Ортодоксни јудаизам

Ортодоксни јудаизам је заједнички назив за више покрета унутар јудаизма, у коме су вјерници, са историјске тачке гледишта, сљедбеници јеврејског вјерског погледа. Његово формирање је завршено у касном средњем вијеку и почетком новог вијека. Средишњи дио религијског концепта ортодоксног јудаизма је Халаха у облику, у коме је записана у Усменом закону (у Мишни и Хемари, то јест у Тори) и сачињава Шулхан арух.

Види још

Јевреји као изабрани народ

У јудаизму, „изабраност” је вјеровање да су Јевреји, као потомци древних Изреалита, изабрани народ, тј. изабрани да буду завјетовани са Богом. Идеја да су Израелити изабрани од Бога се највише проналази у Поновљеним законима као глагол бахар (хебр. בָּחַ֣ר, bahar), док се у остатку Хебрејске Библије на идеју алудира терминима као што је „свети народ”. О овим темама је много писано у рабинској књижевности. Три највеће јеврејске деноминације — ортодоксни јудаизам, конзервативни јудаизам и реформски јудаизам — одржавају вјеровање да су Јевреји изабрани од Бога са сврхом. Понекад се под изабраношћу сматра као задуживање јеврејског народа одређеном мисијом — да буду свјетлост народима и да буду примјер завјетованости са Богом, као што је описано у Тори.

Ово виђење, међутим, није искључиво вјеровање да Бог има однос са другим народима — наиме, јудаизам је сматрао да Бог ступио у завјет са свим народима и да Јевреји и нејевреји имају једнак однос са Богом. Библијске референце, као и рабинска књижевност, подржавају ово виђење: Мојсије каже „Боже духовима и сваком тијелу” (Бројеви 27:16), а Танах такође идентификује пророке изван јеврејске заједнице. Засновано на овим тврдњама, поједини рабини су теоретисали, према ријечима Натанела ел Фајумија, јеменског јеврејског теолога из 12. вијека, Бог је свим народима допустио нешто што је другима забранио... [и] Бог шаље пророка сваком народу на њиховом језику” (Левин 1907/1966). Мишна каже да је „када је Цар Царева... стварао људе у облику Адама, ниједан није био сличан другоме” (Мишна Санхедрин 4:5). Мишна наставља и наводи да свако ко убије или спаси једног човјека, не Јеврејина, учинио је исто (убио или спасио) читавом свијету. Тосефта, важан додатак Мишни, такође тврди: „Праведни људи свих народа имају удио у свијету који долази” (Санхедрин 105а).

Према Израелском демократском институту, приближно двије трећина израелских Јевреја вјерује да су Јевреји „изабрани народ”.

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Абир

Абир (хебр. אַבִּיר, снажан, војвода, ратник) је једна јеврејска борилачка вештина и упражњава се нарочито у религиозним, ортодоксним круговима.

Абир се позива на традиционалне јеврејске борилачке вештине. За један узор узимају се блискоисточне борилачке традиције и игре. Ипак је „велики мајстор“ абира, Јошуа Софер, вежбао од најранијих година корејске борилачке вештине хапкидо и туконг мусул, чије је технике убацио у своју борилачку вештину. Абир се упражњава у религиозним, ортодоксним јеврејским круговима, премда томе му за духовност служи ортодоксни јудаизам.

Историја Јевреја у Пољској

Историја Јевреја у Пољској сеже уназад преко 1000 година. Пољска је вековима била дом највеће и најзначајније јеврејске заједнице на свету. Пољска је била главни центар јеврејске културе, захваљујући дугом периоду законске верске толеранције и друштвене аутономије. Ово се завршило поделама Пољске које су почеле 1772. године након чега је дошло до дискриминације и прогона Јевреја на територијама које су припале Руском царству. Током Другог светског рата дошло је до готово потпуне геноцидне деструкције пољске јеврејске заједнице од стране нацистичке Немачке и њених сарадника, током немачке окупације Пољске у периоду 1939—1945, и холокауста који је уследио. Од пада комунизма у Пољској дошло је до јеврејског препорода, због кога се одржава годишњи Јеврејски фестивал културе; такође постоје нови студијски програми у пољским средњим школама и универзитетима, али и активан рад синагога — као што је синагога Нозик и Варшавски музеј историје пољских Јевреја.

Од оснивања Краљевине Пољске 1025. године до првих година пољско-литванских заједница које су створене 1569. године, Пољска је била најтолерантнија земља у Европи. Земља је постала уточиште за прогоњене и прогнане европске јеврејске заједнице и дом највеће јеврејске заједнице на свету у то време. Према неким изворима, око три четвртине светских Јевреја живело је у Пољској средином 16. века. Слабљењем Комонвелта и све већим верским сукобима (због протестантске реформације и католичке контрареформације), традиционална толеранција Пољске почела је да се смањује од 17. века па надаље. После поделе Пољске 1795. и уништења Пољске као суверене државе, пољски Јевреји нашли су се под влашћу сила које су учествовале у подели, Руског царства које је доносило све оштрије антисемитске законе, као и Аустроугарске и Краљевине Прусије (која је касније постала део Немачког царства). Ипак, док је Пољска поново стекла независност након Првог светског рата, она је била центар европског јеврејског света са једном од највећих јеврејских заједница на свету од преко 3 милиона. Антисемитизам је био све већи проблем широм Европе у тим годинама, како од стране политичког естаблишмента тако и од опште популације.

Године 1939, на почетку Другог светског рата, Пољска је била подељена између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза. Једна петина пољског становништва је страдала током Другог светског рата; 3.000.000 пољских Јевреја убијених у Холокаусту, који су чинили 90% пољских Јевреја, чинили су половину свих Пољака убијених током рата. Иако се Холокауст догодио углавном на територији Пољске под немачком окупацијом, њени грађани нису много сарађивали са нацистима. Сарадња појединих Пољака описана је као мања него у другим окупираним земљама. Статистика израелске комисије за ратне злочине показује да је мање од 0,1% Пољака сарађивало са нацистима. Ставови Пољака према немачким злочинима увелико су се разликовали, неки су ризиковали сопствени живот да би спасли Јевреје или су одбијали да их пријаве нацистима док су, с друге стране, неки били равнодушни или су их уцењивали, а било је и оних који су учествовали у погромима над Јеврејима. Гледано по националности, Пољаци представљају највећи број људи који су спашавали Јевреје током Холокауста.

У послератном периоду, многи од 200.000 преживелих Јевреја регистрованих у Централном комитету пољских Јевреја (од којих је 136.000 стигло из Совјетског Савеза) напустили су Пољску и отишли за државу Израел, Северну Америку или Јужну Америку. Њихов одлазак убрзан је разарањем јеврејских институција, послератним насиљем и непријатељством Комунистичке партије, сукобом религија и приватних предузетништва. Већина преосталих Јевреја напустила је Пољску крајем 1968. као резултат „анти-ционистичке” кампање. После пада комунистичког режима 1989. године, положај пољских Јевреја се нормализовао и онима који су били пољски грађани пре Другог светског рата било је дозвољено да обнове пољско држављанство. Верске институције су оживљене, углавном кроз активности јеврејских фондација из Сједињених Држава. Процењује се да савремена пољска јеврејска заједница има између 10.000 и 20.000 чланова.

Ортодоксија

Правоверје или ортодоксија (грч. ορθοδοξία, од ријечи ортос – „исправан“ и докса – „мишљење“ или „учење“) је израз којим се означава прихватање неке доктрине која се сматра једино исправном. Појам се првобитно користио првенствено за означавање религијског правоверја, а касније је почео да се користити и изван религије, односно за означавање појединих политичких, филозофских и научних доктрина које су имале догматски карактер.

У хришћанском смислу термин означава „усаглашавање са хришћанском вером која је заступљена у вероисповестима ране цркве”. Првих седам васељенских сабора одржано је између 325. и 787. године с циљем формализације прихваћених доктрина. У неким земљама енглеског говорног подручја, Јевреји који се придржавају свих традиција и заповести, као што је прописано у Талмуду, често се називају ортодоксним Јеврејима, иако је појам „ортодоксан” историјски првобитно описивао хршћанска веровања.

Пејси

Пајот или пејси (хебрејски: פֵּאָה‎; множина: פֵּאוֹת), такође се изовара као пе'от, пејот; или пајос, пејос, пејоис, пајоис у изговору Ашкеназа, је јеврејска реч за бочне стране или бочне локне. Пајот носи неки мушкарац и дечаци у ортодоксној јеврејској заједници на основу тумачења библијске забране против бријања "углова" главе. Буквално, пе'ах означава "угао, страну, ивицу". Постоје различити стилови пајота међу ортодоксним јеврејима као што су Хареди, Јеврејима из Јемена и Хасидским Јеврејима. Јеменски Јевреји називају своје бочне локме симонимом (סימנים), буквално "знаци", јер су њихови дугодлаки бочници служили као препознатљива особина у Јеменском друштву (разликујући их од својих не-јеврејских суседа).

Хаскала

Хаскала (хебр. השכלה, образовање, просвећење) је назив је јеврејско просветитељство крајем 18. века и у 19. веку.

Своје порекло хаскала је имала у јеврејском грађанству Берлина, која је била под утицају француског просветитељства и која је страховала од даље изолације Јевреја наочи историјских и економских промена. Имала је важну улогу у посредовању између хришћанске већине и јеврејске мањине у Европи.

Главни циљеви били су секуларизација, дакле одвајање државе и религије, и отварање јудаизма у хришћанску већину институционелним контактима и приближавањем јудаистичкој религији. Међутим, тиме су настали и конфликти са традиционалним јудаизмом и подела на либерални односно реформистички јудаизам са једне и ортодоксни јудаизам са друге стране.

Са буржуаском револуцијом у Европи била је повезана нада у еманципацију Јевреја, истовременом настао је модерни антисемитизам.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.