Опсада Солуна (611)

Опсада Солуна 611. године, а касније и Опсада Цариграда, је заправо кулминација геополитчких прилика на Балкану током VII века, изазвана врло бројним и агресивним ширењем словенских племена у времену када је Византија била заузета својим тешким и напорним кризама и борбама на истоку.

Опсада Солуна
Део [[]]
Време:611.
Место:Солун
Резултат: Византијска победа
Сукобљене стране
Јужни Словени Византија

Увод

Словени су били врло експанзивни. Њихова насеља хватају у VII веку од Црног мора па све до баварске границе, а судећи по јачини њихових чета не изгледа да су била много ретка. Године 611. Словени већ проваљују и у Истру и силно је пљачкају, а у исто време туку се и по Баварској. Друге словенске чете харају далеко и дубоко по Византији. Управо звог ове агресивне експанзије Словена, мноштво породица из дунавских, панонских и дачких области, а поименице се спомиње становништво из Ниша и Софије, се одлучило да побегне од ове најезде Словена, и избегне у Солун.[1]

Опсада Солуна

Увертира

Солунска легенда о св. Димитрију казује како се дигао огромни словенски народ разних племена, Друговића, Сагудата, Велегезита, Вајунита, Верзита и других (од којих нека, судећи по називу, нису била словенска), и како је опљачкао не само унутрашњост већ је, на чуновима, стигао и опленио и сву Тесалију, околна острва, заједно са Кикладима, сву Ахају, Епир, велик део Илирика и чак један део Азије, опустошио многе градове и покрајине и напао, најзад, и сам Солун.[1]

Опсада

Напад је ивршен и са мора и са сува. Да то није имао бити прост пљачкашки напад закључивало се у Солуну по томе што су са нападачима биле и њихове жене са пртљагом, спремне да се настане ту одмах после пада града. Као и у претходим покушајима додуше, ни овај напад није успео. Словенски бродари, сувише збијени са чуновима, тако су лоше маневрисали приликом општег јуриша на град, да су се многобројни чамци сопственом кривицом изврнули и изазвали општу забуну флоте. Сам словенски вођа, Хацон, био је заробљен и после каменован.[1]

Последице

Иако по други пут поражени при опсади Солуна, Словени ипак не напуштају план да се некако дочепају Солуна, те позивају кагана у помоћ. Каган се одазвао позиву тек након две године, али и поред бројних армија које је сакупио, укључујући и „сва племена варварска" заједно са Словенима и Бугарима, Солун је опет одолео нападима.[1]

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Ћоровић, Владимир. Историја Срба. Нови Сад: Артпринт, 2005. 35. Print.

Види још

Битка код Солуна

Појам Битка код Солуна може да се односи на:

Битка код Солуна (380) — Готи наносе пораз Римљанима

Опсада Солуна (586) — Словенска

Опсада Солуна (611) — Словенска

Опсада Солуна (617) — Словенска

Опсада Солуна (676-678) — Словенска

Пљачка Солуна (904) — Византијско-арапски ратови

Битка код Солуна (995) — Византијско-бугарски ратови

Битка код Солуна (1004) — Византијско-бугарски ратови

Битка код Солуна (1014) — Византијско-бугарски ратови

Битка код Солуна (1040) — Византијско-бугарски ратови

Друга битка код Солуна (1040) — Византијско-бугарски ратови

Пљачка Солуна (1185) — Нормани

Опсада Солуна (1224) — Латинско царство

Опсада Солуна (1264) — Епирска деспотовина

Опсада Солуна (1422—1430) — Османско освајање град

Опсада Солуна (617)

Опсаду Солуна извршили су 617. или 618. године Авари и Словени. Део је Византијско-аварских ратова. Завршена је неуспехом аварско-словенске војске.

Словенско насељавање Балканског полуострва

Словенско насељавање Балканског полуострва сматра се да се највећим делом одиграло у првим деценијама 7. века након серије ратова између Сасанидског царства (Персије) и Аварског каганата против Источног римског царства, односно Византије, која је током тих сукоба изгубила велики део територија у Египту, Леванту, Малој Азији и на Балкану. Осим сукоба за територију ови ратови имали су верску ноту јер је у основи био сукоб између зороастризма са хришћанским царством. Окосницу аварског каганата чинила су словенска племена, која су након неуспеле опсаде Цариграда у лето 626. године остала на ширем простору Балкана, претходно населивши византијске провинције јужно од Саве и Дунава, од Јадрана до Егеја па све до Црног мора. Исцрпљена ратовима, сведена на приморске делове Балкана, Византија није била у стању да води рат на два фронта и поврати изгубљене територије већ се помирила са чињеницом о успостављању Словенске паганије са којом је створила савез против Аварског каганата у Панонији. Своју главну војску усмерила је против Персије у Малој Азији. Персија је била поражена која никад више није постала озбиљан противник. У исто време, од 630. године Мухамед постаје неспоран вођа Арапа. Те године он је у триумфу ушао у Меку, коју је раније морао напуштати, и његова вера Ислам осваја нагло све веће кругове арапских племена. Данас се у стручној јавности води дебата о величини словенске сеобе, односно да ли је била масовна или мањег обима чија су ратничка племена преузела власт над руралним староседелачким становништвом које су словенизирали током два века постојања Словенске паганије или до њихове хришћанизације у другој половини 9. века. У прилог овоме иде и чињеница да су наши насељеници задржали од наших староседелаца називе за главне реке као што су Дрина (Дринус), Неретва (Наро), Морава (Маргус) и сл. Један од ретких материјалних предмета који данас подсећа на ове епске и судбоносне догађаје на нашим просторима је златни аварски појас који се чува у Музеју Срема у Сремској Митровици.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.