Остроготи

Остроготи или Источни Готи су били варварско германско племе које са истока дошло на територије Западног и Источног римског царства (Византије) и битно су утицали на политичке прилике касног Римског царства.

Најзначајнији краљ Острогота је био Теодорик Велики, који је свргнуо првог варварског краља Италије Одоакара.

Ostrogothic Kingdom
Остроготско краљевство

Готи су били један народ све до 3. века, кад су се поделили на Остроготе и Визиготе.

Оба племена имају много тога заједничког, посебно поштовање римског бога Марса. Та природна подела је наступила због пренасељености у подручју Црног мора, где су Остроготи основали краљевство. Гепиди су постали њихови вазали.

Под Хунима

Успон Хуна око 370. године довео је Остроготе у вазални однос. Остроготски владар Ерманарик убија се 378. године.

Током следеће декаде Остроготи су дошли до Балкана са Хунима. Били су главни хунски савезници у бици на Каталаунским пољима 451. Неколико устанака против Хуна је угушено. Од Хуна су научили много о коњима.

Након смрти Атиле Гепиди и Остроготи предвођени Теодемиром побјеђују Хуне у бици на реци Недао 454. године.

После Хуна

Остроготи долазе у додир са Царством и насељавају се на подручју Паноније. Током другог дела 5. века играју сличну улогу, коју су Визиготи играли 100 година раније. Они су склапали савезе са Царством, па су опет ратовали, углавном њихови односи су укључивали читаву скалу између савезништва и непријатељства. Онда су као и Визиготи отишли на Запад.

На зениту-Теодорик Велики

Највећи остроготски вођа је био Теодорик Велики. Рођен је 454. године. Био је син краља Теодемира.

Још као млади дечак отишао је у Константинопољ као талац, тј. гарант мира између Острогота и Византије. Живот на двору у Константинопољу омогућио му је да много научи о војној тактици и начину владања великим царством. То му је касније одлично послужило кад је постао владар једног дела Римског царства са романизованом мешавином народа. Византијски цареви Лав I и Зенон су га ценили. Вратио се међу Остроготе кад је имао 20 година.

У то време Остроготи су се населили на византијским деловима Римског царства и били су тешко контролисани савезници Византије. Теодорик Велики покорава и уједињује готска племена на европском делу Источног римског царства. Цар Зенон га именује конзулом 484. године бојећи се да ће се од савезника претворити у непријатеља. Теодорик Велики постаје 488. године. Цар Зенон га је послао као свог мандатара у Италију да преузме власт од Одоакра, који је 476. године срушио Западно римско царство. Године 488. Теодорик је са својом армијом стигао у Италију, чиме су панонско подручје и Дунав остали без господара. Побеђује у биткама код Исонза (489), Милана (489) и Аде (490). Године 493. заузима Равену и лично убија Одоакра.

Пошто је био регент малолетног Визиготског краља, његовог унука Амалрика, Теодорик Велики је био у ствари и краљ Визигота. Теодорик ће своје царство у Италији проширити по целој Далмацији у римским границама, све до Колубаре и читав Срем са Сингидунумом (Београдом).

Византијско-Готски рат (535-552)

Повод за рат

После Теодорикове смрти 526. Остроготи и Визиготи су се поново раздвојили. Амаларик је наследио визиготско краљевство у Шпанији. Малолетни Аталарик је наследио Италију и Провансу. Убрзо почеше сукоби међу Остроготима. Аталарика наслеђује мајка Амаласунта, коју убијају. Тако ослабљену остроготску позицију користи цар Јустинијан I, који убиство краљице користи као повод за рат. То је био почетак готског рата (535-552).

Први поход и пораз Острогота

Велизар, као најуспешнији царски генерал, предводио је напад на Остроготе. Велизар је одмах заузео Сицилију, прешао у Италију и до новембра заузео Напуљ, а Рим до децембра 536. Из Рима је побегао остроготски краљ Витигес. Велизар заузима престолницу остроготског краљевства Равену 540. и заробљава остроготског краља Витигеса.

Понуда мировног споразума

Јустинијан I је имао проблема на истоку Византије. Персијанци су нападали и правили проблеме, тако да му је био потребан мир на западној страни Царства и једна неутрална земља, која би га одвајала од непријатељских Франака.

У том тренутку Јустинијан I нуди Остроготима великодушан споразум, да они задрже независно краљевство на сјеверозападу Италије, али да му предају пола блага Остроготског краљевства. То је било заиста огромно благо, јер је Италија била изузетно богата дотада. Ту Јустинијанову поруку Остроготима носио је Велизар, који је сам био против такве понуде. Остроготско племство се плашило да споразум не садржи некакву зачкољицу. Остроготи нису веровали Јустинијану, а Велизару су веровали јер су с њим често били у контакту, па су захтевали да и он потпише споразум.

Изгубишви недавно краља, Остроготи су понудили круну Велизару. Велизар је био војник лојалан цару па се претварао да прихвата понуду и да иде у Равену на крунисање. Међутим, он хапси вође Острогота, захтевајући да цело Остроготско краљевство буде дио Византије.

Јустинијан I је био љут, јер је имао проблеме са Персијом, па му је био преко потребан мир на Западу. Јустинијан је послао Велизара на фронт према Персији.

Наставак рата

Године 541. Остроготи убијају једног свог вођу који је почео преговоре са царством. Одмах бирају Тотилу као свог новог вођу. Тотила је започео силовиту и успешну кампању против Византинаца, заузимајући целу северну Италију и чак успевајући да заузме Рим после дуге друге опсаде. Велизар се вратио у Италију 544. Успео је да спаси Рим, али његов поход је овог пута био неуспешан, због проблема са снабдевањем и додатним појачањима, које Јустинијан I није слао. Неки историчари сматрају да је био љубоморан. Јустинијан I 548. године смењује Велизара и поставља Нарзеса за команданта.

У бици код Тагине Нарзес побеђује и убија Тотилу. Остроготи у Риму се предају, а у коначној бици на Везуву у октобру 553. Нарзес побеђује преостале делове остроготске армије у Италији.

Последице пораза

Са коначним поразом готско име се полако заборављало. Готи нису успели оно што је успело у Галији и Иберији, да успоставе државу јединством романских и германских елемената. У Шпанији су Готи постали значајан државотворни елемент, док су у Италији они виђени само као окупатори и владари.

Остроготски владари Италије

Амали династија:

Каснији краљеви:

Види још

Литература

Амаласунта

Амаласунта или Амаласвинта (гот. Amalaswintha ?-535) била је кћерка остроготског краља Италије Теодорика Великог и доцније краљица Острогота. Била је добро образована и говорила је течно латински, грчки и готски.

Аталарик

Аталарик (рођен 516, умро 534. године) је био краљ Острогота у Италији и унук Теодорика Великог.

Постао је трећи варварски краљ Италије кад му је умро деда Теодорик Велики 526. године. Отац му је умро прије тога.

Пошто је Аталарик имао притом само 10 година, његова мајка Амаласунта је постала регент.

Мајка је покушала да му обебеди образовање у духу римске традиције, али готско племство се томе опирало и захтевало је да они имају утицај. За те још увек варваре образовање је било небитно. Они су захтевали да краљ буде ратнички обучен, а и да пије као остали варвари. Тај утицај је довео до тога да је Аталарик постао превише одан пороцима (претјераном опијању), што га је физички угрозило, тако да је умро јако млад 534. године.

Витигес

Витигес је био краљ Острогота од 536. до 540. године. Наследио је трон краља Италије усред Готског рата, када је Велизар, на челу византијских трупа цара Јустинијана I, брзо освојио Сицилију и већ прешао у јужну Италију. Витигес је био муж Матасвенте, јединог преживелог детета Амаласунте. Касиодор је поводом овог венчања саставио један панегирик.

Витигес је убио свог претходника Теодада. Велизар је после успешног рата заробио и Витигеса и Матасвенту и одвео их у Константинопољ. Витигес је умро 542. године. Матасвента се преудала за једног члана Јустинијанове фамилије.

Гепиди

Гепиди су били германско племе које је познато по томе што су поразили Хуне након смрти Атиле. Гепиди се најпре спомињу око 260. године, када су заједно са Готима напали Дакију у коју се коначно насељавају у VI веку.

Према Јордану, име Гепиди потиче од готске речи „гепанта“ што значи „спор“, јер су Гепиди заостајали у сеоби из Скандинавије.

Глицерије

Глицерије (око 420 — после 480) је био цар Западног римског царства током 473. и 474. године. Касније је био епископ. Глицерије је био високи дворски службеник на двору у Равени, када га је magister militum Бургунђанин Гундобад поставио на царски престо (упражњено после смрти Олибрија) негде почетком марта 473. године. Гунодбад је био у прилици да постави цара јер је Рицимер, који је то до тада чинио, изненада умро. Глицерије је био само Гундобадов службеник, и никада није био признат од стране Лава I, византијског цара.

Можда је Глицеријева владавина одложила коначни пад Западног римског царства. Наиме, када су Остроготи, тада у Илирику, послали своје трупе у Италију 473. године, Глицеријева војска је успела да одбије тај напад. Глицерије је у стварности владао само над северном Италијом. Без обзира на овај успех, Лав I није био спреман да Глицерија призна и именовао је свог рођака Јулија Непота за цара на Западу. Стога, за Глицерија се једва може рећи да је био цар, а не узурпатор. Јулије Непот је са великом војском коју је добио од Лава испловио из Далмације и упловио у Остију у јуну 474. године. Глицерије није пружао отпор и одмах се предао.

Можда као награду што није покренуо рат против њега, Јулије Непот је дозволио Глицерију да постане епископ у Салони, граду у Далмацији. Касније су се Глицерије и Јулије Непот опет срели јер је убрзо нови цар морао да потражи уточиште у овој провинцији. По једној вести, Глицерије је био укључен у заверу против Непота и која се завршила његовом смрћу у мају 480. године. Највероватније, прави инспиратор убиства био је Одоакар, варварски краљ Италије. Наводно је после тога Одоакар именовао Глицерија за епископа у Милану.

Готи

Готи (гот. 𐌲𐌿𐍄𐌰𐌽𐍃) су били источногерманско племе пореклом из Скандинавије (Готланд, тј. Јеталанд), које је у 3. и 4. веку упало у Римско царство и касније прихватило аријанство. У 5. и 6. веку су се поделили на Визиготе и Остроготе и успоставили две јаке и моћне државе на територији Римског царства — Визиготи на Иберијском, а Остроготи на Апенинском полуострву.

Династија Амала

Династија Амали је била једна од водећих готских династија. Такође су се звали и Амалси, Амалери или Амалингзи, и у једном моменту сматрани су за највиши чин међу готским борцима и племством. Према готској легенди, Амали су потекли од древног хероја који је својим подвизима заслужио да носи име Амала или „моћни“.

Међутим, Готи су се поделили на две гране око 200. године - на Остроготе и на Визиготе и историја ове две групе је до 395. године постала потпуно различита. Едвард Гибон пише у својој Историји опадања и пропасти Римског царства (поглавље 31, напомена 160): „Прави наследници готског престола су били Амали, али кнежеви који су били хунски вазали командовали су племенима Острогота у неким далеким деловима Немачке или Сцинтије."

Овај вакуум ће искористити њихови противници, династија Балти, која је владала Визиготима у Италији и Галији, да преузму вођство над германским народима и да се уздигну до краљевског положаја. Балт Аларих I је повео Готе у пљачкање Рима 410. године, који је такође основао и краљевску династију Балта. Овај успех, као и стварање краљевске династије, повећало је тензије између две породице, што је довело до узурпирања престола од стране Амалија Сигериха 415. године, који ће међутим, владати само седам дана.

Династија Амали је од 395. године била владајућа династија Острогота а Балти су били владајућа династија Визигота.

Долина Аосте

Долина Аосте је планинска регија у северозападној Италији. Граничи се са Француском на западу, Швајцарском на северу и регијом Пијемонт на југу и истоку. Заузима површину од 3.263 km² и има по процени из 2006. 123.978 становника. Најмања је регија у Италији и са најмање становништва. Главни град је Аоста. У појединим насељима се говори француски језик. Регија има посебан аутономни статус у Италији. Вековима је имала стратешки значај због прелаза према Швајцарској и Француској.

Илдибад

Илдибад (некада помињан и као Хилдебад (умро 541. године) био је остроготски краљ у Италији, изабран да замени Витигеса који се уплео у неизвесне преговоре са Велизаром и морао је стога да напусти Равену. Илдибад је владао свега годину дана пре него што га је убио неки Гепид на једном дворском банкету. Након кратке владавине Ерарика, остроготски престо је наследио Илдибадов рођак Тотила.

Историја Аустрије

Пошто су Аустрију освајали Римљани, Хуни, Ломбарди, Остроготи, Бавари и Франци, Аустрија је била под влашћу Бабенберга од 10. до 13. века, кад су их наследили Хабзбурзи. Хабзбурзи су потом владали Аустријом све до 20. века.

Након укидања Светог римског царства, почетком 19. века основано је Аустријско царство, које је 1867. године наследила двојна монархија Аустроугарске.

Аустроугарска се распала пошто је изгубила Први светски рат, па је настала Аустрија у данашњим границама.

Аустрију је припојио Трећи рајх 1938. године.

Савезници су након Другог светског рата држали Аустрију до 1955, кад је опет стекла потпуну независност под условом да остане неутрална.

Након пропасти комунизма у источној Европи, Аустрија се политички све више ангажовала, па је 1995. постала чланица Европске уније, али је остала војно неутрална.

Краљ Италије

Краљ Италије је титула, коју су преузели бројни владари након пада Западног римског царства. Међутим до 1861, ниједан краљ Италије није владао целим Апенинским полуострвом.

Краљевина Острогота

Краљевина Острогота је назив за државу која је постојала у Европи између 5. и 6. века. Основали су је Остроготи, народ германског порекла. Пре стварања краљевине, Остроготи су били под влашћу Хунског каганата, али су, победивши Хуне у бици на реци Недао 454. године, збацили хунску власт и створили сопствену државу.

Општина Пећинци

Општина Пећинци налази се у доњем Срему, близу реке Саве, јужно од ауто-пута Београд-Загреб. Једна је од мањих општина у Војводини, с већим бројем насељених места. Општина има 19.720 становника. Пећинци, као управно-административно седиште општине, удаљени су од Београда 43 км, Сремске Митровице 30 км, Руме 15 км, Старе Пазове 19 км, Инђије 22 км и Шапца 40 км. Ради се о типично руралној општини, са малом средњом густином насељености и високим процентом активног пољопривредног становништва.

Теодад

Теодад (лат. Thiudahadus; умро 536.), је био краљ Острогота од 534. до 536. године, један у низу варварских краљева Италије.

Био је сестрић Теодорика Великог. Стигао је у Италију са Теодориком Великим и био је врло стар у доба доласка на престо. Био је савладар рођаци Амаласунти од 534. до 535. године. Међутим издао ју је. Амаласунта је затворена и убијена, а Теодад тако долази на власт. Јустинијан I је као повод за рат против Гота узео убиство Амаласунте 535. године, наследнице Теодорика Великог. Амаласунта је била склопила пакт са Јустинијаном који је омогућавао царској војсци под вођством Велизара да искористи Сицилију као базу за поход против Вандала у Африци.

Теодада је убио Витигес 536. године на почетку готског рата.

Теодемир

Теодемир (умро 474.) је био остроготски краљ из династије Амали. Владао је заједно са двоје своје браће и био је вазал Атилин. Након смрти Атиле Гепиди и Остроготи предвођени Теодомиром побјеђују Хуне у бици код Неда 454. године.

Његов син је познати Теодорик Велики. Након једног склопљеног споразума са Византијом био је принуђен да пошаље сина као таоца у Константинопољ, да би гарантовао поштовање споразума.

Теодорих Велики

Теодорих Велики (рођен 454. године, умро 30. августа 526. године) је био краљ Острогота (488-526), регент Визигота (511-526) и владар Италије. Рођен је годину дана након што су се Остроготи ослободили хунске власти. Био је син краља Теодемира.

Теја

Теја(грч. Τεΐας, лат. Theias, ) је био последњи остроготски краљ Италије. Владао је од краја јуна до октобра 552. или фебруара 553. године, зависно од датирања битке код Монс Лактарија у којој је изгубио живот у судару са источночноримским (византијском) војском под командом војсковође Нарзеса.Теја је био син извесног Фритигерна, а знамо да је имао и брата Алигерна, који је такође био способан војсковођа. Само име Теја (Τειας код Прокопија и Агатије) среће се на латинском у различитим облицима на новцу који је ковао као Thila, Thela, Theia и Teia.

Теја нам је познат као остроготски војсковођа непосредно пред велику битку код Тагине. Готски краљ Тотила га је 552. послао у Верону да окупи војску и спречи долазак Јустинијанове војске предвођене евнухом Нарзесом. Нарзес је ипак заобишао готске заседе и ушао у средњу Италију, а Теја се придружио Тотили у Риму. Недуго затим, код Тагине, крајем јуна 552. године царска војска је тешко поразила Готе, а Тотила је умро од задобијених рана. Остатке готске војске је окупио Теја и одвео у Тицин, где је био смештен један део краљевске ризнице. Ту је Теја изабран за новог краља Острогота. У северној Италији добио је помоћ Франака и наредио погубљење око 300 дечака које су угледни становници италских градова морали да предају Тотили као таоце. За то време, Нарзес је опсео Куму, важно готско упориште јужно од Напуља. Градом, који је био добро утврђен и снабдевен командовао је краљев брат Алигерн. Пошто се у граду налазио већи део остроготске краљевске ризнице, Теја је наредио марш на југ преко Апенина. Избегао је римску војску у Етрурији и покушао да приђе Куми са јужне стране Напуљског залива. Нарзес је пак утврдио свој логор и спречио Теју да пређе реку Сарно. Око два месеца су две војске биле утаборене једна недалеко од друге, а Теја је успешно снабдевао своје људе захваљујући готској флоти која је оперисала у водама Напуљског залива. Међутим, када је стигла надмоћнија византијска флота, готски заповедник флоте се предао и Тејина војска је дефинитивно остала без могућности да преко залива пређе у Куму и ослободи град опсаде. Без хране и стално нападани римским опсадним справама, Готи су се повукли на југ у беспућа Млечне планине (Mons Lactarius). Нарзес је убрзо опколио прилазе планини и најзад је Теја одлучио да изведе напад на византијски логор. Највероватније 30. октобра 552. (мада је врло могуће и датирање битке све до фебруара 553) изгладнела готска војска се спустила са планине и изненадила Римљане. Теја је повео своје ратнике пешке у густом бојном поретку на који су затечени Византинци одговорили истом мером. Без велике тактике дошло је до тешке битке у којој су Нарзесови војници од самог почетка напали Теју стрелама и копљима за бацање. Готски краљ се храбро борио, али му је временом штит отежао од чак 12 забијених врхова копаља. Док је мењао штит, Теја је убијен поготком копља у груди. Римљани су му одрубили главу и набили је на копље како би натерали Готе на предају. Међутим, десило се управо супротно. Разјарени Остроготи су се борили све док није пао мрак, а затим и наредног дана све док Нарзес групици преосталих ратника није понудио часну предају. Остроготи су се повукли ван граница Царства и понели су тело свог последњег краља са собом.

Након уништења остроготске војске код Монс Лактарија, Кума се под командом Алигерна држала све до краја 553. године. Алигерн је због навале Франака предао град Нарзесу и касније се борио на страни царске војске. Што се Острогота тиче, тек је пад Вероне 561. године означио крај њиховог отпора византијској војсци.Са описом пораза Острогота код Монс Лактарија Прокопије из Цезареје је завршио своју Историју Јустинијанових ратова. Теја је описао као даровитог војсковођу а његову борбу у бици са Нарзесом као херојску.

Тотила

Тотила рођен у Тревису, био је краљ Острогота. Изабран је на тај положај после смрти свог ујака Илдибада и након кратке владавине Ерарика 541. године. Прокопије из Цезареје који је био у пратњи византијског војсковође Велизара у Готском рату употребљавао је за остроготског краља име Тотила. Судећи по нумизматичком материјалу његово право име биле је Бадуила (готски: „ратник, борац"), а Тотила је могао бити грецизирани облик имена.

Животно дело Тотиле било је обнова готског краљевства у Италији. У почетку Тотила је имао успеха и победио је трупе Јустинијана I код Февенције. После још једне победе 542. године, Тотила је напустио Тоскану и покушао је да опседне и освоји Перуђу, Сполето и Рим.

Ипак, Тотила је одустао од овог плана и окренуо се југу Италије. Ту је освојио Беневенто, а области Луканија, Брутијум, Апулија и Калабрија су се предали пред великом готском војском.

Тотилина стратегија је била да успостави контролу над сеоским деловима Италије, а да остави византијске јединице у градовима и лукама. Но, убрзо се показало да се градови сами не могу одржати. Када је освојио градове, Тотила је показао великодушност победника, нарочито у Кумама. Јустинијан је био узнемирен Тотилиним успесима, али није дозвољавао Велизару да напусти Константинопољ, плашећи се да би његови успеси угрозили сопствену популарност. У пролеће 543. године Тотила је освојио и Напуљ, који се предао јер је претила глад.

Крајем 545. године Тотила је био пред Тиволијем, и спремао се да дочека Велизара који је напокон стизао Италији у помоћ Риму коме је претила опасност. Римски папа Вигилије је побегао из Рима у Сиракузу, а Рим се предао Тотили зато што му је претила глад. Велизар није успео.

Рим је био опљачкан, а затим се Тотила повукао у Апулију. Приликом новог покушаја да нападне Рим, Велизар је поразио Тотилу, али византијски војковођа није наставио прогон. Перуђа је пала у руке Тотиле, а Велизар је остао неактиван све док није био опозван из Италије. 549. године Тотила је поново кренуо према Риму и освојио га поново захваљујући издаји.

Тотила се затим бацио на пљачкање Сицилије, после чега је освојио Корзику и Сардинију. Послао је и своју флоту на Грчку. Тиме је Јустинијан I био изазван да преузме енергичне мере против Гота. Операције су поверене Нарзесу, Тотила га је напао али је био поражен и убијен у бици код Тагине јула 552. године. Иако су мање борбе настављене рачуна се да је битком код Тагине остроготска војна моћ бесповратно срушена. Тиме је Византија трајно успоставила контролу над Италијом, нарочито средњим и јужним делом Апенинског полуострва.

Умбрија

Умбрија (итал. Umbria) је једна од 20 регија Италије. Налази се у њеном средишњем дијелу земље. Главни град је Перуђа, а значајнији градови су Терни и Фолињо.

Покрајина Умбрија је позната као пољопривредна област са низом малих и сликовитих места у бреговитом пејзажу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.