Олга Зиројевић

Олга Зиројевић (рођена у Панчеву, Краљевина Југославија 1934. године) је српска историчарка која је стручњак за оријенталистику и историју Османског царства.[1]

Олга Зиројевић
Датум рођења15. мај 1934.
Место рођењаПанчево
 Краљевина Југославија

Школовање

Дипломирала је на групи за историју Филозофског факултета у Београду 1957. године. Завршила је постдипломске студије на катедри за оријенталистику и катедри за историју Филозофског факултета у Сарајеву у периоду 1958—1960.

Библиографија

Референце

  1. ^ Академик Славко Гавриловић. „Извод из рецензије књиге Олге Зиројевић „Србија под турском влашћу 1459—1804.. Приступљено 22. јул 2010.
Краљевина Србија (1718—1739)

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.

Манастир Ђеринац

Манастир Ждрело је манастир Српске православне цркве, епархије браничевске у близини места Ждрело (Петровац).

Манастир Подластва

Манастир Подластва је манастир Српске православне цркве који се налази у месту Ластва Грбаљска, у Грбљу, Црна Гора. Женски је манастир. Верује се да га је подигао цар Душан 1350. године на месту ранохришћанске цркве из V века.

Манастир Светог Пантелејмона у Лепчинцу

Манастир Лепчинце је метох манастира Прохор Пчињски, као одвојено манастирско имање са црквом и под његовом управом. Манастир се налази у селу Лепчинце.

Манастир Шемљуг

Манастир Шемљуг (или manastirea Săraca) православни манастир близу Вршца, укинут 1777. године царском вољом.

Налази се уз село Шемлаку Мик (или Мали Шемлак), у Румунији, које је на споредном путу, 21 километар удаљено о граничног прелаза Моравице.

Нишка Бања

Нишка Бања је градско насеље у градској општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу. Према првим резултатима пописа из 2011. у бањи је живело 4.380 становника, према попису из 2002. 4.437 становника, а према попису из 1991. 4.179 становника.

Нишка Бања спада у II групу најразвијенијих бања Србије заједно са Бањом Ковиљачом, Буковичком Бањом и Матарушком Бањом, које, појединачно гледано, остварују преко 100.000 ноћења годишње, са релативно развијеном лечилишном функцијом, солидном материјалном базом и повољним положајем (близина комуникацијских праваца, градских насеља и других чинилаца).Природни лековити фактори у Нишкој Бањи су блага, умерено-континентална клима, термоминералне воде, природно минерално блато и лековити гасови. Лековите воде, које извиру са пет извора („Главно врело“, „Сува бања“, „Школска чесма“, „Бањица“ и „Пасјача“), припадају групи земноалкалних хомеотерми (36-38 °C), благо минерализованих, слабо радиоактивних са капацитетом од 56 литара у секунди.

Ораовачки манастир

Ораовачки манастир смештен је поред села Ораовица (близу Грделице), на узвишењу које лежи у североисточном делу места, поред Јужне Мораве.Назив манастир одржао се из прошлости, пошто се у прошлости на овом месту налазио читав комплекс. Данас се ту налази црква (црквица по речима житеља) која датира из 16. века. Око манастира је било и гробова, а у близини комплекса је узвишење звано Стража. Обновљен је 2012. године уз помоћ донација.Манастир чини комплекс цркве Св. Николе, капела Св. Прокопија преподобног мученика летњег, конак, стара економска зграда и остаци средњовековне ћелије. Смештен је на источним падинама Вучковог браништа (463 метара) у природном гротлу опкољен са запада црквеном шумом, са истока виноградима, са југа воћњацима и са севера баштама. Потес на коме се налази манастир зове се Манастириште и у његовом саставу улази махала Манастир која припада суседном селу Ораовици. Од Грделице је удаљен 2.5 километара.

Перлез

Перлез (мађ. Perlasz) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 3.383 становника. До 1965, године је ово насеље седиште комуне Општине Перлез коју су чинила насељена места: Ботош, Книћанин, Орловат, Перлез, Томашевац, Фаркаждин и Чента. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Зрењанин.

Пиринач

Пиринач (рижа или ориз) семе је траве врсте Oryza sativa (Азијски пиринач) или Oryza glaberrima (Афрички пиринач). Ова житарица је у широкој употреби широм света као основна храна за велики део људске популације, а посебно у Азији. То је пољопривредна роба са трећом по величини производњом у свету (пиринач, 741,5 милиона тона у 2014), након шећерне трске (1,9 милијарди тона) и кукуруза (1,0 милијарди тона).

С обзиром на то да се значајни делови шећерне трске и кукурузног усева користе у друге сврхе осим људске конзумације, пиринач је најважнија житарица у погледу људске исхране и калоријског уноса. Он пружа више од петине калорија које људи конзумирају широм света. Пстоји мноштво варијетета пиринча и кулинарске преференције испољавају регионалне варијације.

Монокотни пиринач се нормално узгаја као годишња биљка, мада у тропским областима може да преживи као вишегодишња култура и дати расад се може користити и 30 година. Узгој пиринча је добро прилагођен земљама и регионима са ниским трошком радне снаге и великом количином падавина, попто је узгој радно интензиван и захтева велике количине воде. Међутим, пиринач се може узгајати скоро свуда, чак и стрмим брдским и планинским подручјима уз употребу терасастих система којима се контролише довод воде. Иако је пиринач потекао из Азије и појединих делова Африке, векови трговине и извоза су га учинили уобичајеним усевом у многим културама широм света.

Традиционална метода за узгајање пиринча је поплављивање поља при, или након сетве младих садница. Ова једноставна метода захтева добро планирање и сервисирање система брана и канала за наводњавање, али редукују раст мање робусних корова и штеточинских биљки које не могу да расту у потопљеном стању. Овим приступом се такође одвраћају животињске штеточине. Иако поплаве нису обавезне за култивацију пиринча, све друге методе наводњавања захтевају веће напоре у погледу сузбијања корова и штеточина током периода раста и другачији приступ ђубрењу земљишта.

Назив дивљи пиринач се обично користи за врсте из родова Zizania и Porteresia, независно од тога да ли су дивље или доместиковане, мада се термин може користити за примитивне и некултивисане варијетете рода Oryza.

Рудник Леце

Рудник Леце налази се у непосредној близини истоименог насеља Леце које припада општини Медвеђа, у подножју Радан планине. Рудник је на надморској висини од 525 m. То је кршевит предео, живописног изгледа, прилично пошумљен и доста густо насељен. Рудник окружују села Леце, по коме је и добио име, затим Дренце, Гајтан, Бучумет, Газдаре, Пусто Шилово и друга.

Село Леце је, пре свега захваљујући руднику, постало центар околине. У селу се налазе стара и нова рудничка колонија, самачке зграде (две у Лецу и једна у Газдару) и већи број стамбених зграда.

Синан-паша Сијерчић

Синан-паша Сијерчић (? - Мишар, 1806) је био српски племић и војсковођа, мухамеданске вере. По документима, горажданска кућа Сијерчића је пореклом од старе српске властеоске куће Шијернића, мада се по народном предању каже да су и од Лучевића.

Синан-паша Сијерчић је био познат по националној самосвести и залагању за јединство мухамеданских и православних Срба. Између осталог призидао је припрату уз Херцегову цркву у Горажду, на гробу свога прадеда Радослава. Погинуо је 1806, у Боју на Мишару.

Списак српских историчара

Ово је списак људи који су по националности Срби а бавили су се или се баве проучавањем историје.

Турековац

Турековац је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 1.493 становника (према попису из 2002. било је 1.794 становника).

Овде се налази Црква Сабор светих апостола у Турековцу.

Црква Спасовица

Црква Светог Вазнесења Господњег (Спасовдан), познатија као Спасовица задужбина је краља Стефана Дечанског из 1331. године. Постојала је до 1913. године када су је Бугари срушили до темеља.Црква Спасовица (Св. Спаса) се налазила у атару села Николичевци у близини Ћустендила, на истоименом узвишењу између река Струме и притоке јој Соволштице. Могуће је да је ово било место са којег је краљ Стефан посматрао битку, како се и вели у Карловачком летопису (почетак XVI века). У сваком случају налазила се врло близу попришта. Подигнута је у спомен на победу и спасење од невоља недуго након битке код Велбужда.

Градња је почела после 20. јула 1331. године, а живописана је у време српског цара Душана.Црква је била једнобродна поткуполна грађевина са припратом над којом су се уздизале две мање куполе. Кула над наосом је била великих димензија. Црква је била дуга 12, а широка 8 метара. Поред западних, имала је врата и с јужне стране. Црква је била живописана. Око ње је расло много божура, који асоцира на крв ту проливену, од Срба и Бугара.

Спасовица је остала нетакнута за време Драгаша, који су столовали у Велбужду. Карловачки летопис говоди да је у то време још стајала неоштећена. Пострадала је у непознато време. У XIX веку била је сачувана до висине купола. Месно предање каже да је у неком тренутку звоно из цркве донесено у Ћустендил и постављено на тамошњу сахат-кулу те да је на звону била уписана година 1429. Становништво околних села је сваке године на Спасовдан долазило овде на сабор.

Цркву је срушила бугарска војска након пораза у Брегалничкој бици 1913. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.