Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Палеолози
Palaiologos Dynasty emblem
ДржаваВизантијско царство, Морејска деспотовина и Монфератска кнежевина
Посједиод Византије, Мореје и Монферата
ОснивачМихајло VIII
Владавина1261.
Националностгрчко

Ослобађање Цариграда 1261. године

Тада су снаге никејског регента Михајла (VIII) Палеолога (регент 12581261, цар 1261—1282) предвођене његовим братом Јованом у тзв. Пелагонијској бици потукле бројније удружене снаге:

Цареви из династије Палеолога (1259—1453)

Породично стабло царева Палеолога

Byz paleolozi

Литература

Спољашње везе

Јелена Драгаш

Јелена Драгаш (Дејановић) (1372 — 23. март 1450) или Августа Хелена Палеолог (монашко име Ипомонија) била је српска принцеза из породице Драгаша и супруга византијског цара Манојла II Палеолога и мајка последњих византијских царева Јована VIII и Константина XI.

Јелена Кантакузин (византијска царица)

Јелена Кантакузин (грчки: Ελένη Καντακουζηνή; 1333-1396) је била византијска царица, супруга Јована V Палеолога (1341-1391).

Јелена Палеолог Бранковић

Јелена Палеолог је била супруга српског деспота Лазара Бранковића.

Била је ћерка морејског деспота Томе Палеолога и Катарине Ахајске. Њен отац је био син византијског цара Манојла II Палеолога и Јелене Драгаш, док јој је мајка била ћерка ахајског кнеза Центурионеа II Захарије.

Она се 18. децембра 1446. године, удала се за Лазара Бранковића, српског престолонаследника. Са Лазаром је имала три ћерке:

Јелена Бранковић (Мара), последња босанска краљица, удата за Стефана Томашевића

Јерина Бранковић

Милица Бранковић.Године 1456. умире њен свекар, Ђурађ Бранковић, а њен муж наслеђује српски прсто. Након мужеве смрти, две године касније - 1458, Јелена је ушла у трочлано намесништво, са Стефаном Бранковићем и Михаилом Анђеловићем, које је управљало Србијом све док Јелена није своју најстарију ћерку удала за босанског престолонаследника Стефана Томашевића.

Умрла је као монахиња Хипомона 7. новембра 1473. године.

Јован VIII Палеолог

Јован VIII Палеолог (грч. Ίωάννης Η' Παλαιολόγος; Цариград, 18. децембар 1392. — Цариград, 31. октобар 1448.) је био претпоследњи византијски цар и владао је од 1425. до 1448. године.

Био је син и наследник цара Манојла II и Јелене Драгаш. Покушао је да спасе Византију од турског освајача, тражећи ослонца код папе и на Западу (Фирентинска унија, 1439. у време патријарха Јосифа II), али сви ти покушаји су били узалудни. Наследио га је брат Константин XI Палеолог Драгаш.

Женио се три пута, трећа жена је била Марија Велика Комнина Палеологина.

Јован VII Палеолог

Јован VII Палеолог (грч. Ιωάννης Ζ' Παλαιολόγος, живео 1370—1408) је био византијски цар (1390), син Андроника IV (1376—1379) и његов савладар (1376—1379), царски регент (1399—1403) у име свог стрица Манојла II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и управник Солуна (1403—1408). Био је ожењен Ирином Гатилузио са којом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син Андроник.

Јован V Палеолог

Јован V Палеолог (грч. Ιωάννης Ε' Παλαιολόγος; рођен 18.06. 1332, умро 16.02. 1391) је био византијски цар (1341—1376, 1379 — 1390, 1390 — 1391), син Андроника III (1328—1341) и Ане Савојске. Његову полувековну владавину обележили су унутрашњи сукоби, даље распадање централне власти у Византији, губитак великих територија, прелазак Османлија на Балканско полуострво заузимањем Галипоља 1354. године и њихова вазализација Византијског царства 1371. године. Био је ожењен Јеленом Кантакузин са којом је имао петоро деце, од којих су најзначајнији цареви Манојло II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и Андроник IV (1376 — 1379) и деспот Теодор I (1382—1407).

Јован Палеолог (кесар)

Јован Палеолог (грчки: Ἱωάννης Παλαιολόγος; рођен 1288/9. - умро 1326.) је био византијски управник Солуна са титулом кесара.

Ана Угарска (1260—1281)

Ана Угарска (око 1260 - 1281) је био угарска принцеза, ћерка Стефана V, и супруга будућег византијског цара Андроника II Палеолога.

Андроник III Палеолог

Андроник III Палеолог (грч. Ανδρόνικος Γ' Παλαιολόγος, родио се 25.03. 1297. године у Цариграду, умро 15.06. 1341. године у Цариграду) је био византијски цар (1328—1341) из породице Палеолога, претендент на престо од 1321. године, син Михајла (IX) и јерменске принцезе Марије (Ксеније). Започео је своју владавину победом у грађанском рату против свог деде Андроника II (1282—1328), да би после његове смрти Византија поново ушла у грађански рат двојице Јована око регенства над његовим малолетним сином Јованом (V) (1341—1376, 1379 — 1390, 1390—1391). Током његове владавине, Византија је потпуно потиснута у Малој Азији од Османлија и Срба у Македонији, поготово после победе код Велбужда и доласка Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355) на власт. Међутим он је успео да искористи унутрашње трзавице у Бугарској после катастрофе код Велбужда и простору данашње Грчке и обезбеди Византији контролу над Тракијом, Епиром и Тесалијом. Најмаркантнија личност његове владавине био је његов најбољи пријатељ и de facto савладар Јован (VI) Кантакузин (претендент 1341—1347, цар 1347—1354), а његову владавину карактеришу и реформе византијске морнарице и правосуђа увођењем институције генералних судија Ромеја. Био је ожењен Ирином (Аделаидом) од Брауншвајга и Аном од Савоје са којима је имао неколико деце, од којих је најбитнији његов син и наследник Јован V.

Андроник IV Палеолог

Андроник IV Палеолог (грч. Ανδρόνικος Δ' Παλαιολόγος; Цариград, 2. април 1348. — Селимврија, 28. јун 1385. ) је био византијски цар (1376—1379) и најстарији син Јована V (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391) и Јелене Кантакузин. Већ од средине 14. века је сматран неком врстом савладара и наследника, али је већ 1373. године покушао да збаци оца у тренутку када је он мировним уговором постао вазал османског султана Мурата I (1362—1389). Том приликом се он ослонио на Муратовог сина Сауџи Челебију који се такође побунио против оца, али су обе побуне пропале. Мурат је свог сина ослепео што је захтевао и од Јована V, али је он делимично поштедео Андроника ослепевши га само на једно око. Само три године касније од бежи из затвора уз помоћ Ђеновљана и после једномесечне опсаде преузима контролу и власт над Цариградом. Ђеновљанима је њихову услугу платио предајом острва Тенедоса, док је милост Османлија покушао да задобије предајом Галипоља. Међутим његов отац и брат бивају ослобођени из затвора уз помоћ Млечана, да би већ 1379. године уз помоћ Османлија збацили Андроника и преузели власт. Иако му је то био други покушај да преузме власт, Андроник није био убијен нити утамничен већ је на управу добио поседе око Селимврије, недалеко од Цариграда. Он ни ту није мировао и покушао је да прошири свој посед на рачун свог оца покушавши да заузме једну тврђаву на пола пута између Селимврије и Цариграда, али га је Јован V у тешкој бици савладао. Сам Јован је у њој био тешко рањен, а сам Андроник је ускоро после тога преминуо 1385. године на свом поседу у Селимврији. Женио се два пута и имао је неколико деце, од којих је најпознатији његов син Јован (VII) (савладар 1376—1379, цар 1390, регент 1399—1403).

Димитрије Палеолог

Димитрије (II) Палеолог (грч. Δημήτριος Παλαιολόγος) је био последњи морејски деспот (1449—1460). Био је пети син византијског цара Манојла II (1391—1425) из династије Палеолога и његове супруге, српске принцезе, Јелене Драгаш. Током свог живота, био је у сталном сукобу са браћом, покушавајући да дође до власти ослањајући се махом на Османлије. У својој владавини Морејом, водио је туркофилску политику и био је у сталном сукобу са млађим братом и савладаром Томом (1428—1460), што ће на крају довести до пада деспотовине. Последње године је провео у Хадријанопољу као таст османског султана Мехмеда II (1451—1481).

Ирина од Монферата

Јоланда од Монферата (око 1274—1317.) је била византијска царица, друга супруга Андроника II Палеолога. Била је мајка српске краљице Симониде, последње жене краља Милутина.

Манојло II Палеолог

Манојло II Палеолог (грч. Μανουήλ Β΄ Παλαιολόγος; Цариград, 27. јун 1350. — Цариград, 21. јул 1425. ) је био византијски цар (1391—1425) и други син и савладар (1373—1391) Јована V (1341—1376, 1379 — 1390, 1390 — 1391) и Јелене Кантакузин. Подржавао је владавину свог оца у сукобу са осталим претендентима на престо и у његово име је покушао да добије помоћ Запада, али без успеха. После неуспешног пуча његовог старијег брата Андроника IV проглашен је за савладара, да би после његових поновних покушаја да преузме власт активно учествовао у његовом слому. Након тих дешавања је према условима мира био послат као талац на османски двор на коме је био приморан да учествује у османском заузећу византијске Филаделфије, али је и поред тога његово држање и понашање оставило велики утисак на Османлије о чему сведочи и изјаза султана Бајазита I који је рекао да и они који не би знали да је цар, по његов држању и наступу би им то постало јасно. После очеве смрти 1391. године преузео је власт над Византијом, али се ускоро 1394. године суочио са опсадом (блокадом) Цариграда, током које је 1399. године напустио престоницу и отишао на Запад да проба да нађе војну помоћ, оставивши град и царство на управу свом братанцу Јовану VII. Иако је био добро примљен, није успео да добије помоћ и вратио се у Цариград 1403. године после османске пропасти код Ангоре 1402. године. Наредне деценије мира са Османском империјом, Манојло је искористио да прошири морејку деспотовину на Пелопонезу, којом је владао његов брат Теодор I (1383—1407). Заузећем Коринта 1404. године, стекли су се услови да се изнова подигне бедем Хексамилеон на коринстком земљоузу у дужини од 6 миља што је изведено за само двадесет и пет дана. После смрти султана Мехмеда I је неуспешно покушао да се уплете у сукобе османских принчева око власти, због чега је нови султан Мурат II опсео Цариград 1422. године. Од 1421. године за свог савладара је именовао најстаријег сина Јована (VIII), који је током османске опсаде напустио град и отишао на запад у покушају да пронађе помоћ, док је управу градом са позиције регента оставио млађем брату Константину (XI). Османлије и овог пута нису заузеле Цариград, али је већ остарели Манојло II непосредно након тога доживео тежак мождани удар и своје последње године је провео скоро потпуно парализован. Био је ожењен ћерком српског велможе Константина Драгаша, Јеленом са којом је имао већи број синова који су управљали царством од његове смрти до његове коначне пропасти средином 15. века.

Марија Асен

Марија Асен, Марија Палеолог Кантакузин или Марија Кантакузин († после 1279) је била бугарска царица (1270—1279) и супруга бугарских царева Константина Асена Тиха и Ивајла.

Марија Палеолог, краљица Србије

Марија Палеолог била друга супруга српског краља Стефана Уроша III Дечанског, односно краљица Србије у периоду 1324. до септембра 1331. године.

Михајло VIII Палеолог

Михајло VIII Палеолог (грч. Μιχαήλ Η΄ Παλαιολόγος, 1224/1225 — 11. децембар 1282) био је византијски цар од 1259. до 1282. Оснивач је династије Палеолога, која је владала Византијом до пада Цариграда 1453. Повратио је Цариград 1261, који су заузели крсташи 1204. и од тада је био у саставу Латинског царства. Овим подвигом Михајло је са успехом окончао борбу Никејског царства за обнову Византије.

Симонида Немањић

Симонида Немањић (грч. Σιμωνις; Константинопољ, 1294 — Константинопољ, после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.

Андроник II је 1299 понудио српском краљу Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између Византије и Србије. Симонида је умрла после 1345. као монахиња.

Њена необична судбина и лепота су били инспирација многим уметницима. Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по Симониди Немањић.

Смилецина

Смилецина (буг. Смилцена) је била бугарска царица, супруга цара Смилеца.

Тома Палеолог

Тома Палеолог (грч. Θωμάς Παλαιολόγος) је био последњи морејски деспот (1428—1460). Био је најмлађи син византијског цара Манојла II (1391—1425) из династије Палеолога и његове супруге, српске принцезе, Јелене Драгаш. Власт је делио са својом браћом, а последње године владавине је провео у готово сталном сукобу са братом Димитријем (1449—1460). За разлику од њега, који се залагао за сарадњу са Османлијама, Тома је био наклоњен Западу и залагао се за сарадњу са Папом и италијанским државицама. Непосредно пре пада Мореје 1460. године, напустио је државу и са породицом отишао у Рим. Касније (1472) ће се његова ћерка Зоја (Софија) удати за московског кнеза Ивана III (1462—1505), након чега ће Москва постати Трећи Рим.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.