је усвојена у новембру 1992. као задња у низу нових застава република Совјетског Савеза. Веза са заставом бившег СССРа је избор боја, црвена, бела и зелена.

На средини најшире беле пруге налази се круна окружена са седам звезда. При одабиру ове заставе нису давана објашњења о њеној симболици. Сматра се да ако икаква симболика постоји, црвена представља јединсктво нације, бела памук и јединство народа, а зелена природу.

Застава Узбекистана

Застава Узбекистана је усвојена 18. новембра 1991. године.

Постоји неколико теорија о симболичком значењу заставе.

12 звезда представља 12 административних јединица (вилајета) Узбекистана. Сматра се да плава трака представља небо, бела представља правду, а зелена трака представља гостољубивост. Две уске црвене траке представљају снагу. Полумесец представља или обнављање или поновно појављивање земље након дугог боравка унутар Совјетског Савеза или традиционални исламски симбол.

По другом објашњењу, 12 звезда представља или 12 месеци или 12 зодијачких знакова, бела трака представља памук, главну пољопривредну културу у земљи, а полумесец представља ислам.

По трећем објашњењу, плава представља воду, бела представља мир, а зелена представља природу, са црвеним линијама животне силе које спајају ове компоненте.

Како је Узбекистан званично секуларна држава, све интерпретације које представљају боје или симболе заставе као исламске симболе, нису службене, са могућим изузетком полумесеца.

Ломе

Ломе је главни град афричке државе Того и лука у Гвинејском заливу. Ломе представља трговачко средиште са аеродромом у близини града. Постоји више културно-просветних установа. У граду се прерађују и извозе памук и какао. Такоже се производи палмино уље. Има доста фосфата. Површина града је 345 km², налази се на надморској висини од 65 метара и има око 750.000 становника (2003).

Луанда

Луанда (порт. Luanda) је главни град Анголе и лука на Атлантском океану; 4 800.000 ст. Административно и трговачко средиште. Постоје шећеране, гаји се памук и има рафинерија нафте.

Минданао

Минданао (таг. Mindanao) је друго највеће острво Филипина, и уједно најјужније и најисточније веће острво овог архипелага. Налази се између Сулу мора на западу, Целебеског мора на југу, и Филипинског мора на истоку. Минданао има површину од 95.581 km² и заједно са већим острвом Лузон чини преко 2/3 површине земље, где живи преко 70% становништва. На Минданау живи 14 милиона становника.

Главни и највећи град острва је Давао. Највиши врх Апо је јужно од Даваа, висок је 2.954 m, и уједно је највиши врх земље.

Поред главног острва налази се више мањих која се сматрају заједничким делом архипелага Минданаа. Међу њима се истичу: архипелаг Сулу, Камигин и Самал.

На Минданау су нађени остаци бродова старих 600 година. Зна се да се ислам појавио на Минданау у 14. веку, и задржао се до данас на југу острва. Султанат Сулу је основан 1450, и одржао се до раног 20. века. Поред њега постојао је султанат Магинданао. Филипинима су од почетка 17. века владали шпански колонизатори, а од почетка 20. века Американци. Филипини су стекли независност 1946. Због значајне колонизације са севера, понекад и под државним патронатом, данас су већина становника острва хришћани (63%, муслимани 32%). На острву постоји покрет за аутономну исламску државу јужних Филипина који повремено прераста у оружану и терористичку борбу против централне власти.

Од пољопривредних производа, на Минданау се гаји: пиринач, кафа, шећерна трска, памук и воће (манго, кокос, банане, ананас). Од руда, на острву се експлоатише злато, бакар, алуминијум, никл и многи други метали и неметали (со, базалт, кварц, опал).

Порто Ново

Порто Ново (франц. Porto-Novo, такође познат под називима Хогбоноу и Аџаце) је главни град Бенина. Има 223.552 становника и важна је лука у Гвинејском заливу. Налази се на острву у југоисточном делу државе. Порто Ново је други град по величини у Бенину, после Котонуа који је у сваком погледу важнији од Порто Нова. У региону око града производи се палмино уље и памук. Нафта је откривена током 90-их и постала је важни извозни производ.

Пољопривреда

Пољопривреда је привредна делатност која обухвата биљну и сточарску

производњу и с њима повезане услужне делатности. Две основне гране пољопривреде су земљорадња и сточарство. Заједно са шумарством, ловом и риболовом спада у примарни сектор привреде.

Под пољопривредном производњом се подразумева процес производње биљних и сточарских производа, узгајање риба, пчела, гајење печурака, пужева, производња зачинског и лековитог биља и др. која се обавља на пољопривредном земљишту.

У пољопривредна земљишта, тј. она земљишта која у складу са својим природним и економским условима могу да се користе за пољопривредну производњу, спадају њиве, воћњаци, виногради, рибњаци, пашњаци и др.

Када је реч о пољопривредним производима обично се деле на примарне производе и производе првог степена прераде (илити производе примарне прераде).У примарне производе спадају, рецимо, памук, вуна, конопља, лан и др. У производе примарне прераде убрајају се украсно цвеће и украсно расадно биље, тесана или дрвена грађа, ђубриво, животињска кожа, штављена кожа, индустријске хемикалије (скроб, шећер, етанол, алкохоли и пластичне масе), горива (метан из биомасе, биодизел) и друго.

Ратарство

Ратарство је грана земљорадње која се бави узгојем и производњом биљака на ораницама. Најразвијеније је у умереним ширинама и у аграрним областима.

Може се поделити на:

производњу жита (пшеница, јечам, овас, раж, кукуруз, хељда, пиринач, просо)

производњу индустријског биља (кикирики, уљана репица, конопља, соја, памук, сунцокрет, хмељ, лан, дуван)

производњу крмног биља (репа, кељ, вијук, љуљ, луцерка, детелина)

повртарствоОбрада земљшита је сваки механички захват у подсфери разним оруђима, а изводи се: ручно, запрежно и машински. Обрада земљишта има следеће циљеве и задатке:

Обрада земљишта се може поделити на:

Основна обрада (орање, риголовање, дубинско рахљање, специјални начини)

Допунска обрада (бранање, дрљање, култивирање, ваљање, фрезовање).

Сонора

Сонора (шп: Sonora), савезна је држава у северозападном делу Мексика.

Граничи се са државама Чивава, Синалоа, Доња Калифорнија, Нови Мексико и Аризона, док на западу излази на Калифорнијски залив.

Она представља другу по величину мексичку државу, а заузима око 9,2% укупне територије Мексика.

Подељена је на 72 општине од којих свака има свог председника, док се на челу државе налази гувернер.

Престоница Соноре је град Ермосиљо.

Шпанци су почели да истражују ову територију у првој половини 16. века, а током наредног периода Сонора је постала значајан колонијални центар за експлоатацију бакра, злата, сребра и других рудних сировина.

Статус државе је добила 1824. године, али индијанска племена Јаки на њеној територији нису покорена све до почетка 20. века.

Сонора излази на Кортезово море или Калифорнијски залив, преко кога је повезана са Пацификом. Ово је веома значајно за развој привреде земље. Због границе са Сједињеним Америчким Државама, она остварује блиске економске, културне и политичке везе са Аризоном, Новим Мексиком и Калифорнијом.

Главне привредне гране су: рударство, сточарство, риболов и пољопривреда. Земља је углавном неплодна или делимично плодна, тако да се великим делом наводњава. Од биљних култура највише се гаје: житарице, памук, дуван и кукуруз.

Текстил

Текстил или тканина је еластични материјал састављен од ситних влакана која чине предиво.Предиво се производи тако што се сирова вуна, памук или други материјал упредају и мотају на точак да би се произвели дугачки канапи предива. Текстил се производи мешањем, сецкањем и пресовањем влакна заједно.

Текстилна индустрија

Текстилна индустрија је грана индустрије која се бави прерадом влакнастих сировина и израдом тканина, плетених производа и предива. Ослања се пољопривредну производњу из које црпи потребне сировине: вуна, лан, памук, свила, јута и др. Ово је једна од најстаријих индустријских грана. Крајњи продукт производње су одећа и разне врсте тканина.

У Србији постоји неколико фабрика које се баве овом делатношћу: Индустрија одеће Први мај Пирот, Текстилна индустрија Београд, Азаро, Синтелон, Бачка Паланка, Брусјанка, Брус, Лисца и др.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.