Нијемци

Нијемци (екав. Немци; њем. Deutsche) германска су етничка група која претежно живи у средњој Европи[27][28] и која дели заједничко германско поријекло, културу и историју. Њемачки је заједнички матерњи језик огромне већине Нијемаца.

Око 100 милиона људи који говоре њемачки као матерњи језик.[29] Постоји још око 80 милиона људи који су њемачког поријекла углавном у САД, Бразилу (претежно у Јужном региону земље), Аргентини, Канади, Јужној Африци, бившем Совјетским Савезу (претежно у Русији и Казахстану) и Француској.[a] Дакле, укупан број Нијемаца налази се између 100 и 150 милиона, у зависности од примјењених критеријума[1] (матерњи говорници њемачког, етнички Нијемци са једним поријеклом, дјелимично њемачко поријекло итд.). Од избијања протестантске реформације у Светом римском царству, њемачко друштво се карактерише као католичко-протенстански подијељено.[30]

Данас, људи из земаља са њемачког говорном већина (као што су Аустрија, Швајцарска, Лихтенштајн и остале историјски везане земље као Луксембург) најчешће имају сопствени национални идентитет и могу се или не морају самоидентификовати као етнички Нијемци.[31]

Нијемци
Deutsche (њемачки)
Flag of Germany
Укупна популација
cca 100 — cca 150 милиона широм свијета[1]
Региони са значајном популацијом
 Њемачка73.013.300[2]
 САД43.093.766 (поријекло)[3]
 Бразил12.000.000 (поријекло)[4]
 Аргентина3.541.600 (поријекло)[5]
 Канада3.322.405 (поријекло)[6]
 Чиле500.000 (поријекло)[7]
 Француска437.000[8]
 Русија394.138[9]
 Холандија354.136[10]
 Италија310,900[11]
 Швајцарска310.000[12]
 Аустрија186.891[13]
 Казахстан181.958[14]
 Пољска148.000[15]
 Шпанија195.842[16]
 Мађарска131.951[17]
 Шведска50.863[18]
 Мексико15.000—40.000[19]
 Уругвај40.000[20]
 Румунија36.000[21]
 Украјина33.302[22]
 Норвешка27.593[23][24]
 Доминикана25.000[25]
 Чешка21.216[26]
Језици
њемачки: високоњемачки (горњоњемачки, средњоњемачки), нискоњемачки (остали њемачки дијалекти)
Религија
католицизам, протестантизам (лутеранизам) и остале религије, ирелигиозност
Сродне етничке групе
остали Германи
German ancestry by country
Немци у свету по државама      Немачка      Аустрија, Лихтенштајн, Швајцарска      Више од 10 милиона      Више од 1 милиона      Више од 500.000      Више од 100.000

Етимологија

Словенски егзоним нěмец, нěмци поријекло води од старословенске ријечи нěмьць (мн. нěмьци; од придјева нěмъ — „нијем”, и суфикса -ьць).[32] Дословно значи „нијем”, али је добио значење „они који не причају као ми” од. „странци”.

Према другој теорији,[33][34] назив Нěмци можда долази из басена Рајне, од германског племена Немети које помињу Цезар и Тацит. Ова етимологија је сумњива из фонолошких (немети нису могли постати словенски нěмьць) и географских (Немети су насељавали област која је далеко од било којег словенског говорног подручја) разлога.

Њемачки термин Deutschland, првобитно diutisciu land („Њемачке земље”), изведен је из назива Deutsch (в. Dutsch) који поријекло води од старовисокоњемачке ријечи diutisc, која значи „народно” односно који припада народу (diot или diota). Термин се првобитно користио за разликовање језика обичног народа од латинског и његових романских насљедника.[35]

Историја

Немци припадају германској групи народа и као етничка група оформили су се у средњем веку. Из мултиетничког Светог римског царства, касније названо Свето римско царство немачког народа, Вестфалским миром (1648) оформљена је територија на којој ће се касније налазити Немачка.

Средњовековна историја

Немачка етничка група се оформила у току средњег века, под утицајем јединства Источне Франачке из 9. века. Процес је био постепен и недефинисан.

После хришћанизације, католичка црква и локални владари водили су Немце у сеобе и насељавања територија која су већ била насељена словенским и балтичким народима, од којих су неки касније били асимиловани. Те територије су се простирале отприлике од Словеније до Естоније, па и северније (колонизовали су градове попут данашњег Стокхолма у Шведској и Виборга у данашњој Русији).

У исто време, проналасци у области морепловства обезбедили су Немцима доминацију у трговини на Балтичком и Северном мору (Ханза). Дуж трговачких рута, већа хензашка места постала су центри Немачке културе. У овим местима добростојећа и све многобројнија немачка популација почела је да шири свој утицај тако да је велики број ових градова добио аутономију и један вид независности од локалних секуларних и религијских вођа. Дакле, добили су право и на своје судове, милицију, економску независност, могућност самоуправљања.

Треба нагласити да Хензашка лига, која је имала велики значај у артикулацији немачке културе, није била ексклузивно немачко удружење. Многи градови који су се прикључили лизи нису имали већинско немачко становништво.

Рано модерно доба

Тек је почетком 15. века Свето римско царство добило назив Свето римско царство немачког народа. Међутим, иако је у називу сад имало и реч 'немачко', у њему нису живели искључиво Немци, већ и велик број Словена. Тридесетогодишњи рат, који је вођен највећим делом на територији данашње Немачке, и Наполеонова освајања су и коначно ставили тачку на постојање Светог римског царства.

Све од Вестфалског мира Немачка је била једна „нација подељена у много држава“. Аустријско-пруски раскол, озваничен 1871 када је Аустрија остала изван немачке империје, је најочигледнији показатељ ове тврдње.

У 19. веку, након Наполеонових освајања и пада Светог римског царства (немачког народа), Аустрија и Прусија су се издвојиле као два велика противника у смислу територијалних освајања. Аустрија, трудећи се да остане водећа сила у средњој Европи, водила је главну реч на Бечком конгресу(1814—1815). Основни циљ Аустрије је био да онемогући велике промене које би ишле на њену штету, а нарочито да онемогући уједињење Немачке. Договор успостављен на Бечком конгресу је изненада раскинут услед Кримског рата 1856. Овај догађај је утро пут за уједињење Немачке 1860.1870 Прусија је присвојила Баварску, старог савезника Фрацуске. Након овог присвајања оформљено је Немачко царство као држава Немачког народа у чији састав није улазила аутријска Хазбуршка монархија.

У току 19. века на немачким територијама је био изражен висок природни прираштај што је у комбинацији са сиромаштвом натерало многе Немце да емигрирају. Највећи број Немаца је отишао у Сједињене Америчке Државе. Услед тога данас 17% америчке популације чине Немци (држављани са немачким пореклом), што чини 21% беле популације у Америци.

Види још

Напомене

  1. ^ У овим земљама, број људи који тврди да има њемачке претке превазилази 1.000.000 и значајан проценат становништва тврди да има њемачко поријекло. За изворе погледати: en:German diaspora#Distribution

Референце

  1. 1,0 1,1 Cole, Jeffrey (2011). Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 171. ISBN 9781598843026. Приступљено 30. 12. 2018. »Estimates of the total number of Germans in the world range from 100 million to 150 million, depending on how German is defined, ...«
  2. ^ „State & society - Current population - Population based on the 2011 Census - Federal Statistical Office (Destatis)”. www.destatis.de (на језику: енглески). 2018. Приступљено 30. 12. 2018.
  3. ^ „American FactFinder - Results”. factfinder.census.gov (на језику: енглески). U. S. Census Bureau. 2017. Приступљено 30. 12. 2018.
  4. ^ Thornburgh, Nathan (3. 7. 2014). „Ich bin ein brasileiro: Finding a little piece of Germany in Brazil”. america.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  5. ^ „Argentina Population 2017”. worldpopulationreview.com (на језику: енглески). 20. 12. 2017. Приступљено 30. 12. 2018. »Argentina has an estimated 2017 population of 44.27 million ... about 8% are descended from German immigrants«
  6. ^ „Immigration and Ethnocultural Diversity Highlight Tables - Ethnic Origin, both sexes, age (total), Canada, 2016 Census – 25% Sample data”. www12.statcan.gc.ca (на језику: енглески). Statistics Canada. 25. 10. 2017. Приступљено 30. 12. 2018.
  7. ^ Dannemann, Victoria. „Alemanes en Chile: entre el pasado colono y el presente empresarial | DW | 31.03.2011”. DW.COM (на језику: шпански). Приступљено 30. 12. 2018. »Según explica Karla Berndt, gerente de comunicaciones de la Cámara Chileno-Alemana de Comercio (Camchal), los descendientes suman 500.000.«
  8. ^ Tribalat, Michèle (1. 7. 2015). „Une estimation des populations d’origine étrangère en France en 2011”. Espace populations sociétés. Space populations societies (на језику: француски). Приступљено 30. 12. 2018. »Immigrés : 78 000 ; 1ère génération née en France : 129 000 ; 2ème génération née en France : 230 000 ; Total : 437 000«
  9. ^ „Национальный состав населения” (PDF). Том 4. Национальный состав и владение языками, гражданство (на језику: руски). Всероссийская перепись населения. 2010. Приступљено 30. 12. 2018.
  10. ^ „CBS StatLine - Population; sex, age, migration background and generation, 1 January”. statline.cbs.nl (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  11. ^ „Italy | Joshua Project”. joshuaproject.net (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  12. ^ Amt, Auswärtiges. „Federal Foreign Office - Switzerland”. Auswärtiges Amt DE (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  13. ^ „Bevölkerung zu Jahresbeginn seit 2002 nach detaillierter Staatsangehörigkeit”. www.statistik.at (на језику: немачки). 14. 6. 2016. Приступљено 30. 12. 2018.
  14. ^ „Kazakhstan | Joshua Project”. joshuaproject.net (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  15. ^ „Przynależność narodowo-etniczna ludności – wyniki spisu ludności i mieszkań 2011” (PDF). Stat.gov.pl (на језику: пољски). Приступљено 20. 12. 2017.
  16. ^ „Avance del Padrón municipal a 1 de enero de 2011” (PDF). www.ine.es (на језику: шпански). 4. 4. 2011. Приступљено 30. 12. 2018.
  17. ^ „2011. ÉVI NÉPSZÁMLÁLÁS : 3. Országos adatok” (PDF). Ksh.hu (на језику: мађарски). Приступљено 20. 12. 2017.
  18. ^ „Population by country of birth, age and sex. Year 2000 - 2017”. Statistikdatabasen (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  19. ^ Kopp, Horst (2003). „The German Community in Mexico”. Area Studies, Business and Culture: Results of the Bavarian Research Network Forarea (на језику: енглески). LIT Verlag Münster. стр. 318. ISBN 9783825866235. Приступљено 30. 12. 2018.
  20. ^ Amt, Auswärtiges. „Federal Foreign Office - Uruguay”. Auswärtiges Amt DE (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  21. ^ „Rumänien: Ethnischer Deutscher erhält Spitzenamt in Regierungspartei”. Spiegel Online (на језику: немачки). 23. 2. 2013. Приступљено 30. 12. 2018.
  22. ^ „Про кількість та склад населення України за підсумками Всеукраїнського перепису населення 2001 року”. 2001.ukrcensus.gov.ua (на језику: украјински). 2011. Приступљено 30. 12. 2018.
  23. ^ „Statistikkbanken”. ssb.no (на језику: норвешки).
  24. ^ „Fakta om Norge – utlandsjobb.nu” (на језику: шведски). Приступљено 30. 12. 2018.
  25. ^ Amt, Auswärtiges. „Federal Foreign Office - Dominican Republic”. Auswärtiges Amt DE (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  26. ^ „T14 Cizinci podle kategorií pobytu, pohlaví a občanství k 31. 12. 2016” (PDF) (на језику: чешки). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 10. 2017. Приступљено 11. 10. 2017.
  27. ^ Danver, Steven L. (2015). Native Peoples of the World: An Encylopedia of Groups, Cultures and Contemporary Issues: An Encylopedia of Groups, Cultures and Contemporary Issues (на језику: енглески). Routledge. стр. 313. ISBN 9781317464006. Приступљено 30. 12. 2018. »Germans are a Germanic (or Teutonic) people that are indigenous to Central Europe«
  28. ^ Minahan, James (2000). One Europe, Many Nations: A Historical Dictionary of European National Groups (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 769. ISBN 9780313309847. Приступљено 30. 12. 2018.
  29. ^ Vasagar, Jeevan (18. 6. 2013). „German 'should be a working language of EU', says Merkel's party”. The Telegraph (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018.
  30. ^ „Germany”. berkleycenter.georgetown.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2013.
  31. ^ Cole, Jeffrey (2011). Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia (на језику: енглески). ABC-CLIO. ISBN 9781598843026. Приступљено 30. 12. 2018.
  32. ^ Vasmer 1986, стр. 62.
  33. ^ „The Journal of Indo-European Studies” (на језику: енглески). Journal of Indo-European Studies. 1974: 153.
  34. ^ Jagodziński, Grzegorz. „O przenoszeniu nazw ludów”. grzegorj.w.interia.pl (на језику: пољски). Архивирано из оригинала на датум 2. 4. 2008. Приступљено 11. 8. 2017.
  35. ^ Погледајте:
Ђелетовци

Ђелетовци су насељено мјесто у саставу општине Нијемци, Република Хрватска.

Јулска завјера

Јулска завјера је био неуспјешан покушај Клауса фон Штауфенберга и осталих завјереника да 20. јула 1944. године убију Адолфа Хитлера, фирера нацистичке Немачке, у његовој Вучјој јами близу Разтенбурга у Источној Пруској. Операција Валкира која се првобитно односила на дио завјере, постала је повезана са цијелим догађајем. Очигледна сврха покушаја атентата била је преузимање политичке контроле над Њемачком и њеним оружаним снагама од Нацистичке партије (укључујући и СС) и постизање мира са Савезници што је прије могуће. Основна жеља многих укључених високих официра Вермахта очигледно је била да покажу свијету да нису сви Нијемци били попут Хитлера и Нацистичке партије. Детаљи о мировним иницијативама завјереника још увијек нису познати, али би вјероватно укључили захтјеве за валидацију широко распрострањених њемачких територијалних анексија у Европи.Јулска завјера је била кулминација покушаја Њемачког покрета отпора да збаци нацистичку владу. Неуспјели атентат и војни државни удар који је требало да услиједи, довели су до хапшења најмање 7.000 људи од старне Гестапоа, од којих је 4.980 убијено.

Апшевци

Апшевци су насељено мјесто у саставу општине Нијемци, Република Хрватска.

БА-10

БА-10 је био оклопни аутомобил произведен у СССР. Изграђен је на основној шасији камиона ГАЗ-ААА, која је била ојачана због додатне тежине, и појавио се 1932. Упркос тежини, БА-10 се показао добро по лошем терену Совјетског Савеза, а његов топ (37 mm, касније 45 mm) је био истог калибра као и код већине тенкова тог времена.

Почетком операције Барбароса, Нијемци заробљавају велики број БА-10 возила и користе их против партизана у СССР, Југославији и Грчкој. У тој улози се показао врло добро. Примјерци оклопног аутомобила БА-10 који су остали у совјетским рукама се од 1942. користе као оклопни транспортери, без куполе са топом.

Бојни отрови

Бојни отрови (скраћено БОт) су врста хемијског оружја састављеног од отровних једињења намијењених за убијање, онеспособљавање или контаминацију људи, животиња и биљака.

Винковачки Бановци

Винковачки Бановци су насељено мјесто у саставу општине Нијемци, Република Хрватска.

Војна крајина

Војна крајина или Војна граница (њем. Militärgrenze, мађ. Katonai határőrvidék, рум. Graniţă militară) била је покрајина која је обухватала јужну пограничну област Хабзбуршке монархије, а касније Аустријског царства и Аустроугарске монархије. Дјеловала је као cordon sanitaire против упада из Османског царства.

Када је цар Фердинанд I у 16. вијеку основао Крајину, област је подијељена на два округа под посебном војном управом: Хрватска војна крајина и Славонска војна крајина. На почетку, Војна крајина се налазила под јурисдикцијом Хрватског сабора и бана, али, 1627. године, постављена је под непосредну контролу хабзбуршке војске. За више од два вијека, Крајина је задржала потпуну цивилну и војну власт на том подручју, све до њеног укидања 1881. године.

Током 17. вијека, територија је проширена на исток и основане су нове области. Од тада се протезала од средишње Хрватске на западу до Трансилваније на истоку, захватајући територије данашње Хрватске, Србије, Румуније и Мађарске. Током, овог периода, систем одбране је такође промијењен, од модела конвенционалног гарнизона до „војничко-насељеничке” заједнице.

Становници ове области су били познати као граничари њем. Grenzer или крајишници. Били су колонисти већином Срби, Хрвати и Нијемци, који су се обавезали да бране монархију у замјену за земљишне посједе. Нијемци које је Угарска регрутовала крајем 18. вијека ради насељавања и развоја долине ријеке Дунав, постали су познати као Дунавске Швабе (њем. Donauschwaben). Војни пукови које су формирали досељеници имали су личан разлог да остану и да се боре, а били су упознати са месним тереном и условима. Убрзо су стекли завидну војну репутацију.

Војна управа у Србији (1941—1944)

Подручје Војног заповједника у Србији (њем. Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien) било је подручје Краљевине Југославије које је стављено под окупациону војну управу Вермахта након инвазије, окупације и подјеле Југославије у априлу 1941. године. Подручје је укључивало данашњу средишњу Србију, са додатком сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Баната. Ово подручје је била једина област подијељене Југославије у којој су њемачки окупатори успоставили војну управу. Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје, као и вриједни ресурси, нарочито нежељезни метали. Дана 22. априла 1941. године, подручје је стављена под врховну власт њемачког војног заповједника у Србији, са свакодневном администрацијом подручја под контролом шефа особља војне администрације. Линије команданта и контроле на окупираном подручју никада нису сједињене и постале су све сложеније именовањем непосредних представника виших нацистичких фигура, као што су СС-рајхсфирер Хајнрих Химлер (за питања полиције и безбједности), рајхсмаршал Херман Геринг (за привреду) и рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп (за спољња питања). Нијемци су користили бугарске снаге као помоћ у окупацији, али они су цијело вријеме биле под њемачком командом. Извори различито описују окупирано подручје као марионетску државу, протекторат, „посебну административну покрајину” или је описују као марионетску владу. Војни командант у Србији имао је врло ограничене њемачке гарнизонске снаге и полицијске одреде за одржавање реда, али је могао затражити помоћ од корпуса сачињеног од три дивизије слабо опремљених окупационих снага.

Њемачки војни командант у Србији именовао је двије српске марионетске владе које су извршавале административне задатке у складу са њемачким смјерницама и под њемачим надзором. Прва од њих била је краткотрајна Комесарска управа, успостављена 30. маја 1941. Комесарна влада била је основни алата окупационог режима, без икаквих овлашћења. Крајем јула 1941, на окупираном подручју избио је устанак, кога нису успјеле угушити српска жандармерија, њемачка полиција и сигурносне снаге, ни оближње пјешадијске снаге. Како би помогла при сузбијању устанка, кога су на почетку водили југословенске комунистички партизани и монархистички четници, основана је друга марионетска влада. Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем замијенила је Комесарску владу 29. августа 1941. То није довело до промјене стање, те су Нијемци били присиљени да доведу снаге са линије фронта у Француској, Грчкој и чак са Источног фронта како би угушили устанак. Почевши крајем септембра 1941. године, операција Ужице протјерала је партизане са подручје окупиране Србије, док је операција Михаиловић расула четнике. Отпор је настављен на нижем нивоу све до 1944, праћен честим одмаздама, а једно вријеме је у знак одмазде убијано 100 талаца за сваког убијеног Нијемца.

Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успијех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали фолксдојчери. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — Српска државна стража — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке помоћне снаге до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у душегупкама почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.

Град Бијељина

Град Бијељина је град у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Сједиште града је градско насеље Бијељина. Град заузима површину од око 734 km2. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику а требало да преузме и објави Агенција за статистику Босне и Херцеговине, у Граду Бијељини је пописано 103.874 (податак РЗС) или 107.715 (податак АГС) лица.

Бивша општина Бијељина је добила статус града 18. јула 2012. одлуком Народне скупштине Републике Српске када је усвојен „Закон о Граду Бијељина”, односно „Закон о локалној самоуправи Републике Српске”. Закон је ступио на снагу 26. јула 2012. године када је објављен у Службеном гласнику Републике Српске (Службени гласник Републике Српске 70/2012).

Комесарска управа

Комесарска управа, или Комесарска влада, била је краткотрајна српска колаборационистичка марионетска влада успостављена на Подручју Војног заповједника у Србији, а које било дио Краљевине Југославије стављен под окупациону војну управу Вермахта након инвазије, окупације и подјеле Југославије у априлу 1941. године. Управа је дјеловала од од 30. априла до 29. августа 1941. године, а на челу је био Милан Аћимовић. Од десет комесара, четири су раније била министри у различитим југословенским владама, а двојица су била помоћници министара. Чланови управе су имали проњемачке, антисемитске и антикомунистичке ставове и вјеровали су да ће Њемачка побиједити у рату. Аћимовићева управа није имала ни привидну моћ и била је само инструмент њемачког окупационог режима. Под потпуном контролом њемачког Војног заповједника у Србији, надзор над њеним свакодневним дјеловањем спроводио је начелник њемачког административног особља, СС бригадерфирер и државни савјeтник, Харалд Турнер. Једна од његових најранијих задатака било је примјена њемачких наређења везаних за регистрацију Јевреја и Рома који живе на окупираној територији, те стављање строгих ограничења на њихове слободе.

Почетком јула, неколико дана послије избијања масовног устанка против окупатора, Аћимовић је реорганизовао владу, замијеном тројице комесара и именовањем замјеник за већину портфеља. Средином јула, Нијемци су схватили да је Аћимовићев режим неспособан и немоћан да се носи са устанком и почели су тражити замјену. То је резултовало оставком Комесарске управе крајем августа и именовањем Владе народног спаса на челу са бившим министар војске и морнарице Милан Недић, а у којој је Аћимовић био министар унутрашњих послова. Чланови Комесарне управе прихватили су сарадњу са окупаторима како би Србе заштитили од политичких утицаја које су сматрали опаснијим од Нијемаца, као што су демократија, комунизам и мултикултурализам. Они су активно помагали Нијемци у искориштавању становнштва и привреде и заузели су „изузетно опортунистичан” поглед на јеврејско питање, а своје учешће у Холокаусту оцјенили као „непријатано, али неизбјежано”. Нема доказа да је колаборација Комесарске управе на било који начин модерирала њемачку окупациону политику.

Липовац

Липовац може да се односи на:

Липовац (презиме), српско презимеили

Липовац (Алексинац), насеље у општини Алексинац, Нишавски округ, Република Србија

Липовац (Врање), насељено место града Врања, Пчињски округ, Република Србија

Липовац (Горњи Милановац), насеље у општини Горњи Милановац, Моравички округ, Република Србија

Липовац (Крушевац), насеље у граду Крушевцу, Расински округ, Република Србија

Липовац (Ражањ), насеље у општини Ражањ, Нишавски округ, Република Србија

Липовац (Топола), насеље у општини Топола, Шумадијски округ, Република Србија

Липовац (Ђаковица), насеље у општини Ђаковица, КиМ, Република Србија

Липовац (Челинац), насеље у општини Челинац, Република Српска, БиХ

Липовац (Сребреница), насеље у општини Сребреница, Република Српска, БиХ

Липовац (Раковица), насеље у општини Раковица, Кордун, Република Хрватска

Липовац (Пакрац), насеље града Пакраца, Западна Славонија, Република Хрватска

Липовац (Градина), насеље у општини Градина, Република Хрватска

Липовац (Нијемци), насеље у општини Нијемци, Република Хрватскаили

Горњи Липовац, насеље у општини Брус, Расински округ, Република Србија

Доњи Липовац, насеље у општини Брус, Расински округ, Република Србија

Липовац Крстињски, насеље у општини Војнић, Кордун, Република Хрватска

Липовац Мајур, насеље града Дарувара, Западна Славонија, Република Хрватскаили

Липовац (манастир), манастир Српске православне цркве у селу Липовац, Епархија нишка

Липовац (тврђава), тврђава код села Липовац

Липовац (Нијемци)

Липовац је насељено место у саставу општине Нијемци, Република Хрватска.

Националне мањине у Републици Српској

У Републици Српској, поред конститутивних народа Срба, Бошњака/Муслимана и Хрвата, живи још седамнаест регистрованих националних мањина. Ријеч је о следећим мањинама:

Јевреји

Чеси

Пољаци

Украјинци

Роми

Нијемци

Мађари

Словаци

Црногорци

Македонци

Словенци

Руси

Русини

Турци

Албанци

Румуни

Италијани

Нијемци (општина)

Нијемци су насеље и седиште општине у Вуковарско-сремској жупанији, Република Хрватска.

Нијемци у Републици Српској

Нијемци у Републици Српској (нем. Deutsche in Republika Srpska) су грађани њемачког поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Нијемци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Подграђе

Подграђе може да се односи на:

Подграђе (насеље), термин којим су се називала насеља или делови градова, настала под ареалом средњовековних тврђава која могу иимати и властите просте утврдеМоже се односити на насеља око рушевина тврђава или старих градова:

Подграђе (биначко), тврђава изнад Биначке Мораве, поред села Подграђа, недалеко од Гњилана

Подграђе (клинско), тврђава изнад реке Клине, поред села Пограђа код Дрсника, недалеко од Клинеили:

Подграђе (Петроварадин), део данашњег Петроварадина, подно Петроварадинске тврђаве, Србијаили:

Подграђе (Гњилане), насеље у општини Гњилане, Србија

Подграђе (Невесиње), насеље у општини Невесиње, Република Српска, БиХ

Подграђе (Горњи Вакуф-Ускопље), насеље у општини Горњи Вакуф-Ускопље, Федерација БиХ, БиХ

Подграђе (Фоча-Устиколина), насеље у општини Фоча-Устиколина, Федерација БиХ, БиХ

Подграђе (Нијемци), насеље у општини Нијемци, Хрватска

Подграђе (Бенковац), насеље града Бенковца, Хрватска

Подграђе (Омиш), насеље града Омиша, Хрватска

Подграђе Подокићко, насеље града Самобора, Хрватска

Подграђе (Нијемци)

Подграђе је насељено место у саставу општине Нијемци, Република Хрватска.

Фолксдојчери

Фолксдојчери (њем. Volksdeutsche) био је израз је који се до 1945. године односио на „етничке Нијемце”, који су живјели у дијаспори, тј. изван Њемачке. За разлику од „Рајхсдојчера” (њем. Reichsdeutsche, „царски Нијемци”), припадност Фолксодјчерима основана је на одређеним карактеристикама — по „породичној историји” (да ли су родитељи Нијемци), по њемачком као матерње језику, по имену, по црквеним записима итд.

Након пораза у Првом свјетском рату, значајан дио територија које су раније припадале Њемачкој и Аустрији припао је државама побједницама као обештећење и репарација, заједно са становништвом тих подручја. Тада је концепт „Фолксдојчера” постао политички и као такав је кориштен до четрдесетих—шездесетих година 20. вијека. Током постојања Трећег рајха (1933—1945) Фолксдојчери су имали посебан правни статус како у предјелима само Рајха, тако и у генералном губернаторству, протекторату, рајхскомисаријатима и земљама савезницама.

Шидски Бановци

Шидски Бановци (Бановци од 1991) су насеље у општини Нијемци, Вуковарско-сремска жупанија, Република Хрватска.

Немачка Немачка дијаспора
Америка
Европа
Океанија
Азија
Африка
Остале земље

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.