Павле Брановић

Павле Брановић (грч. Παυλος) је био српски кнез из династије Властимировића, која је у Кнежевини Србији владала од 7. до 10. века. Право на српски престол полагао је као унук кнеза Мутимира. На власт је дошао око 917/918. године, уз подршку бугарског цара Симеона (893927). Потом је обновио добре односе са Византијом, услед чега је дошао у сукоб са бугарским царем. Власт је узгубио око 921/924. године, а наследио га је рођак Захарија Прибислављевић.[1]

Павле Брановић
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia)
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Датум рођења9. век
Датум смртинакон 924.
ДинастијаВластимировићи
ОтацБран
Период917/918921/924
ПретходникПетар Гојниковић
НаследникЗахарија Прибислављевић

Порекло и породица

Павле је рођен током осме деценије IX века,[2] највероватније између 870. и 874. године, када се узима да су рођени први српски принчеви, који носе хришћанска имена (Стефан, Павле и Петар).[3] Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира. У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Павлов отац Бран је 895/896. године[1] покушао да из Хрватске освоји власт. Он је у сукобу са Петром Гојниковићем поражен и заробљен, након чега је ослепљен.[4]

Владавина

Српске кнежевине у 9. и 10. веку
Српске кнежевине у 9. и 10. веку.

Константин Порфирогенит као титулу кнеза Павла и других припадника династије Властимировића користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза.[1][5] Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.[1]

Pavle, Prince of the Serbs
Романтичарска представа кнеза Павла (19. век)

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године[6] послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Ферјанчић 1959.
  2. ^ Живковић 2006.
  3. ^ Веселиновић & Љушић 2008.
  4. ^ Ћирковић 1981.
  5. ^ У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да су српски владари тог доба носили титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  6. ^ Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита.

Извори и литература

Извори

Литература

Викизворник

Претходник:
Петар Гојниковић
Кнез Србије
(917/918921/924)

Наследник:
Захарија Прибислављевић
Бран Мутимировић

Бран Мутимировић је био српски кнежевић, син кнеза Мутимира и отац потоњег кнеза Павла.

Властимир

Властимир (грч. Βλαστίμηρος, пре око 805. године — око 851. године) први је српски кнез (архонт) о коме постоји више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836—852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност.Према писању Константина VII Порфирогенита после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (грч. Μουντιμηρος), Стројимир (грч. Στροίμηρος) и Гојник (грч. Γοίνικος). У то време у Бугарској на власт долази архонт Михаило Борис који је желео да се освети за пораз свог оца Пресијама. Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852 године. Због овог записа Константина VII Порфирогенита се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав. На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племена и цар Теофило му је признао државну независност.

Властимировићи

Властимировићи (негде Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.

Захарија Прибислављевић

Захарија Прибислављевић (Првослављевић) је био српски владар који је, вероватно са словенском титулом кнеза, владао Србијом током треће деценије X века. Почео је владати 920/921. године, или 923/924. године, а владао је до 923/924. године, или до 926/927. Припадао је владарској породици, која је Србе довела на Балканско полуострво, а коју историчари већином зову Властимировићи. Захарија (Ζαχαρίας) је постао владар, када га је Симеон Велики (893—927) послао да протера Павла Брановића, претходног владара Србије. После три године владавине, Захарије је почео подржавати Византију, а Симеон је послао војску са кнежевићем Чаславом Клонимировићем да смени са власти Захарија. Захарије је побегао у Хрватску и ту нестају писане вести о њему.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Константин VII Порфирогенит

Константин VII Порфирогенит (грчки:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. септембар 905 — 9. новембар 959). Византијски цар (913—959) и историчар. Са својим сарадницима аутор је четири историјска дјела: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев.Византијски цар Константин VII Порфирогенит је рођен 905. у Цариграду, а као једини син цара Лава VI Мудрог из његовог односа са Зојом Корбонопсином. После смрти Лава VI (911) државом је управљао његов брат цар Александар I, али је он умро средином 912. године, а стварна власт је дата прво регенству које је водио патријарх Никола I Мистика, а после мајка Константина VII и на крају 920. је стварну власт узео Роман I Лакапин цар-савладар и таст Константина VII. Константин VII успео је да преузме власт тек од 945. године и владао је самостално до своје смрти 959. године.Његова владавина је са политичког аспекта безначајна, али зато његова научно литерарна делатност заузима једно од најистакнутијих места и у византијској културној историји.

Константин је имао смисла и љубави за науку и уметност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а суделовали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници.

Карактер дела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вредност јер доносе вести старијих изгубљених извора.

Константинова дела су богата информацијама. Најпознатије његово дело је „De administrando imperio“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том делу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима.

Дело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан у 7. веку наше ере.

Обично се истиче да је дело настало 948 — 952. Још раније од овог Константиновог дела настало је његово дело „De thematibus“ (О темама) који је написао око 934. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново време, али дело се више односи на стање у 5. и 6. веку.

Треће, уједно и најопширније дело цара-писца носи назив „De ceremonius aulae Bizantinae“ (О церемонијама византијског двора). Оно је настало после 952. године и доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама.

Последње историјско дело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог деде, Василија I Македонца, оснивача Македонске династије и једног од најмоћнијих византијских царева у 9. веку.

Петар Гојниковић

Петар Гојниковић (између 843. и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Симеон I

Симеон I или Симеон Велики (864. или 865—927) био је бугарски кнез и цар (893—927) и оснивач првог бугарског царства.

Многи историчари га сматрају највећим владаром у бугарској историји.

Васпитан је у Цариграду, а претворио се у највећег непријатеља Византије. Мислио је да се Византијско царство одржало више вештином, него снагом, па се у њему створила амбиција да га замени.

Искористио је слабљење Византије и освојио подручја Тракије и Македонију и дошао до Коринтског залива. Опседао је Цариград, а са Византијом је водио сталну борбу око превласти над Србијом, коју је коначно остварио 925. године сечом српских жупана. Исте године је напао и Хрватску због подршке Србима, али је кнез Томислав (910—928) одбио његове нападе.

Охрабрен успесима Симеон се прогласио 925. за цара Бугара и Грка, а бугарску архиепископију са центром у Дрстеру је уздигао на ранг патријаршије.

Након његове смрти (27. маја 927. године), наследио га је син Петар I Бугарски.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.