Осиос Лукас

Манастир Осиос Лукас (грч. Οσιος Λουκας) је православни манастир у Грчкој, коју је основао Свети Лука Јеладски по коме манасти и носи име. Налази се на западним обронцима планине Хеликон близу места Дистомо (Беотија (округ)), 37 км од града Делфи (Фокида (округ)). Манастир је познат по велелепним византијским мозаицима, од којих најранији датирају из 11. века.

20090803 hosiosloukas12
Манастир Осиос Лукас

Историја

Манастир је основао Свети Лука Јеладскид, док је као пустињак, живео на обронцима горе Хеликон око 946. година. Убрзо се око њега формирала монашка заједница, и након тога је почео изградњу прве цркве манастира посвећене светој Варвари. Лука је умро у 953. и сахрањен је у својој келији, над којом је касније саграђена мала цркву.

Након што је у крсташким походима 1204. године, манастир је био више пута разаран и пљачкан, пребачен је у Ред витезова Темплара. У другом кварталу 13. века века, манастир је опљачко ахајски кнез Вилардуен, који је из манастира пренео у Венецију мошти преподобног Луке (део мошти остао је у једном од манастира Свете Горе). 1312. године манастир је поново опљачкан од стране Франака. Након тога су се монаси вратили у манастир, али он никада више није повратио славу коју је имао.

У време освајања султан Селим I и Сулејмана I сам манастир је био пуст. Иницијативом цариградског патријарха Јеремије I, манастир је обновљен у првој половини 16. века. Путописци из 17. века описују манастир као успешан и један од најлепших у Грчкој. Током Турско-млетачког рата (1714—1718) манастир је опљачкан од стране Турака и Албанаца.

Манастир је био средиште грчке националне борбе против турског ропства. 1780. године у њему је било 95 герилаца које је предводио Андритис Верусис у манастирској кули успели су да издрже опсаду три хиљаде турака и напусте манастир неповређени. Као одговор на подршку грчким побуњеницима Турци су 14. јуна 1822. године ушли у манастир и уништили га.

Током Другог светског рата, манастир је бомбардован. 1943. године на манастир је пало 16 бомби које су оштетиле зидове трпезарији и манастриске цркве.

Обнова манастира је започета 1958. године. 1986. године из Венеције су манастиру враћене мошти њеног оснивача светог Луке Јеладског.

Манастир Осиос Лукас је од три највећа очувана архитектонска дела монументалне византијске уметности 11. века. Заједно са манастирима Дафни и Неа Мони 1990. године, укључен је у каталог УНЕСКО-ве Светске баштине.

Извори

Theotokos Hosios Loukas int
Ипсод купоче
Hosios Loukas (narthex) - North wall (Washing the feet) 02
Христос пере ноге апостолима, мозаик
Hosios Loukas (nave, vault over south cross-arm) - Pantocrator 02
Христос Пантократор
20090803 hosiosloukas36
Поглед споља
Osios Loukas extérieur

Εξωτερικό του καθολικού

Osios Loukas

Ο τρούλος του καθολικού

Osiosloukas

Το καθολικό (αριστερά) και η εκκλησία της Παναγίας (δεξιά)

Osios Loukas intérieur

Άποψη εσωτερικού

Hosios Loukas (narthex) - West wall, right 02

Ηλιαχτίδες, στασίδια

Osios-loukas

Ισχυροί τοίχοι του μοναστηριού

Theotokos Hosios Loukas

Εξωτερική άποψη του τρούλου της Θεοτόκου

Theotokos Hosios Loukas int

Εσωτερική άποψη του τρούλου της Θεοτόκου

Όσιος Λουκάς 1

Τοίχοι στήριξης Καθολικού

Όσιος Λουκάς

Ο τρούλος του καθολικού

Спољашње везе

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска архитектура

Византијска архитектура је настала на подручју које се налази на територији Источног римског царства (Византија) и везана је за Цариград и ако нема тачне демаркационе линије њеног одељивања од хришћанске уметности може се сматрати да је настала у почетку 5. века.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Династија Комнина

Комнини су били владарска династија из редова војног племства која је управљала Византијом у два наврата:

1057-1059.

1081-1185.Почетку њихове владавине претходили су вишедеценијски грађански ратови и кобна 1071. година. Владари Комнина нису зауставили феудализам, него су управо тиме ојачали војне снаге. Феудални поседи су се називали проније. Пронија су посед који ратник (витез), добије као награду због вршења војне службе. Када ратник није у стању да настави да ратује (када остари), пронија му се одузима. Проније су обезбедиле владару сталан број војника. Наследила их је династија Анђела.

После пропасти династије, грузијска принцеза Русудан, сестра царице Тамаре, одвела је синове Алексија и Давида са собом на исток. Након пада Цариграда 1204., Алексије и Давид су заузели црноморску обалу Мале Азије уз грузијску помоћ и основали Трапезунтско царство.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

Светска баштина у Грчкој

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.