Олимпијске игре

Олимпијске игре (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, франц. Jeux olympiques)[1] су водећи интернационални спортски догађај и садрже летња и зимска спортска такмичења, у којима се такмичи хиљаде спортиста широм света. Олимпијске игре сматрају се највећим светским спортским такмичењем, са више од 200 земаља учесника.[2] Одржавају се сваке четири године, са Летњим и Зимским играма које су се одржавале исте године до 1992, а од тада се одржавају наизменично, у размаку од две године.

Креирање Олимпијских игара инспирисано је Античким олимпијским играма, које су се одржавале у Гимназијуму у Грчкој, од 8. века прије нове ере, до 4. века нове ере. Барон Пјер де Кубертен основао је Међународни олимпијски комитет (МОК) 1894 године,[3] који је довео до одржавања првих модерних игара 1896. МОК је владајуће тело Олимпијског покрета и Олимпијске повеље.

Развој Олимпијског покрета током 20. и 21. века узроковао је промене у Олимпијским играма. Неке од њих су покретање Зимских олимпијских игара за зимске и спортове на леду, Параолимпијских игара за спортисте са инвалидитетом и Олимпијске игре младих за спортисте од 14 до 18 година.[4] Олимпијске игре глувих и Специјалне олимпијске игре такође су под надзором МОК-а; игре глувих одржавају се од 1924,[5] док се Специјалне олимпијске игре одржавају од 1968 и намењене су ментално заосталим особама.[6] МОК мора да се прилагоди различитом економском, политичком и технолошком напретку. Појава појма "аматерски спортиста све време" који су заступале државе Источног блока, додатно је пољуљао идеологију чистог аматеризма. Совјетски Савез учествовао је са спортистима који су били студенти, војници или радници у професији, али многима од њих је држава плаћала да тренирају и одраде пуне припреме.[7][8] Као резултат, Олимпијске игре су са чистог аматеризма, како је предвидео Кубертен, дозволиле учествовање професионалним спортистима. Растући значај медија створио је питање о корпорацијским спонзорима и комерцијализацији игара. Први и Други светски рат узроковали су отказивање Игара 1916, 1940 и 1944. Велики бојкот током Хладног рата лимитирао је број учесника на Играма 1980 и 1984. Иако је бојкот предвођен од стране Совјетског Савеза осиромашио такмичење у свим спортовимс, 140 националних олимпијских комитета учествовало је на Летњим олимпијским играма 1984, што је био рекорд у то доба.[9]

Олимпијски покрет састоји се од међународних спортских федерација, Националног олимпијског комитета и организованог комитета за сваке Олимпијске игре посебно. Као владајуће тело, Међународни олимпијски комитет задужен је за избор града домаћина за све Олимпијске игре, као и за организацију игара, према Олимпијској повељи. МОК такође одређује олимпијски програм и спортове који ће се наћи на играма. Постоји неколико олимпијских ритуала и симбола, као што су Олимпијска застава и Олимпијски пламен, као и церемонија отварања и затварања игара.

Око 13.000 спортиста учествује на Летњим и Зимским олимпијским играма, у 33 спорта и скоро 44 догађаја. Првопласирани, другопласирани и трећепласирани добијају олимпијске медаље: златну, сребрну и бронзану.

Игре су напредовале толико да је сада готово свака држава заступљена. Овај раст проузроковао је бројне изазове и контроверзе, укључујући и бојкот, допинг, подмићивање, као и терористички напад 1972. Сваке две године, Олимпијске игре и медији омогућавају непознатим спортистима да стекну националну и интернационалну славу. Игре омогућавају граду и држави домаћину да се прикаже свету.

Olympic rings without rims
Пет олимпијских прстенова су дизајнирани 1913, усвојени 1914, а први пут су коришћени на играма 1920.

Историја

Античке олимпијске игре

A Torch Race
Трка са бакљама на Античким олимпијским играма

Порекло античких олимпијских игара је непознато, постоје многе легенде и митови о њиховом настанку.[10] У једном од најпопуларнијих митова Херакле и његов отац Зевс сматрају се творцима Игара.[11][12] Према легенди, Херакле је први Игре назвао "Олимпијским" и успоставио обичај да се одржавају сваке четири године.[13] Легенда каже да је Херакле, након што је испунио 12 задатака, саградио Олимпијски стадион, у Зевсову част. Пратећи његову изградњу, ишао је правом линијом 200 m и назвао је ту дистанцу стадиј (грч. στάδιον), што је касније постало јединица за дистанцу. Најприхватљивији датум за почетак Олимпијских игара је 776 година пре нове ере. Ово је базирано на натписима, пронађеним у Олимпији, који садрже имена победника од 776 године п. н. е.[14] Античке олимпијске игре биле су један од два централна ритуала у Античкој Грчкој, други је био много старији религијски фестивал — Елеусинске мистерије,[15] које су се сваке године одржавале у част богиња Деметре и Персефоне.[16] Игре су почеле да се одржавају у светилишту Олимпија, близу градова Елис и Писа. Прве игре почеле су као годишња трка младих девојака, у такмичењу за позицију свештенице богиње Хере,[17] док је друга трка установљена за пратиоце свештенице, који ће учествовати у религијским обредима у храму.[18]

Историчар Ефор, који је живео у 4. веку пре нове ере, сматра се једним од могућих оснивача израза Олимпијада, за рачунање година, иако се заслуге за модификовање те епохе приписују Хипији, Ератостену или Тимају, кога је Ератостен можда имитирао.[19][20][21] Олимпијске игре се одржавају у размаку од четири године и касније антички историчари су успоставили термин Олимпијада за период између две игре. Претходни локални систем рачунања времена који су користиле Грчке државе (систем су наставили да користе сви осим историчари) је доводио до забуне приликом покушаја да се одреди датум игара; на пример Диодор је тврдио да је било помрачење сунца у трећој години 113. Олимпијаде, што значи да је помрачење било 316 године пре нове ере. То значи да је датум прве Олимпијаде 765. године пре нове ере.[22] Ипак, постоји неслагање међу научицима око тачног датума првих игара.[23] [24]

Olympia-stadion
Стадион у Олимпији

Осим игара у Олимпији одржавале су се и друге сличне игре: Панатенеје, Питијске, Немејске и Истмијске игре, које су заједно чиниле круг познат као Панхеленске игре.[25] На почетку су игре биле углавном догађај локалног значаја, а до XV античких олимпијских игара одржавала се само једна дисциплина — трка на 1 стадиј (нешто мање од 185 m). Онда је додана трка на 2 стадија, а прва дугопругашка трка, на 24 стадија (у метричком систему 4.420 m), одржана је 720. п. н. е. Паусанија пише да су се на почетку спортисти такмичили обучени у лагану спортску опрему, као данас. А онда је, током једне трке, тркачу Орсипу из Мегаре – спала одећа. Он је наставио да трчи го. То је од осталих атлета убрзо прихваћено, па су се такмичари од тада такмичили голи.[26] Жене нису смеле да се такмиче, чак им није било дозвољено ни да буду гледаоци. Ипак, девојке су се смеле такмичити на Херајама, играма у част богиње Хере, које су се такође одржавале у Олимпији сваке четири године. За разлику од мушкараца, оне се нису такмичиле голе. Жене су биле подељене у три дисциплине: девојке, тинејџерке и младе жене,[27] дужина је била мања него код мушкараца, 160 m.[27] Победнице, као и код мушкараца добијале су маслинасту круну.[27] Антички олимпијци тренирали су у Олимпији месец дана пре званичог старта игара, док су обично тренирали у школи Палестра.[27] Победници нису добијали новац, већ круну направљену од маслина; поштовани су у родном граду, а њихов успех допринео је повећању славе и репутације њиховог места у Грчкој заједници.[27] Били би опевани у песмама и подизали би им се споменици.[28][29]. Записано је да су током игара сви сукоби међу градовима-државама учесницама игара одлагани док се игре не заврше. Овај престанак непријатељства познат је као Олимпијски мир или примирје.[30] Ова идеја је модерни мит, јер Грчка није никад пекидала своје ратове. Примирје је омогућавало религијским ходочасницима који су путовали у Олимпију, да прођу ратне територије без узнемиравања, јер их штити Зевс.[31]

Античке игре имале су разне спортове: Петобој (који је садржао игру скакања, бацање диска, бацање копља, трку и рвање), бокс, рвање, Панкратион и јахање.[32][33] По предању, Кореб, кувар из Елиса био је први Олимпијски шампион,[34] док је спартанска принцеза Киниска била прва жена победник Олимпијских игара; она је у трци коњима победила 396 године пре нове ере, а затим и 392 године п. н. е.[35][36] Олимпијске игре су још имале велики верски значај. Одржавани су спортски догађаји поред ритуала жртвовања у част бога Зевса (коме је подигнута статуа у Олимпији) и Пелопа, хероја и митског краља Олимпије. Пелоп је био познат по трци у кочијама са краљем Еномајем из Писе.[37] Игре су највећу популарност имале током 6. и 5. века пре нове ере, али је значај нагло опао током римске владавине над Грчком. Иако нема научног концензуса када су Игре званично завршене, за датум завршетка се најчешће узима 393 година нове ере, када је цар Теодосије I наредио укидање свих паганских култова и обичаја.[38] Као други могући датум сматра се 426 година нове ере, када је Теодосије II наредио рушење свих грчких храмова.[38]

Претече модерних Игара

CotswoldGames01
Дуборез Котсволдских игара из 1636 године.

Разне употребе израза "Олимпијски" за опис спортских догађаја у модерном добу документоване су од 17. века. Први такав догађај биле су Котсволдске игре, годишње окупљање близу Чипинг Кампдена, у Енглеској, које су садржале неколико спортова. Први пут организовао их је адвокат Роберт Довер 1612 године,[39] који је био председник игара наредних 40 година.[40] Игре су прекинуте 1642, када је почео Енглески грађански рат,[41] а настављене су 1660, након рестаурације и одржаване су све до 1852 када су прекинуте поново. Британски олимпијски комитет је у својој кандидатури за Олимпијске игре 2012, у Лондону поменуо ове игре као "прво подстицање британског олимпијског почетка.[42]

Олимпијад де ла Република, национални олимпијски фестивал, одржаван у Француској од 1796 до 1798 године, за време француске револуције, такође је покушао да оживи Античке олимпијске игре.[43] Такмичење је укључивало неколико дисциплина које су биле у Античким играма. Игре 1796 означиле су увођење метричког система у спорту.[43]

Године 1850, Вилијам Пени Брукс, енглески хирург, магистрат, ботаничар и педагог, покренуо је Олимпијски час у Муч Венлоку у Шропширу.[44] Прве игре одржане су у октобру 1850 и укључивале су такмичења у класичној атлетици, као и државне спортове као што су добацивање алки, фудбал и крикет. Игре су брзо доживеле популарност и за неколико година привукли су такмичаре из Лондона и Ливерпула.[44] Брукс је био председник Игара 1854, 1855, 1857, 1862 и 1891.[45] Године 1859, Брукс је променио име у Венлошке Олимпијске игре, које се одржавају и данас.[46] 15. новембра 1860, Брукс је основао Венлошко олимпијско друштво.[47]

Између 1862 и 1867, у Ливерпулу се сваке године одржавао Велики олимпијски фестивал, који су основали енглески гимнастичар и атлетичар — Џон Халеј и Чарлс Мели. Ове игре су биле прве посвећене потпуним аматерима, док су у перспективи биле међународне, иако су једино могли да учествују 'господа аматери'.[48][49] Програм на првим Олимпијским играма 1896, био је скоро идентичан ономе са Ливерпулских олимпијских игара.[50] Године 1865, Халеј, Брукс и Ернст Џорџ Равенстајн основали су Националну олимпијску асоцијацију у Ливерпулу, претечу данашњег британског олимпијског комитета.[51] Године 1866, Националне олимпијске игре у Великој Британији одржане су у лондонској Кристалној палати.[52]

Оживљавање игара

Stamp of Greece. 1896 Olympic Games. 2l
Поштанска маркица са првог Грчког олимпијског сета маркица.

Грчки интерес за оживљавање Олимпијских игара почео је са Грчким ратом за независност од Османског царства 1821. Први је предложио песник и новински уредник Панагијотис Суцос у својој поеми "Дијалог мртвих", која је објављена 1833,[53] а у којој је написао:

Где су сва ваша позоришта и мраморне статуе?
Где су ваше Олимпијске игре?

[54] Суцос је убрзо званично предложио влади оживљавање игара, слањем меморандума 1935 године.[55][56][54] Његов предлог је прихваћен од стране краља Ота, али ништа није урађено на покретању игара, без обзира на кампању Суцоса наредних 26 година.[57] Евангелос Запас, богати Грчко-римски филантроп, писао је први пут краљу Оту 1856, нудећи да финансира трајно оживљавање Олимпијских игара.[58] Запас је покренуо Запасове олимпијске игре 1859, које су одржане на тргу у Атини.[59] Иако се могу сматрати првим модерним Олимпијским играма, биле су далеко од међународног фестивала.[60] Игре су биле изразито националног карактера, с обзиром на то да су учесници били искључиво Грчке националности, из унутрашњости Грчке или из Грчке дијаспоре у Османском царству.[61] Учесници су се такмичили у разним дисциплинама, сличним онима са Античких олимпијских игара: трчање, бацање диска, бацање копља, рвање, скакање и пењање по стубовима.[60] Запас је финансирао реконструкцију античког Стадиона Панатинаико, да би могао угостити све будуће Олимпијске игре.[58] Запас је планирао да спонзорише и будуће Олимпијске игре, али је умро 1865; међутим, оставио је велико богатство, за реконструкцију објеката, као и наставак игара у четворогодишњем интервалу.[62]

First Class Award, Zappas Olympics, 1875
Златна медаља са игара 1875.

Стадион Панатинаико је био домаћин игара 1870 и 1875.[63] 30.000 гледалаца присуствовало је играма 1870, док не постоје званични подаци о посети на играма 1875.[64] Планирање игара 1875 почето је 1871, док је 1873 основана фондација за изградњу изложбеног центра Зепион (грч. Ζάππειον μέγαρο).[65] Треће Олимпијске игре организовао је директор јавне гимназије у Атини — Јоанис Фокијанос. Фокијанос је чврсто веровао да ће се идеали гимназије проширити одозго, тј. од виших класа, кроз образоване и културолошке класе. Из тог разлога, искључио је све учеснике осим студенте универзитета.[66] Сви студенти тренирали су у јавној гимназији у Атини, у серији гимнастичких тренинга које је увео Фокијанос, инспирисан немачким системом гимнастике.[67] Такмичари су били импресивно обучени: беле панталоне и беле мајице са великом плавом траком, што је до 1896 била званична униформа гимнастичара.[67]

Након дуготрајне парнице између Грчке владе и групе Запасових рођака око његове заоставштине, Константинос Запас осигурао је извршење Запасове воље. Грчка влада употребила је Запасов новац да заврши централну теретану за гимнастику 1878 и да настави изградњу Зепиона, која је започета 1873 и била је привремено обустављена. Зепион је званично отворен 20. октобра 1888.[68] Године 1875, Фокијанос је преузео бригу о спортским догађајима, који су били одложени до 30. априла 1889. Те игре нису биле организоване од стране Комитета који је организовао игре 1859, 1870 и 1875, већ их је организовао Фокијанос сам. 30 спортиста се такмичило у разним дисциплинама, сви такмичари били су обучени исто.[69]

Године 1890, краљевски декрет потписан од стране принца Константина и министра спољних послова Стефаноса Деагумиса, најавио је да ће Олимпијске игре бити враћене, да ће бити у периоду од четири године, од 1988. Следеће игре планиране су 1892, али нису одржане због недостатка финансијских средстава, како је тврдила Грчка влада.[70]

Оснивање Међународног олимпијског комитета

Baron Pierre de Coubertin
Барон Пјер де Кубертен, оснивач Међународног олимпијског комитета

Вилијам Пени Брукс је веровао да је најбољи начин да се спрече болести физичка активност, те је 1850 године основао Венлошке олимпијске игре,[71] на стадиону за рекреацију у Муч Венлоку.[72] Заједно са Атлетским клубом Ливерпул, који је одржавао свој Олимпијски фестивал, основали су Националну олимпијску асоцијацију, која је настојала да охрабри слична локална такмичења у градовима широм Британије. Брукс је одржавао комуникацију са Грчком владом спортским заговорницима, тражећи оживљавање Олимпијских игара под надзором Грчке владе.[73] Бруксови напори да охрабри интернациолизацију игара нису успели,[73] те је организовао националне Олимпијске игре у Лондону 1866 и то су биле прве Олимпијске игре које су одржане ван Грчке.[74] Док су други основали такмичења у својим државама, Пјер де Кубертен је радио на оснивању међународног олимпијског комитета.[3]

Идеја оживљавања Олимпијских игара заживела је у Кубертену 1889 и наредних пет година је радио на организовању састанка спортиста и спортских ентузијазиста, који би то омогућио.[75] Брукс је 1890 писао Кубертену и њих двојица су почела да размењују писма о спорту и едукацији. Док је Бруксов допринос оживљавању игара препознат у Британији у то време, Кубертен је у својим писмима занемарио улогу Брукса у развоју игара.[76] Док се припремао за конгрес, Кубертен је наставио да развија филозофију игара, сматрајући да оне требају да буду окупљање аматера. [77] Године 1894, године у којој је одржан конгрес, Кубертен је критиковао аматерски тип такмичења у Енглеској, јер је сматрао да је погрешно искључивање такмичара који припадају радничкој класи.[77] Сматрао је да учесницима не треба плаћати, али да треба да зарађују новац ван игара.[77] У новембру, на годишњем састанку USFSA (франц. Union des Sociétés Françaises de Sports Athlétiques, досл. Савез француских друштвених спортских друштава), које је оформио Кубертен 1890, Кубертен је представио своју идеју оживљавања игара, али је наишао на малу приврженост идеји, вероватно зато што су спортске асоцијације хтеле да буду фокусиране на сопствено подручје.[78] У циљу добијања подршке за међународну организацију, Кубертен је смањио своју улогу у оживљавању игара и уместо тога промовисао је као конференцију аматеризма у спорту и скупљао спонзоре. Мало интересовања је изражено током његових посета САД-у 1893 и Лондону 1894, док је покушај да укључи Немце наљутио француске спортисте, који нису желели да Немци уопште учествују.[78]

Конгрес је одржан 23. јуна 1894, у Сорбони, у Паризу. Учесници су поделили конгрес у две комисије, једну за аматеризам и другу за оживљавање Олимпијских игара. Грчки учесник, Деметриос Викелас, био је на челу комисије за Олимпијске игре, заједно са Кубертеном, Хербертом из Британије и Слоуном из Сједињених Америчких Држава, помогао је напорима комисије. Комисија је предложила да се Олимпијске игре одржавају сваке четири године, док ће програм на играма бити модерни пре античких спортова.[79] Такође је договорен датум и локација првих модерних игара, 1896, у Атини, док је одређено да друге игре буду 1900 у Паризу.[80] Кубертен је првобитно био против тога да се прве игре одрже у Грчкој, јер је био забринут око способности ослабљене Грчке да угости такмичење, али га је Викелас убедио да подржи идеју. Предлог комисије је прихваћен од стране конгреса и званично је рођен модерни Олимпијски покрет.[79] Након конгреса, организација формирана на њему формализована је у Међународни олимпијски комитет — МОК, док је за првог председника изабран Деметриос Викелас.[81]

Прве игре — 1896.

1896 Olympic opening ceremony
Церемонија отварања Игара на стадиону Панатинаико

Прве Олимпијске игре одржане су под покровитељством Међународног олимпијског комитета, на стадиону Панатинаико у Атини, од 6. до 15. априла 1896. На играма је учестовало 14 држава и 241 такмичар, који су се надметали у 9 спортова и 43 дисциплине.[82] Запас и његов рођак, Константинос Запас, препустили су Грчкој влади да финансира будуће Олимпијске игре.[83][84][85] Георгіос Авероф је допринео реконструкцији стадиона у припремама за Игре.[86] Грчка влада је такође обезбедила средства, за која је очекивано да ће их вратити од улазница и продаје комеморативног сета маркица за прве Олимпијске игре.[86]

Победницима су додељене сребрне медаље, маслинова гранчица и диплома; док су другопласирани примили бакрне медаље, ловорову гранчицу и диплому.[87][88] МОК је ретроактивно доделио златне, сребрне и бронзане медаље првој тројици у свим дисциплинама.[89] 10 од 14 држава учесница освојило је медаљу. Сједињене америчке државе освојиле су највише сребрних медаља (касније су претворене у златне) — 11; Грчка је освојила највише медаља — 46.[89] Најуспешнији је био немачки такмичар, рвач и гимнастичар, Карл Шуман, који је освојио четири златне медаље.[89]

Званичници Грчке и народ били су узбуђени због домаћинства првих игара, што су преносили и многи спортисти, који су тражили и да Атина буде стални домаћин игара. МОК је хтео да се игре одржавају у разним градовима широм света, те су тако друге игре одржане у Паризу.[90]

Модерне олимпијске игре

Louis entering Kallimarmaron at the 1896 Athens Olympics
Олимпијски стадион у Атини током првих модерних Олимпијских игара 1896.

Након почетног успеха, Олимпијске игре су имале потешкоћа. Игре одржане у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су у сенци, боље рећи биле су привезак светским изложбама које су у тим градовима тада одржаване. А и само трајање тих олимпијских игара говори доста: оне у Паризу трајале су пет и по месеци, а оне у Сент Луису — нешто преко четири месеца и двадесет дана. Како Енглези не би били „гори“ од Француза четврте игре, одржане у Лондону 1908, трајале су од 27. априла до 31. октобра 1908, преко 6 месеци, што је за данашње појмове несхватљиво. Трајање игара тако је варирало, неке су трајале краће, неке дуже — да би се са играма у Лос Анђелесу 1932. и у Берлину 1936. усталило време трајања игара на данашњих 15 дана.

У спомен на прве Игре из 1896. одржане су, такође у Атини, 1906. године, на њихову 10. годишњицу, „међуигре“ (енгл. Intercalated games). Иако је игре организовао МОК, ова организација их не убраја међу остале „редовне“ Олимпијске игре, већ као прославу јубилеја. Има, међутим, многих савремених историчара олимпизма који се залажу за то да и те игре буду сматране званичним олимпијским играма. Свеједно, иако непризнате као службене, и те су игре допринеле популаризацији и ширењу олимпијског покрета.

Зимске олимпијске игре

Кад је утемељен МОК, један од предвиђених спортова било је и клизање на леду. Прво такмичење таквог типа, одржано на играма 1908. у Лондону, биле су четири дисциплине уметничког клизања. Предложено је оснивање посебних зимских игара, али је та идеја одбачена гласовима Скандинаваца који су протежирали своје „нордијске игре“. Ипак, неке дисциплине зимских спортова биле су уврштене у предвиђени програм игара 1916. године у Берлину (које нису одржане) и оних 1920. у Антверпену. А онда је 1924. године у Шамонију у Француској, под покровитељством МОК, организован „Међународни викенд зимских спортова“. Ово такмичење је постигло успех, па је 1925. МОК одлучио да установи посебне Зимске олимпијске игре које ће се одржавати независно од Летњих олимпијских игара. На заседању МОК 1926. одлучено је да се та спортска манифестација одржана 1924. године рачуна као прве Зимске Олимпијске игре.

До 1992. и летње и зимске олимпијске игре одржаване су у истој години, а онда је МОК одлучио да их раздвоји. Због тога су следеће Зимске олимпијске игре 1994., одржане само две године после претходних игара, да би од тад наставиле да се одржавају сваке четири године.

Развој

Од 245 учесника (само мушкараца) из 15 држава, 1896. у Атини, игре су нарасле на 10.651 такмичара, и то 6.582 спортиста и 4.069 спортисткиња из 199 држава, 2000. у Сиднеју. Број спортиста на Зимским играма мањи је од броја спортиста на летњим: око 2.400 спортиста и спортисткиња је у 78 дисциплина учествовало на играма у Солт Лејк Ситију, 2002. године.

Са преко 16.000 телевизијских кућа и новинара присутних у Сиднеју 2000, Олимпијске игре су највећи медијски догађај на свету. Процењује се да је игре у Сиднеју на телевизији гледало око 3,8 милијарди људи. Али раст олимпизма је, уз страх од тероризма, и велики проблем самом олимпијском покрету. Иако су наступи славних професионалних спортиста, те спонзорства највећих светских мултинационалних компанија решили финансијске проблеме Олимпијских игара, чињеница је да је огроман број спортиста, новинара и гледалаца, превелик залогај за многе градове који би радо организовали Олимпијске игре.

Политички утицај

Olympic boycotts 1976 1980 1984
Олимпијски бојкоти      1976.      1980.      1984.      Учествовали од 1976. до 1980.

Олимпијски покрет није остао поштеђен последица политичких догађања. Идеја олимпизма је изневерена током Првог и Другог светског рата. Политика се у историју олимпијских игара умешала још неколико пута.

Летње олимпијске игре 1936. у Берлину Адолф Хитлер је искористио као пропаганду своје национал-социјалистичке странке и своје идеологије. Ипак, на тим играма, Немац Луц Лонг је помогао америчком тамнопутом атлетичару Џесију Овенсу да освоју златну медаљу у скоку удаљ. Совјетски Савез није учествовао на олимпијским играма све до Летњих олимпијских игара 1952. Уместо тога, Совјетски Савез је од 1928. организовао Спартакијаде, међународно такмичење на ком су учествовали такмичари из социјалистичких земаља, или земаља блиских Совјетском Савезу.

Летње олимпијске игре 1956. у Мелбурну су биле прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска су бојкотовале игре због совјетске интервенције у Мађарској, док су Египат, Ирак, Либан и Камбоџа бојкотовале игре због Суецке кризе.

На Летњим олимпијским играма 1968. у Мексику двојица америчких црних атлетичара, Томи Смит и Џон Карлос, су на победничком подијуму подигле песнице увис, у знак протеста против расних подела у Сједињеним Државама. Због тога је председник МОК-а Ејвери Брундинџ захтевао Олимпијског комитета Сједињених Држава да или пошаљу ову двојицу атлетичара кући, или да повуку цео атлетски тим. Олимпијски комитет Сједињених Држава се одлучио за први предлог.

Касније, током 1970-их и 1980-их, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили идеји олимпизма. Прво су Олимпијске игре у Монтреалу, 1976. бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, иако рагби тада није био, као ни данас, олимпијски спорт. Тајван није учествовао на овим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује на овим играма под именом Република Кина, упркос компромису да Тајван може да користи своју заставу и химну. Тајван је то одбио и није учествовао на олимпијским играма све до 1984.

Затим су Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава са других континената, америчких савезница или економски блиских са САД (као нпр. Јапан), затим Кина — свеукупно 65 држава, бојкотовале Летње олимпијске игре 1980. због совјетске војне интервенције у Авганистану. Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, осим Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу, Етиопију и Северне Кореје - укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Летњих олимпијских игара 1984.

Последњи, додуше мали бојкот задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.

На Играма у Барселони 1992. репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се борили под заставом Олимпијских игара.

Иран, од Исламске револуције, саветује својим такмичарима да не учествују у такмичењима против олимпијаца из Израела.[91] Због питања статуса Тибета, појавили су се апели да се бојкотују Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу.

Најтрагичнији и најгори инцидент у олимпијској историји десио се за време Олимпијских игара у Минхену, 1972. Палестински терористи из организације зване Црни септембар упали су 5. септембра, 11. дана игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до масакра. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34-сатног прекида, настављене. [92]

Почетак ОИ у Пекингу протиче у сенци рата у Јужној Осетији. То је први пут не само да је дошло до ратног стања за време ОИ још од времена старе Грчке, већ и први пут да су се почеци рата и ОИ поклопили у дан.

На ОИ у Рију 2016. учествовали су такмичари из Републике Косово једнострано проглашене државе на територији Републике Србије, што је противно Уставу Србије и резолуцији Савета безбедности 1244, према којој је цела територија Косова и Метохије, правно гледано, у саставу Србије.

Олимпијски покрет

Бројне организације су укључене у организацију олимпијских игара. Оне заједно чине олимпијски покрет. Правила и начела по којима делују регулисана су олимпијском повељом.

На челу олимпијског покрета је Међународни олимпијски комитет (МОК), чији је тренутни председник (од 2013. године) Немац Томас Бах. МОК се брине о текућим питањима и доноси важне одлуке, као што су избор града домаћина Олимпијских игара, програм игара и друге одлуке.

Три групе организација делују и решавају питања из своје надлежности:

  • Међународне спортске федерације су највиша тела у датом спорту, (нпр. ФИНА у пливању, ФИБА у кошарци, ФИФА у фудбалу, итд). Тренутно 35 међународних спортских федерација делује унутар олимпијског покрета.
  • Национални олимпијски комитети, свака земља чланица има свој олимпијски комитет — нпр. Србија има Олимпијски комитет Србије, итд. Сваки олимпијски комитет поједине земље чланице заступа у својој земљи олимпијски покрет, унапређује његова начела и правила. Тренутно под окриљем МОК делује 202 националних олимпијских комитета.
  • Организациони комитет олимпијских игара формира национални олимпијски комитет оне земље чланице која добије организацију игара. Организациони комитет се распушта након обављеног задатка, т. ј. по завршетку олимпијских игара (не самим затварањем игара, него сређивањем целокупног биланса управо одржаних игара). Међутим, његов задатак одмах наставља организациони комитет оне државе која организује наредне Олимпијске игре.

Критике

Донедавно је МОК био често критикован да је затворена организација са неколико чланова „зацементираних“ у чланству до касне животне доби, па и доживотно. Нарочито је донедавни председник МОК Шпанац Хуан Антонио Самаран био честа мета критика. Под његовим вођством је олимпијски покрет веома напредовао, али му се пребацивало да се понаша аутократски, а унутар МОК се развила и корупција. Сам Самаран је био обележен хипотеком сарадње са бившом Франковом фашистичком владом у Шпанији,[93] а и његово дуго председавање МОК-ом (21 годину, односно до своје 81. године) такође је било предмет критике.

Да би се избегли будући скандали у избору града-домаћина игара, предвиђају се неке реформе, јер је у прошлости било корупције, као при избору за Солт Лејк Ситија за домаћина Зимских игара 2002. Планира да се у чланство МОК уводе бивши, али и још активни велики спортисти, јер се претпоставља да такав спортиста, који је своју спортску славу годинама мукотрпно, знојем и одрицањима стицао на спортском пољу, неће бити склон преварама. Планира се, такође, временско ограничавање чланства у МОК.

Олимпијска знамења

2002 Winter Olympics flame
Олимпијски пламен на Зимским олимпијским играма 2002. у Солт Лејк Ситију.

Олимпијски покрет користи многа знамења и симболе, од којих многа представљају идеје и идеале које је Пјер де Кубертен имао у својим визијама. Свакако најпознатији симбол су олимпијски кругови. Ових пет међусобно повезаних кругова представља јединство пет насељених континената (Африка, цела Америка, Аустралија, Азија и Европа), а боје тих кругова (слева на десно: плава, жута, црна, зелена и црвена) изабране су јер свака држава света има на својој националној застави бар једну од тих боја. Олимпијски кругови су први пут представљени на Олимпијским играма 1920. године у Антверпену, првим одржаним након паузе због Првог светског рата. Олимпијски кругови се налазе и на олимпијској застави која се подиже, вијори и спушта приликом отварања, трајања, односно затварања олимпијских игара, а у олимпијски стадион се уноси док се свира свечана олимпијска химна. Службени олимпијски мото је латински израз: „брже, више, јаче“ (лат. Citius, Altius, Fortius), који је у употреби почевши од Летњих олимпијских игара 1920. у Паризу. Идеали олимпизма су, вероватно, најбоље описани у олимпијској изјави:

Најважније на олимпијским играма није победити, него учествовати, као што ни у животу није најважнија победа него борба. Велик је човек онај ко не осваја нешто без часне борбе.

Олимпијски пламен пали се у грчкој Олимпији сунчевом светлошћу уз помоћ конкавног огледала. Затим тако настали пламен на олимпијској бакљи носе хиљаде тркача, штафетно, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати олимпијске игре. На крају се пламен доноси до истакнутог места на олимпијском стадиону на ком ће горети за време одржавања игара.

Први пут је пламен на отварању неких ОИ упаљен на Играма 1928. у Амстердаму, а начин штафетног преношења пламена бакљом уведен је у склопу припрема и отварања Летњих олимпијских игара 1936. године у Берлину. Традиција обилазака свих 5 континената је започета 2004.

Олимпијски спортови

На олимпијским играма у Сиднеју спортисти су се такмичили у 28 спортова.[94] Али само је пет спортова заступљено на олимпијским играма од 1896. године. То су атлетика, бициклизам, гимнастика, мачевање и пливање. Ту би спадало и веслање, јер су веслачка такмичења требало се одрже на првим играма, али нису због лошег времена.[95] Стални спортови на Зимским Олимпијским играма су алпско скијање, скијашко трчање, уметничко клизање, хокеј на леду, нордијска комбинација, скијашки скокови и брзо клизање. Треба напоменути да су уметничко клизање и хокеј на леду били на распореду неких олимпијских игара и пре успостављања посебних, зимских игара.

Протеклих година МОК је, нарочито због млађих гледалаца, увео и неке нове атрактивне спортове као што су сноубординг и одбојка на песку. Међутим, брзи пораст броја олимпијских дисциплина и такмичења присиљава и на мере избацивања спортова. Вероватно ће се десити да ће мање популарни спортови или застарели спортови, попут модерног петобоја, (или скупи спортови као кајак и кану на дивљим водама, за чије је одржавање потребно изградити суперскупу стазу која је касније, обично, ретко у употреби), морати да се боре свој опстанак на Олимпијским играма. МОК је искључио бејзбол и софтбол са програма ОИ 2012.

До 1992. године, у циљу атрактивности, повремено, а и привремено су увођени нови, демонстрациони спортови, обично по један, по избору земље организатора игара. Циљ је био да се заинтересује углавном домаћа публика којој су ти спортови блиски. Победници у овим демонстрационим спортовима нису стицали титулу олимпијског победника.

Аматеризам и професионализам

По Кубертеновој визији на олимпијским играма спортисти треба да се такмиче из спортских идеала, а никако за новац, и зато на играма није било места професионалним спортистима. Ово начело је резултовало са неколико скандала током модерне олимпијске историје.

Победник у петобоју и десетобоју на олимпијским играма у Стокхолму 1912, амерички Индијанац Џим Торп, дисквалификован је кад је откривено да је полупрофесионално играо бејзбол пре својих олимпских победа. Златне су му медаље одузете, и умро је без њих, а МОК га је рехабилитовао тек 1983. године.

Jim Thorpe football
Џим Торп, прва жртва крутих аматерских начела

Двадесет и четири године касније швајцарски и аустријски скијаши бојкотовали су такмичење на Зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену 1936, солидаришући се са својим тренерима и колегама којима је био забрањен наступ јер су зарађивали као учитељи скијања.

Временом је многима постајало јасно да је многа аматерска начела прегазило време. На пример, многи спортисти источног блока водили су се као аматери, били су службено запослени при државним установама, али сав посао им је био само тренирање и били су аматери само на папиру. Свеједно, МОК је инсистирао на аматеризму.

Чак је и деветоструки олимпијски победник у пливању Марк Шпиц на Летњим олимпијским играма 1972. замало био дисквалификован и остао без медаља јер је на једном проглашењу, на победничком постољу, славодобитно подигао десну руку у вис, а у руци је држао патике једне реномиране спортске куће.

Током 1980—их година строга аматерска правила су попуштана, наступали су све више многи спортисти за које је било јасно да зарађују искључиво бавећи се спортом. Ситуација се искристалисала 1980-их и 1990—их година. Многи спортисти у међувремену, више уопште нису скривали да за своје наступе примају новац. Чинили су то сви врхунски атлетичари, па и многи други. Тачка на и коначно је стављена на Летњим олимпијским играма 1992. године, наступом кошаркашкогТима снова“, састављеног од највећих звезда америчке професионалне НБА лиге који су, и службено били професионалци. Једини спорт у којем се још увек, професионалци не такмиче је бокс, а у фудбалу се професионалци такмиче, али само до 23 године старости (свака репрезентација може позвати и тројицу играча старијих од 23 године), да максимална конкуренција најквалитетнијих такмичара на Олимпијским играма не би кварила драж такмичења на Светског првенства у фудбалу, које је иначе велики бизнис и манифестација (по гледаности, не по такмичарима, јер ту наступа пуно мање спортиста: 32 репрезентације са по 23 играча), тек нешто мања од Олимпијских игара.

Међутим, правила о рекламама и рекламирању су и даље врло строга. Реклама не сме бити на самим спортским борилиштима, а службени спонзори олимпијских игара спонзоришу све такмичаре. Од личног рекламирања спортистима је једино дозвољено да на дресовима, патикама или тренеркама носе логотипе произођача, али су величине тих натписа лимитиране.

Допинг

Један од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини, а самим тим и олимпијских игара је употреба недозвољених стимулативних средстава, дрога, хемијских и медицинских медикаментата, једном речју познатих као допинг. Узимање тих средстава на краћи рок може донети бољи резултат, ако наравно, спортиста поседује остале квалитете потребне да га учине прваком. Али на дужи рок то може довести до физиолошких, физичких, здравствених сметњи, чак и рака, а може довести и до изненадне смрти чак и за време такмичења. Врло је опасно и то што се последице могу јавити и у каснијим нараштајима.

Ипак како је сан сваког спортисте да учествује и да победи на олимпијским играма, неки спортисти прибегавају свим средствима да би дошли до тог циља. Још почетком 20. века олимпијски такмичари су користили сличне медикаменте за побољшање својих способности, па тиме и резултата. Нпр. победник у маратону на Летњим олимпијским играма 1904. године, Томас Хикс као стимуланс је од свог тренера добијао стрихнин и коњак, чак и за време трке.

Допинг се толерисао до краја 1960—их година, када су спортске федерације почеле да увиђају опасност допинга и забрањују га, а МОК га је забранио 1967. године.

Спортиста који је неславно ушао у историју као први позитиван на допинг контроли био је модерни петобојац, Швеђанин Ханс-Гунар Лиљенвал, на Летњим олимпијским играма 1968. године. Преко деведесет спортиста откривено је, попут њега, у следеће 38 година, највише у дизању тегова.

Међутим, далеко „најчувенији“ случај допинга уопште у историји спорта, је случај канадског спринтера Бена Џонсона, на Летњим олимпијским играма 1988. године. Он је победио у финалу трке на 100 m, користећи недозвољену супстанцу станозолол, која, између осталог, разара јетру. Победа и златна медаља су му одузете, а светски рекорд из те трке (9,79 s) је поништен.

Упркос проверама, многи спортисти користе допинг, а да не буду ухваћени „на делу“. Тек 1990—их година на видело су изашли докази да су многи источнонемачки спортисти користили анаболичке стероиде и многа друга средства медицинске и хемијске природе, а у томе су били подстрекавани од стране својих стручних центара, па чак и од службене државне политике. Међутим, неким од тих спортисткиња се догодило велико зло као последица дуготрајног конзумирања хемијских медикамената: неке су родиле малформирану децу (случајеви неких, некад врхунских, пливачица бивше Источне Немачке које су суверено владале светским базенима '70-их и '80-их година 20. века).[96]

А америчка атлетичарка Флоренс Грифит Џојнер, која је 1988. поставила недостижне светске рекорде на 100 и 200 m (10,49 s на 100 m на америчким квалификацијама за ОИ и 21,34 s на 200 m на самим ОИ У Сеулу) умрла је 21. септембра 1998, са 39 година у сну, од компликација изазваних астмом.

Због оваквих и сличних све бројнијих примера и скандала, крајем 1990-их МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је формирана Светска анти–допинг агенција (WADA – World Anti-doping Agency). На олимпијским играма 2000. и 2002. године борба је почела да доноси плодове; откривени су и кажњени неки освајачи медаља у дизању тегова и скијашком трчању јер су им откривена недопуштена стимулативна средства применом најсавременијих и најсофистициранијих научних метода.

Али упркос свим примерима, упозорењима и претњама, на Летњим олимпијским играма 2004. 23 спортиста и спортисткиња дисквалификовано је због допинга.

Награђивање победника

1896 Olympic medal
Сребрна медаља са првих модерних олимпијских игара

У античко време, победник на Олимпијским играма награђиван је венцем од ловоровог лишћа. Данас, за све дисциплине свих спортова заступљених на олимпијским играма, победницима у појединачним и екипним, додељују се медаље: за прво место златна медаља (у стварности је то сребро пресвучено златом), за друго место сребрна медаља а за треће место додељује се бронзана медаља. Овај начин доделе одликовања уведен је на Летњим олимпијским играма 1908. На првим модерним играма, 1896. године у Атини, медаље је примало само двоје првопласираних, а на играма 1900. и 1904. године најбољима су додељиване разноразне награде и пехари.

Баш због тога што се олимпијске игре одржавају сваке четири године, и јавност и спортисти их цене, и успех на њима прижељкују много више него на светским првенствима или разним турнирима, којих се сваке године одржава мноштво. Многи врхунски нпр. пливачи или атлетичари, неретко, једноставно не дођу на светска првенства која се одржавају у предолимпијској години да им то не би реметило зацртани план припрема за олимпијске игре. Наравно да је ту изузетно важна и историјска димензија олимпијских игара. Није зато нимало чудно да многи олимпијски победници бивају у својим земљама дочекивани и слављени као истински хероји, баш као што је то било и миленијумима раније, а у данашње време олимпијска победа доноси често и материјалну награду. Због свега тога и ту великим делом лежи објашњење зашто се неки спортисти настоје пошто-пото докопати титуле олимпијског победника, ризикујући употребом допинга своје здравље, понекад живот, а понекад и здравље свог потомства.

Домаћини олимпијских игра

До 2014, домаћини олимпијских игра су били 41 град у 22 државе. Лондон је једини град који је био домаћин олимпијским играма три пута, а Пекинг ће 2022. постати први град који био домаћин и летњих и зимских игара.

Домаћини олимпијских игра
Летње олимпијске игре Зимске олимпијске игре
Година Редни број Град домаћин Држава Град домаћин Држава
1896 I Атина (1) Краљевина Грчка (1)
1900 II Париз (1) Француска (1)
1904 III Сент Луис(1) (1) Сједињене Америчке Државе (1)
1906 Олимпијске међуигре Атина Краљевина Грчка
1908 IV Лондон (1) Уједињено Краљевство (1)
1912 V Стокхолм (1) Шведска (1)
1916 VI (2) Берлин Немачко царство
1920 VII Антверпен (1) (3) Белгија (1)
1924 VIII Париз (2) Француска (2) I Шамони (1) Француска (1)
1928 IX Амстердам (1) Холандија (1) II Санкт Мориц (1) Швајцарска (1)
1932 X Лос Анђелес (1) Сједињене Америчке Државе(2) III Лејк Плесид (1) Сједињене Америчке Државе (1)
1936 XI Берлин (1) Трећи рајх (1) IV Гармиш-Партенкирхен (1) Трећи рајх (1)
1940 XII (3) Токио
Хелсинки
Јапан
Финска
V (4) Сапоро
Санкт Мориц
Гармиш-Партенкирхен
Јапан
Швајцарска
Трећи рајх
1944 XIII (3) Лондон Уједињено Краљевство V (3) Кортина д'Ампецо Италија
1948 XIV Лондон (2) Уједињено Краљевство (2) V Санкт Мориц (2) Швајцарска (2)
1952 XV Хелсинки (1) Финска (1) VI Осло (1) Норвешка (1)
1956 XVI Мелбурн (1) +
Стокхолм (2)(5)
Аустралија (1) +
Шведска (2)
VII Кортина д'Ампецо (1) Италија (1)
1960 XVII Рим (1) Италија (1) VIII Скво Вали (1) Сједињене Америчке Државе (2)
1964 XVIII Токио (1) Јапан (1) IX Инзбрук (1) Аустрија (1)
1968 XIX Мексико сити (1) Мексико (1) X Гренобл (1) Француска (2)
1972 XX Минхен (1) Немачка (2) XI Сапоро (1) Јапан (1)
1976 XXI Монтреал (1) Канада (1) XII Инзбрук (2) Аустрија (2)
1980 XXII Москва (1) Савез Совјетских Социјалистичких Република (1) XIII Лејк Плесид (2) Сједињене Америчке Државе (3)
1984 XXIII Лос Анђелес (2) Сједињене Америчке Државе (3) XIV Сарајево (1) Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1)
1988 XXIV Сеул (1) Јужна Кореја (1) XV Калгари (1) Канада (1)
1992 XXV Барселона (1) Шпанија (1) XVI Албервил (1) Француска (3)
1994 XVII Лилехамер (1) Норвешка (2)
1996 XXVI Атланта (4) Сједињене Америчке Државе
1998 XVIII Нагано (1) Јапан (2)
2000 XXVII Сиднеј (1) Аустралија (2)
2002 XIX Солт Лејк Сити (1) Сједињене Америчке Државе (4)
2004 XXVIII Атина (2) Грчка (2)
2006 XX Торино (1) Италија (2)
2008 XXIX Пекинг (1)(6) Кина (1)
2010 XXI Ванкувер (1) Канада (2)
2012 XXX Лондон (3) Уједињено Краљевство (3)
2014 XXII Сочи (1) Русија (1)
2016 XXXI Рио де Жанеиро (1) Бразил (1)
2018 XXIII Пјонгчанг (1) Јужна Кореја (1)
2020 XXXII Токио (2) Јапан (2)
2022 XXXIII Пекинг (1) Кина (1)
2024 XXXIII Париз (3) Француска (3)
2026 XXV Милано (1) и Кортина д’Ампецо (2) Италија (3)
2028 XXXIV Лос Анђелес (3) Сједињене Америчке Државе (5)

Најуспешнији олимпијци на Играма

Michael Phelps conquista 20ª medalha de ouro e é ovacionado 1036424-09082016- mg 7146 (cropped)
Мајкл Фелпс, најуспешнији олимпијац
Larisa Latynina 2010
Лариса Латињина, најуспешнија жена на Олимпијским играма
Marit Bjørgen
Марит Бјерген, најуспешнија на Зимским олимпијским играма

Референце

  1. ^ „Jeux Olympiques - Sports, Athlètes, Médailles, Rio 2016”. International Olympic Committee.
  2. ^ Young, David; Maurice Abrahams, Harold. „Olympic Games”. britannica.com. Приступљено 31. 10. 2017.
  3. 3,0 3,1 Hill 1996, стр. 18.
  4. ^ „No kidding: Teens to get Youth Olympic Games”. USA Today. 25. 4. 2007. Приступљено 31. 10. 2017.
  5. ^ „Future Directions of the Deaflympics”. Thefreelibrary.com. Приступљено 31. 10. 2017.
  6. ^ „Out of the Shadows: Events Leading to the Founding of”. Special Olympics. Приступљено 31. 10. 2017.
  7. ^ Benjamin, Daniel (27. 7. 1992). „Traditions Pro Vs. Amateur”. Time. Приступљено 31. 10. 2017.
  8. ^ Schantz, Otto. „The Olympic Ideal and the Winter Games Attitudes Towards the Olympic Winter Games in Olympic Discourses—from Coubertin to Samaranch” (PDF). Comité International Pierre De Coubertin. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 5. 2013. Приступљено 31. 10. 2017.
  9. ^ „NO BOYCOTT BLUES”. olympic.org. Приступљено 31. 10. 2017.
  10. ^ Young 2004, стр. 12.
  11. ^ Richardson 1992, стр. 227.
  12. ^ Young 2004, стр. 12–13.
  13. ^ Dr. Mrs Rajani; Dalvi, John. Introduction to physical education.
  14. ^ „Olympic Games”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 8. 11. 2017. [Регистрација неопходна (помоћ)].
  15. ^ „The Ancient Olympic Games”. HickokSports. 4. 2. 2005. Архивирано из оригинала на датум 22. 2. 2002. Приступљено 8. 11. 2017.
  16. ^ Encyclopædia Britannica
  17. ^ Pausanias: v. 16. 2
  18. ^ Pindar: Pythian Odes ix
  19. ^ Plutarch, Numa Pompilius 1.4
  20. ^ Dionysius, 1.74-1-3
  21. ^ Feeney, Denis (2007). Caesar's Calendar: Ancient Time and the Beginnings of History. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press. стр. 84.
  22. ^ "The Athletics of the Ancient Olympics: A Summary and Research Tool" by Kotynski, p.3
  23. ^ Alfred Mallwitz "Cult and Competition Locations at Olympia" p.101.
  24. ^ Hugh Lee: The First Olympic Games of 776 B.C.E. p.112.
  25. ^ Olympic Museum, "The Olympic Games in Antiquity", p. 2
  26. ^ „{Ancient Olympics: Athletic nudity}”. Ancientolympics.arts.kuleuven.be. Приступљено 8. 11. 2017.
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 Greece Country Study Guide: Strategic Information and Developments
  28. ^ Swaddling 1999, стр. 90–93.
  29. ^ „Ancient Olympic Games- Gods. Olympic Committee”. Olympic.org. Приступљено 8. 11. 2017.
  30. ^ Swaddling 2000 p54
  31. ^ „The Olympic Truce – Myth and Reality by Harvey Abrams”. Classics Technology Center, AbleMedia.com. Приступљено 8. 11. 2017.
  32. ^ Crowther 2007, стр. 59–61.
  33. ^ „Ancient Olympic Events”. Perseus Project of Tufts University. Приступљено 8. 11. 2017.
  34. ^ Golden 2009, стр. 24.
  35. ^ Pausanias, Description of Greece, 5.12.5.
  36. ^ „Počeci - Antička Grčka”. sportske.net. 6. 7. 2012. Приступљено 8. 11. 2017.
  37. ^ Burkert 1983, стр. 95.
  38. 38,0 38,1 Crowther 2007, стр. 54.
  39. ^ Galligan, Frank (2000). Advanced PE for Edexcel. Heinemann. стр. 59. ISBN 978-0-435-50643-8.
  40. ^ Granger, James (1824). A biographical history of England: from Egbert the Great to the revolution: consisting of characters disposed in different classes, and adapted to a methodical catalogue of engraved British heads: intended as an essay towards reducing our biography to system, and a help to the knowledge of portraits: interspersed with a variety of anecdotes, and memoirs of a great number of persons (5 изд.). W. Baynes and Son. стр. 240.
  41. ^ Haddon, Celia (2004). The First Ever English Olimpick Games. Hodder & Stoughton. стр. 152. ISBN 978-0-340-86274-2.
  42. ^ 400 Years of Olimpick Passion, Robert Dover's Games Society, Архивирано из оригинала на датум 6. 6. 2010, Приступљено 8. 11. 2017
  43. 43,0 43,1 „Histoire et évolution des Jeux olympiques”. lepotentiel.com. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2008. Приступљено 8. 11. 2017.
  44. 44,0 44,1 Beale, Catherine (2011). Born out of Wenlock, William Penny Brookes and the British Origins of the Modern Olympics. DB Publishing. стр. 25. ISBN 978-1-85983-967-6.
  45. ^ Beale, Catherine (2011). Born out of Wenlock. стр. 183—184.List of Wenlock Olympian Society Office-Holders 1850–95
  46. ^ Young 2004, стр. 144.
  47. ^ Young 1996, стр. 28.
  48. ^ Matthews 2005, стр. 53–54.
  49. ^ Weiler 2004.
  50. ^ Girginov Parry 2005, стр. 38.
  51. ^ Young 1996, стр. 24.
  52. ^ „Much Wenlock & the Olympian Connection”. Wenlock Olympian Society. Архивирано из оригинала на датум 23. 1. 2009. Приступљено 8. 11. 2017.
  53. ^ Young 1996, стр. 1.
  54. 54,0 54,1 Young 2004, стр. 141.
  55. ^ Matthews 1904, стр. 42.
  56. ^ Landry, Landry, Yerlès 1991, стр. 102, 114.
  57. ^ Young 2004, стр. 7, 141-142.
  58. 58,0 58,1 Young 1996, стр. 14.
  59. ^ Young 2004, стр. 145.
  60. 60,0 60,1 Landry, Landry, Yerlès 1991, стр. 103-104.
  61. ^ Brownell 2008, стр. 36.
  62. ^ Gerlach 2004, стр. 29.
  63. ^ Young 1996, стр. 2, 13–23, 81.
  64. ^ Young 1996, стр. 44.
  65. ^ Findling, Pelle 2004, стр. 12.
  66. ^ Young 2004, стр. 148.
  67. 67,0 67,1 „Foundation of the Hellenic world”. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2010. Приступљено 8. 11. 2017.
  68. ^ „Building the Zappeion Exhibition Hall”. The Zappeion Megaron Hall of Athens. Приступљено 8. 11. 2017.
  69. ^ Findling, Pelle 2004, стр. 13.
  70. ^ Young 2004, стр. 151.
  71. ^ Young, David C. Publishing (2004). A Brief History of the Olympic Games. Blackwell. стр. 144. ISBN 978-1-4051-1130-0.
  72. ^ Hill 1996, стр. 11.
  73. 73,0 73,1 Hill 1996, стр. 12-13.
  74. ^ Young 1996, стр. 36.
  75. ^ Hill 1996, стр. 6.
  76. ^ Hill 1996, стр. 13-15.
  77. 77,0 77,1 77,2 Hill 1996, стр. 8.
  78. 78,0 78,1 Hill 1996, стр. 18-20.
  79. 79,0 79,1 Hill 1996, стр. 20-22.
  80. ^ Coubertin et al. 1897, стр. 8, Part 2.
  81. ^ Young 1996, стр. 100–105.
  82. ^ „Athens 1896”. The International Olympic Committee. Приступљено 8. 11. 2017.
  83. ^ Young 1996, стр. 117.
  84. ^ de Martens, Frédéric (1893). Mémoire sur le conflit entre la Grèce et la Roumanie concernant l'affaire Zappa (на језику: француском). Athens: [printer Anestis Constantinides]. Приступљено 8. 11. 2017.
  85. ^ Streit, Geōrgios S. (1894). L'affaire Zappa; Conflit Gréco-Roumain (на језику: француском). Paris: L. Larose. Приступљено 8. 11. 2017.
  86. 86,0 86,1 Young 1996, стр. 128.
  87. ^ Coubertin 1897, стр. 232–234.
  88. ^ IOC Olympic Museum exhibition panel, 2010
  89. 89,0 89,1 89,2 „Athens 1896–Medal Table”. International Olympic Committee. Приступљено 8. 11. 2017.
  90. ^ „1896 Athina Summer Games”. Sports Reference. Приступљено 8. 11. 2017.
  91. ^ Preuss & Liese 2011, стр. 50.
  92. ^ Wallechinsky 2004, стр. 17.
  93. ^ „OLYMPICS: BARCELONA PROFILE; Samaranch, Under the Gun Shoots Back”. ALAN RIDING. New York Times. 30. 6. 1992. Приступљено 24. 6. 2008.
  94. ^ „Sports”. International Olympic Committee. Приступљено 18. 3. 2007.
  95. ^ „The Olympic Games” (PDF). AAFLA. Приступљено 1. 4. 2007.
  96. ^ „{Sarah Naimzadeh: Wonder Girls and Steroids}”. Serendip.brynmawr.edu. Приступљено 8. 11. 2010.
Зимске олимпијске игре

Зимске олимпијске игре (ЗОИ; енгл. Winter Olympic Games; франц. Jeux olympiques d'hiver) су вишедневно спортско такмичење у зимским спортовима на снегу и леду, пандан Летњим олимпијским играма.

Прве Зимске олимпијске игре одржане су у Шамонију од 25. јануара до 5. фебруара 1924. године на Олимпијском стадиону.

Барон Пјер де Кубертен, оснивач олимпијског покрета, био је огорчени противник Зимских игара. Сматрао је да крше основни постулат олимпизма – окупљање свих спортиста на истом месту и у исто време. У складу са Кубертеновим идејама такмичења у хокеју и уметничком клизању одржавана су на Летњим играма 1908. и 1920. године,

Кубертен је лично спречио да Игре у Шамонију понесу назив Олимпијске игре. Званични назив био је „Међународна недеља зимских спортова“. Признање је стигло посредно и прећутно. У најави Игара, које су организоване у швајцарском Санкт Морицу, наводи се да се ради о Другим Зимским олимпијским играма.

У почетку је држава-организатор Летњих игара имала право првенства у одређивању домаћина, под условом да има услове да организује Зимске игре. Тако је Париз донео домаћинство Шамонију, Лос Анђелес Лејк Плесиду, а Берлин Гармиш-Партенкирхену. Једини предратни изузетак била је 1928. година, када су Летње игре организоване у Амстердаму — пошто је највиши врх Холандије Фалсерберг висок само 323 метра, било је јасно да се Зимске олимпијске игре не могу одржати у Холандији.

Кад је утемељен МОК, један од предвиђених спортова било је и клизање на леду, а прво такмичење таквог типа, одржано на играма 1908. у Лондону, биле су четири дисциплине уметничког клизања. Предложено је оснивање посебних зимских игара, али је та идеја минирана гласовима Скандинаваца који су протежирали своје „Нордијске игре“. Ипак неке дисциплине зимских спортова биле су уврштене у програм игара 1916. године у Берлину (које нису одржане) и оних 1920. у Антверпену. Онда је, 1924. године у Шамонију у Француској под покровитељством МОК-а, а у склопу VIII Олимпијских игара, 1924. у Паризу, прво организован„ Међународни викенд зимских спортова“ који је постигао успех, па је идуће, 1925. године МОК одлучио да установи посебне Зимске Олимпијске игре које ће се одржавати независно од Летњих олимпијских игара. На засједању МОК, 1926. године, одлучено је да се та спортска манифестација одржана 1924. године рачуна као прве Зимске Олимпијске игре.

До 1992, и летње и зимске Олимпијске игре одржаване су исте године, а онда је, МОК одлучио да их „раздвоји“. Због тога су следеће Зимске Олимпијске игре, 1994. у Лилехамеру, одржане само две године послије претходних игара.

Зимске олимпијске игре 2006.

XX Зимске олимпијске игре су одржане у Торину, Италији од 10. фебруара до 26. фебруара, 2006. То је био други пут да су се Зимске олимпијске игре одржале у Италији, последњи пут је Италија била домаћин VII Зимских олимпијских игара 1956. године у Кортина д'Ампецо (Cortina d'Ampezzo). Трећи пут су се одржале Олимпијске игре у Италији, била је и домаћин XVII Олимпијских игара у Риму 1960. године.

Званични лого приказује име града „Торино“ ("Torino") на италијанском и локалном пијемонтском језику. Олимпијска маскота Торина 2006 је Neve ("снег“ на италијанском), женска грудва, и Gliz, мушка коцка леда.

Зимске олимпијске игре 2010.

XXI Зимске олимпијске игре одржале су се у Ванкуверу, Британској Колумбији, Канади 2010. године. Нека од такмичења ће се одржати у оближњем Ричмонду, долини Калаган, Западном Ванкуверу, и монденском зимовалишту северно од Ванкувера, Вислеру.

Игре су отворене 12. фебруара и трајале су до 28. фебруара.

Зимске олимпијске игре 2010. су биле трећи пут да се Олимпијске игре одржавају у Канади. 1976. године су одржане Летње олимпијске игре у Монтреалу, а 1998. су одржане Зимске олимпијске игре у Калгарију. У избору за Зимске олимпијске игре 1976., Вислер и Гарибалди су били градови кандидати, али нису победили.

Канадски олимпијски комитет је обећао да ће Канада освојити највећи број златних медаља на Олимпијским играма 2010. године у Ванкуверу. На Олимпијским играма у Монтреалу 1976. и Калгарију 1988. нису освојили ниједно злато. Овај покрет се зове „Заузми подијум“ ("Own the Podium").

Зимске олимпијске игре 2014.

XXII Зимске олимпијске игре одржане су у Сочију, Русија, од 7. до 23. фебруара 2014. године. Одржано је 98 такмичења у 15 спортова.

Сочи, град домаћин, је изабран 4. јула 2007. испред јужнкорејског града Пјонгчанга и аустријског Салцбурга на 119. заседању Међународног олимпијског комитета у Гватемали. Ово је био први пут да Русија организује Зимске олимпијске игре (Совјетски Савез је претходно организовао Летње олимпијске игре 1980. у Москви).

Летње олимпијске игре

Летње олимпијске игре (ЛОИ; енгл. Summer Olympic Games; франц. Jeux olympiques d'été) међународни су мултиспортски догађај који се одржава сваке четири године у другом граду. Прве игре су одржане 1896. године у Атини (Грчка), а последње године 2016. у Рио де Жанеиру (Бразил). Међународни олимпијски комитет организује игре и надгледа припреме у граду домаћину. За сваки олимпијски догађај се додељују златне медаље за прво место, сребрне медаље за друго место и бронзане медаље за треће место; ова традиција је започета 1904. године. Зимске олимпијске игре су креиране на бази успеха Летњих олимпијских игара.

На Летњим олимпијским играма се у почетку (1896) такмичило у само 42 дисциплине и учествовало је мање од 250 мушких такмичара из 14 земаља, а до 2012. се ова статистика повећала на 302 дисциплине са 10.768 такмичара (5.992 мушкарца и 4.776 жена) из 204 земље.

Осамнаест земаља је досад угостило такмичаре Летњих олимпијских игара. Сједињене Америчке Државе су угостиле такмичаре четири пута (1904, 1932, 1984. и 1996), више него иједна друга земља; Велика Британија је била домаћин за троје Летње олимпијске игре (1908, 1948. и 2012), све три пута у Лондону. Три града су била домаћин по два пута: Лос Анђелес (1932. и 1984), Париз (1900. и 1924) и Атина (1896. и 2004).

Једине Летње олимпијске игре до сада одржане на Јужној хемисфери су биле у Аустралији (Мелбурн 1956. и Сиднеј 2000) и Бразилу (Рио де Жанеиро 2016). Игре у Рију су биле прве Летње олимпијске игре у Јужној Америци и прве Летње олимпијске игре одржане током локалне зимске сезоне.

Пет држава — Грчка, Аустралија, Француска, Велика Британија и Швајцарска — учествовало је на свим Летњим олимпијским играма. Једина земља која је освојила по најмање једну златну медаљу на сваким Летњим олимпијским играма је Велика Британија. Сједињене Америчке Државе су водеће на свеукупној табели.

Летње олимпијске игре 1896.

Летње олимпијске игре 1896 биле су међународно мулти-спортско такмичење које се одржавало у Атини Грчка, од 6. априла до 15. априла 1896. године. Биле су то прве Олимпијске игре модерног доба. Античка Грчка била је постојбина Олимпијских игара, па је Атина била одговарајући избор почетка модерних Олимпијских игара.

Упркос бројним препрекама организација Игара 1896. била је велики успех. Игре су биле највеће међународно такмичење одржано до тада. Игре су одржане на Панатинаико стадиону, првом великом стадиону у савременом свету, са могућности да прими највеће број гледалаца који су посматрали неку спортску приредбу. Врхунац Игара за Грке била је маратонска победа њихових сународника Спиридона Луиса. Најуспешнија је био немачки такмичар рвач и гимнастичар Карл Шуман, који је освојио четири златне медаље.

Летње олимпијске игре 1900.

Летње Олимпијске игре 1900. године званично познате као игре II, Олымпијаде, су међународно мулти-спортско такмичење које је одржано 1900. у Паризу, Француска. Игре су одржане без церемонија отварања и затварања. Такмичења су почела 14. маја, а завршиле на 28. октобра, на Венсенском велодрому. Учествовало је преко 975 такмичара у 19 различитих спортова. Жене су по први пут учествовале на играма, а Шарлота Купер из Француске постала је прва олимпијски победница у историји Олимпијских игара.

Најмлађи учесник била је француска тенисерка Катрин Жилу са 13. година и 137 дана, а настарији такође француски једричар са 71. годином и 212 дана.

Најуспешнији тачмичари били су амерички атлетичари Ирвинг Бакстер и Џон Туксбери са по 5 освојених медаља.

Летње олимпијске игре 1936.

XI Летње олимпијске игре су одржане 1936. године у Берлину, у Немачкој. Берлин је селектован као домаћин 1931, победивши Барселону. Иако је се то догодило пре њеног доласка на власт, Нацистичка партија је искористила прилику да промовише своју идеологију.

Мада су Немци доминирали у многим спортовима, тријумфи спортиста из других земаља долазили су као шамари нацистичкој филозофији. Најпознатији од њих био је Џеси Овенс, који је освојио четири златне медаље. Због победа Џесија Овенса, немачки лидер Адолф Хитлер је напустио олимпијски стадион, јер није желео да му додели медаљу због његове црне боје коже.

Антифашисти су имали у плану да одрже "Народну Олимпијаду" у Барселони, као алтернативу и из протеста према олимпијадама у Берлину. Те игре нису одржане због избијања грађанског рата у Шпанији.

Летње олимпијске игре 1948.

XIV Олимпијске игре одржане су у Лондону, у Уједињеном Краљевству. Биле су то прве игре након олимпијских игара у Берлину 1936. и паузе од 12 година узроковане Другим светским ратом. Како су у то време успомене на нетом завршени рат још биле врло свеже, Њемачка и Јапан нису били позвани на учествовање на олимпијским играма.

Такмичарска звезда игара је била Холандска атлетичарка Фани Бланкерс-Коен, која је освојила четири златне медаље у спринтерским дисциплинама. Запажен је био и досег такмичарке у мачевању Илоне Елек из Мађарске али и кануиста Јана Брзака из Чехословачке, који су успјешно одбранили златне олимпијске медаље освојене 12 година раније на олимпијским играма у Берлину 1936.

По први пута је уведен обичај доделе Олимпијских диплома за шест првопласираних такмичараа или екипа у свакој дисциплини.

Летње олимпијске игре 1972.

XX Олимпијске игре одржане су 1972. године у Минхену, у Западној Немачкој. МОК је одабрао Минхен за домаћина у конкуренцији осталих градова кандидата међу којима су били Детроит, Мадрид и Монтреал. Биле су то друге Игре у историји одржане у Немачкој, након Игара у Берлину 1936. У жељи да се Немачка свету представи као демократска, модерна држава пуна оптимизма, домаћин је за слоган Игара одабрао службени мото "the Happy Games" (на енглеском језику „срећне игре"), за лого су одабрали симболизовано плаво сунце, а по први пут су Игре добиле и службену маскоту, пса названог „Валди“.

Нажалост, Игре се нису показале срећним, већ управо супротно: трагичним. У познатом инциденту су палестински терористи из организације зване Црни септембар упали 5. септембра, 11. дана Игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до масакра. На минхенском аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су Игре, након 34-сатног прекида, настављене.

На Играма је први пут уведена и церемонија заклетве судија, чиме се желела истакнути непристраност суђења. У спортском програму је такође било промена. Рукомет и стреличарство су се вратили у програм Игара, а уведен је и нови спорт, кајак и кану на дивљим водама.

У такмичарском програму истакли су се следећи спортисти и догађаји:

Марк Шпиц из САД-а је освојио седам златних медаља, оборивши при томе светске рекорде у свим тим дисциплинама. Како је на Играма у Мексику четири године раније већ освојио две златне медаље, тиме је свој укупни број златних медаља с ОИ повећао на 9.

Олга Корбут, гимнастичарка из СССР-а је освојила три златне медаље.

У кошарци је финална утакмица између тимова САД и СССР-а донела незапамћени завршетак. У последњих неколико секунди, при воћству екипа САД 50-49 десило се неколико чудних догађања: прво је време истекло током пређашњег коша (слободних бацања) за САД, али је кош признат и преостале време помакнуто на 1 секунду. Затим је време поновно истекло у покушају напада тима Совјетског Савеза, па су Американци већ славили победу. Међутим, на жалбу Совјета поновно су додане нове три секунде, у којима је Александар Белов успео убацити два поена и тиме донети победу свом тиму. Бројне нелогичности током неколико последњих секунди нису никад разјашњене, иако је МОК чврсто остао при одлуци да је утакмица регуларна. Екипа САД, којој је то био први пораз уопште на Олимпијским играма до тада, одбила је да прихвати сребрне медаље и оне су и данас изложене у Олимпијском музеју у Лозани.

Атлетичар Ласе Вирен из Финске је победио у тркама на 5.000 и 10.000 m (и то на 10.000 m након пада током трке), а тај ће успех поновити и четири године касније на Играма у Монтреалу.

Валериј Борзов, спринтер из СССР-а, је победио на опште изненађење у тркама на 100 m и 200 m. Очекивала се победа неког од атлетичара из САД, а највећи фаворити су били Реј Робинсон и Еди Хејз. Међутим, превидом њиховог тренера добили су погрешну информацију о времену старта трке квалификација на које су затим закаснили и испали из даљег такмичења без пласмана.

Освајачи златне и сребрне медаље у трци на 400 m, Винсент Метјуз и Вејн Колет из САД, су током проглашења победника и извођења химне САД понашали се непримерено. Међусобно се шалећи и играјући се освојеним медаљама нису обраћали пажњу на свечаност тренутка подизања њихове заставе и интонације химне. Због тога им је доживотно забрањен наступ на Олимпијским играма.

Аустралијска пливачица Шејн Гуд је освојила три злата и два сребра.

Вим Руска из Холандије је постао први џудиста који је освојио злато у две категорије на истим Играма.

Летње олимпијске игре 1980.

XXII Олимпијске игре одржане су 1980. године у Москви, у тадашњем СССР. Део такмичења се такође одвијао и у Лењинграду, Кијеву, Минску и Талину. Маскота Олимпијских игара 1980. био је медведић „Миша“.

Ово су биле прве Олимпијске игре одржане у Источној Европи, на говорном подручју словенских језика и у социјалистичкој земљи. Будући да се 1980. између држава које су чиниле Варшавски пакт и НАТО водио Хладни рат, учествовање на московској олимпијади отказале су Сједињене Америчке Државе и још неке земље, укупно њих 64. Непосредан повод отказа био је рат у Авганистану. Совјетско руководство је одговорило истом мером и одбило учествовање на Олимпијским играма у Лос Анђелесу четири године касније. Ту су одлуку следиле и многе земље чланице Варшавског пакта, односно блиске Совјетском Савезу.

На Играма су се у такмичарском програму истакли следећи појединци и тимови:

Гимнастичар Александар Дитуатин из Совјетског Савеза је освојио медаљу у свакој од 8 дисциплина, од чега три злата.

Владимир Салников (СССР) је освојио три злата у пливању. Први је пливач у историји који је у дисциплини 1550 m слободно пливао брже од 15 минута.

Уладзимир Парфианович (СССР) је освојио три злата у кајаку на мирним водама.

Валентун Манкин је освојио злато у класи „Стар“ у једрењу. Како је раније већ освајао злата на ОИ у класама „Фин“ и „Темпест“, постао је први једриличар у историји којем је то успело.

Тркач Мурус Јефтер из Етиопије је победио на тркама на 5000 m и 10000 m.

Валдемар Церпински из Источне Немачке је освојио друго узастопно злато у маратону.

Источна Њемачка је доминирала у веслању, освојивши 11 злата од 14 веслачких дисциплина.

Теофило Стивенсон из Кубе је боксер који је у Москви остварио узастопну трећу победу на Олимпијским играма.

Летње олимпијске игре 1984.

XXIII Летње олимпијске игре су одржане 1984. године у Лос Анђелесу, Калифорнији, Сједињеним Америчким Државама. Лос Анђелес је селектован као домаћин 18. маја 1978. године на 80. митингу Међународног Олимпијског Комитета без гласања, јер је Лос Анђелес био једини довољно велик град да буде домаћин Летњих олимпијских игара 1984. године.

Због америчког бојкота Летњих олимпијских игара у Москви 1980. године, 14 комунистичких држава укључујући и Совјетски Савез, Источну Немачку и Кубу бојкотовали су ову Олимпијаду (СССР је објавио одлуку да не учествује 8. маја 1984. године).

Летње олимпијске игре 1988.

XXIV Олимпијске игре су одржане 1988. године у Сеулу, у Јужној Кореји. МОК је дао предност Сеулу као граду домаћину у конкуренцији јапанског града Нагоје.

Као и на претходна три издања Игара (у Монтреалу 1976., у Москви 1980. и у Лос Анђелесу 1984.) и на овим је Играма забележен бојкот из политичких разлога. Северна Кореја је бојкотовала Игре због чињенице да Јужна Кореја није пристала поделити домаћинство са својим северним суседом. Бојкот је слиједила Куба, али не и остале комунистичке државе. Тако је на крају овај бојкот био мањих размјера, и након три окрњене манифестације овај пута су на Играма учествовале све тадашње спортске велесиле што је донело висок квалитет такмичења.

У програм Игара је враћен тенис, а по први пут у програму је био уврштен и стони тенис.

У такмичарском програму посебну су се истакнули ови појединци и догађаји:

Бен Џонсон, спринтер из Канаде, је победио у дуго очекиваној и најављиваној трци на 100 m и то с временом новог светског рекорда. Накнадно је међутим, у једној од највећих допиншких афера у олимпијској историји, утврђено да је Џонсон користио недозвољена стимулативна средства, па су му медаља и рекорд одузети, а победа је припала Карлу Луису.

Пливачица Кристин Ото из Источне Немачке је освојила шест златних медаља. У пливању су се још истакнули Мет Бјонди (САД, 5 злата) и Џенет Еванс (САД, три злата). Сензационални победник у трци 100 m делфин је био Ентони Нести из Суринама, који је тиме постао први пливач црне боје коже кому је то пошло за руком.

Гимнастичар Владимир Артјомов из Совјетског Савеза је освојио четири златне медаље, а Данијела Силивас из Румуније три.

Спринтерка Флоренс Грифит Џојнер из САД је освојила три златне и једну сребрну медаљу у спринтерским дисциплинама, оборивши при томе и светски рекорд у трци на 200 m.

Криста Ротенбургер из Источне Немачке је постала први (и последњи) спортиста уопште ком је пошло за руком освојити медаље и на зимским и на летњим Олимпијским играма исте године. Она је сребро освојено у бициклизму прикључила злату којег је освојила у брзом клизању раније исте године на Зимским олимпијским играма у Калгарију. Како се летње и зимске Олимпијске игре више не одржавају у истој години, овакав успех више није могуће поновити.

Скакач у воду Грег Луганис је одбранио наслове у обе дисциплине скокова у воду (торањ, даска) освојене четири године раније на Играма у Лос Анђелесу. Међутим, запамћен је по неуспелом скоку када је главом ударио у одскочну даску те оставио крваву мрљу на дасци и у базену, али без теже повреде. Тај је догађај поновно дошао у средиште пажње неколико година касније, када је Луганис јавно објавио да је био заражен вирусом СИДАСиде време игара у Сеулу. Данас је међутим познато да вирус ХИВ-а не може преживјети на ваздуху и у води, па реална опасност да се неко од такмичара зарази том болешћу од Луганиса није постојала.

Лоренс Лемју, канадски једриличар, је био на другом месту током такмичења с реалним шансама да освоји сребрну медаљу. Међутим, током једне регате прекинуо је натецање да би помогао једном повређеном такмичару. Лемју је на крају завршио на 22. месту, али је примио посебну награду за спортско понашање.

Летње олимпијске игре 1996.

XXVI Олимпијске игре су одржане 1996. године у Атланти, у САД. Остали градови кандидати су били Атина, Београд, Манчестер, Мелбурн и Торонто. Упркос очекивању да ће Игре 1996. године, на сто година модерног олимпизма, бити додељене Грчкој односно Атини, то се није догодило. МОК је у појашњењу објавио да су нажалост стање и број спортских борилишта у Атини (те 1990. године када се доносила одлука) били недовољни да би се успешно организовале Игре за 1996. годину. Атина је касније добила организацију Олимпијских игара 2004. године.

Организација Игара није протекла без проблема, иако су Игре укупно оствариле профит. По први пут је примењен принцип по којем су се комплетне Игре финансирале без икакве помоћи јавних фондова (државе или града) већ су се сви трошкови покрили од продаје улазница, реклама и из приватних фондова. Последица је била да је организатору често била замерана претерана комерцијализација догађања, што није баш у складу са духом олимпизма.

Игре су имале и трагичну страну, у експлозији постављене бомбе на олимпијском стадиону 27. јула погинуо је један гледалац а још стотињак их је повређено. Такмичари и новинари памте Игре и по великим саобраћајним гужвама, које су јако отежале кретање између различитих борилишта кроз град, и изазвале доста незадовољства учесника Игара.

Ипак, сама такмичења су била јако добро праћена и квалитетна, па су у спортском смислу Игре успеле. На церемонији отварања Игара бакљу је упалио Мухамед Али, а церемонији је био присутан и словеначки гимнастичар Леон Штукељ као један од најстаријих живих олимпијаца тих година. У програм су укључени спорт софтбол као и две нове дисциплине: одбојка на песку и брдски бициклизам. Учествовало је рекордних 197 земаља учесница, а чак њих 79 је освојило барем једну медаљу.

У такмичарском програму су се истакли следећи појединци и догађаји:

Наим Сулеуманоглу је постао први дизач тегова са три освојена злата на ОИ за редом.

Мајкл Џонсон је освојио злата у тркама на 200 m и на 400 m, оборивши при томе светски рекорд на 200 m. Донован Бејли из Канаде је пак поставио светски рекорд на 100 m освојивши при томе логично и златну медаљу. У спринту се још истакла Мари-Жозе Перек која је као и Џонсон освојила дисциплине 200 m и 400 m.

Због чињенице да су по први пут на Играма наступали и професионалци у бициклизму, прилику за злато је искористио и Мигел Индураин, један од најуспешнијих професионалних бициклиста у историји.

Мишел Смит из Ирске је освојила три злата и бронзу у пливању. На њене медаље је међутим пала сена две године касније када је била кажњена због допинга, иако су јој медаље са ОИ службено остале признате. Ами Ван Дукен из САД је освојила четири злата у пливању.

Андре Агаси из САД је освојио златну медаљу, поставши тиме први тенисер који је у каријери освојио барем једном сва четири највећа тениска турнира и Олимпијске игре.

Курт Енгл из САД је освојио злато у рвању, иако је током борбе имао фрактуру врата.

Денг Јапинг из Кине је освојила злато у стоном тенису за жене појединачно и у пару. Тиме је поновила успех од четири године раније, са Игара у Барселони.

Летње олимпијске игре 2000.

XXVII Летње олимпијске игре одржане су 2000. године у Сиднеју, у Аустралији. МОК је 1993. године бирао домаћина између следећих градова: Пекинга, Берлина, Истанбула и Манчестера.

По општој оцени, с обзиром на сјајан ниво организације, квалитету спортских такмичења, љубазност домаћина и фантастичну атмосферу која је владала све време игара игре су проглашене „најбољим Олимпијским играма у дотадашњој историји“.

На спектакуларном отварању Олимпијски пламен на стадиону је упалила Кети Фриман, која је касније на истим Играма освојила злато у атлетици (трка на 400 метара). Тиме је постала прва особа која је на истим Играма била почасни палилац олимпијске ватре и освајач златне медаље. Као припадник изворне домородачке мањине Абориџина, Фриман је својим постигнућем постала аустралска хероина за сва времена.

Учествовао је рекордан број земаља, њих 199, а једина чланица МОК која није учествовала био је Авганистан, чији наступ је забранио тадашњи авганистански талибански режим из верских разлога.

У програм Игара је укључен триатлон.

У такмичарском програму су се истакли следећи појединци и догађаји:

Пливач Ијан Торп из Аустралије, тада стар само 17 година, је освојио три златне и две сребрне медаље.

Стив Редгрејв, веслач из Уједињеног Краљевства, је златном медаљом у четверцу без кормилара освојио пету златну медаљу на петим Играма за редом.

Камерун је освојио прву златну медаљу у финалу фудбалског турнира, победивши Шпанију након извођења једанаестераца.

Летње олимпијске игре 2004.

XXVIII Летње олимпијске игре су одржане 2004. године у Атини, у домовини модерног олимпизма Грчкој. Након што Атина изненађујуће није добила организацију игара 1996. године када је пала стогодишњица модерног олимпизма које су додељене Атланти, МОК је овај пут ипак изабрао Атину, између кандидата из листе ужег избора на којој су били Рим, Кејптаун, Стокхолм и Буенос Ајрес. У ширем избору су још били Истанбул, Лил, Рио де Жанеиро, Сан Хуан, Севиља и Санкт Петербург, али су они отпали већ раније.

Биле су то прве игре у историји на којима су наступиле све државе које су у том тренутку имале свој службени национални олимпијски савез и биле чланице МОК-а. Иако је Атина имала доста проблема приликом припреме Игара, сва су борилишта упркос кашњењима у изградњи ипак била довршена на време за такмичења. Посебна је занимљивост да су нека такмичења била одржана на древном стадиону у Олимпији, па је рецимо забележено да је прва победница на древном борилишту у модерној ери била Кубанска бацачица кугле Јумилеиди Кумба.

Отварање је као што је то и уобичајено на Олимпијским играма било спектакуларно, уз учествовање бројних међународно признатих уметника, као што је исландска певачица Бјорк. Дефиле 202 нације учеснице је био организован према редоследу грчког алфабета. Са обзиром да је уобичајено да дефиле отварају спортисти из Грчке, а затварају спортисти домаћина, овај пут је одлучено да дефиле започне само грчком заставом, а да грчки спортисти уђу на стадион последњи. Такође, стара традиција да Олимпијски пламен путује из Грчке према земљи домаћину Игара овај пут је модификована тако да је бакља након церемоније паљења направила обилазак по свету и онда се вратила на почетак.

Летње олимпијске игре 2008.

XXIX Летње олимпијске игре - Пекинг 2008 одржале су се од 8. августа до 24. августа 2008. у Пекингу. Игре су отворене 8. августа 2008. у 8 сати и 8 минута навече на Олимпијском стадиону у Пекингу. Неки спортови су се одржали у другим градовима, фудбалски турнир се одржао у Шангају, Шенјангу, Ћинхуангдау и Тјенцину. Коњички споротиви су се одржали у Хонгконгу, а једрење у Ћингдау.

Одлука да се олимпијске игре 2008. одрже у Пекингу донета је 13. августа 2001. Пекинг је победио кандидатуре Торонта, Паризa, Истанбулa и Осаке. Пекинг је освојио 56 гласова, а другопласирани Торонто 22 гласа. Званични лого игара је „Разиграни Пекинг“, А маскоте игара су пет Фуве, од којих свака представља једну боју олимпијских кругова. Олимпијски слоган, Један свет, један сан позива свет да се уједини у духу олимпизма.

На овим Олимпијским играма такмичило се око 11.200 спортиста у 302 такмичења у 28 спортова из 204 савеза који су чланови Међународног олимпијског комитета.

Летње олимпијске игре 2012.

Летње олимпијске игре 2012. или службено Игре XXX Олимпијаде одржане су у главном граду Уједињеног Краљевства Лондону од 27. јула до 12. августа 2012. Лондон је тако постао први град у историји модерног олимпизма који је три пута био домаћин игара, захваљујући претходним домаћинствима из 1908. и 1948.Лондон је изабран за домаћина Игара, на 117. седници МОК-а у Сингапуру 6. јула 2005. победивши кандидатуре Москве, Њујорка, Мадрида и Париза, након 4 круга гласања.Иако је церемонија свечаног отварања игара одржана 27. јула, прва такмичења су почела два дана раније (25. јула) а реч је о фудбалском турниру за жене. Већина спортских објеката смештена је у Олимпијском парку који се налази у источном делу Лондона где се налази и централни Олимпијски стадион.

На играма је учествовало 10.500 спортиста из 204 земље који су се такмичили у 36 спортова и 302 дисциплине. Први пут су у свим спортовима учествовале жене. Арапске земље Саудијска Арабија, Катар и Брунеј су први пут послале спортисткиње, чиме су све државе учеснице кроз историју имале мушке и женске такмачаре на Олимпијским играма.

Летње олимпијске игре 2016.

Летње олимпијске игре 2016. (порт. Jogos Olímpicos de Verão de 2016), званично Игре XXXI Олимпијаде одржане су у Рио де Жанеиру у Бразилу у периоду од 5—21. августа 2016, и биле су то прве Олимпијске игре одржане на тлу Јужне Америке.

Домаћинство Олимпијских игара граду Рију је додељено на седници МОК-а одржаној у Копенхагену 2. октобра 2009. године. У конкуренцији Мадрида, Токија и Чикага бразилски град је добио највише гласова чланова извршног одбора МОК-а и на тај начин постао не само први бразилски град домаћин Олимпијских игара, већ и први јужноамерички и први лузофони град домаћин Игара. Уједно Рио је и тек други латиноамерички град домаћин Игара, након што су Игре XIX Олимпијаде одржане 1968. у Мексико Ситију.

На Играма учествује рекордних 206 националних олимпијских комитета, а по први пут на Играма учествују и спортисти из Јужног Судана и Косова, као и Олимпијски избеглички тим. Учествује укупно 11.239 спортиста који се такмиче у 306 дисциплина у 28 спортова. У олимпијски програм се вратио голф, по први пут након Игара 1904, док се као нови спорт на Играма по први пут појавио рагби седам. Сва спортска такмичења одржана су на укупно 38 спортских борилишта, а 33 од њих се налази у самом граду, док преосталих пет чине фудбалски стадиони у Сао Паулу, Бело Оризонтеу, Салвадору, Бразилији и Манаусу.

Олимпијска бакља која је упаљена у древној олимпији 21. априла на тло Бразила је донесена 3. маја и пре него је упаљена на централном олимпијском стадиону пронесена је кроз више од 300 бразилских градова. Званичан мото игара је Нови свет (порт. Um mundo novo). Званичне маскоте игара су Винисијус који представља комбинацију бразилске фауне, и Том као отелотворење богате бразилске флоре.

Олимпијске игре
Летње игре
Зимске игре
Olympic rings without rims.svg Државе учеснице олимпијских игара
Африка
Америка
Азија
Европа
Океанија
Остало

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.