Омејади

Омејадска или Емевијска династија (661—750) је била прва династија послије четворице халифа, а њен први представник Муавија је увео право на пријесто путем насљедства (династијом) а не путем избора (шуром).

Umayyad750ADloc
Халифат у вријеме Омејада 750. године

Емевије у Арабији

Оснивање династије

Након смрти халифе Алије на власт је дошао Муавија, син Ебу-Суфијана и Хинде, заклетих непријатеља ислама све до освајања Меке када су и сами прихватили ову вјеру. Први је исламски владар од којег се рачуна династија. Дошао је на власт прихвативши се халифата којег је преузео после атентата на халифу Алију. Халифат се завршава смрћу халифе а Муавија је пред крај свог живота одлучио на своје мјесто поставити сина Језида. Обичај је био халифу бирати на шури, скупу племенских представника који су својим гласањем доносили све важније одлуке. Муавија није укинуо тај обичај али је на разне начине наговорио и/или подмитио племенске вође да гласају за његовог сина. Језид је први халифа изабран на овај начин. Династија Омејада је трајала 90 година и бројала је 14 владара.

Значај

Ово доба је запамћено по много негативних и позитивних догађаја. Назива се и крвавим добом муслимана јер се на непоштен начин долазило на власт. Већина тих халифа је живјела расипнички, што се такође коси са принципима ислама и праксом дотадашњих халифа.

Територијално, Исламско царство се значајно проширило. Освојени су и дојелови Европе: Шпанија и дио Француске (Лион и Бордо). Средиште халифата је премјештено из Медине у Дамаск. Ширили су арапску културу на свим подручјима новог исламског царства. Увели су арапски новац и арапски језик у свим новоосвојеним државама, и градили џамије.

Примјетан је и утицај Византије на владаре овог доба. Оно што су преузели из њихове културе се првенствено огледа у увођењу личне гарде, обавјештајне службе и строге војне државе. Изградили су флоту. Организацију државе су засновали на византијским принципима. Основали су прву пошту на овим подручјима. Увели су и судство, али једино њихова пресуда је била важећа и коначна.

Омајади у Шпанији

Spain Andalusia Cordoba BW 2015-10-27 13-54-14
Унутрашњост Велике џамије у Кордоби направљене у вријеме Емевија

Владавина Омејада је завршила доласком Абасида на власт који су тада одлучили смакнути све из династије Омејада. Преживио је само Абдурахман I са својим тринаестогодишњим братом. Њих двојица и њихов ослобођени роб Бедр су пет година лутали по исламском царству, док нису завршили на истуреном шпанском крају ове империје. Ни муслимани овог поднебља нису били заинтересовани за абасидску власт, нити су их Абасиди на то приморавали, што је Абдурахман O искористио. Послао је Бедра да говори о успостављању омејадске власти што су Шпанци и прихватили. Под управом Абасида остало је Арапско полуострво, Персија, Ирак, Сирија, Џезира, Египат и сјеверна Африка, а под влашћу Омејада било је Пиринејско полуострво којим су владали од 756. до 1031. године, а власт над и једним дијелом муслимани су потпуно изгубили тек 1492.

Пријестоница омејадске државе у Шпанији била је Кордоба. У ово вријеме Кордоба је значајно узнапредовала, али убрзо је дошло до немира. Хришћани који су имали право удруживања и живота у властитим заједницама почели су захтјевати одвајање од муслиманског царства. С друге стране Шпанија долази на удар савеза хришћанских држава и бива поражена у једном од ратова против њих (1198—1216) Кордоба је освојена 1232. Дио Шпаније око Гранаде је остао у муслиманској власти до 1492. Међутим, првенствено због борбе за власт, 1486. почиње грађански рат. Краљ Фердинанд Католички и краљица Изабела Католичка су опколили Гранаду и тражили од муслимана да се предају заклевши се при томе да неће рушити џамије, вакуфску имовину и поштовати обичаје муслимана. Међутим ово се није остварило, и Шпанија је убрзо постала дијелом инквизиције.

Значај

Већ самим доласком Абдурахмана I започела је градња џамија и школа, првих исламских школа у Европи. Међутим Шпанија је била најнапреднија у доба Абдурахмана III. У Кордоби је тада било око седамсто џамија, тристо јавних хамама, те библиотека са 600.000 свезака разних дјела.

У току владавине Омејада Кордоба је била центар ткалачког заната и резбарија од слоноваче. Развијена је производња свиле, коже, отворени су рудници сребра и злата. Захваљујучи њима начин производње папира је пренесен у Италију па онда и у Француску. Зналајн утицај су имали и на школство, јер су подњиховом владавином отворени и универзитети у Кордоби, Свиљи, Гранади и Малаги.

Литература

Језид I

'Језид ибн Муавија ибн Аби Суфјан, (يزيد بن معاوية بن أبي سفيان), (јул 647—11. новембар 683.), познат као Језид I, био је други калифа Омејадског калифата (први који је наследио власт). Језида је за калифу поставио његов отац Муавија I, а владао је у периоду од 680. године, па све до своје смрти 683. године.

Абасидски калифат

Абасидски калифат (арап. الخلافة العباسية‎‎) трећи је од исламских калифата након исламског пророка Мухамеда.. Абасидска династија је водила поријекло од најмлађег Мухамедовог стрица, Абаса, по коме је и узела име. Владали су као калифи, већи дио времена из њихове пријестонице Багдада у данашњем Ираку, након преузимања власти над муслиманским царством од Омејада 750. године.

Прва пријестоница Абасидског калифата је била у Куфи, али је 762. године калиф Ел Мансур основао град Багдад, сјеверно од сасанидске пријестонице Ктесифона. Избор пријестонице тако близу Персији одражава све већа ослањања на персијске бирократе, од којих су најпознатији били из породице Бармакида, да управљају територијама које су освојили арапски муслимани, као и све веће укључивање неарапских муслимана у умет. Упркос овој почетној сарадњи, Абасиди из касног 8. вијека су се отуђили и од арапских мавла и персијских бирократа, и били су принуђени да препусте управу над Ел Андалузом и Магребом Омајадима, Мароко Идрисидима, Ифрикију Аглабидима и Египат и шиитски калифат Фатимидима. Политичка моћ калифа се углавном окончала са успоном Бујида и Турака Селџука. Иако је абадиско вођство над великим исламским царством постепено смањено на церемонијалну вјерску фунцију, династија је задржала контролу на својим месопотамијским доменом. Пријестоница Багдад је постала средиште науке, културе, филозофије и проналазака током Златног доба ислама.

Период културног процвата се окончао 1258. када су Монголи под Хулагу-каном опљачкали Багдад. Абасидска линија калифата, и генерално муслиманска култура, ново средиште је нашла у мамелучкој пријестоници Каиру 1261. Иако без политичке моћи, династија је наставила да се позива на ауторитет у вјерским питањима све до османског освајања Египта 1517. године.

Абдулах ибн ел Зубајр

`Абд Алах ел Зубајр или ибн Зубајр ((на језику: арапски) ‘Абдалāх ибн аз Зубајр;

624 - 692) био је арапски асхаби и самозвани исламски калиф у другој половини 7. века.

Отац му је био Зубајр ибн ел Авам, а мајка Асма бинт Аби Бакр, кћера првог калифа Абу Бекра. Био је нећак Ајше, треће супруге пророка Мухамеда.

Припадао је племену Бани Асад. Као младић је учествово у арапским походима против Бизантије и Сасанидске Персије. Године 647. је у Северној Африци (данашњи Тунис) крај места Сафетуло поразио и убио тамошњег византијског господара Грегора Патриција.

Ибн ел Зубејр се под владавином калифа Муавије I није мешао у политку, али зато није хтео да призна његовог наследника Језида I Тада је Хусеину ибн Алију саветовао да дође у Куфу и да се тако реши свог јединог супарника у Хиџазу.После смрти Хусеина ибн Алија у битци код Кербале 10. мухарема 61 (10. октобра 680) ел Зубејр се вратио у Хиџаз, где се прогласио "праведним калифом" и почео да учвршћује свој положај. С временом је толико ојачао да је у Куфу послао свог гувернера. Потом је успоставио своју власт у Ираку, јужној Арабији, великом делу Сирије и делу Египта. Ел Зубејру је у томе помагало дубоко незадовољство народа омејадском влашћу.

Језид је покушао а елиминише ел Зубејра нападом над Хиџаз. После крваве битке код ел Харе освојио је Медину и почео да опседа Меку. Поход је прекинула његова изнненадна смрт. У Омејадском Калифату је потом настао метеж и прерсатао у свеопшти грађански рат. Исламска држава се распала на две половинр са два различита калифата.

Грађански рат се завршио тако што је Ел Зубејр изгубио Египт и делове Сирије под својом влашћу. Потом су у Ираку избили устанци хариџита па се његова власт свела на подручје Хиџаза.

Ибн ел Зубајр је био коначно поражен када је Абд ел Малик ибн Марван на њега послао војску под Ел Хаџаџ ибн Јусуфом. Ел Хаџаџ је године 692. у битци ел Зубајра убио; одсечена му је глава а остатак трупа прибијен на крст. Омејади су затим успоставили власт над целим исламским светом.

Абдурахман I

Абдурахман I (арап. عبد الرحمن الداخل‎; код Дамаска, 731. - Кордоба, 788) био је једини члан Омејада који је 750. године избегао покољу своје породице у династичким разрачунавањима.

Око 755. године завладао је Кордобом, а 756. године прогласио Кордопски емират. Сломивши отпор арабљанске властеле и необузданост берберског елемента (сталном стајаћом војском регрутованом управо међу Берберима), загосподарио је читавом муслиманском Шпанијом. Успешно је ратовао против Карла Великог северно од реке Ебра, али није успео да преотме те крајеве од Франака. Владао је до смрти 788. године.

Алжир

Алжир (арап. الجزائر‎ al-Jazāʼir — острва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية‎; берберски: ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ) је земља у северној Африци, коју на северу опасује Средоземно море. Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северноафричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници. Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.

Бану Ханифа

Бану Ханифа (арапски: بنو حنيفة‎‎) је било древно арапско племе које насељавало подручје Ел Јамаме у централном региону данашње Саудијске Арабије. Племе је припадало великој групи северних арапских племена Раби'а, која је укључивала и племена Аназа, Абдул Кајс, Бакр и Таглиб. Иако класични арапски генеалогисти сматрају ово племе хришћанским огранком племена Бани Бакр, они су водили независно постојање пре појаве ислама.

Битка код Акроинона

Битка код Акрониона вођена је код Акрониона или Акрониоса(близу данашњег Афинона ) у Фригији, на западној ивици Анадолијског платоа, одиграла се између војске Омејадских Арапа и Византијских снага. Арапи су редовно изводили упаде у Анадолију током претходног века, тако да је поход из 740.год био највећи у задњих неколико деценија, и састојао се из три одвојена дела. Један део ,од 20 000 добро увежбаних војника под Абдукахом ел Баталом и Ел Малик ибн Шуаибом,сударио се код Акрониона са Византијцима под заповедништвом цара Лава III Исавријца ,владао 717-741) и његовим сином ,будућим Константином V(владао 741-755). Исход битке била је убедљива византијска победа. Заједно са осталим проблемима Омејадског калифата на Другим фронтовима и унутрашњом нестабилношћу како пре тако и после Абасидске побуне,што је ставило крај на већину Арапскиих упада у Анадолију у наредне три деценије.

Велика џамија у Дамаску

Велика џамија у Дамаску, такође позната и као Умејадска џамија, једна је од највећих и најстаријих џамија на свету. Налази се на најважнијем делу старог дела града. Има велику архитектуралну и археолошку вредност.

Џамија у својој унутрашњости има гробницу у којој се тврди да се налази глава Ивана Крститеља, кога су поштовали и хришћани и муслимани. Глава је пронађена у ископавањима приликом градње џамије. Велику важност џамији приписују и шиитски муслимани због тога што се у њој налазе главе Хасана и Хусеина (унуци пророка Мухамеда). У џамији се налази и гроб Саладина Ејубије, славног исламског војсковође.

Двин

Двин је био велики трговачки град и главни град средњовјековне Јерменије. Налазио се северно од ранијег главног града Арташата на обалама реке Мекамор, 35 km јужно од садашњег главног града Јеревана. Данас је Двин углавном велики брежуљак између градића Хнабреда и Верин Двина. Ископавањем током изградње бране пронађено је обиље материјала које је пружило у увид у јерменску културу између 5. и 13. века.

Ел Вакиди

Абу Абдулах Мухамед Ибн Омар Ибн Вакид ел Аслами (арапски ابو عبد الله محمد بن عمر بن واقد الاسلمي) ( 130 – 207 ГХ; 747 – 823 Н.Е) био је историчар који се обично назива Ел Вакиди (арапски: الواقدي). Његово презиме је изведено из имена његовог деде који се звао Вакид и тако је постао познат као Ел Имам Ел Вакиди. Ел Вакиди је био рани муслимански историчар и биограф исламског пророка Мухамеда, специјализован за његове војне кампање. Служио је као судија (кади) за рачун абасидског калифа Ел Мамуна. Неколико Ел Вакидијевих дела познато је по његовом писару и ученику, који се звао Ибн Сад, који је такође радио под Ел Мамуном и био је заговорник доктрине Мутазила о стварању Курана.

Историја Палестине

Палестина (египатски: п-р-с-т; асирски: палашту; хебрејски: פלשת [пелешет]; арапки: فلسطين [филастин или фаластин]; грчки: παλαιστίνη; латински: palaestina) Грци употребљавају у географском појму Сирија-Палестина, а што је грецизирани назив за земљу Филистејаца. Палестина је углавном географски појам, уз два историјска раздобља када постаје и политички појам: за време римског цара Хадријана, који провинцији Јудеји мења име у провинција Сирија-Палестина и за време британског мандата, када се Мандат лиге народа назива Палестина. Библијски је то простор где се налази Света земља.

Овај период има и богату праисторију, коју обележава и најстарији град на свету - Јерихон.

Кордопски калифат

Кордопски калифат је била држава на Иберијском полуострву и Северној Африци од 929. до 1031. године. Главни град калифата је била Кордоба. У данашње време територија калифата обухвата Гибралтар (УК), Мароко, Португалију и SpainПериод калифата карактеришу значајни успеси на пољу трговине и културе. Многа врхунска дела исламске Шпаније израђена су у том периоду, укључујући и чувену велику џамију Кордобе. Абдурахман III се 16. јануара 929. прогласио калифом од Кордобе. Сви калифи од Кордобе били су чланови династије Омејида (Умајада). Иста династија владала је истим територијама од 753. као емири од Кордобе. Грађански рат (фитна) у калифату је избио 1010. као рат за наслеђе. Халифат је службено постојао до 1031, када је разбијен на много независних таифа, малих муслиманских краљевина.

Марван I

Марван ибн ал Хакам Абу ал-'Ас ибн Умаја (28. март 623 – 7. мај 685) (арап. مروان بن الحكم بن ابو العاص بن أمية‎), припадник Асхаба и четврти халифа Омејада, и рођак Османа ибн Афана, који је преузео владавину династије након Муавије II који је абдицирао 684. године. Марванов долазак на власт је изазвало промену у наследној линији династије Омејада са наследника Абу Суфијана на наследнике Хакама ибн Ва'ила ("Марваниди"); обојица су били унуци Омејада, по коме је династија и добила назив. Хакам је такође био и стриц Османа ибн Афана.

Муавија II

Муавија II (или Муавија ибн Језид, معاوية بن يزيد) (март 661 – јануар/фебруар 684. године) је био омејадски халифа у периоду од четири месеца након смрти свог оца Језида. Халифат који је наследио је било у стању нереда због тврдње Абдулаха бин Зубејра да је он прави халифа, и који је држао под својом влашћу Хиџаз, као и неке друге територије.

Муслиманска освајања

Муслиманска освајања (арапски: الغزوات‎, ел-Газават или الفتوحات الإسلامية, ел-Фатухат ел-Исламија) такође позната и као Исламска освајања или Арапска освајања, је назив који у свом традиционалном смислу подразумијевају низ оружаних сукоба, односно освајачких похода које је арапска муслиманска држава, касније позната као Калифат, предузела од свог настанка 620-их до око 750. године, а који су резултирали освајањем целог Блиског Истока, Северне Африке, те делова Централне и јужне Азије, односно Кавказа и јужне Европе. Муслиманска освајања су за поседицу имала нагло ширење ислама и његово претварање у једну од највећих светских религија, односно ширење арапског језика, писма и културе као и стварање једног од највећих царстава у историји света, од кога је настао данашњи исламски свет. Муслиманска освајања се обично деле на она за живота пророка Мухамеда (до 632), која су укључивала Арабијско полуострво; она за време прва четири калифа, односно Рашидунског Калифата (632 - 661) када су освојени Левант, Персија, Египат, Јерменија и Кипар; затим освајања за време Омејадског Калифата када су освојени Северна Африка, највећи део Иберијског полуострва, данашњег Авганистана и Пакистана, као и делови Кавказа и Централне Азије.

Царство створено муслиманским освајањима се распало када је збачена династија Омејада, а на место калифа дошла Абасидска династија, чију су власт, пак преживели Омејади успешно оспорили основавши супарничку државу познату као Кордопски Калифат. Тада су престала муслиманска освајања у ужем/традиционалном смислу речи, иако су касније створене муслиманске државе наставиле у седећим вековима са припајњем територија не-муслиманских држава и тако ширитле ислам, при чему се посебно истакло Османско царство на западу и Могулско царство на истоку.

Омејадски калифат

Омејадски калифат (арап. الخلافة الأموية‎, Al-Ḫilāfat al-ʾumawiyya) други је од четири велика исламска калифата утврђена након смрти Мухамеда. Ово је калифат је фокусиран на омејадску династију (арап. الأمويون‎, al-ʾUmawīyyūn, or بنو أمية, Banū ʾUmayya, „Синови Омаје“), пореклом из Меке. Омејадска породица је први пут дошала на власт под трећим халифом, Османом ибн Афаном (око 644-656.), али омејадски режим је основао Муавија ибн Аби Суфјан, дугогодишњи гувернер Сирије, након завршетка Првог муслиманског грађанског рата у 661. по Христу/41. по хиџри. Сирија је остала главна база напајања Омејада после тога, а Дамаск је био њихова престоница. Омејади су наставили муслиманска освајања, укључујући Кавказ, Трансоксијана, Синд, Магреба и Иберијско полуострво (Ал-Андалуз) у муслимански свет. У свом највећем обиму, Омејадски калифат покривао је 5,17 милиона квадратних миља (13.400.000 km2), што га чини највећом империјом коју је свет видео, а пети највећи који је икада постојао.У то време, омејадско опорезивање и управа се доживљавала као неправедна од стране неких муслимана. Немуслиманско становништво имало је аутономију; њихова правосудна питања су обрађена у складу са њиховим законима и верским старешинама, мада су плаћали порез рада полиције централној управи. Мухамед је изричито навео за време његовог живота да свакој верској мањини треба дозволити да практикује своју веру и законе, а та политика је настављена и уопштено. Државно благостање и за сиромашне муслимане и немуслимане које је започео Омер је такође настављена. Муавијина супруга Мајсум (Јазидова мајка) је била хришћанка. Односи између муслимана и хришћана у држави били су добри. Омејади су били у честим биткама са хришћанским Византинцима без да заштите себе у Сирији, која је остала у великој мери хришћанска попут многих других делова царства. Многе истакнуте позиције држали су хришћани. Неки од којих су припадали породицама које су служиле у византијским владама. Запошљавање хришћана био је део шире политике верске толеранције која је била потреба услед присуства великих хришћанских популација у освојеним покрајинама, као у Сирији. Ова политика такође је побољшала Муавијину популарност и учврстила Сирију као своју моћну базу.Ривалство између арапских племена изазвало је немире у провинцијама изван Сирије, пре свега у Другом муслиманском грађанском рату (Друга фитна) од 680-692. и Берберске побуне 740-743. Током Друге фитне, руководство Омејадског клана померено је из суфианидске гране породице до марванидске гране. Како је стална кампања исцрпела ресурсе и људство државе, Омејаде је, ослабљене Трећи муслиманским грађанским ратом од 744-747. године, коначно срушила Абасидска револуција 750. по Христу/132. по хиџри. Огранак породице побегао је преко северне Африке до Ал-Андалуса, где су успоставили Кордопски калифат, који је трајао све до 1031. пре пада због Фитне Ал-Андалуса.

Опсада Никеје (727)

Опсада Никеје одиграла се 727. године за време Византијско-арапских ратова.

Породично стабло Омејада

Ово је породично стабло династије Омејада, чије је име изведено из имена оснивача династије, Умаје ибн Абд Шемса. Умајин праунук, Муавија I је основао Омејадски халифат 661. године, те је преселио престоницу у Дамаск, Сирију. Суфијанидски огранак којем је Муавија припадао није успео да приграби власт након абдицирања Муавије II 684. године. Власт је прешла у руке Марвана I, који је наставио да управља халифатом све до свргавања Омејада са власти, њиховог масакрирања и доласка Абасида 750. године. Омејадски принц Абдурахман I је успео да пребегне на Иберијско полуострво, где је успоставио независни емират са престоницом у Кордоби. Његови наследници су наставили да владају у Кордоби, да би Абдурахман III уздигао овај емират до статуса халифата 929. године. Халифат у Кордоби се распао на неколико независних таифа (мала исламска краљевства) 1031. године, што је довело до краја омејадске владавине.

Силван (Дијабакир)

Силван (турски: Silvan, Отомански турски: ميا فارقين‎ Мејафарикин,арапски: ميافارقين‎‎, Меиафаракин или Мајафарикин;јерменски: Նփրկերտ, Np'rkert; грчки: Mαρτυρόπολις, Мартирополис; курдски: Фаркин; сиријски: ܡܝܦܪܩܝܛ‎, Мајперкит) је град у провинцији Дијабакир која се налази у данашњој Турској. Град данас броји 41,451. становника.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.