Организација афричког јединства

Организација афричког јединства, ОАЈ (франц. Organisation de l'Unité africaine) је организација основана 25. маја 1963. у граду Адис Абеби.[1] Распуштена је 9. јула 2002. Распустио ју је Табо Мбеки, а заменила ју је Афричка унија.[2]

Основана је ради борбе за потпуну деколонизацију Африке, али и за уједињење и сарадњу земаља Африке на свим подручјима људске делатности. Подстицање сарадње међу афричким државама претвара „ОАЈ“ у економску интеграцију која тежи стварању јединственог афричког тржишта, без протекционистичких и других ограничења у међународној трговини.[3]

Од 54 државе Африке, 53 су биле чланови. Мароко је 1984. отишао када је примљена Западна Сахара.[4]

Организација афричког јединства
Organization of African Unity
Organisation de l'Unité Africaine
Emblem of the African Union

Амблем Организације афричког јединства

Flag of the Organization of African Unity (1970–2002); Flag of the African Union (2004–2010)

Застава Организације афричког јединства

Organisation of African unity

Карта са земљама чланицама афричког јединства.

Основана25. мај 1963
Укинута9. јул 2002.
ТипМеђународна организација
СедиштеЕтиопија Адис Абеба
Званични језициАфрички језици
арапски
енглески
француски
португалски

Историја

Организација афричког јединства је формирана у мају 1963[5] у Адис Абеби, Етиопија од 32 афричке државе. Њен главни циљ је био зближавање афричких нација и решавање питања унутар континента.[5] Прва конференција организације је одржана 1. маја 1963. године[6] у Адис Абеби.[6][5] На тој конференцији, покојни Гамбијски историчар и један од водећих гамбијских националиста и панафриканиста у то време - Алеу Ебрима Чам Јуф одржао је говор пред државама чланицама - у којем је рекао:

„Прошло је само 75 година од када су европске силе седеле за столом у Немачкој свака држећи бодеж да би изрезали Африку у своју корист… Ваш успех ће инспирирати и убрзати слободу и потпуну независност афричког континента и искоренити империјализам и колонијализам са континента и евентуално неоколонијализам из света… Ваш неуспех, за који се не моли ниједан прави Африканац у Африци, продужиће нашу борбу с горчином и разочарењем. Зато вас молим да игноришете било какву сугестију изван Африке и становиште које представља цивилизација, којом се хвале неки од великих покрета настали из Африке, и схватите да цео свет има нешто земаљско да научи од Африке, ви би требало да настојите да се постигне максимална сагласност, спаси Африка од канџи неоколонијализма и ускрсне афричко достојанство, мушкост и националну стабилност.”[6]

Земље чланице

Године 1991, је потписан уговор о успостављању јединствене економске заједнице у оквиру организације 48 држава:

Значајне предходне групације

  • Унија афричких држава
  • Групација Казабланка
  • Групација Монровија
  • Афричко-малгашка унија првобитно као Бразавилска група[7]

Наследница

Референце

  1. ^ „Department of International Relations and Cooperation - South Africa”. www.dfa.gov.za. Архивирано из оригинала на датум 4. 2. 2012. Приступљено 10. 12. 2011.
  2. ^ Организација афричког јединства, www.enciklopedija.hr. Приступљено 31. августа 2016.
  3. ^ 50 година афричког јединства, Лудгер Шадомски, Ивана Ивановић, www.dw.com, 25. мај 2013. Приступљено 31. августа 2016.
  4. ^ Афричка унија: Демократија и јачање афричке економије, Вања Шветска, Капитал магазин. Приступљено 31. августа 2016.
  5. 5,0 5,1 5,2 Gerald D. Jaynes (фебруар 2005). Encyclopedia of African American Society. SAGE. стр. 672—. ISBN 978-0-7619-2764-8.
  6. 6,0 6,1 6,2 The Point Newspaper : (Cham Joof's speech). Archived 2011-11-23 at the Wayback Machine
  7. ^ Vukadinović, Radovan. „Organizacija afričkog jedinstva - izraz napora za ujedinjavanje afričkog kontinenta”. Politička misao : časopis za politologiju, Vol.3 No.1-2 mart 1966. Приступљено 5. 2. 2017.

Литература

  • "OAU After Twenty Years" Pub. Praeger. ISBN 978-0-03-062473-5.; (May 1984)
  • "Africa's First Peacekeeping Operation: The OAU in Chad, 1981-1982" by Terry M. Mays, Pub. Praeger. ISBN 978-0-275-97606-4.; (30 April 2002)
  • "African Exodus: Refugee Crisis, Human Rights, & the 1969 OAU Convention" by Chaloka Beyani, Chris Stringer, Pub. Lawyers Committee for Human Rights. ISBN 978-0-934143-73-8.; (July 1995)
  • CEC.rwanda2.free.fr, Report on the Rwandan Genocide in 2000.
  • Black-king.net, Emperor Haile Selassie I speaks at

the OAU conference, Addis Ababa, 1963

Амблем Афричке уније

Амблем Афричке уније (енгл. Emblem of the African Union, франц. Emblème de l'Union africaine, шп. Emblema de la Unión Africana, порт. Emblema da União Africana, арап. شعار الاتحاد الأفريقي‎) је званични симбол у форми амблема који представља Афричку унију. Као званични симбол АУ усвојен је након њеног оснивања 2002, пошто је преузет као један од најважнијих симбола њене претходнице − Организације афричког јединства. Иако је требало да служи као привремено решење за ознаку визуелног идентитета Уније, на Конгресу АУ одржаном у Адис Абеби 2004. одлучено је да се задржи већ постојећи амблем и да се поништи конкурс за израду новог симбола.У средишту амблема налази се златна мапа афричког континента без граница оивичена са два концентрична круга зелене и златне боје. Око спољашњег круга се налазе венци са стилизованим гранчицама палме које симболишу мир. Златна боја у већем кругу симболише здравље и светлу будућност, а зелена у мањем кругу наде и тежње афричког становништва за јединством. Афричко јединство симболише и одсуство исцртаних граница на мапи континента у средишту круга. У самом дну амблема налази се седам црвених кругова испреплетених у ланац који симболишу солидарност различитих народа и група, а црвена боја алки симболише крв свих оних који су је пролили за слободу „црног континента”.

Афричка унија

Афричка унија (АУ) је међународна организација чије су чланице 55 афричке државе, односно све афричке државе. Основана је 9. јула 2002, и то као наследник Организације Афричког јединства (ОАЈ). Организација је формално основана годину дана пре, 26. маја 2001. Настала је сједињењем више афричких организација према узору на Европску унију, али њена структура највише подсећа на стуктуру међуратне Лигу народа. Циљеви су јој промовисање демократије, људских права и економског развоја широм Африке, нарочито путем повећања страних инвестиција кроз развојне програме као што су Ново партнерство за развој Африке. Први председавајући ове организације је био председник Јужне Африке Табо Мбеки. АУ чине све афричке земље сем непризнатог Сомалиланда. Мароко је на 33 године напустио организацију да би се 30. јануара 2017. вратио у чланство. Мароко је напустио организацију због противљења чланству Западне Сахаре под именом Сахарска Арапска Демократска Република и Мауританије. Најзначајније одлуке везане за АУ доноси Скупштина Афричке уније, састанак шефова држава и влада земаља чланица који се одржава два пута годишње. Такође, АУ има и своју комисију, чије се седиште налази у Адис Абеби, главном граду Етиопије.

Високи комесаријат ОУН за избеглице

Високи комесаријат Организације уједињених нација за избеглице (енгл. United Nations High Commissioner for Refugees, UNHCR), такође познат као Агенција за избеглице Организације уједињених нација (енгл. United Nations Refugee Agency, UN Refugee Agency), је основан 1950. године у Женеви од стране Генералне скупштине Организације уједињених нација с циљем обезбеђивања међународне заштите и помоћи избеглицама.

Примарни циљ је заштита права избеглица и њихова свакодневна добробит, што се постиже обезбеђивањем права на избеглички статус, добровољни повратак, локалну интеграцију или трајно насељење у некој трећој земљи. Своје активности спроводи у сарадњи са владама земаља чланица широм света.UNHCR је данас једна од кључних светских хуманитарних агенција. Њено особље броји више од 5.000 оних који пружају помоћ броју од 19,8 милиона људи у више од 120 земаља. Током више од пола века свога рада, ова агенција је помогла најмање 50 милиона људи, што јој је донело две Нобелове награде за мир — 1954. и 1981. године.

Високи представник UNHCR-а од 2016. године је Филипо Гранди.

Дан Африке

Дан Африке (енгл. Africa Day, франц. Journée de l'Afrique, арап. يوم أفريقيا‎, порт. Dia de África, шп. Día de África, афр. Afrika-dag, амх. የአፍሪካ ቀን), раније означаван и као Дан ослобођења Африке (енгл. African Liberation Day) представља дан сећања на датум 25. мај 1963. када је основана Организација афричког јединства, данашња Афричка унија. Традиционално се обележава сваке године низом пригодних културних, спортских и политичких манифестација широм афричког континента, али и у другим деловима света.

Деколонизација Африке

Деколонизација Африке је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање афричких држава.Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању Индијом, који је донео Британски парламент 1935. године, предвиђао је независност индијског потконтинента, мада не у оном облику у којем је дошло до независности. Међутим, последице рата утицале су да европске силе сагледају нову перспективу света и свог места у њему, укључујући и њихове односе према Африци.

Застава Афричке уније

Застава Афричке уније као један од најважнијих симбола Афричке уније, у садашњем облику усвојена је на XIV Конгресу Афричке уније одржаном у Адис Абеби 31. јануара 2010. године.

Афричка унија као међународна панафричка организација основана је током 2002, и у прве две године свог постојања није имала званичне симболе. У периоду 2004−2010. у употреби је била застава некадашње Организације афричког јединства која је претходила Афричкој унији. Током 2007. је тадашњи председник Комисије Афричке уније Моамер Гадафи расписао јавни конкурс за нову заставу Уније, а једини услови су били да аутор пројекта мора бити особа афричког порекла, да основна боја на новој застави буде тамно зелена као симбол наде афричког становништва, те да државе чланице буду представљене звездицама. На конкурс је пристигло укупно 106 предлога, а међународна комисија је као најбоље решење одабрала предлог етиопијског графичког дизајнера Јадесе Боџије.Актуелна застава Афричке уније је тамно зелене боје која симболизује наду у бољу будућност афричког становништва и направљена је у пропорцијама 2:3. У средини заставе се налази бело сунце са 53 крака који се завршавају са 53 златне звездице које симболишу сваку од држава чланица Уније. У средини белог сунца налази се бланко мапа Африке без исцртаних граница, што симболизује јединство афричког континента.

На застави Афричке уније се и даље налазе 53 звездице, иако сама организација окупља 55 земаља чланица. Најновије чланице Уније су Јужни Судан који је постао 54. чланицом 27. јула 2011. и Мароко који је у јануару 2017. обновио чланство у овој организацији.

Кабинда

Кабинда (порт. Cabinda, раније: Португалски Конго), једна је од 18 покрајина у Републици Ангола и њена ексклава. Покрајина се налази у западном делу земље.

Покрајина Кабинда покрива укупну површину од 7.270 km² и има 716.076 становника (подаци из 2014. године). Највећи град и административни центар покрајине је истоимени град Кабинда.

Муамер ел Гадафи

Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи (арап. معمر محمد أبو منيار القذافي‎‎; Каср Абу Хади, око 1942 — Сирт, 20. октобар 2011), опште познат као пуковник Гадафи, био либијски револуционар, политичар и политички теоретичар. Либијом је управљао као Револуционарни предсједавајући Либијске Арапске Републике од 1969. до 1977. године и затим као „Братски вођа и предводник револуције” Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије од 1977. до 2011. године. У почетку је био предан идеологији арапског национализма и арапског социјализма, али је касније владао према својој Трећој међународној теорији.

Рођен у близини Сирта у Италијанској Либији у сиромашној бедуинској породици, Гадафи је постао арапски националиста током школовања у Сабхи, а касније је уписао Краљевску војну академију у Бенгазију. Унутар војске је основао револуционарну групу која је свргнула сенусидског монарха Идриза, који је имао подршку Запада, у војном преврату 1969. године. Када је преузео власт, Гадафи је Либију претворио у републику којом је управљао Револуционарни командни савјет. Владајући декретом, из Либије је депортовао италијанску и јеврејску мањину и затворио војне базе западних земаља. Јачајући везе са арапским националистичким владама — нарочито са египатским предсједником Гамалом Абделом Насером — безуспјешно се залагао панарапску политичку унију. Као исламски модерниста, увео је шеријат као основу правног система и промовисао је „исламски социјализам”. Национализовао је нафтну индустрију и све веће државне приходе користио је за јачање војске, финансирање страних револуционара и спровођење социјалних програма, наглашавајући пројекте изградње кућа, здравства и образовања. Покренуо је 1973. године „народну револуцију” оснивањем Основних народних конгреса, представљених као систем непосредне демократије, али је задржао личну контролу над главним одлукама. Своју Трећу међународну теорију је исказао те године, објавивши ове идеје у Зеленој књизи.

Гадафи је Либију 1977. године претворио у нову социјалистичку државу под називом џамахирија (арап. جماهيرية‎; „држава народних маса”). Званично је прихватио симболичну улогу у управљању, али је остао на челу војске и Револуционарних комитета који су били одговорни за полицију и сузбијање неслагања. Током седамдесетих и осамдесетих година, неуспјешни гранични сукоби са Египтом и Чадом, подршка страним милитантима и наводна одговорност за рушење Боинга 747 изнад Локербија у Шкотској, оставили су Либију све изолованијом на свјетској сцени. Посебни непријатељски односи су развијени са Сједињеним Америчким Државама, Уједињеним Краљевством и Израелом, што је довело до бомбардовања Либије 1986. године и економских санкција Организације уједињених нација. Од 1999. године, Гадафи је одбацио арапски социјализам и подстакао економску приватизацију, зближавање са западним земљама и панафризам; био је предсједавајући Афричке уније од 2009. до 2010. године. Средином Арапског прољећа, у источној Либији су 2011. године избили протести против корупције и незапослености. Догађаји су прерасли у грађански рат, у којем је НАТО војно интервенисао на страни антигадафистичког Националног прелазног савјета (НПС). Влада је свргнута, а Гадафи се повукао у Сирт, гдје су га заробили и убили милитанти НПС-а.

Гадафи је доминирао либијском политиком четири десетљећа и био је предмет свеопштег култа личности. Одликован је разним звањима и хваљен је због свог антиимперијализма, подршке арапском — и касније афричком — јединству и због значајног побољшања која је његова влада донијела у погледу квалитета живота либијског народа. Супротно томе, исламски фундаменталисти оштро су се противили његовим социјалним и економским реформама и постхумно су га оптужили за сексуална злостављања. Многи су га сматрали диктатором чија је ауторативна администрација кршила људска права и финансирала глобални тероризам.

Операција Зелено море

Операција Зелена море (порт. Operação Mar Verde, такође позната и ван Португала као Португалска инвазија Гвинеје) је био поморски напад на Конакри које је извело 350 до 420 португалских војника и гвинејскиј војника под португалским заповедништвом. Циљеви операције су били свргавање режима Ахмеда Секу Туреа, хватање лидера Афричке партије за независност Гвинеје и Зеленортских острва (скраћено: ПАИГЦ) Амилкара Кабрала, уништавања поморске и ваздухопловне опреме ПАИГЦ и спашавање португалских ратних заробљеника држаних у Конакрију.

Нападачи су се повукли после спашавање ратних заробљеника и уништавање неких бродова ПАИГЦ, али нису успели да ухвате Амилкара Кабрала или да сруше режим Ахмеда Секу Туреа.

Панафриканизам

Панафриканизам је идеологија и покрет који има подстиче на јединство становника афричког континента с циљем остварења економског, социјалног и политичког напретка. Панафриканизам такође потиче афричку дијаспору да гради и одржава везе са својим континентом.

Идејни зачетници панафриканизма били су гански вођа Кваме Нкрума и либијски Муамер ел Гадафи. Ова политика се заснива на „колективној самоодрживости“, односно на идеји да ће солидарност међу афричким народима обезбедити самоодрживост, што би аутоматски довело до јачања утицаја и снаге свих Африканаца у свету.У контексту филозофије, панафриканизам представља агрегацију историјског, културног, духовног, уметничког, научног и филозофског наслеђа свих афричких народа од давнина до данас, те је тако обједињујући фактор свих афричких цивилизација и њихове борбе против ропства, расизма, колонијализма и неоколонијализма.Највећа панафриканистичка организација је Афричка унија.

Списак страних делегација на сахрани Јосипа Броза Тита

Сахрани Јосипа Броза Тита (1892—1980), доживотног председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и Савеза комуниста Југославије (СКЈ), маршала Југославије и врховног команданта оружаних снага СФРЈ и једног од оснивача Покрета несврстаних, 8. маја 1980. године у Београду присуствовало је 209 делегација из 128 земаља света.

Од укупно 209 делегација — 124 су биле званичне државне делегације, 9 делегација међународних организација 68 делегације политичких странака, 3 делегације ослободилачких покрета и 5 осталих делегација. На челу 124 државне делегације налазило се 38 шефова држава (краљева и председника), 5 принчева, 7 потпредседника република, 6 председника парламената, 10 председника влада, 3 потпредседника влада, 12 министара иностраних послова, 20 чланова влада и 21 државни функционер.

Организација уједињених нација је 1980. године бројала 163 земље чланице, од чега је њих 124 (76%) послало делегације на сахрану, њих 25 (15%) није послало делегације, док је њих 14 (9%) имало заједничку делегацију у оквиру делегације Британског Комонвелта. Због великог броја делегација из преко 75% земаља света сахрана Јосипа Броза Тита се сматра најпосећенијом сахраном неког државника у историји.

Списак суверених држава

Ово је азбучни списак свих држава света. Уз редне бројеве, списак садржи заставе, скраћене и пуне облике имена држава, њихов међународни статус, те листе њихових зависних и аутономних територија. Иако постоје критеријуми за утврђивање и држава и зависних територија, ипак не постоји и политичка усаглашеност око броја истих, па је тешко одговорити колико „држава“ има у свету.

Списак садржи:

195 суверених држава (193 чланица и 2 посматрача УН) са њиховим зависним и аутономним територијама, које класификујемо као:

територије са посебним облицима суверенитета, и то:

придружене зависне државе, које се налазе у придруженом и зависном односу према некој другој држави,

територије са посебним суверенитетом, који је дефинисан специјалним међународним уговорима

самоуправне зависне територије,

прекоморске територије, укључујући и слабо насељене територије, те

националне и конститутувне аутономије субјекти и подсубјекти унутар суверених држава и

друге територије, укључујући прекоморске посједе, територијалне претензије, ексклаве и спорне територије.Списак садржи и:

13 Територија са спорним статусом,

3 Спорне слабонасељене територије,

4 Микронације са одређеним међународним релацијама.

Транскеј

Транскеј је био некадашњи први (од 10) бантустан (формално република) у Јужноафричкој Републици намењен црначком домородачком становништву Коса за време апартхејда.

Транскеј је основала влада Јужноафричке Уније 1959. као аутономни бантустан (заједно са бантустаном Цискеј) за народ Коса. Транскеј је проглашен потпуно независном државом 1976, како би правно послужио као држава за милионе црначких Коса, који су на тај начин изгубили дотадашње држављанство Јужноафричке Уније.

Федерација Родезије и Њасаленда

Федерација Родезије и Њасаленда, позната и под именом Централноафричка Федерација била је полунезависна држава на југу Африке која је постојала од 1953. до 1963. године.

Председавајући Организације афричког јединства и Афричке уније
ОАЈ
АУ

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.