Операција Олуја

Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање највећег дела територије Републике Српске Крајине, непризнате државе формиране на територији новонастале независне Хрватске, која је била активна за време рата водећи политику засновану на тежњи Срба у Хрватској да остану у Југославији. Операција је званично трајала 4 дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској.[5][6][7] Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, и да за организовање тих злочина не сносе одговорност државно и војно руководство.[8]

Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је око 200.000 Срба.[9] Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да није доказана специфична геноцидна намера.[10] 4. август у Хрватској се слави као "Дан побједе и домовинске захвалности", док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости.

Операција Олуја
Део рата у Хрватској и
рата у Босни и Херцеговини
Map 49 - Croatia - Operation Oluja, 4-8 August 1995

Мапа операције Олуја
Снаге:   Хрватска   Српска Крајина   Босна и Херцеговина
Време:47. август 1995.
Место:Република Српска Крајина
Резултат:

Одлучна побједа Хрватске војске

  • Крај великих борби у рату у Хрватској
  • Већину територије Српске Крајине заузима Хрватска
  • Егзодус српских цивила
  • Дипломатске активности довеле до Ердутског споразума, крај рата

Стратешка побједа Армије РБиХ

  • Освојена Република Западна Босна
  • Крај опсаде Бихаћа
Сукобљене стране
Хрватска
Хрватска
Босна и Херцеговина
Република Босна и Херцеговина
НАТО
НАТО
Република Српска Крајина
Република Српска Крајина
Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg
Република Западна Босна
Команданти и вође
Хрватска Звонимир Червенко
Хрватска Анте Готовина
Босна и Херцеговина Атиф Дудаковић
Република Српска Крајина Миле Мркшић
Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg Фикрет Абдић
Јачина
150.000 војника ХВ, 25.000 војника 5 корпуса АРБиХ, 350 тенкова, 800 артиљеријског оруђа, 30 авиона и хеликоптера 27.000 војника СВК[1], 200 тенкова, 350 артиљеријског оруђа
Жртве и губици
174 - 196[2] погинулих војника, 1.430 рањених[3] Република Српска Крајина 742 убијених војника,
најмање 1.196 убијених цивила,
200.000[4]-250.000 избеглица (српски извори)
Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg 30.000 избеглица

Претходна дешавања

У јануару 1992. године, договор је потписан од стране председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска народна армија. Сукоб се одвијао у Крајини у којој су већину становништва чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.

Током следеће три године, хрватске војне операције у Крајини су углавном биле ограничене на проверавање способности српске одбране. Изузетак је била Операција Медачки џеп у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге сравниле три српска села у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент.

Хрватска армија је играла важнију улогу у западној БиХ и у Посавини где су се заједно са снагама босанских Хрвата борили против снага Војске Републике Српске.

Хронологија догађаја

Утицај НАТО акција

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати Олуја. Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење Стејт дипартмента, потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI - Military Professional Resources Incorporated).[11] Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима. [12]

Група грађана из Чикага, под називом „Крајинске жртве геноцида“, тужила је суду у Илиноису компанију Л-3 Комјуникејшнс јер је, како тврде, МПРИ (данас дио холдинга Л-3) обучавала и опремала хрватске снаге, као и учествовала у планирању и спровођењу акције Олуја 1995. године. [13] [14][15][16][17][18]

Пензионисани пуковник Хрватске, Анте Котромановић, је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми акције „Олуја“ помогли француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра оснивали подофицирску школа и оспособљавали официрски кадар.[19][20]

[21] [22] [23]

Брионски записник

[24] [25] [26] [27]

[28] [29][30] [31] [32] [33] [34] [35]

Операције у јулу и августу 1995.

Cro-occup-lines-1Aug95-Corps
Позиције пред почетак операције

Године 1995., војна ефективност крајишких Срба и Војске Републике Српске је значајно опала. На обе групе није утицао Београд, одбили су Милошевићеве покушаје да се заустави конфликт. Нису били способни да одржавају и обнављају залихе оружја. Морал и ефективност су били ниски, многе српске трупе су биле слабо обучаване. Такође су их разарали унутрашњи политички конфликти и лоше војно вођство.

Војска Срба у Крајини (СВК) није имала довољно војника. Било је само око 55.000 војника на располагању да чува фронт који је био дугачак 600 km у Хрватској и још 100 km уз границу са Бихаћким регионом у Босни. 16.000 од ових војника су били стационирани у Источној Славонији, што је остављало само 39.000 војника да брани остатак РСК. На основу борбеног извештаја који је Миле Мркшић, начелник Главног штаба СВК, поднео Главном штабу Војске Југославије, 26. августа 1995. године, на дан напада хрватских снага на западне делове СРК војска СВК је у тим деловима (Книнска Крајина, Лика, Банија и Кордун) имала 24.000 бораца у јединицама (на располагању је теоретски имала 36.000 војника, али су медицинско одсуство и дезертерство пре почетка напада смањили тај број); Хрватске снаге, по истом документу, имале су између 100.000 и 105.000 војника у западним деловима, док је око 30.000 војника распоређено у Славонији. С обзиром да је отприлике пола 5. корпуса АРБиХ (Бихаћ) - око 7.000 војника - било упућено на јединице СВК, те да су снаге Специјалне полиције ХР учествовале у нападу са око 3.000 војника, свеукупан број нападача на западне делове СВК био је између 110.000 - 115.000 војника.[36] Однос нападача и бранилаца је био 7:1 у корист агресора.

Насупрот српској војсци, хрватске и бошњачке армије су значајно ојачале. Имале су ново и модерније наоружање и поред тога што је на снази био ембарго на оружје. Такође су имале стратешку предност, много су биле краће линије комуникација него код Срба.

У лето 1995. године, хрватске и муслиманске снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне висококрајишке градове Гламоч, Босанско Грахово, нешто касније и Дрвар, као и доње Ливањско поље где су већинско становништво чинили Срби. Овај потез је практично пресекао линију снабдевања Срба у Хрватској и ставио град Книн у окружење са три стране. Велики број становништва са ових простора је морао да напусти своје домове и и да се исели даље у Републику Српску и СРЈ.

4. август

Дана 4. августа на православни празник Благе Марије, у 4 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само пар сати пре почетка операције „Олуја“. Овај чин је још више деморалисао Србе. У самој операцији је учествовало преко 138.500 хрватских војника и полицајаца. Иако су званично порицале умешаност у „Олуји“, америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор био потпуно одсечен. Акција је почела нападом на тзв. секторе „Север“ и „Југ“, на фронту дугом 700 km. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 km. Хрватске 4. и 7. гардијска бригада су се пробиле кроз српски фронт и убрзо заузеле Книн и већи део Далмације 5. августа.

Као велики успех првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светог Рока. Книн је већ био у окружењу, а хрватске јединице неколико километара пред градом. Срби одговарају нападима на Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин... Државна телевизија Србије је прву информацију о агресији на РСК објавила тек у 19:30 за време Дневника.

5. август

Map 49 - Croatia - Operation Oluja, 4-8 August 1995
Мапа операције Олуја

Око поднева објављена је вест: хрватске јединице ушле су у Книн. На книнској средњовјековној тврђави постављена је огромна хрватска застава. Заузета су и околна места - Врлика, Кијево, Дрниш, Житнић, Бенковац, Грачац, Ловинац, Љубово, али и Плашки, Примишље и Хрватска Дубица. До вечери је остварено 80 % планираног, а српски цивили напустили су заузета подручја преко Срба и Двора. Срби одговарају ракетним нападима из Босне на Жупању, из источне Славоније на Осијек, Винковце, Нуштар, с Кордуна на Карловац, а из источне Херцеговине на дубровачко подручје.

6. август

До 6. августа, Прва хрватска гардијска бригада је пробила територију око града Слуња (северно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са снагама Армије Републике БиХ на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глини и код Петриње (јужно од Сиска).

Хрватске снаге спојиле су се с Хрватским вијећем одбране (војском босанских Хрвата) и Петим корпусом Армије РБиХ на граници са БиХ, на реци Корани код Тржачких Раштела. Тиме је пресечен стратешки правац српског снабдевања Книн-Бихаћ. Послеподне у Книн долази и председник Хрватске Фрањо Туђман.

Крајина је поражена. Пали су Обровац, Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Глина... Снаге Војске РСК су трећег дана акције „Олуја“ у расулу: 21. кордунашки корпус, који се предао 8. августа, био је у окружењу, а 15. лички и 39. банијски корпус пред разбијањем.

У недељу ујутро Хрватска војска је ушла у Петрињу, а око 23 сата у Глину [37].

7. август

Последњег дана „Олује“ пали су и Турањ и Тушиловић, па Војнић и Топуско, Горњи и Доњи Лапац... У 18 сати хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је да је акција „Олуја“ завршена с војног аспекта, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих дивизија српске војске су се предале у року од следећих пар дана.

Последице операције

Oluja traktor
Српске избеглице из Крајине

Након операције РСК више не постоји. Већина Срба - преко 250.000 људи - је била протерана.

У операцији „Олуја“ учествовало је 138.500 припадника Хрватске војске, МУП и Хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника. Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. Власти у Србији, чији су медији тада готово потпуно игнорисали пад Крајине, избегличке колоне упућивале су у центре у унутрашњости земље, укључујући и покрајину Косово и Метохију у којој већину чине косовски Албанци.

Након акције „Олуја“, хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине. Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, али и хрватским избеглицама из тог подручја. Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и рушењем празних српских кућа. После завршетка акције вршени су злочини над преосталим српским становништвом [37].

Командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 % уништених кућа.[38]

Према неким подацима (прецизних података још увек нема), у акцији хрватске војске „Олуја“ нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила.[39] Тај одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције „Олуја“ починиле злочине над српским становништвом. Спаљено је преко 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и разорене [37].

Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Дана 11. августа, Хрватско Министарство Здравља је издало званичне податке жртава са хрватске стране: 174 мртвих и 1.430 рањених. 726[40] војника је погинуло са српске стране.

Током 2013. године у Србији је живело 42.000 Срба из Хрватске са статусом избеглице.[41]

Повратак српског становништва после 2000. године и почетка нормализације односа између Београда и Загреба тече споро и са скромним резултатима. Углавном се, у одређеном броју, враћа старије становништво.

У наредним годинама Хрватска је покушала да у ове области насели хрватско становништво. У томе и није успела, па су територијалне области од великог геополитичког значаја углавном остале ненастањене, економски и инфраструктурно девастиране.

Ратни злочини и етничко чишћење

Међународни кривични Суд за бившу Југославију (Хашки Трибунал) је за операцију "Олуја" подигао оптужнице још 2004. године против хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача. Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за суделовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након „Олује“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине.[42] Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва [43]

Жалбено је веће од петорице чланова разматрало је првостепену пресуду. Дана 16. новембра 2012. генерали Маркач и Готовина ослобођени су свих оптужби и пуштени на слободу другостепеном (правоснажном) пресудом којом је првостепена осуђујућа пресуда окарактерисана као неразумна.[44] Током операције, убијено је око 2.650 цивила, а преко 300.000 је избегло.[45] Српско становништво је убијано систематски, њихови домови су пљачкани а затим паљени, како би се избрисао траг о њиховом постојању на овим просторима.[46][47][48][49][50][51]

Јавно критикујући етничко чишћење, амерички војни планери су помогли Хрватској да изведе највеће етничко чишћење током тог рата. Пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд, заменик команданта НАТО-а, потврдио је да су САД помагале при осмишљавању и спровођењу тог плана.[52]

Канадски официр из састава УН је идентификовао албанског сепаратистичког лидера Агима Чекуа, одговорног за масакр над Србима. Ема Бонино, Европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избеглица која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншка федерација за људска права саопштила је 21. августа 1995. године у Бечу да у Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба.[53]

Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини над цивилима који би могли бити дела извршења геноцида, као што су убиства припадника колоне избеглица, убиства у заштићеној зони УН-а, убиства и злостављања Срба који су остали у Крајини; али да није доказана специфична геноцидна намера.[54] У пресуди је поменуто да је егзодус Срба био очекиван, чак и пожељан, као и да је планирање операције у одређеној мери било засновано на њему.[55]

Референце

  1. ^ Секулич, Милисав. Книн је пао у Београду. — Bad Vilbel: Nidda Verlag GmbH, 2000. — С. 37
  2. ^ Davor Marjan Oluja. — Zagreb, 2007. — P. 137
  3. ^ „Operation Storm marked in Croatia”. B92.net. Приступљено 10. 9. 2011.
  4. ^ „News - In focus - Operation Storm marked in Croatia”. B92. Приступљено 10. 9. 2011.
  5. ^ Петковић, М (16. 4. 2011). „Олуја је Туђманов злочиначки подухват”. Blic. Приступљено 11. 8. 2011.
  6. ^ „Tema dana : Tuđman predvodio zločinački poduhvat : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 11. 1. 2012.
  7. ^ Tanjug. „Tema dana : Svetski mediji: Presuda Gotovini osuda čitavog rukovodstva : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 11. 1. 2012.
  8. ^ „Appeals Judgement for Ante Gotovina and Mladen Markač” (PDF). Хашки трибунал. 16. 11. 2012.
  9. ^ „Na danasnji dan - Dogodilo se danas - Novine Toronto”. Novine.ca. Приступљено 10. 9. 2011.
  10. ^ ICJ & 3 February 2015, стр. 4
  11. ^ Smith, Eugene B. (зима, 2002). „The new condottieri and US policy: The Privatization of Conflict and its implications”. Parameters. United States Army War College: 5—6. Приступљено 13. 4. 2008. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  12. ^ Lazanski, Miroslav. „Svet : Srbi tuže američke generale : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  13. ^ „Vesti online / Vesti / Svet / Galbrajt: Tužiti Amerikance za "Oluju" besmislica”. Vesti-online.com. Приступљено 31. 1. 2012.
  14. ^ Tanjug. „Svet : Galbrajt: SAD nisu dale zeleno svetlo za Oluju : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  15. ^ Autor: Tomislav Krasnec (20. 8. 2010). „Peter Galbraith: Srpska tužba nema šanse na sudu”. Jutarnji.hr. Приступљено 31. 1. 2012.
  16. ^ Beta (19. 8. 2010). „Najnovije vesti : Štampa: Tužba protiv američke firme zbog „Oluje” : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  17. ^ Lopušina, M. (19. 10. 2011). „Prihvaćena tužba Srba iz Čikaga protiv MPRI | Aktuelno”. Novosti.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  18. ^ „Vesti - SAD: Prihvaćena tužba za "Oluju". B92. 3. 9. 2011. Приступљено 31. 1. 2012.
  19. ^ „Blic Online | Amerikanci i Francuzi pripremali "Oluju" sa hrvatskom vojskom”. Blic.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  20. ^ Autor: Portal Jutarnji.hr (15. 4. 2011). „Presuda u Haagu: Ante Kotromanović - Jesu li Amerikanci i Francuzi isto dio zajedničkog zločinačkog pothvata?”. Jutarnji.hr. Приступљено 31. 1. 2012.
  21. ^ „Press Online :: Granić: Oluja je izvedena u saradnji sa SAD” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  22. ^ „Amerikance najviše zanimali ratni zločini u Hrvatskoj, Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. 30. 11. 2010. Приступљено 31. 1. 2012.
  23. ^ „The Invasion of Serbian Krajina”. Emperors-clothes.com. Приступљено 31. 1. 2012.
  24. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 1. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  25. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 2. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  26. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 3. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  27. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 4. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  28. ^ „Свет : Брионски записник у Хаг долетео са Галбрајтом : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  29. ^ „Region : Brijunski transkripti, glavni dokaz Haškog tribunala : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  30. ^ Beta (30. 8. 2010). „Hronika : Tužilac: Uklanjanje Srba cilj Oluje, Tuđmana i optuženih : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  31. ^ Marić, Boro. „Tema dana : Vojna akcija uz prećutnu podršku : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  32. ^ Tanjug. „Vesti dana : Hag: Krivica hrvatskog vrha za progon Srba : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  33. ^ „Region : Mesić: Tuđman znao da se srpska sela pale u tri smene : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012.
  34. ^ „Obrana: Oslobodite Markača, na Brijunima nije dogovoren zločin, Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. 20. 1. 2012. Приступљено 31. 1. 2012.
  35. ^ „Temelj za presudu krivotvoreni transkripti , Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. Приступљено 31. 1. 2012.
  36. ^ Republika Srpska Krajina. Glavni štab Srpske Vojske. Str.po. 30-1/33. 26. avgust. 1995. Na Glavni štab Vojske Jugoslavije (dostupno na stranicama ICTY)
  37. 37,0 37,1 37,2 „B92 specijal: 10 godina od ''Oluje'' nad Krajinom”. B92.net. Приступљено 11. 1. 2012.
  38. ^ „РТС :: Годишњица „Олује (на језику: (на језику: српски)). Rts.rs. Приступљено 11. 1. 2012.
  39. ^ „Blic Online | Porodice organizuju parastos za Srbe ubijene u akciji Oluja”. Blic.rs. Приступљено 11. 1. 2012.
  40. ^ Операция "Олуя" - падение Сербской Краины Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 20, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 1. 4. 2013.
  41. ^ Удбаш им важнији и од 42000 Срба („Вечерње новости“, 31. август 2013.)
  42. ^ „Gotovinin Doprinos Udruženom Zločinačkom Poduhvatu | Sense Agency | Vest”. SENSE Agency. Приступљено 10. 9. 2011.
  43. ^ „Међународни кривични суд за бившу Југославију: Саопштење пресуде Готовини, Маркачу и Чермаку”. Icty.org. Приступљено 10. 9. 2011.
  44. ^ ввв.вецерњи.хр, Хашки суд ослободио Готовину и Маркача! Генерали слободни !, 16. новембар 2012, приступљено 14. децембар 2012.
  45. ^ „РТС: Помен жртвама „Олује (на језику: (на језику: српски)). Rts.rs. Приступљено 10. 9. 2011.
  46. ^ Kovačević, M. „Đakomo Skoti: Svirepo ubijanje Srba | Aktuelno”. Novosti.rs. Приступљено 10. 9. 2011.
  47. ^ „Region : U granatiranju Knina ubijena i balerina : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012.
  48. ^ Beta (17. 4. 2008). „Najnovije Vesti : Zvaničnik Un: Ceo Knin Bio Meta Granata, Ubijani Civili : Politika”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012.
  49. ^ Tanjug (23. 6. 2009). „Najnovije Vesti : Mrkšić: Progon Srba Bio Cilj Napada Na Knin : Politika”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012.
  50. ^ „Politika : Kiša granata kao psihološko sredstvo : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012.
  51. ^ Tanjug. „Najnovije vesti : U Tribunalu završeno suđenje hrvatskim generalima : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012.
  52. ^ „Pregled Štampe”. glassrbije.org. Приступљено 31. 1. 2012.
  53. ^ http://www.krajinaforce.com/dokumenti/hrvatska_oluja_srpski_egzodus.pdf
  54. ^ ICJ & 3 February 2015
  55. ^ ICJ & 3 February 2015

Литература

  • Скоти, Ђакомо (2010). Хрватска операција Олуја: „ослобађање“ Крајине и етничко чишћење Срба (на језику: (на језику: српски)). Београд: Откровење. стр. 282стр. ISBN 978-86-83353-66-8.
  • Military Operation Storm and it's Aftermath : report (на језику: (на језику: енглески)). Zagreb (2001): Croatian Helsinki Committee for Human Rights. стр. 310стр. ISBN 978-953-96343-9-9.
  • „Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Croatia v. Serbia)” (PDF) (на језику: (на језику: енглески)). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 13. 12. 2016. Приступљено 4. 9. 2015.

Literatura

Спољашње везе

Јанко Бобетко

Јанко Бобетко (Црнац, код Сиска, 10. јануара 1919 — Загреб, 29. априла 2003), био је генерал-потпуковник ЈНА, генерал армије Хрватске војске и начелник главног штаба Хрватске војске од 1992. до 1995. године.

Јуан Макгрегор

Јуан Макгрегор (енгл. Ewan McGregor 31. марта 1971, Перту (Шкотска)) је шкотски глумац и редитељ, познат у свету због својих различитих филмских улога, укључујући независне драме, научно-фантастичне епове и мјузикле.

Баљци (Ружић)

Баљци су насељено мјесто у општини Ружић, Далмација, Република Хрватска.

Врбник (Бискупија)

Врбник је насељено мјесто код Книна у општини Бискупија, Шибенско-книнска жупанија, северна Далмација, Република Хрватска.

Далмација

Далмација је историјско-географски регион на источној обали Јадранског мора, у Хрватској, која се протеже од острва Раб на североистоку до улаза у Бококоторски залив на југоистоку. Ширина Далматинске Загоре, залеђа Далмације, је у распону од 50 km на северу, али се на југу ширина смањује на неколико километара.

Далмација је подељена у четири жупаније, а најважнији градови региона су Задар, Шибеник, Сплит и Дубровник. Остали већи градови у Далмацији су Биоград на Мору, Каштела, Сињ, Солин, Омиш, Книн, Метковић, Макарска, Трогир, Плоче, Триљ и Имотски.

Највећа далматинска острва су Дуги Оток, Угљан, Пашман, Брач, Хвар, Корчула, Вис, Ластово и Мљет. Највеће планине Далмације су Динара, Мосор, Свилаја, Биоково, Мосећ и Козјак. Реке Далмације су Зрмања, Крка, Цетина и Неретва. У Далмацији се налази неколико националних паркова: крашки кањон Пакленица, Корнатски архипелаг, слапови Крке и острво у острву на Мљету.

Корпус специјалних јединица

Корпус специјалних јединица је био корпус у саставу Српске војске Крајине. Он је био створен у љето 1995. као оперативно-тактичка резерва Главног штаба СВК, по наређењу главнокомандујућег генерала Милета Мркшића. Овај корпус решавао је питање резерве у крајишкој војсци и морао је бранити угрожени положаји. Дјелови опреме и борбених средстава КСЈ је добио из СРЈ. У састав овог Корпуса били су мобилисани војни обавезници из Републике Српске Крајине, који су се налазили у Савезној Републици Југославији. Војна полиција Војске Југославије их је хапсила и слала у Крајину. У СРЈ је мобилисано око 5.000 обвезника са подручја РСК. Командант Корпуса је био генерал Милорад Ступар, а начелник Штаба је био пуковник Велимир Бајат.

Масакр у Вариводама

Масакр у Вариводама је ратни злочин који су починили припадници Хрватске војске (ХВ) и хрватске полиције 28. 9. 1995. године у селу Вариводе, крај Кистања, у Шибенско-книнској жупанији, током рата у Хрватској. Убијено је девет српских цивила, старијих особа старости између 60 и 85 година, иако је операција Олуја била завршена месец и по пре тога и више није било ратних дејстава. Шесторо бивших војника ХВ-а нашло се на суду због злочина у селу, али су ослобођени због недостатка доказа. Ипак, 2012. године Врховни суд Републике Хрватске пресудом је закључио да је војска Хрватске крива за убиства и овај догађај оценио као "чин тероризма". 2013. године, жупанијски суд у Книну својом пресудом је одредио да Влада Републике Хрватске мора исплатити одштету породицама особа које су убијене.

Мајка Србија

Мајка Србија, Српска мајка или Мајка свих Срба, национална је персонификација Србије, националне државе Срба. Кориштена је као метафоричка мајка свих Срба. Српски национални митови и пјесме стално дозивају Мајку Србију.Територије насељене Србима изван Србије могу бити представљене као дјеца Мајке Србије. Србија може да се опише као ћерка Мајке Србије, заједно са осталим српским територијама, као у пјесми Драгослава Кнежевића Српско јато: „Млађа сестра од старије Црне Горе и Србије. И у миру и у рату Крајина ће српском јату”.

Награда Емпајер за најбољег новајлију

Награда Емпајер за најбољег новајлију једна је од Награда Емпајер коју сваке године додељује британски филмски часопис Емпајер најбољем новом глумицу или режисеру из претходне године. Ово је једна од шест текућих награда које се додељују од прве доделе 1996. године (укључујћи награде за најбољи филм, најбољи британски филм, најбољу глумицу, најбољег глумца и најбољег режисера). Победника сваке године бирају читаоци часописа.

Народна одбрана Западне Босне

Народна одбрана Западне Босне (НОЗБ) је била оружана сила Западне Босне током рата у Босни и Херцеговини.

Настала са стварањем Аутономне Покрајине Западне Босне 1993. године, која је 1995. године промјенила назив у Република Западна Босна. Након војног пораза од стране Армије Републике Босне и Херцеговине, Народна одбрана је расформирана.

Односи Србије и Хрватске

Односи Србије и Хрватске су инострани односи Републике Србије и Републике Хрватске.

Након распада Југославије и потписивања Дејтонског и Ердутског споразума, Хрватска и Србија су успоставиле дипломатске односе 9. септембра 1996. Србија има амбасаду у Загребу и конзулате у Вуковару и Ријеци, а Хрватска има амбасаду у Београду и конзулат у Суботици. Деле заједничку државну границу у дужини од 241 km.

Операција Јужни потез

Операција „Јужни потез” била је посљедња офанзива Хрватске војске (ХВ) и Хрватског вијећа одбране (ХВО) у рату у Босни и Херцеговини. Операција се одвијала од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције је било пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) чије су позиције око града Кључа, заузете током операција „Операција Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске (ВРС). Циљеви операције „Јужни потез” су укључивали заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило ХВ и ХВО да директно угрозе Бања Луку. Коначно, офанзива је за циљ такође имала заузимање хидроелектране Бочац, посљедњег значајног извора електричне енергије под контролом ВРС у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге ХВ и ХВО биле су под командом генерал-мајора ХВ Анте Готовине.

Офанзива се одвијала истовремено са операцијом Армије РБиХ „Сана '95”, и допринијела је приморавању руководства Републике Српске на озбиљне мировне преговоре. Примирје је широм земље ступило на снагу 12. октобра, дан након што је офанзива окончана, а ускоро су услиједили преговори који су довели до Дејтонског мировног споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.

Операција Бљесак

Операција Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је "Бљесак" трајао.

Рат у Хрватској

Рат у Хрватској је био војни сукоб на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске, узрокован изласком Хрватске из састава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Рат се на почетку водио између Југословенске народне армије, крајишких Срба и припадника хрватског Министарства унутрашњих послова. Руководство Југославије је помоћу савезне армије покушало да Хрватску задржи у саставу федерације. За вријеме распада заједничке државе на територији Хрватске која је била насељена Србима проглашена је краткотрајна међународно непризната држава — Република Српска Крајина. Хрватска је то сматрала покушајем да се територија Хрватске укључи у састав Србије. Тада је почела борба између Хрватске војске и Српске војске Крајине. Споразум о прекиду ватре је потписан 1992. године, што је праћено признањем Хрватске као суверене државе. На територију Хрватске су уведене Мировне снаге ОУН, због чега је оружани сукоб успорен. Хрватска војска је 1995. године спровела двије велике офанзивне операције, што је довело до заузимања великог дела територије Српске Крајине. Рат је завршен Ердутским и Дејтонским споразумом, према којима је Источна Славонија, Барања и Западни Срем у састав Хрватске ушла 1998. године. Сукоб је праћен међусобним етничким чишћењем и српског и хрватског становништва.

Као резултат рата, Хрватска је стекла независност и остварила свој територијални интегритет. Током оружаних дејстава, многа села и градови су уништени или озбиљно оштећени. Штета нанесена националној економији Хрватске ратним дејствима се процјењује на 37 милијарди долара. Током рата је погинуло укупно 20 хиљада људи. Велики број хрватски избјеглица је протјеран са територије под контролом Срба од 1991. до 1992. године. Истовремено, према извјештајима Комесаријата за избјеглице ОУН, до 1993. године 251.000 Срба је протјерано са територије под контролом Хрвата. Још један велики талас српских избјеглица (око 230.000 људи) забиљежен је 1995. године послије хрватске операције Олуја. Након рата у Хрватску се вратило 115.000 српских избјеглица.

У Хрватској се за оружани сукоб користи термин „Домовински рат” (Отаџбински рат), али је чест и термин „Великосрпска агресија”. У српској литератури овај сукоб се најчешће назива „Рат у Хрватској” или рјеђе „Рат у Крајини”.

САО Западна Славонија

САО Западна Славонија (Српска аутономна област Западна Славонија) је била српски самопроглашени ентитет унутар СР Хрватске. Створена је 12. августа 1991. и касније је укључена у састав Републике Српске Крајине.

САО Книнска Крајина

САО Книнска Крајина (Српска аутономна област Книнска Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област у СР Хрватској. Створена је 1990. и касније је названа само САО Крајина. САО Крајина је по проглашењу независности Хрватске, заједно са СО Славонија, Барања и Западни Срем, формирала Републику Српску Крајину

САО Крајина

САО Крајина (Српска аутономна област Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област унутар СР Хрватске. Постојала је у периоду од 1990. до 1991. када је укључена у Републику Српску Крајину. САО Крајина је била главни део Републике Српске Крајине.

Српско културно друштво Просвјета

Српско културно друштво „Просвјета“ (скраћено: СКД „Просвјета") је централна културна, просветна и научна установа Срба у Хрватској, с циљем очувања и развијања националног идентитета.

У својој делатности Просвјета се руководи принципима мултикултуралности и интеркултуралности, те властите културне самосвести. У складу са својим разумевањем националног идентитета Срба у Републици Хрватској, Просвјета афирмише његове вредности на двојак начин: као део хрватске културе и као део културе српског народа у целини.

Шапоња

Шапоња је српско презиме које је било распрострањено највише у области Северна Далмација, односно насељеним местима Добропољци, Бенковац, Вукшић, Коларина, Смилчић, Мирање, Горње Церање, а у деценијама након Другог светског рата изражена је и њихова миграција у хрватске градове, пре свих Задар и Ријеку. Слава им је Свети Стефан, Свети Василије Велики или Свети Јован. У 20. веку највише Шапоња рођено је у селу Добропољци, у севернодалматинској области Буковица, у којем их је 1953. године било 164, односно 22% становништва. Шапоње из Добропољацa славе Светог Василија Великог. Осим у Северној Далмацији, Шапоња је, у знатнијем броју, било и у области Банија, у селу Мала Паукова, у којем их је 1950-их било 60. У Хрватској је средином прошлог века било око 400 Шапоња, а данас их је мање од 200. Данас Шапоња у Хрватској највише има у градовима Задар и Ријека. Овакви подаци последица су хрватске војне акције, под називом Операција Олуја, током које су Срби протерани са бенковачког подручја.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.