Нови Бечеј

Нови Бечеј је градско насеље у Србији, у општини Нови Бечеј, у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 13133 становника.

Нови Бечеј
Novi Bečej Orthodox church
Православна црква у Новом Бечеју
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ОпштинаНови Бечеј
Становништво
 — 2011.Пад 13.133
 — густина45/км2
Географске карактеристике
Координате45°35′43″ СГШ; 20°08′17″ ИГД / 45.59537° СГШ; 20.13799° ИГДКоординате: 45°35′43″ СГШ; 20°08′17″ ИГД / 45.59537° СГШ; 20.13799° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина80 м
Површина286,5 км2
Нови Бечеј на мапи Србије
Нови Бечеј
Нови Бечеј
Нови Бечеј на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23272
Позивни број023
Регистарска ознакаZR
Novi-Becej church-school
Римокатоличка црква и стара основна школа после обнове 2011.

Назив

Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице „Бечеи“ (Wechey'), која је овде имала поседе. Први историјски извори који помињу локалитет с овим именом 11. век односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Могуће је да име овог места потиче и од назива „Беч“, што значи „земљопосед“, или да значи „утврђење на води“ (Хасан Ребац). Име Нови Бечеј, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши му назив „Нови Бечеј“, за разлику од „Старог“, оног у Бачкој.

Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив „Волошиново“, по маршалу СССР који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.

Нови Бечеј је познат по још неким називима на другим језицима: мађ. Törökbecse, нем. Neu Betsche.

Географија

Нови Бечеј на левој обали Тисе. У општини Нови Бечеј су следећа насеља: Бочар, Кумане, и насеље Ново Милошево. Нови Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу путева, на вештачком каналу Дунав—Тиса—Дунав и реци Тиси.

Историја

Овде постоји неолитско археолошко налазиште „Борђош“ са пронађеним остацима потиске и старчевачке културе.[1][2]

Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. „Арач"), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за мисију Св. Методија.

Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332—1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле IV, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског манастира витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био (од 1611) у власништву деспота Ђурђа Бранковића.

У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај Огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.

Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од Турака се Нови Бечеј (мађ. Турски Бечеј) и развијао се као спахилук, одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. године су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј.

Године 1551. Мехмед паша Соколовић је заузео град Бечеј. Град су заузели 1594. банатски Срби, који су се дигли на устанак у целом Банату и коју је угушио Коча Синан-паша. Ни у време Турака Бечеј није опустео, описао га је турски путописац Евлија Челебија, који је у њему и боравио. 1717. године имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу.

Године 1666. на месту данашњег стадиона за фудбал налазило се место за спаљивање жена које су биле окривљене за бављење мрачним пословима, односно, вештичарењем. То су најчешће биле удовице. Скупљале су биљке у уклетој шуми која се налазила на обали Тисе и растезала до границе са Мађарском (још о уклетој шуми на страни за природу). Деца, за чије су нестанке биле окривљиване "вештице" и спаљиване за то,тела су налажена у уклетој шуми. Обично су била без одеће, беѕ три прста са леве руке и без једног ока и са пентаграмом, нацртаним крвљу на стомаку. Године 1669 Тиранија спаљивања вештица је прекинута захваљујући Кнезу Бранку. На месту где су спаљиване вештице, пошали су да посаде биљке и почну са пољопривредом, али ниста није могло да никне, и убрзо је напуштено.

Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи.

Српска црква подигнута је 1742. године. Године 1797. у Бечеју је пописано пет православних свештеника. Били су то пароси, поп Јован Нецковић (рукоп. 1752), поп Јефрем Кириловић (1791), затим капелан поп Цветко Цветковић (1797) и ђакон Симеон Поповић. Поп Јефрем је поред српског знао и мађарски језик.[3]

У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. По Ерлеру аустријском царском ревизору 1774. године место "Бечеј" припада Бечкеречком округу и дистрикту. Ту су римокатоличка црква, управни подуред и поштанска камбијатура, а становништво је тада било српско.[4] Револуционарне 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. године изгорела је трећина Новог Бечеја.

Бечеј је после 1883. године пругом повезан са остатком железничке мреже краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у Јужној Угарској. Почетком 20. века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве.

Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе.

Врањево

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да је место "Фрањево" припадало Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво тог села било је српско.[5] Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у Врањеву су петорица православних свештеника. Пароси су, поп Теодор Петровић (1753), поп Гаврил Јовановић (1760), поп Симеон Поповић (1764), те капелан поп Павле Петровић (1791) и ђакон Јаков Гавриловић који је и учитељ.[6]

У Врањеву (сада српском предграђу Бечеја) рођен је Аврам Бранковић правник и књижевник. Завршио је у Кежмарку и Бечу аустијска права. Бавио се писањем, објавио неколико наслова а главно дело му је било "Карактеристика или Описаније народа по целој Земљи живећег", Будим 1827. године. Прешао 1830. године у Кнежевину Србију, да буде секретар већег суда, где је и умро.[7]

Демографија

Novi Becej Tiski cvet
Споменик палим борцима у Народноослободилачкој борби, на кеју у Новом Бечеју (јули 2016).

У насељу Нови Бечеј живи 11534 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,9 година (37,9 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 5127 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,75.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[8]
Година Становника
1948. 15.644
1953. 16.303
1961. 16.378
1971. 16.075
1981. 16.091
1991. 15.404 15.188
2002. 14.452 14.782
2011. 13.133
Етнички састав према попису из 2011.[9]
Срби
  
7.738 58,92 %
Мађари
  
3.210 24,44 %
Роми
  
609 4,63 %
Југословени
  
54 0,41 %
Румуни
  
51 0,39 %
Албанци
  
50 0,38 %
Хрвати
  
41 0,31 %
Македонци
  
26 0,19 %
Црногорци
  
21 0,16 %
Немци
  
10 0,07 %
Муслимани
  
7 0,05 %
Словаци
  
5 0,03 %
Бугари
  
3 0,02 %
Русини
  
3 0,02 %
Руси
  
3 0,02 %
Словенци
  
3 0,02 %
Украјинци
  
2 0,01 %
Бошњаци
  
1 0,01 %
остали
  
19 0,14 %
Регионална припадност
  
196 1,49 %
неизјашњени
  
562 4,28 %
непознато
  
517 3,93 %
укупно: 13.133

Спорт

Види још

Референце

  1. ^ Ископана кашика стара 7.000 година („Вечерње новости“, 6. октобар 2015)
  2. ^ Поред Тисе археолошко благо („Политика”, 24. септембар 2016)
  3. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 2017.
  4. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  5. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  6. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  7. ^ "Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду", Будим 1838. године
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  9. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Бојан Матић

Бојан Матић (Зрењанин, 22. децембра 1991) српски је фудбалер, који тренутно наступа за Војводину.

Војвођанска фудбалска лига Исток

Војвођанска фудбалска лига Исток је једна од укупно једанаест зонских лига у фудбалу. Зонске лиге су четврти ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Лига је формирана 2014. године приликом реорганизације такмичења четвртог ранга на територији Фудбласког савеза Војводине када су уместо дотадашњих Војвођанске лиге Запад и Војвођанске лиге Исток настале три зоне — Банатска, Бачка и Новосадско-сремска. Пред почетак сезоне 2016/17. Банатска зона добила је садашње име Војвођанска фудбалска лига Исток. Виши степен такмичења је Српска лига Војводина, а нижи су ПФЛ Зрењанин и ПФЛ Панчево. Првак лиге иде директно у Српску лигу Војводина.

Лига је укинута 2014. године приликом реорганизације такмичења четвртог ранга на територији Фудбласког савеза Војводине заједно са Војвођанском лигом Запад, а уместо њих настале су три зоне - Банатска, Бачка и Новосадско-сремска.

Завичајни музеј „Главашева кућа” у Новом Бечеју

Завичајни музеј „Главашева кућа” у Новом Бечеју је основан 16. фебруара 2009. године и смештен је у родној кући др Владимира Главаша (1834-1909), у улици Јосифа Маринковића 69, у насељу Врањево. Зграда у којој се музеј налази под заштитом је Републике Србије као споменик културе од великог значаја.

Карлово (Нови Бечеј)

Карлово (мађ. Karlova) је некадашње село, данас у саставу Новог Милошева у општини Нови Бечеј, Средњобанатски округ, Војводина, Србија.

У периоду од краја Првог до краја Другог светског рата је имало назив Драгутиново, по Драгутину Ристићу, генералу српске војске.

Кумане (Нови Бечеј)

Кумане (мађ. Kumán) је насеље у Србији у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. године било је 3284 становника (Према попису из 2002. године 3814, а према попису из 1991. године било је 4068 становника).

Милорад Мајић

Милорад Мајић (Нови Бечеј, 6. септембар 1906 — Београд, 6. децембар 1974) је био српски филмски и позоришни глумац.

Ново Милошево

Ново Милошево (мађ. Beodra) је насеље у Србији у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу, на путу између Новог Бечеја и Кикинде. Настало је после Другог светског рата уједињењем два села: Карлово (Драгутиново) и Беодра. Становника је некада било скоро 10.000, док је данас број опао на мало више од 6000.

Према попису из 2011. било је 6020 становника.

ОШ „Милоје Чиплић“ Нови Бечеј

Основна школа „Милоје Чиплић“ је осмогодишња основна школа у Новом Бечеју. Школа је двојезична и настава се одржава на српском и мађарском језику. Школа је добила име по новобечејском писцу и револуционару Милоју Чиплићу.

Општина Нови Бечеј

Општина Нови Бечеј је једна од општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 609 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 53.575 ha, а на шумску 478 ha). Седиште општине је градско насеље Нови Бечеј. Општина Нови Бечеј се састоји од 4 насеља: 1 градског и 3 сеоска насеља. По подацима из 2002. године у општини је живело 26.924 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -7,1‰, a број запослених у општини износи 4.727 људи. У општини се налази 5 основних и 2 средњих школа. У њен састав, поред градског насеља Нови Бечеј, улазе три мања насеља, села: Ново Милошево, Кумане и Бочар.

Општина је углавном аграрних карактеристика и становниство се углавном бави пољопривредом. Индустрија је слабо развијена, а једина фабрика која још увек опстаје је фабрика кровних црепова и зидне грађе „Полет“. У Новом Милошеву је донедавно радила и хемијска индустрија „Хином“, смештена у средњовековном замку Кастел, али је планирано да буде преуређена у бању.

Парк природе Стара Тиса код Бисерног острва

Парк природе Стара Тиса код Бисерног острва налази се у Србији, на територији Војводине у оквиру општина Нови Бечеј, Бечеј и Жабаљ.

Потисје (област)

Потисје, као географска област може имати два значења:

У ширем значењу, Потисје је целокупна област у сливу реке Тисе, која обухвата делове Украјине, Румуније, Мађарске, Словачке и Србије;

У ужем значењу, Потисје је област у сливу реке Тисе на подручју Србије, у оквиру Војводине.

Славко Симић

Славко Симић (Нови Бечеј, 21. јул 1924 — Београд, 20. новембар 2007) био је српски глумац.

Његов млађи брат био је такође глумац Никола Симић.

Специјални резерват природе Окањ бара

Специјални резерват природе Окањ бара је резерват природе у Србији у Војводина. Налази се између насеља Елемир и Нови Бечеј, на територији града Зрењанина и општине Нови Бечеј.

Овај резерват природе је карактеристичан по заслањеном земљишту и сланим водама. Обухвата комплекс ливадско – степске вегетације, слатина и заслањених бара на којима су развијени јединствени панонски екосистеми типичним за заслањене, муљевите баре, слатине и ливаде са очуваним биљним врстама и животињским светом карактеристичним за слану подлогу. Специјалним резерватом природе Окањ бара управља Друштво за заштиту животне средине „ОКАЊ” из Елемира.

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Средњобанатски управни округ

Средњобанатски управни округ се налази у североисточном делу Србије. Има укупно 187.667 становника (Попис из 2011.), а седиште округа је у граду Зрењанину.

ФК Јединство Нови Бечеј

ФК Јединство је фудбалски клуб из Новог Бечеја, Србија, и тренутно се такмичи у Војвођанскoj лиги Исток, четвртом такмичарском рангу српског фудбала. Клуб је основан 1927. године и део је Спортског друштва Јединство Нови Бечеј. Боје клуба су црвена и бела.

Црква Светог Николе у Новом Бечеју

Црква Светог Николе у Новом Бечеју је подигнута 1744. године и једна је од најстаријих православних храмова на територији Војводине. Представља споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.

Црква је посвећена Светом Николи, подигнута је као једнобродна грађевина која се завршава петостраном олтарском апсидом и са типичним вишеспратним барокним звоником, са лименим „јастуком“, лантерном и крстом.

Иконостас са обиљем резбареног биљног украса, носи четрдесетак представа стојећих фигура светитеља и црквених празника за које се сматра да их је 1814. године насликао Стефан Гавриловић. Један од првих представника српског романтизма Павле Симић осликао је 1958. године зидне слике на сводовима олтара и наоса. У цркви се чува низ вредних богослужбених предмета, а посебну пажњу заслужује икона Богородице с Христом. Конзерваторски радови на споменику вршени су у више наврата у периоду од 1969. до 1978. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.