Османско царство

Османско царство (или Османлијско царство; отур. دولتِ عَليه عُثمانيه, тур. Osmanlı İmparatorluğu / Osmanlı Devleti; добило име по свом оснивачу, Осману I) било је царство које је постојало од 1299. до 1923. године (624 године).

На врхунцу моћи, обухватало је Анадолију, Средњи исток, део северне Африке и југоисточну Европу. Царство су основали припадници Огуз-Турака, предвођени Емиром Османом Газијем, по којем је царство добило име, а владари су потекли из династије Османлија. У дипломатским круговима царство је често називано Висока порта или само Порта, што је потекло од француског превода османске речи Баб-и-али (тур. Bâb-i-âlî) што значи „висока капија“, према церемонији добродошлице за стране амбасадоре коју је султан приређивао на улазу у палату. Ова церемонија је тумачена и као интерпретација позиције царства на прелазу из Европе у Азију. У своје време, Османско царство често је називано и Турско царство, Османска Турска (или Османлијска Турска) или само Турска, али га не треба мешати са модерном и секуларном националном државом Турском. Порта је каснији назив за османску Владу у Цариграду.

Године 1453, Османско царство је освојило Цариград (Константинопољ) и тиме привело крају постојање Византијског царства. Град је постао османска престоница. Име града је промењено у Истанбул тек у време Републике 1930. године. Од 1517. па надаље, османски султан је био и исламски халиф, а царство је од 1517. до 1922. (или 1924) било халифат — исламска држава. У 16. и 17. веку Османско царство је било међу најмоћнијим светским силама, а државе Европе су се осећале угрожене због сталних турских напредовања преко Балканског полуострва. На врхунцу моћи, царство је заузимало територију од 11.955.000 km2.

Након Првог светског рата, током кога су савезници освојили већину турских територија, османска елита је поставила темеље савременој Турској за време Грчке кампање у Турском рату за независност.

Османско царство
دَوْلَتِ عَلِيّهٔ عُثمَانِیّه
Застава
Застава
Крилатица: دولت ابد مدت
Devlet-i Ebed-müddet
(„Вечна држава”)
Ottoman empire

Територија Османског царства
Географија
Континент Европа, Азија, Африка
Регија Балканско полуострво, Мала Азија, Средоземно море, Блиски исток, Кавказ, Крим, Северна Африка
Земља Турска, Бугарска, Грчка, Србија, Македонија, Албанија, Румунија, Египат, Ирак, Сирија и друге
Главни град Согут
(1302—1326)
Бурса
(1326—1365)
Једрене
(1365—1453)
Истанбул
(1453—1922)
Друштво
Службени језик османски турски
Религија ислам, хришћанство, јудаизам, итд.
Политика
Облик државе монархија
 — Султан
Халиф
Осман I (први)
  Мехмед II (1451—1481)
  Селим I (1512—1520)
  Сулејман I (1520—1566)
  Мехмед VI (задњи)
Законодавна власт Висока порта
Историја
Историјско доба средњи век, ново доба
 — Оснивање 17. јануар 1299.
 — Укидање 1. новембар 1922.
 — Статус бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 1.800.000 km²
Становништво 14.629.000
Валута акча, алтин
Земље претходнице и наследнице
Османског царства
Претходнице: Наследнице:
Byzantine imperial flag, 14th century, square.svg Византијско царство Турска Flag of Turkey.svg
Портал:Историја

Историја

Успон Османског царства

13. и 14. век

Османско царство првобитно је било бејлик унутар Селџучког царства у 13. веку. Године 1299, Осман I проглашава независност Османског принципата. Осман је своје прве војне операције вршио против пропадајућег Византијског царства, и доживео велике војне успехе освајајући византинска села и градове у Анадолији. Наследио га је син Орхан који је државу назвао по свом оцу.

Османлије су свој успон ка моћи доживеле у овом периоду, искоришћавајући пропаст Византије на Балкану од стране растуће Србије и грађанског рата који је у исто време задесио ромеје, да придобију територије на Балкану и постану регионална сила. За време Орхана у бејлику се ствара једна од првих стајаћих војски на целом свету и уводи систем јањичара, што је без сумње допринело војним успесима у овом и каснијим периодима. На смрти Орхана 1361. године царство је контролисало целу севернозападну Анадолију и мање поседе у Тракији.

Мурат I био је први Османлија који се прогласио за султана. Допринео је знатно проширењу османске државе и, могло би се рећи, заменио улогу Византије као трансконтиненталну силу Европе и Азије. Освојио је богати ромејски град Адрианопољ и ту преместио центар државе. У овом периоду османски владари крећу себе да виде као легитимне наследнике Римског царства, титулу коју је пре њих заузимала Византија. Мурат је искористио распадање Српског царства да утемељи власт на Балкану, освајајући територије сада суверених српских обласних господара. Иако је доживео велике успехе у овом похвату, он ће му бити и крај. Чувено је погинуо на Косову 1389. године, и једини је турски султан коме се то икад десило пре или после тога. Наследио га је син Бајазит.

15. век

Osman Gazi2
Осман Гази, први османски владар

Грађански рат у Османском царству вођен је између синова Бајазита I (1389—1403), Исе, Мехмеда, Мусе и Сулејмана, око власти у Османском царству.

Отпочео је 1402. године после Ангорске битке у којој су снаге Тимур-Ленка (1360—1405) победиле и заробиле Бајазита, који је касније (март 1403) и умро у заробљеништву. Тимур-Ленка (или Тамерлан) натерао је османлије да ослободе Србију, као и мање турске бејлике у Анадолији, али је и заробљивањем Бајазита поделио царство између његових синова. Окончан је битком код села Чаморлу 5. јула 1413. године, у којој су снаге Мехмеда I са својим хришћанским савезницима потукле Мусину војску, док је он сам ухваћен и погубљен. Током борби које су трајале више од једне деценије, животе су изгубили сви Бајазитови синови, осим Мехмеда I, а у сукобе су се активно укључивале и преостале хришћанске државе на Балкану (Византија, Србија, Влашка и друге).

Окончавањем овог грађанског рата османско царство је прибрало своју снагу, што је уплашило хришћанске земље Балкана и околних територија, те су започињали разне војне операције против царства. Ове операције су често биле слабо организоване и неуспешне, изузев напада мађарског генерала Јаноша и побуне чувеног Скендербега која је веома успорила османско проширивање у хришћанске територије. Неке хришћанске државе, на пример Млетачка република, су покушавале да дипломатски сарађују са османлијама, али су ти уговори углавном пропадали пре или касније. Османлије су имале изненађујуће мирне односе са Дубровачком републиком, која је опстала све до почетка 19. века.

После освајања Цариграда године 1453, држава постаје моћно царство са Мехмедом II Освајачем као царем. Византија је добила врло мало војне подршке од других хришћана.

Пад Српске деспотовине означен је турским освајањем Смедерева, српске престонице у то време. Водећи војску преко Софије и Поморавља, Мехмед II улази у Смедерево 20. јуна 1459. Овај догађај означава почетак директне османске власти над Србијом, која је уз краће прекиде трајала све до Првог српског устанка 1804. Босанска краљевина пала је 1463, а Херцеговина 1483. Побуна већ тад умрлог Скендербега угушивана је све до краја 15. и самог почетка 16. века. Поседи у Анадолији враћени су у потпуности 1481. године.

16. век

1517. године Османлије врше напад на моћни Мамелучки султанат, који лако побеђују и освајају га целог. Од овог конфликта добили су читав Египат, Левант, као и Хеџаз, регију арабије која садржи цењене и богате градове Меку и Медину. Због овог подухвата турски султан постаје и исламски халиф, а царство је од 1517. било халифат.

Пут ка даљем проширењу у Европу је сад био отворен, и Турци су ту прилику добро искористили. За време владавине чувеног Сулејмана I, упадају у Угарску и 1526. односе огромну победу у Мохачкој бици, што потпуно разара Угарску. Османлије ће потпуно освојити пропалу краљевину, те ће бити на самом прагу централне Европе. Ово ће покренути дугогодишње конфликте између Османлија и европских сила, поготово Аустрије, и мешати Османлије у унутрашњу политику Европе. У овом периоду царство је достигло свој врхунац, када се простирало од Персијског залива на истоку до Мађарске на северозападу, и од Египта на југу до Кавказа на северу. Кроз своју шест векова дугу историју примало је културне утицаје и Истока и Запада, као што је такође оставило неизбрисив траг на територијама на којима се простирало.

Током свог постојања, царство се борило против колонијализације у Индијском океану. Ратна флота је послата да подржи муслиманске владаре у Кенији и Аћеху као и да одбрани османлијски монопол на трговину робовима и зачинима. У Аћеху, Османлије граде утврђење и доносе велике топове. Османлије су такође помагале холандске протестанте у борби против власти католичке Шпаније.

Срби у ратовима Аустрије и Млетачке републике

Османска освајања затекла су Европу усред верских ратова и борбе за стварање централизованих држава. Срби су се од почетка турских освајања нашли између великих сила. Тако је приликом турског освајања Угарске на историјску сцену ступио и српски цар Јован Ненад, чије је седиште било у Суботици. Османска освајања у Средоземљу заустављена су после победе савеза хришћанских држава у поморској бици код Лепанта (острва у Јонском мору) 1571. године. Први велики копнени рат једног савеза европских држава против Османског царства трајао је пуних 15 година. Реч је о Дугом рату (1591—1606). У овом рату сукобили су се Хазбуршко царство, Венеција, Шпанија, поједине италијанске државе, Влашка и Молдавија са Османским царсвом. Учествовали су и јединице побуњених Срба. Српски народ је подигао устанак против османлија.

Од посебног значаја је био и Кандијски рат (1645—1669). Тај рат је назван по граду Кандији на Криту (Грчка), у коме су ратовали Млетачка република и Османско царство, учествовали су и Срби, посебно у областима Далмације, Лике и Херцеговине. Победило је Османско царство.

За историју Османског царства преломан догађај био је Велики бечки рат (1683—1699). Османска војска је током 1683. године неуспешно опседала Беч. Пошто су поражени од стране пољских и аустријских снага, Турци су се повукли. Током Бечког рата против Османског царства удружили су се Хазбуршко царство, Млетачка република и Пољска. Низ пораза Османског царства заустављен је 1690. године, када су аустријске снаге поражене код Качаника (данашња Србија). Српски народ се у време продора аустријских трупа подигао на устанак. После пораза и повлачења Аустријанаца, започела је Велика сеоба Срба из области данашњег Косова и Метохије, северне Македоније и централне Србије у хабзбуршке области северно од Саве и Дунава.

Пад Османског царства

17. век

У 17. веку, царство слаби под утицајем спољашњих и унутрашњих непријатеља и због скупих ратова, нарочито против Персије, Русије и Аустрије. После пораза код Беча године 1683, постало је јасно да Османско царство више није било једина суперсила у Европи. Током серије реформи, царство успева да и даље буде једна од важнијих европских политичких сила.

Карловачки мир је мир склопљен у Сремским Карловцима 26. јануара 1699, између Аустрије и њених савезника на једној страни и Турске на другој (на крају Великог бечког рата 1683—1699), уз посредовање Енглеске и Холандије. У овом историјском догађају учествовали су и представници хришћанске Свете лига, Русије, Венеције и Пољске.

18. век

Аустријско-турски рат (1716—1718) је био шести по реду ратни сукоб између Аустријског и Османског царства. Истовремено са овим, вођен је и Турско-млетачки рат (1714—1718). Оба рата су завршена потписиванњем мира у Пожаревцу 1718. године.

Руско-турски рат (1768—1774) је припреман дуго и темељно. Циљ Русије био је да изађе на топло море, у овом случају Црно море. Зато је руска тајна дипломатија кренула у озбиљне припреме и у том циљу је успела да у Европи подбуни Грке, Румуне и Црногорце. Расплинути на више фронтова Турци су из њега изашли поражени.

Последица рата било је велико слабљење Османског царства. Русија је обезбедила излаз на Црно море, као и право да се меша у унутрашњу политику Турске у питањима заштите хришћанских народа.

Свиштовски мир је назив уговора о миру који су у граду Свиштов, Османско царство (данас на територији Бугарске потписали 4. августа 1791. представници Аустрије и Османског царства, цар Леополд II и султан Селим III. Овим миром је окончан последњи аустријско-турски рат који је трајао од 1788. до 1791.

19. век

London news c1877 - scanned constantinopole(1996)-Opening of the first parlement
Отварање Првог Парламента, 1877.

Може се рећи да у 19. веку Османско царство више ни није светска сила. Заостало је технолошки и није више могло да се такмичи са европским силама, што су те државе и те како користиле, и царство је постало, могло би се рећи, једно поље на коме су ратовале друге силе за утицај. Султан Селим III (1789—1807) био је свестан овога и направио је прве покушаје да модернизује турску војску, али су реформе зауставиле верске вође и јаничарски корпус. Љубоморно чувајући своје повластице и оштро се супротстављајући променама, јаничари су изазивали побуне. Селима су реформе коштале трона и живота, али су оне извршене спектакуларно и у крви од стране његовог наследника, динамичног Махмуда II, који је уклонио јаничаре 1826.

Српска револуција (1804—1815) је означила период националних буђења на Балкану током источног питања. Суверенитет Србије као наследне монарије под властитом династијом је de jure признат 1830.[1] Грци су подигли устанак 1821. Побуну из Молдавије која је била диверзија пратила је главна револуција на Пелопонезу. Грчка је 1829, уз северне делове Коринтског залива, постала први део Османског царства који је стекао независност. До половине 19. века Османско царство је већ било називано „болесником на Босфору“. Вазалне државе — Србија, Влашка, Молдавија и Црна Гора су током 1860-их и 1870 добиле независност.

Балкан није био једино место унутрашњег конфликта у овом периоду, те су се и арапске вође бориле за независност. Поготово у Египту вођен је дугогодишњи конфликт између Турака и Мухамед Алија, који су Турци умало изгубили да није било европских сила које су интервенисале на њиховој страни 1841. године. Иако су победили, Мухамед Али је остао да влада Египтом и династија коју је он у тој земљи створио је нестала тек 1852. године. Османлије су изгубиле своје поседе у северној Африци у овом периоду од стране Европе која је била жељна новооткривених природних ресурса на овом континенту. Французи узели су за себе Алжир 1830, а Тунис 1878. Британци су исте године добили за себе Кипар, док су Египат окупирали 1882. Либију су Италијани заузели 1911. године.

Османлије су такође у више наврата биле у опасности потпуног уништења од стране моћне Руске империје, чије су упаде у царство често спречавале остале европске силе. Један од ових напада био је Кримски рат, конфликт у коме су Руси имали намеру да од Турака отму чак и њихову престоницу, Цариград, али су их спречиле Британија и Француска. Руси су имали исте намере са Санстефанским споразумом 1878. године, али су остале силе, застрашене утицајем који би Русија добила на Црном мору организовали Берлински конгрес који је био доста блажи по Турке. Ово није био крај мука за пропадајуће царство које су остале силе потпуно разориле у наредном веку.

20. век

Неуспехом Илинданског устанка 1903, ситуација у Македонији се знатно променила. У њу су довођене ефикасније турске чете, а долазиле су и чете из Србије, Грчке и Бугарске, које су све три желеле себи да прикључе територију Македоније. У ВМРО је дошло до раскола и појавиле су се две политичке струје. Македонски револуционари који су преостали били су више усредсређени на политику него на ослобођење од турске владавине.

Pasos od 1908
Пасош који су издавале османске власти 1908. године
Pasos od 1912 godina
Пасош који су издавале османске власти 1912. године

Младотурска револуција 1908. је била револуција коју је извела турска војска којом је поништена укидање парламента које је извео султан Абдул Хамид II, чиме је почела Друга уставна ера. Револуција је била значајан догађај током процеса распада Османског царства.

Младотурску револуцију Аустроугарска је искористила за анексију Босне и Херцеговине, док је Бугарска прогласила независност. Ово је био период велике тензије између Бугара, Срба, Аустријанаца и Османлија и данас се назива "Велика источна криза".

Слабост царства увиделе су и мање балканске земље, те су формирале савез ради потпуног истеравања Турака са Балкана. Први балкански рат (8. октобар 191230. мај 1913. године) је вођен између балканских савезника (Бугарска, Србија, Црна Гора и Грчка) и Турске. Османско царство је било још више ослабљено и ратом против Италије, те заједничке балканске снаге успевају брзо да окупирају готово цео Балкан изузев османске престонице. Територијална подела Балкана после овог рата изазвала је тензије међу балканским земљама, те се води Други балкански рат. У овом рату, Турска успева да поврати Једрене од Бугара.

У Првом светском рату, пропадајуће царство придружује се Централним силама у задњој нади да себе одржи у постојању. Било је очигледно да колонијалне силе више не виде постојање османског царства у свом интересу и биле су спремне да га распарчају. У овом рату било је кључно Централним силама не због своје војне снаге, већ због нафтних резерви које је имало. Турци су током рата били углавном на Блискоисточном фронту покушавајући да одбране своје нафтне резерве од Британаца и спрече упад Руса преко Кавказа. У једном војном подухвату у Европи на Галипољу (1915—1916) Турци су били успешни због лоше организације европских снага. Ипак, губили су на другим фронтовима па су прва Централна сила која је капитулирала године 1918.

Колонијалне силе потпуно су уништиле царство после овог рата, заузимајући све што су Османлије имале ван Анадолије, па и велике поседе у Анадолији, која је била регија са највећом концентрацијом турске етничке популације. Мустафа Кемал, турски генерал у Првом светском рату и критичар османске власти, при срцу турски националиста, у невероватном подухвату успео је да потпуно истера европске силе из Анадолије и поврати турском народу сувереност. После Грчке кампање у Турском рату за независност (1918—1923), основана је модерна држава Турска 29. октобра 1923. од остатака некадашњег Османског царства, са Мустафом као њеним првим председником.

Османско царство је до 1922. (или 1924). било халифат. Задњи турски султан Абдулмеџид II изгубио је титулу султана 1922. и постао само халиф, а након утемељења Турске републике бива потпуно протеран из његове родне земље. Његовим наследницима није било дозвољено да се врате у турску све до почетка 21. века.

Управна подела

На врхунцу своје моћи, Османско царство је имало 29 провинција и четири вазалне државе — Дубровник, Влашка, Молдавија, Кримски канат и Трансилванија, краљевство које се заклело на верност Порти.

Првобитна организација

Првостепене административне јединице:

  • Пашалук (службено ејалат или беглербеглук)

Другостепене административне јединице:

Управна подела од средине 19. века

Map-of-Ottoman-Empire-in-1900-sr
Административна подела Османског царства око 1900.

На основу закона о организацији вилајета од 1864. и закона о општој управи вилајета од 1870. извршено је одвајање војне и грађанске управе, па валија задржава само грађанску управу.. Поред тога успостављају се посебне вилајетске скупштине (меџлиси) као саветодавна тела.

Све до аустроугарске анексије, 1908, Босна је била један од конститутивних вилајета — Османског царства.

  1. Вилајет, којим је управљао валија.
  2. Санџак, којим је управљао мутасариф.
  3. Каза, којом је управљао кајмакам.
  4. Нахија, којом је управљао мудир.

Демографија

Религија

Главне религије у Османском царству биле су ислам, хришћанство и јудаизам.

Језици

Званични језик Османског царства био је османски турски. Поред њега, у говорној употреби су били и други језици, као што су арапски, грчки, јерменски, кримскотатарски, курдски, словенски језици (српски, бугарски, итд), кавкаски језици, арамејски, берберски језици, коптски, румунски, албански, мађарски, итд.

Поред османског турског језика, арапски и персијски језик су такође уживали известан друштвени престиж, с обзиром да је арапски био језик вере и закона, а персијски језик високог судства и књижевне културе.

Грчки језик је употребљаван као језик Васељенске патријаршије, а српски као језик Пећке патријаршије. Поред тога, српски је употребљаван и као дипломатски језик на простору југоисточне Европе. Јерменски језик је употребљаван у јерменској цркви. У вазалном Кримском канату, употребљаван је кримскотатарски језик.

Привреда

Привредна историја Османског царства се односи на период 1299—1923. Привредна историја спада у два различита периода. Први период је класично доба (проширење), који чине затворену пољопривредну економију, показујући регионалне разлике у царству. Други период је доба реформације које су чиниле државни организоване реформе, почевши са административних и политичких структура да преко државних и јавних функција. Промена је почела са војним реформама које се протежу војне придружени еснафа и јавних занатских еснафа.

Државно уређење

Државна организација у царству је била заснована на хијерархији са султаном на врху и под њим везирима, другим дворским службеницима, и војним заповедницима.

Порези

Војно уређење

Battle of Vienna.SultanMurads with janissaries
Војници јањичари

‎‎

Војска је представљала сложен систем сачињен од регрута и плаћеника. Плаћеници, који су се називали „тимари“, дуго времена су представљали срж османске војске. Коњица је користила лукове и кратке мачеве, и користила номадску тактику ратовања сличну монголској. Османска војска је некада представљала једну од најнапреднијих борбених сила у свету, с обзиром на то да су међу првима усвојили мускете. Чувени одреди јањичара чинили су елитне јединице и султанову личну заштиту. Један од главних разлога успеха Османске војске у периоду 13. до 17. века, био је тај што је турска војска имала добро утрениране, елитне јединице, које су биле лако одевене и лако су прелазиле из одбране у напад, док су европске Хришћанске војске своју војну доктрину базирале на нападу тешко оклопљене коњице, која је због тежине оклопа била спорија, могла је само да иде у напад, не и у одбрану и брже се замарала током битке. Међутим, по завршетку 17. века војна моћ опада због недостатка реформи, углавном због корупције међу јањичарима. Укидање јањичарских одреда године 1826. није било довољно, и у рату против Русије, царство је оскудевало у савременом ратном материјалу и техници.

Султани

Султан (падишах), а у Европи такође познат и као Велики Турчин, био је једини владар и власт у држави, бар званично. Династија се звала такође и Османлије или Кућа Османа. Султан је уживао многе титуле као на пример Суверен Куће Османа, Султан над Султанима, Кан над Кановима, и од 1517, вођа Верних и пророков наследник, и др. Титулу султана је установио Мурат I године 1383.

Султаније

Најчешћи термин владајуће султаније је био валиде султанија, основан у 16. веку, од стране султана Селима I. Прва валиде султанија у историји Османског царства је била Ајше Хафса султанија. Свака султанија је обично била страног порекла, отета од домовине и доведена као робиња, али је зато стекла силан утицај на султана. Они су им давали нова имена, и тако постале делови ислама. Најмоћније султаније су биле: Хасеки Хурем султанија, Хасеки Афифе Нурбану валиде султанија, Хасеки Махпејкер Косем валиде султанија, Валиде Султанија Михримах , Валиде султанија Турхан Хатиџе, Валиде Ајше Хафса султанија, Хасеки валиде Сафије султанија и Султанија Есмахан.

Велики везири

Велики везир ("صدر اعظ или وزیر اعظم) је назив за највишег султановог поданика. Био је председник царског дивана (владе) у Турској царевини. У време рата вршио је у име султана дужност врховног команданта.

Култура

У средњем веку Османлије су имале невероватно висок степен толеранције према страним културама и религијама, нарочито у поређењу са хришћанским Западом. Раније су Турци протерали Византијце из Мале Азије и даље их потискивали ка Европи. Али, како су се Османлије приближавале даље према Западу и сами су примали културне утицаје покорених народа. Култура поробљених народа се уткала у турску, стварајући карактеристичну Османску културу. После заузимања Константинопоља (касније названог Истанбул) године 1453, већина цркава је остала нетакнута и само је Аја Софија претворена у џамију. Дворски живот је у многим аспектима задржао древне традиције које потичу из Персије, али је поседовао и многе елементе византијске и европске културе. Вековима је царство било уточиште протераним и прогоњеним Јеврејима из Европе, који тамо нису имали слободу исповедања сопствене вере, а која је у Османском царству била допуштена.

Референце

  1. ^ Berend 2003, стр. 127.

Литература

Спољашње везе

Defter

Defter ili tefter je katastarski poreski popis koje je vodilo Osmansko carstvo, skoro od samog svog nastanka. Defteri su sadržavali podatke o selima, domaćinstvima i broju ukućana (odrasli muškarci i udovci), kao i etničkim grupama na prostoru carstva.

Sve zvanične knjige osmanske administracije i računovodstva, svi zapisnici i protokoli, kao i svi pojedinačni akti koji imaju karakter nekog popisa, spiska ili obračuna nazivaju se defteri.

Visoka porta

Visoka porta (tur. Bâb-i-âlî), ili samo Porta, je naziv koji se u diplomatskim krugovima koristio za Osmansko carstvo, divan, kancelariju velikog vezira ili osmansku vladu.

Poreklo imena je u staroj orijentalnoj ceremoniji dobrodošlice kada se na vratima grada ili vladarske palate održavaju ceremonije primanja za inostrane predstavnike i poslanike. Francuski prevod osmanske reči Bab'i'ali (tur. Bâb-i-âlî), naime znači „Visoka kapija“. Ova ceremonija je tumačena i kao interpretacija pozicije carstva na prelazu iz Evrope u Aziju.

Od 1718. do 1922. to je bio naziv za vladu Osmanskog carstva, kako bi se napravila razlika u odnosu na sultanov dvor. Osim toga, taj se naziv koristio i za zgrade u blizini Saraja, u kojima su bili smešteni razni državni organi, kao: Veliki vezirat, Ministarstvo spoljnih poslova, Unutrašnji poslovi, Državno veće i Carska kancelarija.

Tokom razdoblja ustava (vidi Mladoturci), funkcije Divana su zamijenjene sa carskom vladom, a naziv „porta“ odnosio se na Ministarstvo spoljnih poslova. Tokom ovog perioda veliki vezir se odnosio na poziciju predsednika vlade, a veziri su postali osmanski senat.

Битка за Ерзурум

Битка за Ерзурум или Ерзумска офанзива (рус. Эрзурумское сражение; тур. Erzurum Muharebesi) је била велика зимска офанзива руске царске војске у оквиру Кавкавског похода које је довела до освајања стратешки битног града Ерзурума. Османске снаге су претрпеле низ неуспеха током зиме које је довело до убедљиве руске победе.

Битка код Ангоре

Битка код Ангоре (данашње Анкаре) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлија под командом султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана. Тамерлан је из битке изашао као победник док је султан Бајазит I кога је војска издала, пао у заробљеништво и убрзо умро. Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период.

На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.

Битка код Сарикамиша

Битка код Сарикамиша (рус. Сражение при Сарыкамыше; тур. Sarıkamış Muharebesi) је битка на Кавказу између Руске Империје и Османског царства у Првом светском рату. Битка је трајала од 22. децембар 1914. до 17. јануара 1915. У бици је руска војска остварила велику победу. Код Турака је та победа позната под називом Саракамишка трагедија. Само 18.000 војника је преживело од војске која је бројала око 100.000 војника.

Галерија грбова Турске

Галерија грбова Турске садржи све грбове који представљају модерну турску државу, као и историјске грбове који се односе на Османско царство.

Галипољска кампања

Галипољска операција је вођена у Првом светском рату и током ње су снаге Антанте покушале да овладају Галипољским полуострвом и Дарданелима да би себи омогућиле приступ Цариграду са крајњим циљем његовог заузимања чиме је планирано да се из даљег тока рата избаци Османско царство. Борбе су отпочеле 25. априла 1915. године искрцавањем трупа Антанте, а окончале су се 9. јануара 1916. године потпуним повлачењем инвазионих трупа. Нарочито тешке губитке доживеле су експедиционе снаге Аустралије и Новог Зеланда.

Снаге Антанте су махом сачињавале трупе Уједињеног Краљевства ван Енглеске (Ирска, Аустралија и Нови Зеланд) које су чинили добровољци и нередовна војска, али се данас сматра да разлог потпуне пропасти инвазије лежи у низу грешака које су начинили команданти операције. Данас Галипољ у Уједињеном Краљевству и његовим некадашњим колонијама представља симбол великог, непотребног и узалудног страдања, а сам залив Сувла (у коме је вођен део борби) представља његов синоним.

Геноцид над Грцима

Геноцид над Грцима је један од неколико прогона и етничких чишћења почињених против хришћанског становништва Османског царства у Првом светском рату. Извршитељ прогона је била нова турска администрација Мустафе Кемала Ататурка (1914—1923), а за циљ је имала етничко чишћење територије Понта од православног становништва, претежно грчког. Слично је у истом периоду учињно и у геноциду над Јерменима и Асирцима.

У периоду од 1916. до 1923. велики број грчких, јерменских и других хришћана у Малој Азији су прогоњени, мучени и убијани. Званични број погинулих понтских Грка је 353.238.Грчка и Кипар су званично одредиле 19. мај као дана сећања на геноцид над Грцима Понта. Овај геноцид званично признају и обележавају још и Јерменија и државе САД — Јужна Каролина, Њу Џерзи, Флорида, Масачусетс, Пенсилванија, Илиноис и Њујорк.

Аустралијска држава Викторија, Канада, Француска и Уједињено Краљевство су имали дебату о томе у својим скупштинама, али нису усвојиле званичну одлуку.

Турска данас не признаје геноцид над Грцима, као ни над Јерменима ни Асирцима.

Већина становништва која се сачувала од помора, побегла је у Грчку, Кипар и тадашњи СССР. Од око 1,5 милиона хришћана који су побегли у Грчку, више од 500.000 су се населили у Егејској Македонији.

Евлија Челебија

Евлија Челебија (тур. Evliya Çelebi или тур. Derviş Mehmed Zilli; рођен је 25. марта, 1611. у Истанбулу, а умро 1682. године у Каиру) је један од најславнијих отоманских путописаца. Његови путописи су од великог значаја за историографију. Рођен је 25. марта, 1611. у Истанбулу, а умро 1682. године у Египту. Пропутовао је Османско царство, а своја запажања објавио у свом најзначајнијем делу, Сејахатнаме, збирци од 10 томова која обухвата сва његова путовања. У својим путописима покушавао је да опише историју, грађевине, обичаје и традицију, као и значајне личности из земаља које је посетио. Међу земљама и крајевима које је посетио су Анадолија, Румелија, Сирија, Египат, Крит, Мађарска, Пољска, Аустрија, Немачка, Холандија, Крим, Кавказ. Између осталог у његовим путописима има интересантних описа балканских земаља из седамнаестог века.

Илиндански устанак

Илиндански устанак (мкд. Илинденско востание) један је од највећих и најзначајнијих догађаја у модерној историји Северне Македоније. Вођен је против Османског царства, за аутономију Македоније.

Кнежевина Влашка

Кнежевина Влашка (рум. Țara Românească, рум. ћир. Ца́ра Ромѫнѣ́скъ), румунска је држава на територији Влашке, која је постојала од средине 14. вијека до 1859/1861. године, када се ујединила са Кнежевином Молдавијом у државу под називом Уједињене Кнежевине Молдавија и Влашка. У 15. вијеку пала је под феудалну власт Османског царства. Од 18. вијека, у земљи је на власти био фанариотски режим.

Османска династија

Османска династија (тур. Osmanlı Hanedanı), или Османлије (тур. Osmanlılar), била је династија којa је Османским царством владала 622 године. Династија, као и Османски беглук, назив јесу добили по Осман-бегу. Владавина Османске династије почела је 1299. године и трајала је до 1922. године када је Анкарска влада укинула Османски султанат. Посљедњи припадник династије Фатма Неслишан преминула је 2012. године.Владари из Османске династије су познати као падишаси. Међутим у годинама оснивања владали су као бегови и газије, а касније је кориштена титула кана. Титула султана се такође широко користила у династији; ову титулу су осим мушких припадника династије, користили и женске припадници династије.

Током владавине Османске династије титула је прелазила са оца на сина, синови падишаха су били шехзади, а ћерке су биле султаније. Синови шехзада су и даље били шехзади, а ћерке су такође биле султаније. Дјеца султанија се нису сматрала припадницима Османске династије. Синови султанија су носили титулу бегзадића.Данас се династија назива Османоглу породица.

Османско царство у Првом светском рату

Први светски рат је био оружани сукоб који је захватио велики део света, а жаристе му је било у Европи те је њиме био захваћен велики део европских земаља укључујући и тадашње Османско царство. Ово Царство је у предратно време већ било поприлично слабо те је било у раздобљу „болесника на Босфору”, што значи да је било у стадијуму убрзаног распадања. Унутрашње стање у земљи је било нестабилно и подељено.

Први балкански рат

Први балкански рат (буг. Първата балканска война, грч. Αʹ Βαλκανικός πόλεμος, тур. Birinci Balkan Savaşı) оружани је сукоб који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године и водио се између чланица Балканског савеза — Краљевина Бугарска, Краљевина Грчка, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора — на једној страни и Османског царства на другој. Комбиноване војске балканског савеза савладеле су бројчано инфериорину и стратешки лоше организовану османксу војску, што им је омогућило брзу побједу.

Рат је био свеобухватна и неизмјерна катастрофа за Османско царство, које је изгубило 83% европске територије и 69% европског становништва. Као резултат рата, Савез је заузе и подијелио скоро све преостале османске територије у Европи. Предстојећи догађаји довели су до стварање независне Албаније, што је разљутило Србе. Иако је постигла највећи успијех током рата, Бугарска је била незадовољана подијелом територија на подручју Македоније, што је проузроковало Други балкански рат.

Призренска лига

Призренска лига (још Албанска лига, Албански национални покрет) (алб. Lidhja Shqiptare e Prizrenit) скраћени назив војно-политичког удружења под називом Лига (савез) за одбрану права Албанског народа. Ово удружење је у Призрену формирала група Албанаца, 10. јуна 1878, након завршетка рата између Русије, Србије и Црне Горе против Османског царства 1878. године.

Риста Стевановић Старачки

Риста Стевановић Старачки око 1870, Старац, Османско царство, је био српски четник и четнички војвода из времена четничке акције у Старој Србији почетком 20. века.

Санџакбег

Санџакбег (тур. sancakbeyi) је назив за управника или владара санџака, административне области у оквиру вилајета у Османском царству.

Сајкс-Пикотов споразум

Сајкс-Пикотов споразум од 16. маја 1916. представљао је тајни споразум Велике Британије и Француске о подели интересних сфера на Блиском истоку након Првога светског рата. У тренутку склапања споразума те територије су биле део Отоманскога царства. Тим споразумом су прекршена обећања дата Арапима.

Турско-италијански рат

Турско-италијански рат (у Италији Либијски рат, а у Турској Триполитански рат) је био борба између Османског царства и Италије који је почео 29. септембра 1911. године, а завршио 18. октобра 1912. године (386 дана). Италија је заузела области Османског царства, Триполитанију и Киренајку, територије савремене Либије, а такође и острво Родос и грчко-језични архипелаг Додеканези поред Мале Азије.

Видећи, како су Италијани лако побиједили дезорганизовану масу османске армије, чланови Балканског савеза су напали на Турску, одмах пошто се завршио Турско-италијански рат.У Турско-италијанском рату свијет је увидио важност техничкога прогреса: радио и авион. 23. октобра 1911. године италијански пилот је летео над турским линијама фронта с извиђачком мисијом. Прво бомбардовање у свијету било је спроведено 1. новембра 1911. године. Италијански авион је бацио бомбу на турски одред у Либији.

Теме Османског царства 
Историја
Политика
Привреда
Друштво
Osmanli-nisani.svg Управна подела Османског царства

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.