Нићифор III Вотанијат

Нићифор III Вотанијат (грч. Νικηφόρος Γ΄ Βοτανειάτης) је био византијски цар (1078—1081) и војсковођа који је дошао на власт државним ударом у ком је свргнут Михајло VII (1071—1078). Током своје кратке владавине Нићифор III није успео да отклони ниједан од узрока који су довели до пада његовог претходника. Инфлација и финансијска криза су се настављале јер је на снази остао чиновнички систем из времена Дука, Селџуци су наставили са освајањем Мале Азије, јер Византија због унутрашњих сукоба није била у стању да пошаље војску против њих.

Нићифор III Вотанијат
Nicephorus III and Maria of Alania BnF Coislin79 fol2bis
Нићифор Вотанијат и царица Марија
Датум рођењаоко 1002.
Место рођењаКонстантинопољ
Датум смрти10. децембар 1081.
Место смртиКонстантинопољ
СупружникМарија од Аланије
Византијски цар
Период7. јануар 10781. април 1081.
ПретходникМихајло VII
НаследникАлексије I Комнин

Побуна Нићифора Вотанијата

Непосредно после велике побуне Нићифора Вријенија на Балканском полуострву, у Малој Азији се у јануару 1078. године побунио стратег Анадолијске теме Нићифор Вотанијат. Уз подршку Селџука, он је у марту исте године ушао у Никеју што је изазвало пуч у Цариграду у коме је Михајло VII уз подршку цркве збачен и замонашен, а Нићифор, који је наводно водио порекло од породице Фока, је проглашен за цара.

Владавина

Одмах по ступању на престо Нићифор III је на Вотанијата послао Алексија Комнина који га је поразио и сломио његову побуну. Он је покушао да се ожени удовицом Константина Дуке Евдокијом, али се Јован Дука успротивио овоме, после чега се он оженио Маријом, супругом још увек живог Михајла VII. Међутим он је одбио да прихвати њеног и Михајловог сина Константина за наследника што је дало повод Роберту Гвидискару да отпочне офанзиву на Балканско полуострво односно Византију под изговором да штити легитимна права младог Константина који је био верен са његовом ћерком Јеленом.

Нићифорова владавина се окончала крајем марта 1081. године када је Алексије Комнин потплатио немачке најамнике на цариградским бедемима и ушао у град после чега се Нићифор III повукао са власти и замонашио.

Непосредно после слома Вријенија, нови управник Драчке теме Нићифор Василакије је 1079. године подигао побуну, прогласивши се за цара. Његову побуну сломио је Алексије Комнин.

Већ наредне године Нићифор III се суочио са новом побуном, када се попут њега у Никеји уз подршку Селџука за цара прогласио Нићифор Мелисин. Једини на кога се цар могао ослонити био је Алексије Комнин, који је овог пута одбио да се бори против Мелисина који му је био зет. Његова побуна се окончала тек када је Алексије постао нови цар и када му је понудио титулу цезара, одбивши његов предлог да поделе Царство на европски део који би припао Алексију и азијски део који би припао Мелисину, односно да легализују стање које је de facto постојало.

Почетак норманске инвазије на Балканско полуострво приморао је Вотанијата да подигне војску на чије је чело поставио Алексија Комнина, упутивши га против Нормана. Међутим он се у договору са Јованом Дуком и другим великашима у Цурулону прогласио за цара и кренуо на Цариград. Потплативши немачке најамнике који су опслуживали део копнених бедема, Алексијеве трупе 01. 04. 1081. године улазе у Цариград и током три дана пљачкају, спроводећи насиље над становништвом. Када се све то завршило, Алексије је 04. 04. овенчан за цара на први дан Ускрса, док се Вотанијат повукао са власти у манастир и замонашио.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Михајло VII Парапинак
Византијски цареви
(1078—1081)

Наследник:
Алексије I Комнин
Алексије I Комнин

Алексије I Комнин (грч. Αλέξιος Α' Κομνηνός; 1056 — 15. август 1118) је био византијски цар (1081—1118). Током његове власти започела је војна, финансијска и територијална обнова Византије.

Битка код Ларисе

Битка код Ларисе била је војни сукоб између војске Византијског царства и италијанско-норманске грофовије Апулија и Калабрије. Дана 3. новембра 1082, Нормани су опколили град Ларису. У јулу наредне године, византијска појачања су напала блокадерску силу, узнемиравајући је ангажовањем својих стрелаца на коњима и ширењем раздора међу норманским редовима кроз дипломатске технике.

Византијске царице

Следи списак царица Византијског царства, односно супруга византијских царева од 395. до 1453. године п. н. е.

Византијско-српски ратови

Византијско-српски ратови вођени су од насељавања Срба на Балканско полуострво у 7. веку па до друге половине 14. века. Иако Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима" који представља једини извор о најстаријој историји Срба, пише да су се Срби на Балкан населили по дозволи цара Ираклија, много је вероватније да је насељавање извршено у склопу аварско-словенских похода на Полуострво почетком 7. века. Заједничка опасност од Турака зближила је две стране те од половине 14. века нема већих ратних сукоба између Срба и Византинаца.

За време владавине цара Ираклија грчки језик је постао служебни царске канцеларије. Император државе почиње да се зове „Василевс”. С обзиром на значајну тежину грчког елемента у Источном римском царству, може се користити и појам грчки за његов карактер.

Грађански ратови у Византији током XI века

Грађански ратови у Византији током XI века обухватају сукобе око власти у Византијском царству између цивилне и војне аристократије. Отпочели непосредно после смрти Василија II (976—1025), а окончали су се другим доласком Комнина на власт. Ови сукоби су изнутра уништили Византију која је у првој половини XI века била најјача држава у том делу света и директно довели до кобне 1071. године. Индиректна последица кобне 1071. године, а самим тим и грађанских ратова у Византији током XI века, био је први пад Византије 1204. године односно коначни слом Византије 1453. године.

Династија Дука

Дука (средњовековни грчки: Δούκας [Doúkas]; од латинског: dux — „вођа“ или грчког: δοὺξ [doúks]) је назив византијске грчке племићке породице која је у 11. веку једно време била владајућа династија Царства. Побочна линија, Комнинодуке, основала је Епирску деспотовину у 13. веку, а друга грана је владала Тесалијом.

Малик шах I

Малик шах I или Мелек-Шах (8. август 1055 - 12. новембар 1092, Багдад) је био султан Селџучког царства (1072—1092 ) из династије Селџука.

Био је син претходног султана Алп Арслана и највећи владар царства.

Марија Аланија

Марија од Аланије, рођена као Марта Багратиони (грузијски: მართა) је била византијска царица, супруга царева Михаила VII и Нићифора III.

Михајло VII Дука

Михајло VII Парапинак (грч. Μιχαήλ Ζ΄ Δούκας) је био византијски цар (1071—1078), син Константина X (1059—1067) и царице Евдокије (1067—1068). Као цар је био изузетно неспособан и препуштао је владавину људима из своје околине, што је довело до поражавајућих последица по Византију кобне 1071. године, а целокупну његову владавину обележиле су сталне побуне широм Царства. Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Нићифор Вријеније Старији

Нићифор Вријеније (Старији) је био византијски војсковођа, магистрос и узурпатор, из завршне фазе грађанског рата који је у XI веку захватио Византију.

Синад

Синад или Синада (грч. Σύναδα, Σύνναδα) је био древни град и тврђава у Малој Азији. Налазио се у источном делу области Фригија и био је један од најзначајнијих градова у Фригији. За време Римског и Византијског царства био је главни град римске провинције Фригија Салутарис (лат. Phrygia Salutaris), настале за време владавине цара Диоклецијана. Данас су то рушевине западно од града Шухут (тур. Şuhut), у близини села Ајдин (тур. Aydin) у Турској.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.