Озлојеђеност

Озлојеђеност је снажно осећање које многи стручњаци сматрају помешаношћу разочарања, беса и бојазни.[1] Роберт Соломон, професор филозофије на Универзитету Тексаса у Остину, ставља озлојеђеност, бес и презир на исти ступањ. Он тврди да је озлојеђеност у ствари бес према појединцима вишег статуса; бес је усмерен ка људима истоветног статуса; презир је према њему усмерен ка људима нижег статуса. [2]

PSM V36 D697 Bitter facial expressions
Израз озлојеђености

Осећања слична озлојеђености

Као што је већ напоменуто, озлојеђеност је нека врста беса. Тако су њему слична осећања (а по неким научницима, нека су и потпуно иста): раздраженост, разјареност, разбеснелост, горчина, јарост, гнев...

Референце

  1. ^ TenHouten, W. D. (2007). General Theory of Emotions and Social Life. Routledge.
  2. ^ Solomon R. C. (1993). The Passions: Emotions and the Meaning of Life. Hackett Publishing.
Јохан Галтунг

Јохан Галтунг (норвешки језик: Johan Galtung; рођен 24. октобра 1930.) је норвешки социолог, математичар и и главни оснивач дисциплине мира и конфликта студија. Он је суоснивач Института за истраживање мира у Ослу 1959, радећи у њему као директор до 1970. године. Основао је Журнал за истраживање мира 1964. 1969. године именован је за првог професора у мировним и конфликтним студијама на свету на Универзитету у Ослу. Поднео је оставку професора 1977. и од тада предаје на неколико других универзитета; од 1993. до 2000. као истакнути професор на мировним студијама на Универзитету на Хавајима где је постао први Тун Махатхир професор глобалног мира на Интернационалном исламском универзитету у Малезији. Добитник је награде Право животно средство 1987. године.

Галтунг је познат по доприносима математици и социологији 50их година, политичкој науци 60их, економији и историји 70их, макроисторији, антропологији и теологији 80их година. Он је развио неколико утицајних теорија, као што су разлика између позитивног и негативног мира, теорија структуралног насиља, теорија конфликта и решавања конфликта, концепт изградње мира,структурална теорија империјализма и теорија САД као републике и империје.

Алберт Ајнштајн

Алберт Ајнштајн (нем. Albert Einstein; Улм, 14. март 1879 — Принстон, 18. април 1955) био је теоријски физичар, један од највећих умова и најзначајнијих личности у историји света.

Алберт Ајнштајн је формулисао специјалну и општу теорију релативности којима је револуционисао модерну физику. Поред тога, допринео је напретку квантне теорије и статистичке механике. Иако је најпознатији по теорији релативности (посебно по еквиваленцији масе и енергије E=mc²), Нобелова награда за физику му је додељена 1921. године за објашњење фотоелектричног ефекта (рада објављеног 1905. у Annus Mirabilis или „Години чуда”) као и за допринос развоју теоријске физике. У народу, име „Ајнштајн” је синоним за човека високе интелигенције или за генија.

Предмет његових истраживања су биле капиларне силе, специјална теорија релативности (којом је ујединио законе механике и електромагнетике), Општа теорија релативности (уопштење Специјалне теорије којим обухваћено убрзано кретање и гравитација), космологија, статистичка механика, Брауново кретање, критична опалесценција, вероватноћа електронских прелаза у атому, проблеми пробаблистичке интерпретације квантне теорије, термодинамика светлости при малој густини зрачења, фотоелектрични ефекат, фотолуминисценција, фотојонизација, Волтин ефекат, секундарни катодни зраци, закочно зрачење, стимулисана емисија зрачења, обједињене теорије поља, унификација базичних физичких концепата преко њихове геометризације итд.

Алжирски рат за независност

Алжирски рат за независност означава борбу алжирског народа за независност од француске власти. Рат је трајао од 1. новембра 1954. до 19. марта 1962. године. Веома важан деколонијалистички рат кога су карактерисали герилски начин ратовања, терор над цивилима, коришћење насиља на обе стране и контра-терористичке операције француске армије. На рат су утицали растући арапски нацинализам, Хладни рат у позадини, ширење комунизма, распад колонијализма и покушаји колонијалних сила да очувају своје позиције.

Винко Пинтарић

Винко Пинтарић (3. април 1941. – 25. мај 1991.) је био хрватски серијски убица и одметник који је убио петоро људи током 17 година.

Његов насилни, осветољубиви карактер и руковање ватреним оружјем улили су страх становништву Хрватског загорја гдје је провео године на слободи, ангажујући се у разним злочинима, све до своје смрти у пуцњави са полицијом 1991. године.

Медији, који су га видјели као Робин Худа, назвали су га „Чаруга Загорја“, по Јови Станисављевићу Чаруги, одметнику након Првог свјетског рата.

Војводство лублинско

Војводство Лублин (пољ. Województwo lubelskie) је једно од 16 Пољских Војводства. Налази се у источном делу Пољске. Седиште војводства је град Лублин. Формирано је 1999. године, као део административних реформи које су усвојене 1998. године. Провинција је названа по највећем и главном граду Лублину. Војводство је састављено од три територије које су биле забележене кроз историју и то Малопољске, Полезије и Црвене Рутеније.

Злочини партизана у Србији

Партизански покрет у Србији периодично јачао и слабио, па су логично и злочини које су партизани починили били најмасовнији у периодима када је овај покрет био најснажнији. Мада је било злочина и пре 1944 године период када су злочини били најинтензивнији је последња година као и период непосредно по окончању рата. Према извештају Државне комисије за тајне гробнице, од 12. септембра 1944. на територији Србије страдало је између 55 и 60 хиљада држављана Краљевине Југославије, од који су око половина припадници немачке народности (фолксдојчери). Више од 50% страдалих Фолксдојчера били жене, деца и старци. Према подацима из 2014. највећи број страдалих (око 70% или око 38.000) је забележен на територији Војводине (са Земуном), претежно немачке и мађарске народности. На подручју централне Србије без Косова је забележено око 15.000 страдалих (27%), углавном српске народности, док је на територији Косова и Метохије забележено око 1.800 страдалих, углавном албанске народности.

Често се бројка од 59.000 имена пописаних у регистру Државне комисије за тајне гробнице од 12. септембра 1944. поистовећује са жртвама партизанских чистки у Србији по ослобођењу. Међутим, ова бројка обухвата и људе који су рођени на територији данашње Србије, а страдали ван ње, затим људе који нису имали пребивалиште на територији данашње Србије, а страдали су у њој, као и људе који нису нису имали пребивалиште у њој, нити су у њој страдали или за њихово страдање нису били одговорни партизани.

Папа Пије V

Папа Пије V (17. јануар 1504 – 1. мај 1572. године), рођен као Антонио Гизлиери (од 1518. године познат је као Микеле Гизлиери, доминикански ред), био је поглавар Католичке цркве од 7. јануара 1566. године па све до смрти 1. маја 1572. године. Католичка црква га је прогласила свецем. Пре свега познат је по својој улози у Тридентском концилу, контрареформацији и страндардизацији римског обреда у Латинској цркви. Пије V проглашава Тому Аквинског црквеним научником и патронизовао је истакнутог композитора Ђованија Пјерлуиђија да Палестрину.

Као кардинал, Гизлиери је задобио репутацију да даје предност ортодоксији у односу на личности, гонећи осам француских бискупа оптужених за јерес. Био је чврсто против непотизма, прекоравајуци свог претходника папу Пија IV када је хтео да именује свог тринаестогодишњег рођака за кардинала и субвенционишући братанца и папског трезора.

У пословима државе, Пије V екскомуницирао је Елизабету I за раскол и прогон енглеских католика у време њене владавине. Он је такође организовао формирање Свете Лиге, савез католичких држава. Иако малобројна, Свети лига је славно поразила Отоманску империју, која је претила да преплави Европу, у бици код Лепанта. Ову победу Пије V приписује посредовању Пресвете Богородице и установљава празник Госпе од победе.

Понтијак

Понтијак или Обвандијаг (cca 1720. — 20. април 1769) био је вођа племена Отава који је постао познат по својој улози у Понтијаковом рату (1763—1766), рату америчких Индијанаца против британске војне окупације у региону Великих језера након победе у Француском и индијанском рату. Значај Понтијака у рату који носи његово име још није разјашњен. Извори из 19. века га представљају као војног генија и вођу побуне, али неки каснији историчари тврде да је његова улога била преувеличана. Данашњи историчари га сматрају за важног локалног вођу који је утицао на шири покрет који није предводио.

Рат је почео у мају 1763. када је Понтијак са 300 следбеника покушао препадом да заузме Форт Детроит. Његов план је осујећен па је започео опсаду тврђаве, а на крају му се придружило више од 900 ратника из неколико племена. У међувремену су гласници пренели вести о Понтијаковој акцији и рат се проширио далеко ван области Детроита. У јулу 1763. Понтијак је победио британски одред у бици код Блади Рана, али није био у стању да заузме тврђаву. У октобру је прекинуо опсаду и повукао се на територију Илиноиса.

Иако је Понтијаков утицај опао око Детроита због неуспеле опсаде, стекао је углед пошто је наставио да подстиче на отпор Британцима. Тражећи начин да окончају рат, британски званичници су уложили велике дипломатске напоре пред Понтијаком. У јулу 1766. Понтијак је склопио мир са британском управником за индијанска питања Сер Вилијамом Џонсоном. Пажња коју су Британци посветили Понтијаку изазвала је озлојеђеност међу осталим вођама Индијанаца, нарочито што је Понтијак тврдио да има већи ауторитет него што је заиста поседовао. Изопштен међу Индијанцима, 1796. године убио га је припадник индијанског племена Пиорија.

Први чеченски рат

Први чеченски рат вођен је између Русије и Чеченије од 1994. до 1996. и резултовао је дефакто независношћу Чеченије као Чеченске републике Ичкерије.

Након почетне кампање 1994—1995, која је кулминирала великом битком за Грозни, руске федералне снаге су покушале да загосподаре планинским пределима Чеченије, али су их чеченски герилци одбили, упркос руској надмоћи у људству, наоружању и ваздушној подршци. Ово је резултовало раширеном деморализацијом руске војске и скоро општем противљењу руске јавности овом рату. Због тога је председник Русије Борис Јељцин прогласио примирје 1996. и потписаo мировни уговор годину дана касније.

Званични губици руске војске су 5.732 војника, док по неким проценама тај број иде и до чак 14.000. За број погинулих чеченских сепаратиста не постоје тачне бројке. Руска страна тврди да је ликвидирано 17.391 сепаратиста али ову тврдњу не треба са сигурношћу узимати за озбиљно, с друге стране Чечени тврде да тај број није већи од 3.000 мртвих. У рату је расељено више од 500.000 особа, док је велики број градова и села у републици остао у рушевинама. Убијено је најмање 30.000 цивила, а према неким проценама тај број би могао ићи и до 80.000. Рат су пропратили и бројни ратни злочини, попут убиства цивила, силовања, пљачке и мучења. Чеченски сепаратисти су спровели и геноцидну кампању у којој је убијено најмање 20.000 Руса и других нелојалних грађана разних етничких припадности.

Секст Проперције

Секст Проперције (лат. Sextus Propertius, око 50. ― 16. п. н. е.) један је од главних песника римске љубавне елегије, аутор четири књиге Елегија (Elegiae, укупно 92 песме).

Солунско примирје

Капитулација Краљевине Бугарске или Солунско примирје потписано је 29. септембра 1918. на преговорима о примирју у Солуну између Краљевине Бугарске и савезника. Споразум о примирју је проистекао из захтева бугарске владе од 24. септембра за прекидом ватре. Примирје је ефективно окончало бугарско учешће у Првом светском рату на страни Централних сила, а на бугарском фронту је ступило на снагу у подне 30. септембра. Примирје је регулисало демобилизацију и разоружање бугарских оружаних снага.

Потписници примирја су били француски генерал Франше д' Епере који је заступао Антанту и комисија коју је именовала бугарска влада, а чинили су је генерал Иван Луков (члан главне команде бугарске војске), Андреј Љапчев (члан владе) и Симеон Радев (дипломат). Солунским примирјем није само договорено прекидање непријатељаства, него и напуштање територија Србије и Грчке које је Бугарска још увек окупирала.

Документ ће остати на снази све до склапања мировног уговора у Неију.

Шин Ћићи

Шин Ћићи (кин. 辛棄疾, пин. Xīn Qìjí; 1140 — 1207) је био кинески песник, војсковођа, и државник Јужног Сунга.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.