Павлићани

Павлићани (грч. Παυλικιανοιί ) ; су један од најзначајнијих у обиму и последицама средњовековних јеретичких покретa.[1] Павлићани су били антивизантијски хришћански покрет који се појавио у 7. веку у Јерменији. Из Јерменијe 970. г. ,[2] стижу у Бугарску.[3][4]

Прогон Павлићанa

Име

Око порекла павлићанског имена постоје различита мишљења. Неки њихово име везују за апостола Павла, други за Павла Самосатског, док трећи сматрају да је у питању Павле Јерменин, који је организовао њихове општине од 699. до 718. године.[5]

Учење

Константин Мананалски, оснивач павлићанства, кога је византијски цар Константин IV осудио на смрт као јеретика, је своје учење заснивао на јеванђељима и посланицама апостола Павла[6].

Павлићани теже враћању старом добу првих хришћанских општина, и показују изразиту борбеност против црквеног сјаја и богатсва, јерархије цркве и учешћа у сплеткама дворског и престоничког живота. Били су против накнадних светаца, који се славе поред Христа и готово равно њему, и против клањања иконама, поготово иконама владара, које су сматрали идолопоклонством.[7]

За павлићане се дуго сматрало да су били манихејци и дуалисти (што су биле честе оптужбе за јерес) и да сматрају да је цео материјални свет творевина злог Бога и да је од њега био надахнут и Стари завет. Те тврдње су доведене у питање проналаском древног павлићанског списа „Кључ Истине“, откривеног у Јерменији 1891. Како сам преводилац каже: "Павлићани нису дуалисти ни у ком другом смислу него што је Нови завет дуалистички." Павликанска црква је такође анатемисала Манија и манихејце.

Историја

Прве јерменске павлићанске општине око 660. године оснива њихов учитељ Константин Мананалски. Павлићани, сељацу организовани у слободне заједнице, ускоро постају сила способна да се одупре онима који су покушавали да их феудализуји и начине кметовима. Године 844. је основана чак и павлићанска држава којој је центар била Тефрика (данашњи Дивриг у Турској). Сматрали су да је на њиховој страни добри Бог, док је други, зли, поистовећиван са византијским властима, које су покушавале да их униште. За време иконоборачких немира, павликијани су због свог противљења иконама жестоко страдали. Републиканско уређење павлићанских заједница је играло важну улогу у сељачкој буни у Малој Азији (820-824), коју је предводио Тома Словен против Визаније. Византијски цареви су водили упорну борбу против павлићана, а крајем 9. века је организован систематски покољ павлићана, мушкараца, жена и деце.[5] Хиљаде павлићана биле су мучене и спаљиване. Многи преживели су тада потражили уточиште на Балкану.

Цар Константин V Копроним преселио је велик број павлићана у Тракију као граничаре, а 970. је цар Јован I Цимискије принудно преселио не мање од 200.000 Јермена павлићана у Европу и населио их око Филипопоља (данашњег Пловдива) у Тракији, као одбрану од надирућих Бугара. Они се убрзо удружују са Бугарима у честим побунама против Византије. Сматра се да се под утицајем павлићанских насељеника у Бугарској појавио богумилски покрет. Забележено је да су за време цара Алексија I Комнина војници павлићани дезертирали током борби против Нормана. Када су крсташи 1204. заузели Цариград, историчар Жофроа де Вилардуен бележи да су тамо затекли неке павлићане.

Многи павлићани су касније, за време Османског царства, примили католицизам, а неки су пресељени у Банат, као на пример Банатски Бугари који себе називају Палкјене. Многа места у данашњој Бугарској имају павликанске топониме, а између осталих је и град Павликени око 40 km од Великог Трнова.

Извори

  1. ^ Cредњовековни Jеретички покрети, Српска Православна Црква
  2. ^ Paulicians | Article about Paulicians by The Free Dictionary
  3. ^ Sous la direction de Gerard Dedeyan. Histoire des Armeniens. Edition privat. Toulouse, 1982/6, с. 701 (279)
  4. ^ Dadoyan, S. B. The Fatimid Armenians: Cultural and Political Interaction in the Near East. Islamic History and Civilization, Studies and Texts 18. Leiden: Brill Publishers, 1997, Pp. 214 (47)
  5. 5,0 5,1 Raoul Vaneigem, Приступљено 17. 4. 2013.
  6. ^ Constantine-Silvanus (Armenian religious leader) - Britannica Online Encyclopedia, Приступљено 17. 4. 2013.
  7. ^ [Projekat Rastko] Vladimir Corovic: Bosna i Hercegovina, Приступљено 17. 4. 2013.

Види још

Спољашње везе

Ћипровски устанак

Ћипровски устанак (буг. Чипровско въстание) је из времена великог турског рата инспирисан Аустријанцима. Католички Бугари из Ћипроваца и региона, који су у 17. веку усвојили католичанство као резултат католичке пропаганде у бугарским земљама, подижу на побуну. Они су раније били павлићани који су усвојили католицизам на илирском језику, кроз свој утицај на српске земље, а посебно у Дубровник. Побуну је потиснула војска Имрих Токоли и ти Бугари први су населили Војводину пред другима који су дошли током велике сеобе Срба. Устанак се поклопио са хватањем Београда од стране Аустријанаца.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Династија Комнина

Комнини су били владарска династија из редова војног племства која је управљала Византијом у два наврата:

1057-1059.

1081-1185.Почетку њихове владавине претходили су вишедеценијски грађански ратови и кобна 1071. година. Владари Комнина нису зауставили феудализам, него су управо тиме ојачали војне снаге. Феудални поседи су се називали проније. Пронија су посед који ратник (витез), добије као награду због вршења војне службе. Када ратник није у стању да настави да ратује (када остари), пронија му се одузима. Проније су обезбедиле владару сталан број војника. Наследила их је династија Анђела.

После пропасти династије, грузијска принцеза Русудан, сестра царице Тамаре, одвела је синове Алексија и Давида са собом на исток. Након пада Цариграда 1204., Алексије и Давид су заузели црноморску обалу Мале Азије уз грузијску помоћ и основали Трапезунтско царство.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.