Палестинска ослободилачка организација

Палестинска ослободилачка организација (арап. منظمة التحرير الفلسطينية), позната по свом акрониму ПЛО (од енгл. PLO – Palestine Liberation Organization), је организација која је основана 1964. и која се бори за стварање независне палестинске државе. Створена је на иницијативу Египта и других арапских држава, као кровна организација која је требало да окупи различите палестинске фракције, и у почетку је била под њиховом контролом. Након Шестодневног рата, контролу над организацијом преузимају Јасер Арафат и његов покрет Фатах. Израел и САД су је сматрале терористичком организацијом све до 1991. ПЛО је 1993. признала право Израела на постојање и одбацила тероризам, а Израел је заузврат признао ПЛО као легитимног представника палестинског народа.

Палестинска ослободилачка организација
منظمة التحرير الفلسطينية
Plo emblem
Амблем ПЛО-а
Датум оснивања28. мај 1964.
СедиштеРамала
ПредседникМахмуд Абас

Историја

Оснивање и прве године (1964—1968)

Стварање кровне организације која би ујединила различите палестинске фракције је била замисао египатског председника Гамала Абдела Насера. Ова замисао је добила подршку на самиту држава Арапске лиге у Каиру у јануару 1964, када су арапске земље гласале за стварање Палестинске ослободилачке организације.[1] Насер је намеравао да држи нову организацију под својом контролом, надајући се да ће она моћи да артикулише и контролише акције неорганизованих палестинских групација, како не би увукле Египат у још један рат пре него што буде спреман.[1] Други разлог је био тај што је Насер био свестан броја палестинских избеглица у Јордану, Сирији и Либану. Та чињеница је указивала на могућност управљања политичким ситуацијама у тим земљама управо преко ПЛО-а. Палестинске групе су се могле користити за ширење Насерове идеје арапског јединства под египатском хегемонијом.[2]

ПЛО је била прва кровна организација свих палестинских групација, чија се особеност састојала у томе што је обезбеђивала политичку и војну координацију по потреби, при чему чланство у овој организацији није подразумевало забрану самосталног деловања организација чланица.[3]

У Јерусалиму је 28. маја 1964. одржана прва Палестинска конференција којој су присуствовала 422 представника Палестинаца, а присутни су били и генерални секретар Арапске лиге, представници Египта и Кувајта, као и краљ Јордана Хусеин.[3] На конференцији је усвојена Палестинска национална повеља, која је представљала једну врсту идеолошког програма саме организације, а поред повеље је усвојен и статут. Статут је предвиђао формирање Палестинског националног савета, који је замишљен као главно политичко тело ПЛО-а, као и Извршног комитета. За првог председника Извршног комитета изабран је Ахмад ел Шукајри,[3] који је и раније сарађивао са Арапском лигом и који је имао Насерову подршку.[1]

Неуспех арапских земаља у Шестодневном рату из 1967. довео је до пораста популарности фадејанске организације Фатах, која је заговарала оружано решење палестинског питања. Смањивање утицаја арапских земаља на ПЛО након Шестодневног рата имало је за последицу смену ел Шукајрија, након чега Фатах постепено преузима контролу над организацијом.[3]

Владавина Јасера Арафата (1969—2004)

Пораз арапских држава у Шестодневном рату доводи до пораста популарности фадејанских (герилских) група међу Палестинцима. Једна од таквих група је био и Арафатов Фатах. Седам дана након рата, Арафат је прешао реку Јордан и ушао на Западну обалу, где је Фатах успоставио регрутне центре у градовима Хеброн и Наблус.[4] Када је Јахја Хамуда изабран за председника Извршног комитета ПЛО-а, позвао је Арафата да се придружи организацији. Фатаху су припала 33 од 105 места у Извршном комитету.[4]

Битка код Карамеха је додатно учврстила Арафатову популарност. Израелска војска је напала јорданско село Карамех, где се налазило седиште Фатаха. Убијено је око 150 бораца Фатаха и 28 израелских војника. Упркос томе што су имали много веће губитке, Фатах је прогласио победу јер су се израелске снаге повукле након битке.[4] Часопис Тајм је детаљно известио о овој бици, а Арафатова фотографија појавила се на насловној страни издања од 13. децембра 1968.[5]

На састанку Палестинског националног савета у Каиру у фебруару 1969, Јахја Хамуда се повукао са места председника Извршног комитета, а дан касније је на то место изабран Јасер Арафат.[6]

Присуство палестинских бораца на јорданској територији довело је до стварања „државе унутар државе“ и опасно уздрмало власт јорданског краља Хусеина. Хусеин је понудио Арафату да постане премијер Јордана, али је он то одбио.[7] Када је у септембру 1970. Народни фронт за ослобођење Палестине отео пет авиона и разнео три у близини Амана, Хусеин је одлучио да поврати контролу над својом територијом. До краја 1971. јорданска војска је истерала палестинске борце са територије Јордана. Арафат и ПЛО су прво прешли у Сирију, а недуго затим у Либан.

Због слабе централне власти у Либану, ПЛО је на његовој територији деловао као независна држава. Током седамдесетих, ПЛО је извео низ напада против цивилних и војних циљева у Израелу и ван њега. Најпознатији терористички напад у овом периоду извела је организација Црни септембар, која је у Минхену киднаповала и убила 11 израелских спортиста.[8] Црни септембар је, према различитим изворима, био повезан са Фатахом.[9]

ПЛО је учествовао у Либанском грађанском рату, а почетком осамдесетих година је из јужног Либана изводио нападе на израелске цивилне циљеве. Ово је довело до реакције Израела који је прво окупирао јужни Либан до реке Литани, присиљавајући ПЛО да се повуче у Бејрут. Израелске снаге су убрзо опколиле и Бејрут, а снаге ПЛО су уз посредовање САД и европских земаља напустиле Либан и отишле у Тунис.[10]

У децембру 1987. долази до избијања Прве интифаде. У овом периоду јачају и исламистичке групе које су изводиле самоубилачке нападе против цивила, првенствено Хамас и Исламски Џихад.

Flickr - Government Press Office (GPO) - THE NOBEL PEACE PRIZE LAUREATES FOR 1994 IN OSLO.
Јасер Арафат, Шимон Перес и Јицак Рабин на додели Нобелове награде за мир, након потписивања споразума из Осла.

ПЛО је 15. новембра 1988. прогласио независност Државе Палестине, а Арафат је у говорима од 13. и 14. децембра признао право на постојање Израела и одбацио тероризам у свим облицима, укључујући и државни тероризам.[11] Ово је означило значајан заокрет у циљевима ПЛО-а, од уништења Израела до стварања двије одвојене државе.

Споразум у Ослу је постигнут 20. августа, 1993. а званично потписан на церемонији у Вашингтону 13. септембра, исте године, од стране Јасера Арафата у име Палестинске ослободилачке организације и Јицака Рабина у име Израела. Споразум је предвидео стварање једне Палестинске власти која би преузела одговорност за управу на територији под својом контролом. У Споразуму је предвиђено и повлачење израелских војних снага са подручја будуће Палестинске аутономијеПојаса Газе и Западне обале.

Након избијања Друге интифаде у септембру 2000, поново долази до прекида у преговорима између Израела и Палестинске самоуправе.

После Арафатове смрти (2004— )

Након смрти Арафата, на чело организације долази Махмуд Абас. Доминантни положај ПЛО-а на палестинским територијама је уздрман 2007, када покрет Хамас добија већину гласова на изборима и преузима контролу над Појасом Газе након серије оружаних сукоба са Фатахом.

Палестинска национална повеља

Палестинска национална повеља је усвојена 28. маја 1964, а измењена је 1968. након Шестодневног рата, када је Фатах преузео контролу над Палестинском ослободилачком организацијом. Палестина је, према повељи, недељива територијална јединица у границама које је имала током британског мандата.[12] Палестинац је дефинисан Арапин који је живео на подручју Палестине све до 1947, који је и даље ту, или је протеран, као и свако дете чији је отац са тих простора. У повељи се такође наводи да се Јевреји који су живели на територији Палестине до почетка „ционистичке инвазије“ такође сматрају Палестинцима.[12] Подела Палестине и стварање државе Израел су, према повељи, „нелегални без обзира на проток времена“.[12]

Најконтроверзнији делови повеље су они који позивају на оружану борбу и уништење Израела. Статус ових одредби је дуго био нејасан. У писму из 1993. које је Јасер Арафат послао Јицаку Рабину, наводи се да ове одредбе више нису на снази.[13] Палестински национални савет је 1996. усвојио резолуцију којом се предвиђају измене свих одредби које су супротне писмима које су 1993. разменили Арафат и Рабин.[14] С друге стране, Израел је дуго сматрао да ове одредбе нису формално укинуте. Израел је прихватио да су ове одредбе укинуте тек након састанка у Гази 1998, када су палестински званичници у присуству америчког председника Била Клинтона подржали измене повеље. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху је тада издао саопштење у којем је изразио задовољство укидањем одредби које позивају на уништење Израела.[15]

Председници Извршног комитета ПЛО-а

# Председник Од До Рођен/умро
1 Ахмад ел Шукајри Istiqlal 10. јун 1964. 24. децембар 1967. 1. јануар 1908 —
26. фебруар 1980.
2 Јахја Хамуда 24. децембар 1967. 2. фебруар 1969. 1908—2006.
3 Јасер Арафат
Абу Амар
ArafatEconomicForum 4. фебруар 1969. 11. новембар 2004. 24. август 1929 —
11. новембар 2004.
4 Махмуд Абас
Абу Мазен
Mahmoud Abbas 11. новембар 2004. 26. март 1935. —

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Kimmerling 2003, стр. 248.
  2. ^ Dror Ze’evi: The Decline of the PLO and the Rise of the PNA, Crown Center for Middle East Studies, приступљено на дан 16. 10. 2013.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 49 година ПЛО: Нека буде борба непрестана!, Телеграф, приступљено на дан 17. 10. 2013.
  4. 4,0 4,1 4,2 Aburish 1998, стр. 69–98.
  5. ^ „The Guerrilla Threat In the Middle East”. Time. 13. 12. 1968. Приступљено 18. 10. 2013.
  6. ^ „Fatah Wins Control of Palestine Group” (PDF). The New York Times. 5. 2. 1969. Приступљено 5. 7. 2012.
  7. ^ Aburish 1998, стр. 100–112.
  8. ^ Klein 2005.
  9. ^ Berger, Robert (5. 9. 2002). „Munich Massacre Remembered”. CBS News. MMII, CBS Worldwide Incorporate. Приступљено 18. 10. 2013.
  10. ^ Aburish 1998, стр. 150–175.
  11. ^ „Yasser Arafat, Speech at UN General Assembly Geneva, General Assembly 13 December 1988”. Le Monde diplomatique. 13. 12. 1988.
  12. 12,0 12,1 12,2 „The Palestinian National Charter: Resolutions of the Palestine National Council July 1-17, 1968”. Lillian Goldman Law Library. Приступљено 18. 10. 2013.
  13. ^ Watson, Geoffrey R. „Amendment of the Palestinian National Charter”. Oxford Scholarship Online. Приступљено 18. 10. 2013.
  14. ^ „P.L.O. Puts Off Gesture On Destruction of Israel”. New York Times. 2. 2. 1998. Приступљено 18. 10. 2013.
  15. ^ „Israeli Reactions to the PNC Vote in Gaza December 14, 1998”. Israel Ministry of Foreign Affairs. 14. 12. 1998. Приступљено 18. 10. 2013.

Литература

  • Kimmerling, Baruch (2003). The Palestinian People: A History. Harvard University Press. Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Aburish, Said K. (1998). From Defender to Dictator. New York: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-58234-049-4.
  • Klein, Aaron (2005). Striking Back: The 1972 Munich Olympics Massacre and Israel's Deadly Response. New York: Random House. ISBN 978-1-920769-80-2.

Спољашње везе

1. јануар

1. јануар је први дан календарске године у јулијанском и у Грегоријанском календару. Овде се календарска година односи на редослед којим су месеци приказани, од јануара до децембра. Први дан средњовековне јулијанске године је био обично неки други дан, а не 1. јануар. Овај дан је усвојен као први дан јулијанске године од стране свих западноевропских земаља изузев Енглеске између 1450. и 1600. године. Грегоријански календар објављен 1582. године није одређивао да 1. јануар буде Новогодишњи дан, нити први дан своје бројане године. Иако је Енглеска почињала своју бројану годину 25. марта (Дан даме или Дан објављивања), између 13. века и 1752, 1. јануар се називао Новогодишњи дан, и био је, са Божићем и повремено Дванаестом ноћи, празник када су се размењивали поклони. Остаје још 364 дана у години (365 у преступним).

13. септембар

13. септембар (13.9.) је 256. дан у години по грегоријанском календару и јулијанском календару (257. у преступној години). До краја године има још 109 дана.

1965

1965. је била проста година.

1993

1993. је била проста година.

24. август

24. август (24.08) је 236. дан у години по грегоријанском календару (237. у преступној години) До краја године има још 129 дана.

31. март

31. март (31.03) је 90. дан у години по грегоријанском календару (91. у преступној години). До краја године има још 275 дана.

4. мај

4. мај (04.05) је 124. дан у години по грегоријанском календару (125. у преступној години). До краја године има још 241 дана.

9. септембар

9. септембар (9.9.) је 252. дан у години по грегоријанском календару (253. у преступној години). До краја године има још 113 дана.

Арапска лига

Арапска лига (арап. الجامعة العربية‎ [al-Jāmiʻa al-ʻArabiyya]) је регионална организација арапских земаља у и око северне Африке, Рога Африке и југозападне Азије. Основана је у Каиру 22. марта 1945. године, и тада ју је чинило шест чланова: Египат, Ирак, Трансјордан (преименован у Јордан 1949. године), Либан, Саудијска Арабија и Сирија.Јемен је постао члан лиге 5. маја 1945. године. Данас се Лига састоји из 22 члана, мада је учешће Сирије суспендовано од новембра 2011. године као последица репресије владе током грађанског рата у Сирији.Главни циљ Лиге јесте "приближавање односа међу земљама чланицама и координација међусобне сарадње, чување њихове независности и суверенитета, као и дискутовање послова и интереса арапских земаља на општи начин“.Кроз институције као што су Едукативна, културна и научна организација Арапске Лиге (ALECSO) и Савет арапског економског јединства (CAEU), Арапска лига пружа политичке, економске, културне, научне и социјалне програме осмишљене ради промоције интереса Арапског света. игра функцију форума за земље чланице ради координације позиција њихових политика, разматрања ствари од општег значаја, смиривања арапских несугласица, и ограничавања конфликта као што је либанска криза 1958. године. Лига служи као платформа за скицирање и закључивање многих важних докумената који промовишу економску интеграцију. Пример за то јесте Повеља о заједничкој арапској економској акцији која излаже принципе привредних активности у региону.

Свака земља чланица има право на само један глас у Савету Лиге, а одлуке су важеће само за државе које су директно гласале за одређене предлоге. Сврхе Лиге 1945. године су биле оснаживање и координација политичких, културних, економских и социјалних програма чланица, као и посредство у међусобних споровима или споровима са трећом странком. Такође, потписивање уговора о Заједничкој одбрани и економској сарадњи 13. априла 1950. године обавезало је потписнике да врше координацију мера војне одбране. Почетком седамдесетих година 20. века, Економски Савет Арапске Лиге је дао предлог да се оформе Удружене арапске привредне коморе широм европских држава. Ово је водило ка, под указом Арапске Лиге бр. K1175/D52/G, одлуци арапских влада да се оформи Арапско-британска привредна комора која је за циљ имала: “промовисање, охрабривање и спровођење билатералне трговине” између арапских земаља и њиховог највећег пертнера у трговини, Уједињеног Краљевства.

Арапска Лига је такође играла велику улогу у обликовању школских наставних планова, побољшавању положаја жена у арапским друштвима, промовисању интереса деце, охрабривању омладинских и спортских програма, очувању арапског културног наслеђа и подстицању културне размене између држава чланица. Покренута је и кампања описмењивања, репродукован је интелектуални рад, а такође је покренута и акција превођења модерне техничке терминологије за потребе земаља чланица. Лига охрабрује спровођење мера против криминала и злоупотребе лекова, а такође се бави и питањем радне снаге — посебно међу међу арапским радницима емигрантима.

Грб Палестине

Грб Палестине се може односити на амблем који користи Палестинска Народна Самоуправа (ПНА) и Држава Палестина или на амблем који користи Палестинска ослободилачка организација (ПЛО).

Држава Палестина

Палестина (арап. فلسطين‎‎ [Filasṭīn]), званично Држава Палестина (арап. دولة فلسطين‎ [Dawlat Filasṭīn]), делимично је призната држава на Блиском истоку. Службено је настала унилатералним усвајањем декларације о независности коју су 15. новембра 1988. у егзилу у Алжиру донеле Палестинска ослободилачка организација и Национално веће Палестине. Међународно-правни статус признат јој је 29. новембра 2012. након гласања у Генералној скупштини ОУН, када је Палестини додељен статус државе посматрача у Уједињеним нацијама (са 138 гласова за, 9 против и 41 уздржаних). Чланица је Арапске лиге, Организације исламске конференције, Г77, Међународног олимпијског комитета и других међународних организација.

Историја Израела

За историју пре државе Израел види Историја ПалестинеДржава Израел' (хеб. מדינת ישראל Medinat Yisrael) је службени назив земље, а њена модерна историја почиње у 19. веку када почиње да се буди јеврејска национална свест, што ће у новим међународним околностима, након два светска рата, и довести до успостављања нове државе на Блиском истоку.

У појму Израел (егип. ysrys; угарит. yśril; хеб. ישראל [yisra'el]; грч. ἰσραήλ; лат. israel) садржан је низ разних значења: надимак једног од праотаца Јевреја, по имену Јаков; израелски народ; назив северног краљевства, од Соломона до пада под асирску власт; назив земље који се поклапа с називом Палестина; име модерне државе Израел.

Либански грађански рат

Либански грађански рат (1975 — 1990) има корен у конфликтима и политичким компромисима након краја отоманске окупације Либана. Потакнут је демографским променама у земљи, хришћанско-муслиманским разликама и мешањем Сирије, Израела и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО). Након кратке паузе у сукобима 1976. под притиском Арапске лиге и сиријске интервенције, грађански се рат наставља, фокусиран највише у јужном Либану.

До почетка Либанског грађанског рата, Бејрут, главни град Либана, био је познат по својим широким булеварима, француској архитектури и модернизму и био је познат као Париз Блиског истока, док је Либан као цела држава био познат као Швајцарска Блиског истока и уживао веома миран живот у региону у којем су религијски конфликти били свакодневни.

Либански рат (1982)

Операција Мир за Галилеју је назив за акцију којом је Израел 6. јуна 1982. извршио инвазију на јужни Либан како би из њега истерао ПЛО. Против Израелске војске борили су се ПЛО, Сирија и Амал. Либански рат 1982. такође се назива и Први либански рат (у односу на Либански рат 2006).

Рат исцрпљивања

Рат исцрпљивања био је ограничени рат између Египта и Израела који се водио од 1968. до 1970. Отпочео га је Египат у намери да заузме Синајско полуострво које је изгубио у Шестодневном рату. Рат је завршио прекидом ватре 1970. са линијама разграничења између те двије државе која је остала непромењена.

Списак непризнатих и дјелимично признатих држава

Одређени број политичких субјеката прогласио је независност и тражио дипломатско признање међународне заједнице као дејуре суверена држава, али оне нису универзално признате као такве. Ови субјекти често имају дефакто контролу над својом територијом. Неколико тавких субјеката је постојало у прошлости.

Постоје двије традиционалне доктрине које пружају индикације о томе како настају дејуре суверене државе. Декларативна теорија дефинише државу као страну у међународном праву уколико испуњава сљедеће услове, тј. да има:

Дефинисану теорију,

Стално становништво,

Владу и

Способност да ступи у односе са другим државама.Према декларативној теорији, државност субјекта је независна од признања од стране друге државе. Насупрот томе, конститутивна теорија дефинише државу као страну у међународном праву само ако је као такву признају друге државе које су већ чланице међународне заједнице.Квази државе се често позивају на једну или обје теорије како би легитимизовале своје тврдње о државности. На примјер, постоје субјекти који испуњавају декларативну теорију (са дефакто дјелимичном или потпуном контролом над претендованом територијом, владом и сталним становништвом), али њихову државност није признала ниједна друга држава. Непризнавање је често посљедица сукоба са другим држама које сматрају да су ти субјекти саставни дио њихове територије. У том случају, двије или више дјелимично признате државе могу имати претензије на исту област, док свака од њих дефакто контролише дио територије (случајеви Републике Кине и Народне Републике Кине, као и Републике Кореје и Демократске Републике Кореје). Субјекти које признају само мање државе обично се позивају на декларативну теорију како би легитимисали своје тврдње.

У многим ситуацијама, међународно непризнање настало је усљед присуства страних војних снага на територији спорној субјекта, чинећи тиме дефакто статус државе проблематичним. Међународна заједница може сматрати ово војном присуство превише наметљивим, сводећи субјекат на марионетску државу у којој ефективни суверенитет има страна сила. Историјски примјери су Манџукуо под патронатом Јапана и Словачка и Хрватска под патронатом Њемачке прије и током Другог свјетског рата. У слаучају Лоизидоу против Турске из 1996. године, Европски суд за људска права осудио је Турску због вршћења власти на територији Сјеверног Кипра.

Постојали су и субјекти који нису имали контролу над било којом територијом или нису јасно испуњавали услове декралативне теорије за државност, али их је најмање једна држава признала као дејуре суверени субјекат. Историјски то се дешавало у случајевима са Светом столицом (1870—1929), Естонијом, Литванијом и Летонијом (током постојања СССР) или у примјеру Државе Палестине у вријеме проглашења 1988. године. Малтешки витешки ред се тренутно налази у том положају. Погледајте списак влада у изгнанству за непризнате владе без контроле над територијом над којом полажу претензије.

Таба

Таба (арап. طابا‎) је мали град у Египту који се налази у близини северног дела Акапског залива. Град се налази у близини граничног прелаза Египта са суседним Еилатом у Израелу. Град представља туристичко место, нарочито за туристе из Израела, на путу као другим дестинацијама. Најсеверније је одмаралиште Египта и излази на Црвено море.

Фатах

Фатах (арап. فتح‎; познат и под именом Фатех) палестинска је политичка странка и највећа фракција Палестинске ослободилачке организације, вишепартијске конфедерације.

Углавном се сматра да је Фатах био активни учесник у револуционарним борбама у прошлости, као и да садржи велики број милитантних група. Фатах се блиско идентификовао са вођством свог оснивача Јасера Арафата све до његове смрти 2004. године. Од тада, фракционализам и идеолошка разноликост у оквиру покрета је постала очигледна.

Током легислативних избора у Палестини 2006. године, партија је изгубила своју већину у палестинском парламенту од Хамаса, поднете су оставке на свим позицијама у влади, уместо преузимања улоге главне опозиционе партије. Победа Хамаса на изборима довела је до расцепа између две главне палестинске политичке партије, с тим што је Фатах задржао контролу над Палестинским националним органом на Западној Обали. У априлу 2011. године, званичници Хамаса и Фатаха су изјавили да су обе странке постигле договор око уједињења у једну владу, као и да планирају изборе који ће бити одржани 2012. године. Затим је потписан Фатах-Хамас договор у Дохи 7. фебруара 2012. године, где су потписници били председник Махмуд Абас и вођа Хамаса, Халед Мешал. Потписивању договора је присуствовао емир Катара, шеик Хамад бин Халифа ал Тени. Циљ овог договора јесте било успостављање мира између Хамаса и Фатаха. Затим је у мају 2012. године потписан поновни договор у Каиру.

Хуари Бумедијен

Хуари Бумедијен, правим именом Мохамед Бен Брахим Бухаруба (23. август 1932 — 27. децембар 1978), био је вођа Револуционарног већа од 1965. до 1976. и други председник Алжира од 1976. до 1978. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.