Палеонтологија

Палеонтологија је наука о развоју живота на Земљи, древних биљака и животиња заснована на фосилима, сведочанствима њиховог постојања сачуваним у стенама. Укључује проучавање фосила тела, трагова, брлога, одбачених делова, копролите, и хемијске остатке.

Савремена палеонтологија поставља древни живот у његов контекст, проучавајући како су дугорочне физичке промене глобалне географије („палеогеографија”) и климе („палеоклиматологија”) утицале на еволуцију живота, како су екоситеми реаговали на те промене, и заузврат променили планетарно окружење, и како су ти међусобни одзиви утецали да данашњу биоразноликост. Дакле, палеонтологија се преклапа с геологијом, проучавањем стена и формација стена, па са ботаником, биологијом, зоологијом, и екологијом, дисциплинама које проучавају жива бића и њихову интеракцију. Поленологија је проучавање пелуда, савременог или фосилног.

Главне гране палеонтологије су:

Постоје многе подгране које се тек развијају.

Фосили су већ били познати примитивним људима и понекад су исправно сматрани остацима древних организама. Организовано проучавање палеонтологије потиче из касног 18. века.

Palais de la Decouverte Tyrannosaurus rex p1050042
Фосил тираносауруса

Референце

Спољашње везе

Diplocaulus

Diplocaulus је изумрли водоземац који је живео у перму. Добио је назив по лобањи у облику бумеранга (латински Diplo је дупло, а caul је буквално преведено, „шлем“). Према једној претпоставци, овакав облик главе је могао да представља проблем предаторима који би покушали да га прогутају. Био је дуг око 60 cm. Претпоставља се да је живео у муљу слатких вода.

Masovna izumiranja

Masovno izumiranje je naziv za oštro smanjenje broja živih vrsta (sisari, ptice, gmizavci, vodozemci, ribe, beskičmenjaci) u relativno kratkom vremenskom razdoblju. Preko 97 % svih vrsta koje su ikad živele na našoj planeti je danas izumrlo. Izumiranja se javljaju u nejednakim intervalima. Prema evidenciji fosila, stopa izumiranja na Zemlji je oko dva do pet taksonomskih porodica morskih beskičmenjaka i kičmenjaka svakih milion godina. Morski fosili se većinom koriste kako bi se izmerila stopa izumiranja, jer su svestraniji i pokrivaju veći vremenski razmak od fosila kopnenih organizama.

Otkada je počeo život na Zemlji, bilo je nekoliko masovnih izumiranja koja su prekoračila normu stope izumiranja. Predzadnji put je do toga došlo na prelazu krede u tercijar, pre 65 miliona godina. To je privuklo dosta pažnje, a najpoznatije je zbog istrebljenja dinosaurusa. U zadnjih 540 miliona godina bilo je 5 masovnih izumiranja pri čemu je odumrlo oko 50 % životinjskih vrsta, a najveće izumiranje u istoriji dogodilo se pre 251 miliona godina kada je prema procenama izvedenim iz fosilnih dokaza oko 96 % tadašnjeg života u moru izgubljeno, dok je na kopnu više od tri četvrtine svih živih bića izumrlo, te se smatra da uzrok izumiranja verovatno nije bio vezan isključivo za događaj na kopnu. Moguće je da je bilo i nekoliko izumiranja u Arheju, ali pre Fanerozoika nije bilo životinja sa čvrstim delovima tela koje bi ostavili fosilne tragove.

Procene o broju masovnih izumiranja u zadnjih 540 miliona godina sežu od pet do više od dvadeset, u zavisnosti od toga koji se kriterijumi uzimaju kad se izumiranje nazove „masovnim”.

Археологија

Археологија (од грчких речи αρχαίος = стар, (у савременом грчком и прастар) и λόγος = наука, реч, мисао) је наука која изучава материјалне остатке, тј. све уочљиве трагове људских делатности ради упознавања њихове садржине у одређеном времену и простору, као и њиховог значења у одређеном социјалном, економском и историјском окружењу. Иако је уобичајено да се њено проучавање везује за „старине“, тј. за давну прошлост, њоме је обухваћено време од најстаријих материјалних остатака па све до данашњих дана.По свом садржају и циљевима археологија је друштвено-историјска научна дисциплина. По научним изворима и методи рада археологија је истовремено и егзактна наука, што значи да се базира на материјалним остацима (покретним и непокретним) потпомажући се притом, ако их има, писаним изворима ради што бољег тестирања хипотезâ. Њен основни и трајни циљ таквог начина рада јесте упознавање човека као интелигентног члана људског друштва, ствараоца и творца континуиране културне еволуције.Археологија поседује одређене методе у изучавању прошлости људи. Поред тога ослања се и на цео низ других, помоћних научних дисциплина као што су: геологија, палеонтологија, антропологија, етнологија, античка историографија, хемија и др. На археологију се може гледати и као на друштвену науку и хуманистичку науку. Ово зависи од парадигме која се посматра.Резултати и плодови археолошких истраживања постижу свој циљ ако постану приступачни, видљиви и разумљиви не само стручњацима, него и свима онима чију пажњу привлачи археологија као изразито социјална и антрополошка наука.

Гастролит

Гастролит је камен који се још назива и желудачни камен(чић), а који су гутали диносауруси, као и птице и друге животиње како би се прогутана храна самлела у желуцу. Гастролити диносауруса и других изумрлих животиња се сматрају фосилима, јер упућују на начин живота, односно исхране диносауруса. Наиме, ово камење је била значајна помоћ приликом варења, посебно код биљоједних врста које често нису имале зубе. Амаргасаурус, сеизмосаурус и други сауроподи су највероватније гутали камење. Морски гмизавац елазмосаурус је такође гутао гастролите, који су му служили и као утег (ленгер). Гастролити се везују и за изумрле птице, попут слоновске птице са Мадагаскара, чија се исхрана састојала од бобица, семена и изданака. Данас гастролите гутају крокодили, нојеви и кокошке.

Геологија

Геологија (од грч. γεα [gea] — „земља“ и λογος [logos] — „расправа (дискусија)“) је наука која се бави проучавањем Земље, њеног настанка и процеса који су је обликовали, њеног састава и структуре. Научници, који се тим баве, називају се геолози.

Реч „геологија“, први је употребио 1778. године Жан Анри Делик (1727—1817) а терминолошки је дефинисао 1779. године Хорас-Бенедикт од Сосура (1740—1799).

Граптолити

Граптолити су биле морске животиње које су живеле током доњег палеозоика. Веома су биле честе у морима ордовицијума и силура.

Дисциплина

Дисциплина (лат. disciplina наука, обучавање;знаност, систем; ред, дисциплина; начин обучавања, метода.) Дисциплина је дио или грана науке, која има свој посебни предмет и посебну методологију, те се третира као засебна наука. Тако су се нпр.палеонтологија, ембриологија, генетика итд. издвојиле као посебне дисциплине из биологије или. Дисциплине су и гране спорта које су се посебно издвојиле. Дисциплина је и правило понашања неке интересне групе у сврху постизања заједничких циљева.

Еогиринус

Еогиринус (Eogyrinus) је водоземац из доба карбона.

Изумирање

Изумирање или екстинкција (extinction) је крај постојања одређеног биолошког таксона, најчешће врсте. Одређује се као смрт последње јединке одређене врсте, мада је сама врста осуђена на изумирање много пре тога. Уколико је изумирање настало дубоко у геолошкој историји Земље, одређује се време према фосилним белешкама.

Казеа

Казеа је припадник реда пеликосаура из доба перма.

Камбријумска експлозија

Камбријумска експлозија је назив који описује наглу појаву сложених вишећелијских макроскопских организама у периоду од пре 542—530 милиона година. Овај период означава наглу трансформацију фосилних трагова с појавом најранијих примерака многих типова метазоа (вишећелијских животиња). „Експлозивна“ појава ове адаптивне радијације се тумачи и као нагла еволуциона промена и као последица напретка технологије, која, за разлику од ранијих периода, није знала уочити микрофосиле.

Кранијални капацитет

Кранијални капацитет је мера запремине унутрашњости лобањске чахуре код кичмењака са лобањом (Craniata). Најчешће се изражава у кубним центиметрима (cm³). Ова запремина се користи као груби показатељ величине мозга и тиме потенцијалне интелигенције организма/врсте.

Постоје, међутим, ограничења употребе овог показатеља — у неким случајевима већи кранијални капацитет се објашњава контролисањем крупнијег или сложенијег тела, или се у другим случајевима може сматрати адаптацијом за живот у хладнијој животној средини.

Величине кранијалних капацитета појединих мајмуна Старог света:

орангутан, 275—500 cm³

шимпанза, 275—500 cm³

горила, 340—752 cm³

неандерталац, 1200—1700 cm³

савремени човек, 1100—1700 cm³

Макроеволуција

Макроеволуција је еволуција на нивоу одвојених генетских фондова. Макроеволуцијске студије се фокусирају на промене које се јављају на или иѕнад нивоа врсте, ѕа раѕлику од микроеволуције, која се односи на мање еволуцијске промене, које се испољавају у променама релативне фреквенције генома, односно генетичке структуре популацијеу оквиру исте врсте органиѕама. Макроеволуција и макроеволуција суштински описују исте процесе на раѕличитим нивоима.Процес специјације може се одвијати раѕличитом брѕином, у ѕависности од снаге деловања [[фактори еволуције|еволуцијских чинилаца]. Палеонтологија, еволуцијска развојна биологија, компаративна геномика i геномска филостратиграфија доприносе већини објашњења образаца и процеса који могу усмеравати макроеволуцију. Пример макроеволуције је појава перја током еволуције птица из тероподних диносауруса.

Еволуцијски ток породице Equidae (широке породице, укључујући све коње и сродне животиње) се често гледа као типичан пример макроеволуције. Најранији познати род, Hyracotherium (рекласифицирани као Palaeotherium), био је биљоједна животиња налик на пса, која је живила у раном Кенозоику. Како је своје станиште, након прорјеђивања шума, налазио у отворениим сушним травњацима, селекцијски притисак је деловао у правцу да животиња постане брзи тркач. Тако је истезање ногу и главе, као и смањење броја прстију поступно проиѕашло једину постојећу врсту коња, Equus.

Палеоботаника

Палеоботаника (палеофитологија) је наука која проучава фосилне остатке биљака и реконструише слику биљног света током геолошких епоха и открива облик, грађу и начин живот давно несталих или данас у великој мери промењених врста, њихово место у биљном систему однос према другим биљкама и развој током епоха.

Задатак палеоботанике је откривање услова у којима су биљке живеле, типове заједница, крактеристичне промене које су настајале и како су биле рапоређене на Земљи.

Оснивачем модерне палеоботанике сматра се Каспар Марија фон Штернберг (нем. Kaspar Maria von Sternberg) .

Палеозоологија

Палеозоологија (грч. παλαιόν — „стар”, грч. ζῷον — „животиња”) део је палеонтологије и палеобиологије који се бави проучавањем остатака животиња из геолошке прошлости. Разликује се од археозоологије по томе што археозоологија проучава трагове фауне на археолошким локалитетима.

Протисти

Протисти су једноћелијски или колонијални еукариотски организми које класификујемо у групу (царство) Protista. Они се међусобно доста разликују у погледу морфологије, начина живота, исхране и размножавања. Поједини представници поседују неке карактеристике биљних или животињских организама, или карактеристике обе ове групе. Традиционално, протисти се називају алгама, праживотињама и нижим гљивама. У неким системима биолошке класификације, као што је популарна шема пет царстава коју је предложио Роберт Витакер 1969. године, протисти сачињавају царство звано Protista, које се састоји од „организама који су једноћелијски или уницелуларне колоније и који не формирају ткива“.Поред релативно једноставних нивоа организације, протести не морају нужно имати много заједничког. Када се користи, термин „протисти“ он се односи на врсте сличног изгледа али разноврсних таксона, које нису повезане путем ексклузивног заједничког претка, и које имају другачији животни циклуси, трофичне нивое, модове локомоције и ћелијске структуре. У класификационом систему Лин Маргулис, термин протист је резервисан за микроскопске организме, док се свеобухватнији термин Protoctista примењује за биолошко царство којим су обухваћене извесне велике вишећелијске еукариоте, као што су келп, црвене алге и муљна плесан. Други користе термин протист у ширем смислу, тако да обухвата микробне еукариоте и макроскпске организме који не спадају у друга традиционална царства.

У кладистичким системима, не постоји еквивалент за таксон Protista или Protoctista, оба термина се односе на parафилетичку групу која обухвата целокупно еукариотско стабло живота. У кладистичкој класификацији, садржај Protista је дистрибуиран међу разним супергрупама (SAR, Archaeplastida, Excavata, Opisthokonta, etc.) и Protista, Protoctista и протозоа се сматрају застарелим. Међутим, термин „протист“ се и даље користи неформално као „ухвати све“ термин за еукариотске микроорганизме. На пример, фраза „протистни патоген“ се може користити за означавање било којег микроба који узрокује болест, а који није бактерија, вирус, вироид или метазоа.

Рударско-геолошки факултет Универзитета у Београду

Рударско-геолошки факултет Универзитета у Београду је најстарија и највиша образовна и научна институција у области геологије и рударства у Србији. Прва катедра за минералогију и геологију основана је 1880. године на Великој школи у Београду, и од тада је почео самостални развој и стварања првих кадрова из геологије у Србији.

Рударско-геолошки факултет основан је 13. марта 1946. године, и тај дан се слави као Дан Рударско-геолошког факултета. Тада је, на Техничком факултету у Београду основан Рударски одсек, са Одељењем за геологију и Одељењем за рударство. Одсек за геологију 1949. године прераста у Геолошки факултет. Геолошки и Рударски факултет се 1952. године усељавају у зграду у Ђушиној 7 у Београду, где се факултет и сада налази. Рударски и Геолошки факултет се 1956. године дефинитивно спајају у јединствен Рударско-геолошки факултет, са два одсека: Рударским и Геолошким.

Фосил

Фосил (лат. fossus, у буквалном преводу „онај који је закопан“) је очувани остатак организма, његовог дела или трагова живота. Фосили дају податке о развоју органског света у прошлости, како се животна средина мењала кроз геолошку прошлост, о еволуцији и биогеографији живих бића. Фосили су много разноврснији него стене у којима се налазе и пружају више могућности за одређивање редоследа и старости догађаја у Земљиној кори. Фосили се најчешће сачувају у седиментним стенама, док се у метаморфним стенама јављају веома ретко.

Фосиле и историју живота проучава наука палеонтологија кроз своје дисциплине.

Целакант

Целакант или латимерија (лат. Cœlacanthus, од старогрч. κοῖλ-ος, шупаљ + ἄκανθ-α, кичма) је морска риба са коштаним скелетом (кошљорибе) из класе шакоперки (Sarcopterygii). Њени најближи рођаци су рибе дводихалице и тетраподи. Целаканти важе као најпознатији пример живих фосила.

Фосили ове животиње стари су између 409 и 70 милиона година. Веровло се да су нестале у периоду креде. Примерци ове врсте су уловљени 1938. близу обале Јужне Африке (врста Latimeria chalumnae) и 1999. код Целебеса (врста L. menadoensis). Јужноафричка врста је поново примећена више пута у истом региону (Јужна Африка, Коморска Острва, Танзанија, Кенија).

Просечна маса врсте која живи уз југоисточну обалу Африке је 80 килограма, а дужина до 2 метра. Одрасле женке су нешто мање од мужјака. По костима у уху (отолитима) научници су закључили да ова врста живи између 80 и 100 година. Њихово станиште је на 90-200 m испод морске површине, али се могу наћи и на дубинама до 700 m. Боја им је тамно плава, што их штити од грабљиваца. Индонезијска врста је браон боје. Очи су им врло осетљиве и рефлектују светлост. Лове у областима дубоких корала или вулканских гребена, искључиво у врло тамним условима.

Женке рађају живе младунце који су одмах способни за самосталан живот. Трудноћа им траје 13-15 месеци.

Претпоставља се да око 500 преосталих јединки ове врсте живи у западном Индијском океану.

На Коморима су крљушти ове рибе кориштене као шмиргло.

Регионална геологија
Петрологија
Геохемија
Минералогија и
Економска геологија
Палеонтологија
Геофизика
Геотехника
Хидрогеологија
Граничне научне
  • дисциплине
Основне дисциплине биологије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.