Орловат

Орловат је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Налази се на десној обали реке Тамиш, на нижој лесној тераси. Насеље је више пута током историје мењало локацију и име. Данашњи Орловат је положен на месту где се спајају три крака пруге тзв. трианглу. Према попису из 2011. године било је њему 1516 становника.

Орловат
Crkva u Orlovatu (27)
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 1516
 — густина45/км2
Географске карактеристике
Координате45°14′22″ СГШ; 20°34′34″ ИГД / 45.239333° СГШ; 20.576° ИГДКоординате: 45°14′22″ СГШ; 20°34′34″ ИГД / 45.239333° СГШ; 20.576° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина80 м
Површина40,0 км2
Орловат на мапи Србије
Орловат
Орловат
Орловат на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23263
Позивни број023
Регистарска ознакаZR
Crkva u Orlovatu (14)
Унутрашњост цркве у Орловату (иконостас Урош Предић)

Историја

Орловат се може убројати у групу старих насеља у Банату.[1] Висока десна обала Тамиша је одувек била густо насељена, о чему сведоче бројни археолошки налази. Доминирају у атару села трагови неолитског културног слоја. Најпознатији налаз је из бронзаног доба, на локалитету Умка, који представља највишу коту у околини, са одређеном културом Вербичуара.

У својој прошлости забележен је као варош са правом одржавања вашара, под именом Борлод 1471. године, и припадао је ковинској жупанији. Трг Борлод је био раскрсница путева, који су из три правца водили до њега; од Бечкерека (и Бечеја), Титела и Панчева. Услед честих турских упада опада број његових становника и он је већ 1506. године постао обично село звано Барлат. По алманаху "Torontaler compasu" (1880) Орловат се као појам јавља од 1530. године, и мада има неколико истоимених топонима у Банату, онај "прави" је овај данашњи на Тамишу. На почетку турске владавине 1553. године на месту садашњег села остала је пустара Орлохат, а Срби становници су се већ преместили јужније, на речну греду Стари Орлохат. Оба топонима су била тада у саставу Вакуф Мехмед - паше Соколовића, са седиштем у Бечкереку. По првом, турском попису Орлохат је 1567. године имао 32 домаћина, од којих су два попа - Петар и Никола. Село које представља дорбаџијско насеље на воденом путу (Тамиш), и помиње се у Крушевском поменику, који датира са почетка 17. века под именом Орлахта, а то је само погрешно записан Орлохат. У катастигу манастира Пећке патријаршије из 1660. године се види да су сви становници дародавци били Срби, и да је имао укупно 16 домова. Аустријски путописац Херман Отендорф ће свратити у село 1663. године и одредити његов значај, као битно насеље на путу Београд - Темишвар.

Од 1697-1698. године Орловат се поново налази на данашњој локацији, а основали су га придошли Срби из Сентандреје и они староседеоци - пресељени становници оближњег старог Орловата. Ослобођење Баната од турске окупације 1717. године дочекало је у месту Хорлебату - 30 домаћина. Орловаћани су до 1773. године били директно подређени администрацији бечке Дворске коморе. У великој епидемији куге 1738. године, која је захватила Банат, умрла је скоро четвртина становника Орловата. Две године касније 1740. село има 25 домова, а међу њима су неке породице које и данас живе у њему. Само три-четири године касније насељена је прва група граничара са Потиско-поморишке границе од око 25 породица, тако да је место нарасло на око 50 домова. После доласка друге групе граничара 1751-1753. године од двадесетак породица, и треће групе 1768. године, нарасло село се ужурбано спремало за улазак у Војну границу, што се и догодило, 1773. године. Те године је по плану коначно је конституисан Илирско граничарски пук, и Орловат као штација (вод) улази у његов састав. Орловат је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвирату.[2] Пар година пре уласка у Војну границу и неколико година касније су свакако најбитније године за ово место. Тих година било је 101 кућа, од којих су 18 биле земунице. Потомци тих породица које су прве завојачене чине и данас већину становника Орловата. Задња појава турске војске у овим крајевима је била 1788. године, и Орловат је страдао у више наврата а 15. септембра опљачкан је и делимично спаљен, затим 2. октобра био је такође окршај, али је становништво већ било евакуисано у Бачку. Током ноћи 17. и 18. октобра одиграла се страшна битка, код Орловата на потесу Ћуприја, где је томашевачки капетан Ђорђе Радивојевић погинуо заједно са својих стотинак војника, од стране знатно бројније турске војске.[3] На истом овом потесу одиграла се значајна битка и децембра 1848. године, у време мађарске револуције између Срба и Мађара. Српску народну војску је предводио пуковник Кнежевине Србије Стеван Петровић Книћанин, који је послат са србијанским добровољцима да помогне угроженој браћи у Српском Војводству. Иако са бројчано слабијом војском извојевао је вредну ратну победу аустро-српске војске над Мађарима у том рату. На славном месту где су се Срби храбро борили и гинули у два рата, постављен је 1823. године од стране породице споменик погинулом капетану Ђорђу Радивојевићу, који је ту са својим граничарима и сахрањен. Банатска војна граница укинута је јуна 1872. године, и Орловат је после 99 година милитарског и војног живота потпао под цивилну управу тадашње Торонталске жупаније, са седиштем у Великом Бечкереку.

Већина милитарских породица је и пре насељавања у Орловат била у војној служби или граници, и то још од 1690. године од Сеобе под Арсенијем Чарнојевићем и доласком у ове крајеве. Име села током његовог трајања је мењано, па се осим поменутих назива, срећу варијанте имена Орловат: Хорлебатх, Орлоат, Орловатх и друга у зависности од тога ко је овим просторима владао и водио администрацију. Мађарске власти су присилно вршећи мађаризацију, селу 1911. године променили име у Орлод, и оно се тако само званично писало до 1921. Име Орловат је добило село по станишту орлова који су правили гнезда у високим крошњама древних храстова на обалској греди, око које се Тамиш разливао па настаје острво, спруд, или ат. (мађ. at значи преко) што сасвим одговара изгледу овог терена. О таквом тумачењу сведочи својим положајем некадашња локација, а данас потес Стари Орловат у Кутинама, који се налази на око два километра јужно од данашњег села Орловата.[4]. По Урошу Предићу, село је име добило по месту порекла становника које се можда звало Орловац. Од тог назива је на папиру писањем изведена данашња верзија: Орловац - Орловатз - Орловат.[5]

Орловаћани

Међу најзнаменитијим старијим орловатским породицама, поред староседелаца Субића и Арсеновића, посебно место имају досељени из Срема, Предићи и Милијевићи. Потомци - све синови орловатског свештеника Петра Предића (парох 1841-1880) били су сви од реда образовани и успешни људи: Светозар (парох у Орловату, умро 1881), Стефан (граничарски официр, па професор у Београду, умро 1920.), Радивој (финансијски стручњак у Београду, умро 1894), Јосиф (професор у Београду, умро 1935) и најмлађи Урош (академски сликар и академик, умро у Београду 1953). И деца трговца Марка Милијевића су били талентована и образована, али кратких живота: Павле (свештеник у Избишту), Петар (богослов па граничарски официр у Белој Цркви, умро млад 1869.), Велизар (перспективни студент права, умро у Пешти млад 1856.), Јулијана ( прва и највећа орловатска песникиња, у Великом Бечкереку), Љубица (песникиња, умрла млада 1868.) Несхваћени књижевник Стеван Бајкић, оставио је иза себе "брдо" књижевних дела, која су међутим остала у рукопису. Из Орловата потиче и неколико послератних универзитетских професора - доктора наука и академика.

Спортисти Орловата су такође вредни пажње: Петар Поповић међународни велемајстор (живи у Швајцарској), покојни проф. Звонко Маленић рукометаш, државни репрезентативац (голман), Душко Тошић фудбалер, државни репрезентативац и интернационалац...

Најпознатији Орловаћанин је рођен 1857. године - Урош Предић академски сликар, који се уз Пају Јовановића сматрао најзначајнијим сликаром код Срба. Добар део свог живота сликар је провео радећи и у Орловату и у многобројним његовим делима има доста детаља из живота тадашњег Орловата. Данас у Орловату нема сачуване куће Уроша Предића, али успомену на њега чува скромна „Спомен соба“ отворена 2007. године[6] Остао је дуд у дворишту његове куће, сада стар већ више од једног и по века, иконостас у месној цркви, копије скица и графика у школи и споменик испред школе. Академик Урош Предић је умро 1953. године и сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу у Орловату. Месна основна школа и рукометни клуб носе његово име, а друштво виноградара по његовој слици „Весела браћа“.

У Орловату је рођено још неколико надарених сликара, сигурно немерљивих са Предићем, али ипак вредних помена. То су сликари који су живели и радили пре Предића и углавном се везују за црквено сликарство. Емануил Антоновић је рођен око 1785. године у Орловату, иконописац, позлатар и сликар. Своја дела је углавном остварио у румунском делу Баната, околина Чакова и Темишвара. Трговац и арендатор Евгеније Арсеновић (1796-1850) гимназију и цртачка школа 1810. године завршио у Сремским Карловцима, чији је један рад сачуван у архиви Карловачке гимназије. Петар Арсеновић (1730-1798.), орловатски свештеник, од којег се идворској цркви налази икона - копија Богородица Бездинска, коју је насликао 1770. године. Једини академски сликар поред Уроша Предића, је Јелена Попадић (рођена 1964.) која живи и ради у Холандији.

Ваведењска црква

Православна црква саграђена је 1770. године на новој локацији, новоустановљеном сеоском тргу, а посвећена исто Ваведењу Пресвете Богородице, као што је била и претходна. Иконописац Димитрије Поповић је 1772. године осликао иконостас цркве.[7] Зна се да је 1744. године подигнута претходна, старија црква у селу, на месту данашњег Црквишта или "Мале цркве". На том месту данас се налази спомен обележје са металним крстом, да опомиње где је био олтар, и надгробни споменици из старог гробља, које је било око ове цркве. Данашњи изглед "мала црква" је добила 1869. године трудом мештанина Арсенија Милићевог.[8] Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије ту су била два свештеника. парох поп Петар Арсенијевић (рукоп. 1752) и његов син, капелан поп Арсеније Арсенијевић (1790).[9]

A 1778. године заведено је парохијско звање и матичне књиге су почеле да се воде 1779. Одувек је село имало само једну парохију, са једним парохом. Занимљиво је споменути да су матрикуле пронађене скривене у зидовима старе цркве 1924. године. када је рушена и као оштећене од влаге, две године биле евидентиране у архиви црквене општине Орловат, а после тога им се губи сваки траг. Градња нове цркве у српско-византијском стилу отпочела је 1924. године, рушењем старе цркве, прве на том месту изграђене. Градња је завршена 1927. године и представља један од најлепших православних храмова на овом простору. Пројектант цркве је био познати београдски архитекта Драгиша Брашован. У њој се налази иконостас са 20 икона дело академског сликара Уроша Предића, као поклон родном месту. У цркви се налазе и три иконе рад сликара и иконописца Димитрија Поповића. Једна је из 1756. године, икона Богородице Бездинске, а друге две - на пренетим троновима - Богородица са Христом и св. Апостол Јаков. Нови иконостас од мермера израдио је академски мраморијер Хофер Леополд из Београда, а украсио га вајар Јован Војла из Вршца. На спољном источном зиду цркве су узидане две надгробне плоче из 1777. и 1782. године, које припадају некад богатим породицама Субић и Николић, односно Арсеновић - старој свештеничкој породици из Орловата, чији се гробови налазе у гробној крипти у цркви. Православна црква је освећена 21. септембра 1927. године на празник Мала Госпојина, али последње Предићеве иконе(3) постављене су годину дана касније, септембра 1928. Нова орловатска Архангелска водица је озидана од стране сеоских богомољаца 1936. године у самом селу, на обали Тамиша. У Орловату се налазе и назаренска црква или скупштина саграђена 1893. године на Тубићевом грунту, као и адвентистичка црква саграђена око 1970. године код Станића. Данашња, нова "суботарска богомоља" подигнута крајем 20. века, налази се на грунту Антуљескових.

Орловатска школа

Школа се у Орловату помиње први пут 1768. године. Била је то приватна, неродовна школа коју је водио сеоски парох Стефан Станковић. Евидентирано је само пет ученика који су учили у попиној кући те године. У попису државних школа из 1772. помиње се већ права вероисповедна народна тзв. тривијална школа са једним учитељем. Први орловатски учитељ или магистер био је писмени сеоски граничар Илија Нинков, забележен 1776. године. По њему су потомци добили шпицнамет "Мађистерцови" који се до данас одржао. Школа је радила у једној од стране сеоске власти изнајмљеној згради, а плату је учитељ примао од родитеља деце, у зависности од погодбе. Од 1830. године постоје два одељења, за сада раздвојену мушку и женску децу, са којима су радила од тад два учитеља. Поред редовне постојала је и недељна или празнична тзв. Пофторна школа, за оне који су завршили школу а нису били пунолетни. Најзаслужнији за развој и јавни живот села био је учитељ Бранко Коњић (родом из Кикинде), који је био радио као учитељ и управитељ школе 1926-1946. године. Након Другог светског рата Између 1946-1950. године постојала је у селу двогодишња Прогимназија, коју су похађала и деца из околине. Највише ученика током постојања школе је било 1963. године - 372, а у забавишту 41 дете. На почетку школске године 2016/2017. ОШ "Урош Предић" у Орловату је похађало 108 ученика, од којих 18 првака.

Мала индустрија

Од индустрије у Орловату треба споменути млин на саугас, који је изградио назарен Божа Тубић у "Великом сокаку" 1905. године. Национализован је после другог рата, али већ више од две деценије није у функцији. Пре градње млина у Орловату је радило три ветрењаче и преко двадесет сувача (коњски млинови на сувом). Прве забележене суваче у Орловату су из 1776. године и било их је три. Циглана у Орловату има врло дугу традицију, негде око два века. Прву циглану и црепану је покренуо Карло Прохаска око 1810. године. Сада ради приватна циглана код жељезничког моста на Тамишу, основана 1938. коју воде браћа Пешићи из Црне Траве. Струју је прво производио Тубићев млин, док за време рата студент технике Каменко Панић није покренуо своју електричну централу. Постојале су мале мануфактуре попут: олајницa (Радованчева), ваљара сукна (Прохаске), содара (Петровачког), вуновлачара (Радосављева), дрндара и гребенара (Петрова, па Ружићева), бројне пецаре ракије...Између два светска рата радило је неколико мањих млекара и сирара, међу којима најпознатија Мите Јефтановића (из Београда), у којима су мајстори Србијанци поред осталог највише правили од овчијег млека тврди сир качкаваљ.

Орловат је због одбијања сеоских општинара да финансијски учествују у градњи пруге Велики Бечкерек - Панчево, изгубио 1894. године жељезничку станицу (већ пројектовану), која је у знак одмазде пренета у суседни Томашевац. На лединама потеза Чоке, које су се налазиле ближе Орловату него Томашевцу, никла је стандардна станица за комплетном инфраструктуром за сав саобраћај - путнички и теретни. Орловат-стајалиште као место где воз само стаје и прима путнике, почело је да функционише тек за време Првог светског рата. Жељезничка станица Орловат је подигнута 1926. године на новој прузи Тител - Орловат. Асфалтни пут Ечка - Орловат (Томашевац) који је градила фирма "Планум", свечано је отворен октобра 1967. године.

Стари занати

Поуздани подаци о занатлијама и оно што би се данас звало "мала привреда", датирају из 1776. године. Те године по званичном попису Орловат је имао шест занатлија, три млина — суваче и шест казана за печење ракије. За време војне границе деловали су еснафи, а на челу орловатског здруженог еснафа подређеног Панчеву, био је до 1873. године Ђока Тодоров ћурчија. Занатлије су још 1882. године основале здружену занатлијску задругу Томашевачко-Орловатско-Ботошку, коју су чинили мајстори Срби и Швабе из та три места. Многи стари уско специјализовани занати који су били традиционално развијени у Орловату су изумрли углавном због губитка потребе за њима. Било је ту поред осталих, врсних дунђерина (тесара), колара, ковача, ћурчија (кожухара), абаџија (сукнара), кабанџија, опанчара, чизмара, салера (ужара), фарбара, сарача (седлара), лепара, бачвара (пинтера) и многих других заната.[10]

Друштвени живот у 21. веку

У 21. веку Орловат више нема спортских клубова, од којих је последњи угашен рукометни клуб "Урош Предић". Млади су окупљени у КУД "Урош Предић", који мада ради са прекидима, има дугу традицију. Најактивнији у месту су виноградари-винари, веома бројни организовани у чак два конкурентска удружења, и то истог назива "Весела браћа", по чувеној слици Уроша Предића. Своје смотре и дружења винари организују редовно неколико пута: о црквеној слави Ваведењу (4. децембра), на Бадње вече и Трифундан и другим поводом. Развијају вински туризам кроз замишњени "Вински пут", форсирају гајење аутохтоних сорти винове лозе, праве квалитетно вино са географским пореклом, које носе на бројна такмичења или нуде посетиоцима у својим породичним винаријама. Орловатски завичајци - Орловаћани који више не живе у свом селу, чине мобилно удружење које ради на неговању успомена на земљака Уроша Предића. Организовали су отварање спомен-собе уметника на Тргу Уроша Предића, уредили су гробницу Предића, организују Ликовну и Фотографску колонију у оквиру вишедневне медијски пропраћене манифестације "Предићеви дани", кренули су са изградњом темеља реплике родне куће Предића у центру села, где би требало да се концентрише јавни културни живот села итд. Завичајци годинама издају свој годишњак, билтен "Нови орао", у којем описују све активности свог друштва и савременог тренутка села.[11] Од сеоских удружења посебно су вредне жене у свом активу "Вредне руке", затим инвалиди-пензионери који имају уређене просторије, па ловци у оквиру свог удружења. Орловат због Тамиша и живописне околине постаје све више "викенд насеље", од којих једно већ самостално расте тзв. "Лутино село", код жељезничког моста на Тамишу.

Орловат се осим у другим књигама, помиње и у роману савременог британског писца Филипа Сингтона. Аутор описује живот одбачене Ајнштајове кћерке, која је дата на усвајање наводно у Орловату.[12]

Демографија

У насељу Орловат сада живи 1471 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,9 година (41,0 код мушкараца и 42,8 код жена). У насељу има 583 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,07.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[13]
Година Становника
1948. 2.245
1953. 2.318
1961. 2.335
1971. 2.298
1981. 2.159
1991. 1.933 1.909
2002. 1.789 1.810
Етнички састав према попису из 2002.[14]
Срби
  
1.709 95,52 %
Југословени
  
17 0,95 %
Роми
  
15 0,83 %
Мађари
  
12 0,67 %
Словаци
  
8 0,44 %
Хрвати
  
4 0,22 %
Македонци
  
3 0,16 %
Црногорци
  
1 0,05 %
Румуни
  
1 0,05 %
Немци
  
1 0,05 %
Муслимани
  
1 0,05 %
Бугари
  
1 0,05 %
Албанци
  
1 0,05 %
непознато
  
3 0,16 %

Види још

Референце

  1. ^ "Орао" - прве орловатске новине, Орловат, 1/1998.
  2. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  3. ^ Срета Пецињачки: "Граничарска насеља Баната (1773-1810)", 2-и том, Нови Сад 1985.
  4. ^ Банатера (2006) [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 3, 2009) (на језику: енглески)
  5. ^ Дарко Гајић: "Аутопортрет Уроша Предића", Београд 2003.
  6. ^ билтен "Нови орао", Зрењанин 6/2008.
  7. ^ Јелена Кнежевић: "Димитрије Поповић (1738-1796)", Зрењанин 2001.
  8. ^ монографија ПЧЕСЕ, "Сеоске цркве и гробља у Војводини", Нови Сад 2000.
  9. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  10. ^ Стефановић Златко 20072011. МЗ. Орловат [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 27, 2009) (на језику: енглески)
  11. ^ билтен "Нови орао", Зрењанин 2004-2017.
  12. ^ Филип Сигнтон: "Ајнштајона девојка", Београд 2009. године
  13. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  14. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  15. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

  • "Орао" - прве орловатске новине, Орловат 1998-1999./COBISS.RS/
  • Радоје Драшковић: "Чика Урош", Орловат 2013./COBISS.RS/

Спољашње везе

Будисава

Будисава (мађ. Tiszakálmánfalva, нем. Waldneudorf) је село основано 1884. године. Налази се у Србији, АП Војводини, Бачкој, Јужнобачком округу, општини Нови Сад, 20 km од Новог Сада, 5 km од Каћа на путу према Тителу.

Према попису из 2011. било је 3656 становника.

Вис (град)

Вис је град у Хрватској, на острву Вису, Сплитско-далматинска жупанија.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Драгиша Брашован

Драгиша Брашован (Вршац, 25. мај 1887 — Београд, 7. април 1965) је био архитект, један од пионира српске модерне архитектуре.

Душко Тошић

Душко Тошић (19. јануар 1985, Зрењанин) српски је фудбалер који тренутно наступа за кинески Гуангџоу РФ и репрезентацију Србије, као одбрамбени фудбалер, штопер или леви бек.

Железничка станица Нови Сад

Железничка станица Нови Сад је главна железничка станица у Новом Саду. Налази се на магистралној прузи број 4 (Београд) – Стара Пазова – Нови Сад – Суботица – државна граница (Келебија) између железничке станице Петроварадин и распутнице Сајлово. На станици постоје четири пролазна, два локална колосека и пет колосека за возове на чекању. За пријем и отпрему путника користе се три пролазна (1, 2. и 4. колосек) и два слепа колосека (12. и 13. колосек).

Станица се налази у саобраћајном средишту града, на самом почетку Булевара ослобођења, који чини саобраћајну „кичму“ града у правцу север–југ и преко Моста слободе води ка сремској страни града. У правцу исток–запад пружа се Булевар Јаше Томића, који преко Кисачке и Руменачке улице води до источних, северних и западних делова града. На свега 50 метара од самих перона налази се велики станични плато на којем је окретница линија градског и приградског превоза превоза, долазни перони међумесне аутобуске станице (МАС), а нешто даље и одлазни перони МАС.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Лазар Николић

Лазар Николић "Голубов" (Јарковац, 29.03.1824 — Добрица, 24.03.1889) је био учитељ, историограф и сликар.

Био је ученик - помоћник и биограф славног сликара Константина Глигоријевића Данила.Приправнички учитељски течај завршио је код директора банатских граничарских школа Јована Пантелића. Радни век (43 године) је провео као српски народни учитељ у банатском селу Добрици. Бавио се током живота под утицајем Даниловим -којем је био помоћник "мешаја", аматерски сликањем (од 1852) и публицистиком. По завршетку радова у цркви у Добрици 1855. године, добио је понуду од команде Белоцркванске регименте, од пуковника Химелића да узме стипендију и настави усавршавање на Бечкој академији. Понуду није прихватио јер је већ био засновао породицу, коју није могао оставити.

Урадио је за живота укупно 235 различитих слика - највише портрета и икона. Иконе је сликао за Црепају, Орловат, Делиблато, Маргиту, Панчево и Добрицу. Насликао је свој аутопортрет уз помоћ огледала, и портрет мајке Теодоре. Писао је за српске листове фељтоне о Константину Данијелу и Теодору Илићу Чешљару, те другим српским уметницима, савременицима. Са својим сином Владимиром земунским адвокатом, урадио је пуно на глорификацији српског сликара из Бечкерека, Данила. Портретисао га је по фотографији 1895. године, наруџбином сина Владимира, сликар Урош Предић. Умро је у 65-ој години живота у Добрици. Постхумно му је објављено историографско дело, писано по жеље Натошевићевој 1876—1877. године: "Хроника места Добрице у Банату" (2002).

Мађаризација

Мађаризација (мађ. Magyarosítás) је планирана и примењена етнички мотивисана асимилаторска политика, коју су извршиле власти у Мађарској у 19. и почетком 20. века. Та асимилаторска политика имала је за циљ да наметне језик и културу Мађара као доминантне у региону у односу на друге етничке заједнице. Према овој политици, друге етничке заједнице биле су присиљене да прихвате мађарски језик и мађарску националност.

Ницала су по Мађарској током 19. века "мађарска културна друштва" која су уз подршку државног апарата, мање-више насилно асимиловалa припаднике пре свега словенских народа. Године 1872. основано у Будимпешти Друштво за мађаризацију. Следеће 1873. године ниче у Пешти, Друштво за помађаривање Мађарски савез, који је предводио проф. Хечеи.

Може се рећи да је супремација мађарска ишла законодавним путем. Спроводила се различитим методама, на разним нивоима. Године 1840. мађарски језик је једини проглашен као званични у Угарској. По наредби Угарског сабора - православне црквене матице су вођене на мађарском језику, а са мађаризованим обликом личних имена. Православни свештеници су "само зато" морали знати мађарски. Десило се 1845-1848. године у Темишвару: водиле су се православне парохијске матице дупло, на српском и мађарском језику. Текла је 12. новембра 1868. године у Угарском сабору, расправа о Закону о равноправности народности. Превласт Мађара је озакоњена; даља судбина немађарских народности сада је зависила од њихове воље. Највише су се претопили Словаци протестанти, јер су са Мађарима исте вере у мешовитим срединама делили исте цркве. Био је потребан само пристрасни свештеник Мађар, па да све крене наопако.

Године 1879. уведен је као обавезан мађарски језик у све немађарске школе, од другог разреда. То је пратила обавеза уведена учитељима да владају мађарским језиком. А 1885. године пооштрена је наредба о оспособљавању учитеља основних школа да предају на мађарском језику. Стиже 1889. године вест: министарство просвете наређује да сви учитељи који су у том звању од пре 1880. године, морају да положе накнадни испит из мађарског језика, у државним учитељским школама, пред посебним комисијама. Апоњијев закон из 1907. године је сасвим подјармио школство у Угарској. Алберт Апоњи председник Угарске независне странке и министар просвете је огољено шовинистички настројен. То је реакција на државни попис из 1900. године: тада 82,3% немађарског народа није знало мађарски језик. У Апоњијевом законском предлогу једна од тачака била је уперена против учитеља "који не предају деци мађарски језик"; они су унапред оптужени да раде против државе. Ишло се свесно и упорно ка стварању јединствене мађарске етничке нације; то је водило ка потпуној асимилацији народности. Свака школа је сада обавезна да развија свест код ученика о припадности мађарској отаџбини и нацији. Апоњијевци су хтели милом или силом да све помађаре, за 40 година.

Паралелно са тим поремећај се шири и у "независно" судство. Од 30. августа 1886. године Перлески срески суд (у Банату) ће разматрати само оно што прими на мађарском језику, као што практикује и Краљевски окружни суд у Панчеву.

Када је реч о Србима православцима ту су први кораци били наметање мађарског језика у школама и државним органима, затим промене назива насеља и имена људи. Мађари су онда преко школа кренули мађаризацију, као најефикаснији пут. Школе су у највећој мери по закону из 1877. године биле подржављене. У њима је учитељ морао знати довољно добро пре свега мађарски државни језик. Увођење грађанске матичарске службе 1895. године која се служила мађарским језиком, помађарена су у великом броју имена и презимена. Добијали су државни "матричари" писана упуства (приручнике) како да немађарска лична имена преведу у мађарска, попут Коста у СИЛАРД, Александар у ШАНДОР, Димитрије у ДЕМЕ итд.

Уведен је 1880. године мађарски језик као званичан у све општине. Морало је доћи до запошљавања чиновника који су се служили тим језиком. Наређено је 1886. године: по мађарски се писма од сад адресирају!

У српском селу Орловату у Банату у два маха, 1886. и 1888. године среска и жупанијска власт покушавају милом да изврше помађаривање села. Нуди се као могућност да нови (од два понуђена) назив места бирају сами општински скупштинари: "Беркењи" или "Шашкере". Када то не буде прошло, стиже нови налог 1887. године, у којем се сада тражи "прилог". Политичка оптштина Орловат мора да се изјасни: да ли је вољна у који културни завод да се учлани са 50 ф. уписнине; да то буде као помагајућа свота. Сеоски кнез Ђурађ Накарада им поручује: Одбија се због оскудице општине и грађана Орловата. Оптерећени су и прековише разним порезима и другим давањима. Коначно 1888. године одбија општина Орловат – "племениту жупанију" (Торонталску у Великом Бечкереку) у њеном захтеву да своту за ширење мађарског језика определи - само због немаштине! Ипак ти атаци власти на аутономне општинске скупштине су дали резултат у околним селима. Мађарске новине објављују 17. априла 1888. године да је (мађаризација успела) у више околних места, дошло до промене назива: Фаркаждин у ФАРКАЖД, Уздин у УЈ ОЗОРА, Чента у ЛЕОПОЛДОВА, Сакуле у ТОРОНТАЛСИГЕТ итд. Орловат је сачувао тада име, идентитет и достојанство и тако ће остати следеће три деценије. Онда 2. фебруара 1911. новине пишу. "Промена имена места у Торонталској жупанији". По тој вести Министарство унутрашњих послова Угарске је наложило (масовну) измену назива места. По Закону из 1898. члан 4., и Предлогу Националног одбора за регистре и споменике се тако поступило. То је урађено (за утеху) и за немачка имена места, поред српских - у којима готово да нема мештана Мађара. Дошло је тако "силом закона" до промена имена чисто српског села Орловата, у помађарени назив Орлод.Најбоље средство за помађаривање које се само по себи намеће била је домобранска војска.

Интензивно помађаривање у јужној Угарској довело је до бројних апсурда. Тако су у неким некад српским местима у Мађарској, близу тада југословенске границе рукополагани свештеници Мађари. Остала је православна црква у месту где су сви Срби помађарени, па су верници након Првог светског рата, који више нису знали српски језик, добијали православне свештенике који су на мађарском језику чинодејствовали.

Борба за мађарску идеју је кренула са врха и ишла до најмањег села. Последњи кораци су били пред Први светски рат, када је укинута стара српска привилегована црквено-школска аутономија 1912. године. Када су мађарски шовинисти дирнули у српске цркве - српске светиње рат је био неизбежан. Две непуне године до избијања Великог рата (1914) Срби су још успевали да се боре новинским написима и зборовима; све друго им је било ускраћено.

Мошорин

Мошорин је насеље у Србији у општини Тител у Јужнобачком округу. Налази се у Шајкашкој (југоисточна Бачка) поред реке Тисе и на падинама Тителског(Шајкашког) брега. Према попису из 2011. било је 2569 становника.

Перлез

Перлез (мађ. Perlasz) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 3.383 становника. До 1965, године је ово насеље седиште комуне Општине Перлез коју су чинила насељена места: Ботош, Книћанин, Орловат, Перлез, Томашевац, Фаркаждин и Чента. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Зрењанин.

Пруга Београд—Суботица

Пруга Београд центар – Стара Пазова – Нови Сад – Суботица – државна граница са Мађарском је магистрална железничка пруга у Србији. Према Уредби о категоризацији железничких пруга обухвата магистралне пруге 101 (на деоници Београд центар – Стара Пазова) и 105 (на деоници Стара Пазова – државна граница са Мађарском). Дужине је 181,6 километара и повезује Београд са севером земље, Мађарском и остатком Европе. Пруга полази из шумадијског дела Београда, прелази Саву и пролази кроз источни део Срема, код Новог Сада прелази Дунав и даље наставља централним делом Бачке до Суботице и државне границе са Мађарском. Пругом управља Инфраструктура железнице Србије.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Српска православна црква Ваведења Богородице у Орловату

Српска православна црква Ваведења Богородице у Орловату, је храм Српске православне цркве који се налази у центру Орловата и представља споменик културе од великог значаја. По свему је то задужбина орловатских Предића.

Стајићево

Стајићево је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1941 становника.

Стеван Бајкић

Стеван Бајкић (Орловат, 11. новембар 1922 — Орловат, 31. јануар 1965) је био српски књижевник и песник „тужних визија”. Оставио је обимно литерарно дело али то стваралаштво, због неразумевања, ни после пола века од његове смрти, још није нашло пут до читалаца.

Тамиш

Тамиш (рум. Timiș, мађ. Temes, нем. Temesch) је река која извире у северним деловима румунских Карпата у делу који се зове Цернеи Планине (Cernei Mountains). Под највишим врхом планине Семеник-Пјатра Гонозеи на 1445 м, налази се извориште градиштанског потока, једног од три изворишна крака Тамиша. Пролази кроз цео Банат а ушће му је код Панчева где се улива у Дунав.

Урош Предић

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857 — Београд, 11. фебруар 1953) је био уз, Пају Јовановића и Ђорђа Крстића, највећи српски сликар реализма. Предић је ипак највише остао упамћен по његовим раним радовима, у којима је приказао ’стваран’ живот обичних људи. Касније је дао велики допринос у црквеном сликарству и портретима.

Фаркаждин

Фаркаждин је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1179 становника.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.