Операција Јужни потез

Операција „Јужни потез” била је посљедња офанзива Хрватске војске (ХВ) и Хрватског вијећа одбране (ХВО) у рату у Босни и Херцеговини. Операција се одвијала од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције је било пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) чије су позиције око града Кључа, заузете током операција „Операција Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске (ВРС). Циљеви операције „Јужни потез” су укључивали заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило ХВ и ХВО да директно угрозе Бања Луку. Коначно, офанзива је за циљ такође имала заузимање хидроелектране Бочац, посљедњег значајног извора електричне енергије под контролом ВРС у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге ХВ и ХВО биле су под командом генерал-мајора ХВ Анте Готовине.

Офанзива се одвијала истовремено са операцијом Армије РБиХ „Сана '95”, и допринијела је приморавању руководства Републике Српске на озбиљне мировне преговоре. Примирје је широм земље ступило на снагу 12. октобра, дан након што је офанзива окончана, а ускоро су услиједили преговори који су довели до Дејтонског мировног споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.

Операција Јужни потез
Део Рата у Босни и Херцеговини

Циљеви операције „Јужни потез” (Red pog.svg) на мапи Босне и Херцеговине
Време:8.11. октобар 1995.
Место:Западна Босне и Херцеговине
Резултат:

Побједа Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране

  • Мркоњић Град заузет
  • Бања Лука угрожена
Сукобљене стране
Хрватска Хрватска војска
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватско вијеће одбране
Република Српска Војска Републике Српске
Команданти и вође
Хрватска Анте Готовина Република Српска Миленко Лазић
Јачина
11.000—12.000 војника[1] 5.500 војника
Жртве и губици
Хрватска Хрватска Република Херцег-Босна 42 војника Република Српска 224 војника
3 припадника МУП
137 цивила[2]

Увод

До 1995. године, АРБиХ и ХВО су се развиле у боље организоване снаге употребљавајући упоредо велики број артиљеријских оруђа и добрих дефанзивних утврђења. ВРС није била у стању да пробије њихову одбрану чак и када њене снаге користе звучну војну тактику, нпр. у бици за Орашје у мају и јуну 1995.[3] Након освајања већег дијела Републике Српске Крајине у операцији „Олуја” у августу 1995, ХВ се фокусира на запад Босне и Херцеговине. Разлог је жеља за стварањем безбједне зоне дуж границе Хрватске и Босне и Херцеговине, упостављањем Хрватске као регионалне силе добијањем заслуга код Запада за привођење крају рата у БиХ. Влада Републике Босне и Херцеговине је поздравила овај потез као допринос њеном циљу успостављања контроле над западном Босном и градом Бањом Луком, главним градом Републике Српске.[4]

Крајем августа 1995, НАТО је започео бомбардовање Републике Српске. Ова кампања је покренута као одговор на други масакр на Маркалама 28. августа, који је изведен након масакр у Сребреници.[5] Ваздушни напади су почели 30. августа, у почетку циљајући противваздушну одбрану ВРС и упадљиве мете у близини Сарајева. Кампања је накратко прекинута 1. септембра, након чега је њен обим повећан циљајући артиљерију и складишта у околина градова.[6] Бомбардовање је настављено 5. септембра, а њен обим је повећан на противваздушну одбрану у близини Бање Луке, до 9. септембра НАТО је исцрпио свој списак циљева у близини Сарајева. Дана 13. септембра, руководство Републике Српске је прихватило захтијев НАТО-а за успостављањем зоне искључења око Сарајева и кампања је прекинута.[7]

Након релативног затишја у борбама на западу Босне, ХВ, ХВО и АРБиХ су покренули заједничку офанзиву против ВРС.[7] ХВ и ХВО компоненте офанзиве, под кодним називом операција Маестрал 2, покренуте су 8. септембра са циљем освајања Јајца, Шипова и Дрвара.[8] Седми корпус АРБиХ напредовао је десно од ХВ и ХВО према Доњем Вакуфу.[9] Како се операција Маестрал 2 приближавала својим циљевима, 5. корпус АРБиХ покренуо је операцију Сана у близини Бихаћа, са циљем одбацивања ВРС источно од ријеке Сане.[10] АРБиХ је постигла значајне територијалне добитке, напредујући 70 km од Кључа,[9] приближавајући се Санском Мосту и Новом Граду 18—19. септембра, прије него што је напредовање заустављено знајаним појачањем ВРС.[11] Контраофанзива ВРС је покренута у ноћи 23/24. септембра из Новог Града, Санског Моста и Мркоњић Града постепено гурајући 5. корпус назад према Босанској Крупи и Кључу, упркос постепеном појачању које је стизало од 7. корпуса АРБиХ.[12] ВРС је пришла на 1000 m од Кључа 6. октобра и контрола АРБиХ над градом је доведена у питање. Као одговор, АРБиХ је затражила помоћ ХВ и ХВО.[1]

Састав и јачина задејствованих јединица

Прије ове акције одиграла се операција Маестрал, у којој су окупирани Јајце, Шипово и Дрвар од стране ХВ и ХВО-а, те Босански Петровац, Босанска Крупа, Кључ и Доњи Вакуф (тада Србобран) од стране Армије РБиХ. У Шипову је у септембру 1995. успостављена команда и испланирана операција Јужни потез. У акцији су учествовале сљедеће хрватске војне јединице:

  • 4. гардијска бригада Хрватске војске, под командом генерала Дамира Крстичевића;
  • 7. гардијска бригада Хрватске војске, под командом генерала Ивана Кораде;
  • 1. хрватски гардијски здруг, под командом генерала Миљенка Филиповића;
  • 1. гардијска бригада ХВО, под командом Антуна Лубурића;
  • 2. гардијска бригада ХВО, под командом генерала Станка Сопте Баје;
  • 3. гардијска бригада ХВО, под командом Илије Накића;
  • специјална јединица МУП-а Херцег-Босне, под командом Златана Мије Јелића;
  • 60. гардијско десантна јединица ХВО, под командом пуковника Давора Додига;
  • 22. диверзанстски одред ХВО, под командом пуковника Предрага Мандића Лије;
  • 126. домобранска пуковнија, под командом пуковника Анте Подруга;
  • извиђачко-диверзантска јединица главне команде Хрватске војске, под командом Ивице Декалића и
  • оперативна група Исток.

На српској страни, одбрану су чиниле бригаде 30. пјешадијске дивизије, једна мјешовита бригада из Оперативне групе 2. и дијелови првог оклопног батаљона Прве оклопне бригаде. Десно од Мркоњић Града и планине Лисина, одбрану је држала Трећа српска бригада (мјешовит састав). Директно испред Мркоњић Града налазила се 11. Мркоњићка лпбр. Њен лијеви бок штитила је 7. Купрешка моторизована бригада. У резерви је била Прва шиповачка лака бригада. Одбраном је командовао пуковник Миленко Лазић.[1]

Читаву операцију је водио хрватски генерал Анте Готовина, који је касније оптужен за ратне злочине током операција Олуја.[13]

Постоје докази да је у планирању и спровођењу читаве акције учествовало и америчко руководство, на челу са Ричардом Холбруком, који је тада био високи амерички изасланик за Балкан у администрацији Била Клинтона. О томе је касније сведочило и неколико хрватских официра, међу којима и Анте Котромановић. Циљ је био да се изврши притисак на Србију, ради потписивања Дејтонског мировног споразума.[13]

Авиони НАТО-а су у наведеном периоду бомбардовали положаје српске војске, у координацији са нападима хрватских снага на њихове положаје. При томе су уништавани и репетитори, предајници и друга средства комуникације.

Акција

Južni potez
Хрватска војска у Мркоњић Граду

Операција Јужни потез је почела ујутро 8. октобра 1995. године топовском и тенковском ватром по положајима Војске Републике Српске. Циљ је био да се заузму повољнији тактички положаји, а једини напредак су оствариле 1. гардијска бригада и 126. домовинска пуковнија. Узрок томе је било лоше време и изузетно снажан отпор српских снага .

Другог дана је напад одложен због густе магле, а отпочет је артиљеријском ватром и ракетним нападом из два хеликоптера Ми-24. Поново је пружен јак отпор, поготово у рејону села Лисковица, Бјелајце и Шеховци где је деловала 7. гардијска бригада. Тек крајем дана су постигнути значајнији помаци.

Команда српске војске је одлучила да се повуче и концентрише снаге око Бање Луке, тако да је отпор бивао све слабији и хрватске снаге су ушле у град 10. октобра.[13] Борбе су завршене у ноћи између 11. и 12. октобра, када су хрватске снаге прешле у одбрамбену тактику.

Командант оперативне групе која је заузела Мркоњић Град је био генерал Жељко Гласновић Глава. Операцију је водио штаб у коме су били генерали Дамир Крстичевић, Анте Готовина, Рахим Адеми, Љубо Ћесић Ројс и др.[14]

Злочини

MG razaranje
Ратна разарања

Иако је првобитно планирано да се читава операција заврши до 10. октобра, приликом заузимања града погинуо је хрватски бригадир Андрија Матијаш Паук, и то од пријатељске ватре.[15] У знак одмазде, хрватски војници су одлучили да крену у безобзирну освету над цивилима и ратним заробљеницима.[13]

На подручју општине Мркоњић Град је почетком априла 1996. пронађена масовна гробница са 181 жртвом.[16] Обдукцију лешева су урадили патолози Војномедицинске академије из Београда под вођством доктора Зорана Станковића, а уз надзор представника бројних међународних организација. Испитивања су показала да су жртве били војници и цивили, а да су убијани тупим предметима, ножевима и из ватреног оружја.[13]

Укупно су током окупације општине Мркоњић Град убијена 364 лица, од тога:

  • 224 војника Војске Републике Српске (од тога у масовној гробници пронађено 131 тијело),
  • 3 припадника МУП-а Републике Српске (сва 3 пронађена у масовној гробници), и
  • 137 цивила (од тога у масовној гробници пронађена 42 тијела; још је у масовној гробници пронађено и 5 НН тијела).[2]

Према подацима општинске Комисије за ратну штету, хрватске трупе су запалиле и порушиле 3.644 куће, око 700 станова, а 6.017 стамбених објеката је оштећено. Уништени су целокупан сточни фонд, готово сви фабрички погони и опљачкане машине из фирми на подручју општине. Укупна ратна штета је процењена на преко 650 милиона марака.[14]

За ове злочине су покренуте бројне оптужнице пред домаћим и међународним судовима, а некима од осумњичених се судило и у одсуству. Планирана је и тужба општине Мркоњић Град против Републике Хрватске, у циљу надокнаде ратне штете.[14]

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 CIA 2002, стр. 390.
  2. 2,0 2,1 Агресија Републике Хрватске на Републику Српску – окупација општине Мркоњић Град, септембар 1995 – фебруар 1996.
  3. ^ CIA 2002, стр. 299.
  4. ^ CIA 2002, стр. 376–377.
  5. ^ CIA 2002, стр. 377.
  6. ^ Ripley 1999, стр. 133.
  7. 7,0 7,1 CIA 2002, стр. 379.
  8. ^ CIA 2002, стр. 380.
  9. 9,0 9,1 CIA 2002, стр. 382.
  10. ^ CIA 2002, стр. 381–382.
  11. ^ CIA 2002, стр. 383.
  12. ^ CIA 2002, стр. 389.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 Šoštarić & 12 November 2003.
  14. 14,0 14,1 14,2 „Тужба за наплату ратне штете”. Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2007. Приступљено 15. 11. 2007.
  15. ^ Andrija Matijaš Pauk izvukao je tenkove na Dinaru, na 1800 metara visine. To je šokiralo srpske oficire
  16. ^ „Глас јавности”. Архивирано из оригинала на датум 08. 06. 2009. Приступљено 15. 11. 2007.

Литература

Војска Републике Српске

Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске. Основана је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно насљеђе и индентитет Војске Републике Српске његује Трећи пјешадијски (Република Српска) пук.Крсна слава ВРС био је Видовдан, док се 12. мај прославља као Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука.

Историја Мркоњић Града

Мркоњић Град је општина у југозападном дијелу Републике Српске, односно у западном дијелу БиХ. С обзиром на повољан геостратегијски положај и велико рудно и шумско богатство, овај крај се одликује бурном и живописном историјом.

Хрватско вијеће одбране

Хрватско вијеће одбране (ХВО; хрв. Hrvatsko vijeće obrane, HVO) било је оружана формација босанскохерцеговачких Хрвата, која је постојала током рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године. Основали су је 8. априла 1992. чланови Хрватске демократске заједнице. Представљала је оружану силу Хрватске Републике Херцег-Босне за вријеме рата у БиХ, као и Хрватске одбрамбене снаге, и бранила је хрватске интересе на простору бивше Југославије. Велику подршку пружала јој је Хрватска војска, а сматра се једном од најбројнијих и најефикаснијих хрватских војних формација на простору бивше Југославије.

Хрватски народ у Босни и Херцеговини први се организовао политички и војно. Та његова организација имала је за основ настојање да се одржи као конститутиван и суверен народ у Босни и Херцеговини. У редовима хрватских војних јединица почетком рата у Босни и Херцеговини са Хрватима су се борили и Муслимани. Хрватске одбрамбене снаге оснивају се 3. децембра 1991, а Хрватско вијеће одбране формира се 8. априла 1992. године, као врховно тело одбране хрватског народа у Босни и Херцеговини .

ХВО је контролисао западну и централну Херцеговину те велики део средње Босне (све осим Јајца). Једини већи губитак, за Хрвате, био је пад већине Босанске Посавине (није пало само Орашје) јер је та историјска и географска микрорегија била једно од најбогатијих подручја у БиХ. На том подручју, Хрвати су били већина и према попису становништва из 1991. године било их је 131.542.

Крајем октобра 1992. године избија Муслиманско-хрватски сукоб, у којем Муслимани отворено нападају своје дојучерашње савезнике Хрвате. Армија Републике Босне и Херцеговине у четири офанзиве заузела је велик део простора који су били под контролом Хрватског вијећа одбране, готово целу северну и средњу Босну (осим Новог Травника, Витеза, Бусоваче, Кисељака, Крешева, Жепча и ширег подручја око тих градова, Усоре, дела травничке општине, дела завидовићке општине, и дела варешке општине) и део Херцеговине: Коњиц, Јабланицу те источне и северне делове мостарске општине.

Муслиманско-хрватски сукоб је ескалирао током 1993. године, а слаби почетком 1994. године, када политичко-дипломатски преговори између две зараћене стране постају све јачи и значајнији. У марту 1994. године, у Вашингтону је потписано примирје између Хрвата и Бошњака, а њихове територије су уједињене у Федерацију БиХ.

Након потписивања Вашингтонског споразума, ХВО је заједно са Хрватском војском, а у неким акцијама и са Армијом Републике Босне и Херцеговине почео низати ратне победе против Војске Републике Српске. У 7 успешних операција, ХВО заједно са ХВ-ом, а у неким акцијама и са Армијом РБиХ је окупирало читаву западну Босну. Највећа операција је била операција Јужни потез у којој су здружене хрватске снаге избиле на 23 km од Бање Луке, што је било у досегу хрватске далекометне артиљерије. Акција Јужни потез, прекинута је на захтјев међународне заједнице 15. октобра 1995. године.

Дејтонским мировним споразумом завршио се рат у Босни и Херцеговини. Један од најосновнијих принципа на којима је Дејтонски споразум био заснован је била подјела Босне и Херцеговине по кључу 51-49 (51% територије Федерацији БиХ и 49% Републици Српској) који је усагласила тзв. Контакт група. Дејтонски мировни споразум је дјеловао да усагласи договор о проблематичним питањима неке од којих су биле: правне, државне и територијалне нагодбе.

Године 1995, при завршетку рата у Босни и Херцеговини, ХВО је имао 50.000 војника. ХВО је након Дејтонског мировног споразума дефинисан као хрватска компонента Војске Федерације Босне и Херцеговине, а након реформе одбране 2005. године, трансформисан је у 1. пјешачку (гардијску) пуковнију, један од три пука у оквиру Оружаних снага Босне и Херцеговине.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.