Океан Тетис

Океан Тетис је бивши (мезозојска ера) океан који је постојао између континената Гондване и Лауразије пре отварања Индијског океана.

Laurasia-Gondwana-sr
Океан Тетис је делио Пангеу на два суперконтинента: Северноатлантско копно (Лауразију) и Гондвану

Терминологија и потподела

Као свака наука, геологија представља систем теорија које стално еволуирају, а термини који се користе да опишу разне праисторијске формације су се мењали док су се појављивале потпуније теорије. На пример, многи интернет извори користе „океан Тетис“ у референци на „море Тетис“ и обрнуто. Неки чак (грешком) користе Атлантски океан током доба јуре у референци на море Тетис.

Западни крај океана Тетис се зове море Тетис, Западни океан Тетис или Алпски океан Тетис. Ово море је геолошки предак модерног Црног, Каспијског и Аралског мора, за која се сматра да су остаци његове коре. Овај „Западни Тетис“ није био једноделни отворени океан. Садржао је пуно малих плоча, острвских лукова и микроконтинената из доба креде.

Источни део Тетиса се, слично западном, зове Источни Тетис.

На исти начин на који је Индијски океан заменио океан Тетис, старији океани су постојали пре Тетиса. Збуњујуће, неки се исто зову Тетис:

  • Палео-Тетис океан је постојао од силура до јуре, између Хунских терана и Гондване (касније Цимерских терана)
  • Прото-Тетис океан је постојао од едијакарана до девона и налазио се између Балтичког штита и Северноатлантског копна на северу и Гондване на југу. Овај океан не би требало да се меша са (каснијим) Рејским океаном

Историјска теорија

1893. године, користећи се фосилним доказима са Алпа и из Африке, Едвард Зис је предложио теорију да је некада постојало плитко копнено море. Назвао га је 'море Тетис' по грчкој богињи Тетис. Теорија тектонских плоча је касније оповргнула многе делове Зисове теорије, чак утврђујући постојање раније водене површине назване океан Тетис. Међутим, Зисов свеукупни концепт је ипак био релативно тачан и изванредно маштовит за своје време, тако да се њему обично приписује откриће и мора и океана Тетиса.

Савремена теорија

Пре око 250 милиона година, током касног перма, нови океан је почео да се формира на јужном крају Палео-Тетиса. Формирао се расед дуж северног континенталног гребена Јужне Пангее, и почело је одвајање Гондване. Током наредних 60 милиона година, тај гребен, познат као Цимерија, путовао је северно, гурајући дно Палео-Тетиса испод источног краја Северне Пангее (Северноатлантско копно). Океан тетис се формирао између Цимерије и Гондване, директно изнад места где је Палео-Тетис некада био.

Током јуре (пре 150 милиона година), Цимерија се коначно сударила са Северноатлантским копном. Ту је стала, а океанско дно иза ње се подвило формирајући Тетиски ров. Нивои воде су се подигли, а западни Тетис је плитко покрио знатне делове Европе. У то негде време, Северноатлантско копно и Гондвана су почели да се размичу, остављајући Атлантски океан између њих. Између јуре и креде (пре 100 милиона година), чак је и Гондвана почела да се распада, гурајући Африку и Индију северно, преко Тетиса. Како су ове копнене масе гурале са свих страна, све до касног миоцена (пре 15 милиона година). Тетис је настављао да се смањује, постајући 'море Тетис'.

Данас, Индија, Индонезија и Индијски океан покривају површину коју је некад заузимао океан Тетис. Турска, Ирак и Тибет леже на малом континенту који је некад био познат као Цимерија. Оно што је некад било море Тетис је сада постало Црно, Каспијско и Аралско море. Већи део дна океана Тетис је нестао испод Цимерије и Северноатлантског копна. Да је Тетис постојао доказано је проналажењем од стране геолога као што је Сус фосилних остатака океанских створења у стенама на Хималајима. Према томе, ове стене су морале бити под водом пре него што је индијски континентални гребен почео да напредује и гура све напред док се сударао са Цимеријом. Слични геолошки докази постоје у алпској орогенези Европе, где је кретање Афричке плоче уздигло Алпе.

Палеонтолози такође сматрају океан Тетис посебно важним због тога што је већи део светских морских гребена нађен око његових граница. Морски, мочварски и естуарски фосили из ових гребена носе значајну палеонтолошку важност.

Види још

Спољашње везе

Пангеа

Пангеа (грч. Πᾶνγαία — свеземље, од грч. πᾶν — све и грч. Γαῖα — Земља) је назив за суперконтинент који је постојао током палеозоика и мезозоика, пре него што га је процес тектонике плоча раздвојио на Лауразију на северној Земљиној полулопти, и Гондвану на јужној Земљиној полулопти. Та два новонастала континента је раздвајао океан Тетис, а они су се даље делили на данашње континенте. Име је сковао Алфред Вегенер, водећи промотер идеје помицања континената из 1915. године. Водена маса која је опруживала Пангеу се назива Панталаса (од грч. θάλασσα — море).

Панталаса

Панталаса (грч. Πανθάλασσα — свеморје, од грч. παν — све и грч. θάλασσα — море), такође познат и као Палеопацифик (Стари Пацифик), био је огромни океан који је окруживао суперконтинент Пангеу током касног палеозоика и раног мезозоика. Из његовог северног дела се развио данашњи Пацифик (одатле и назив Палеопацифик), а из југоисточног океан Тетис. Распадом Пангее и попуњавањем „рупа“ које је њен распад направио, створили су се и Антлантски, Северни ледени и Индијски океан.На картама Земље у доба Пангее и Панталасе, екватор је линија која раздваја земљу изложену снажној глацијацији на будуће Лауразију и Гондвану. Панталаса је празан океан, без острва и сличног, јер је све остало било под морем. Такође, Пангеа је представљена као пустиња, али не у данашњем смислу, према температури и недостатку воде, већ према недостатку органских материја на копну.

Средоземно море

Средоземно или Медитеранско море, је море које се налази између Европе на северу, Азије на истоку и Африке на југу, а повезано је са Атлантским океаном кроз Гибралтарски мореуз на западу, са Индијским океаном на југоистоку преко Суецког канала и Црвеног мора, а са Црним морем преко Босфора. Земље које окружују Средоземно море називају се земљама Средоземља, а цело подручје мора и обалних земаља Средоземље.

Површина овог мора износи 2,509 милиона km², салинитет му је 38 промила, највећа дубина 5.121 m (недалеко од Пелопонеза), а укупна запремина (отприлике) 3,7 милиона кубних километара. Средоземно море има негативни биланс дотока воде: лети испари 4.690 km³, а са падавинама и речним притокама добије свега 1.830 km³ воде. Процена је да би без без сталног дотока воде из Атлантског океана кроз Гибралтарски мореуз, ово море потпуно пресушило за приближно 1500 година.

Поморски праг између Сицилије и тунишке обале дели Средоземље на источни и западни део. Други подводни праг лежи између шпанске и мароканске обале.

Средоземно море је заједно са Индијским океаном део прамора Тетис, које је нестало пре тридесетак милиона година због померања афричке и евроазијске континенталне плоче. Тектонска активност на Средоземљу је иначе веома изражена: у Италији су активни вулкани Етна и Везув.

Хималаји

Хималајски масив или Хималаји (санскрит: हिमालय himalayah - снежно боравиште; од hima - снег и aalaya - боравиште) су планински венац у Азији, који раздваја Индијски подконтинент од платоа Тибета. На Хималајима се налази највиши планински врх на Земљи Монт Еверест. Такође, то је назив великог планинског система који укључује Каракорум, Хиндукуш, као и друге, мање, венце који се протежу из Памирског чвора. Заједно, хималајски планински систем је уједно највиши на планети и дом највиших светских врхова, међу којима су Монт Еверест и К2. Како би се схватила огромна размера овог планинског венца, треба се присетити да је Аконкагва у Андима са 6.962 m највиши врх ван Азије, док хималајски систем обухвата преко 100 планинских врхова изнад 7.200 м, односно свих 14 изнад 8.000 м.

Подигнут услед субдукције индијске тектонске плоче под евроазијску плочу, хималајски планински венац се простире у правцу од запада-северозапада до истока-југоистока у луку дугом 2400 km. Његова западни крај, Нанга Парбат, лежи непосредно јужно од најсевернијег савијања реке Инд. Његов источно крај, Намча Барва, је непосредно западно од великог савијања реке Јарлунг Цангпо (узводно од реке Брамапутра). Хималајски ланац се граничи на северозападу са Каракорум и Хиндукуш ланцима, на северу, ланац је одвојен од Тибетанског платоа са 50—60 km (31—37 mi) широком тектонском долином која се назива Инд-Цангпо шавом. Ка југу је лук Хималаја опасан веома ниском Индо-ганшком низијом. Ланац варира у ширини од 350 km на западну (пакистан) до 150 km на истоку (Аруначал Прадеш). Хималаји се јасно разликују од других великих ланаца централне Азије, мада се понекад термин Хималаји (или шири Хималаји) користи у слободном смислу тако да обухвата Каракорама и неке друге ланце.

Хималаје насељава 52,7 милиона људи и они се пружају кроз пет држава Пакистан, Индија, Кина, Бутан и Непал. Отприлике 750 милиона људи живи у подручју река које извиру на Хималајима, а тај број укључује и Бангладеш. Неке од светских највећих река (Ганг, Инд, Брамапутра, Јангцекјанг, Меконг, Салуен, Црвена река, Сјуенђанг, Чао Праја, Иравади, Аму Дарја, Сир Дарја, Тарим и Жута река), извиру на Хималајима, а комбинација њихових сливова напаја око 600 милиона људи. Хималаји имају дубок утицај на климу региона. Они помажући у задржавању монсунске кише на индијској равници и ограничавају падавине на тибетанској висоравни. Хималаји су на фунаменталан начин обликовали културе Индијског потконтинента; многи хималајски врхови су свети у хиндуизму и будизму.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.