Николај Велимировић

Николај Велимировић (световно Никола Велимировић; Лелић, код Ваљева, 23. децембар 1880/4. јануар 1881. — Либертивил, 18. март 1956) био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник, отуда је називан Нови Златоусти. Николај Велимировић је новоканонизовани српски светитељ као Свети владика Николај Охридски и Жички.

Његово рођено име је Никола. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Преживео је и замонашио се под именом Николај. Велимировић је школован на Западу и у младости је био велик заступник либералних идеја и екуменизма. Такође је примљен у свештенство и брзо је постао важна личност у Српској православној цркви, посебно у односима са Западом. У међуратном периоду постао је предводник православних богомољаца и окренуо се антиевропејству и конзервативизму. Оснивач је десничарске политичке идеологије светосавског национализма. Сматра се духовним инспиратором Љотићеве организације ЗБОР. Често је критикован због антисемитских ставова. Када су у Другом светском рату Немци окупирали Југославију, Велимировић је стављен у кућни притвор и на крају одведен у логор Дахау, где је провео три месеца пре него што су га Немци ослободили да би помогао у образовању обједињавању југословенских квислинга против надируће НОВЈ и Црвене армије. По завршетку рата, Велимировић је одлучио да се не врати у Југославију, у коју су на власт дошли комунисти. Уместо тога, 1946. емигрирао је у Америку, где је и остао до своје смрти 1956.

Централно место у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл. О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес. Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности. Велимировић је снажно подржавао јединство свих православних цркава и упоставио је добре односе са англиканском и Америчком епископалном црквом. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Свети Николај
Охридски и Жички
Епископ Николай (Велимирович)
Свети Владика Николај (Велимировић)
Датум рођења4. јануар 1881.
Место рођењаЛелић, код Ваљева
 Србија
Датум смрти18. март 1956. (75 год.)
Место смртиЛибертивил
 Сједињене Америчке Државе
Канонизација24. мај 2003., Храм Светог Саве на Врачару, у Београду
Празник3. мај

Биографија

Детињство и школовање

PorekloVladikeNikolaja
Порекло Владике Николаја

Николај је рођен 23. децембра 1880, по јулијанском, тј. 4. јанаура 1881. по грегоријанском календару. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. О пореклу породице Велимировић постоје два становишта. Једно је да су они пореклом из Загарача из Катунске нахије, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена. Познато је да се породица доселила у Лелић крајем 18. века из Осата у Босни.[1]

Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелије, где га је отац одвео да се описмени макар толико „да зна читати позиве од власти и на њих одговарати“, па да га онда задржи на селу као хранитеља и „школованог“ човека. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Његову даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

Manastir Lelić, Valjevo, 013
Манастир Лелић, у селу Лелић покрај Ваљева

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био „ситан“ и није имао довољан обим груди. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије је био успешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао.

Учитељ

За време школовања у Београду Никола је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио. По свршетку богословије је краће време био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа „Хришћански весник“, у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

Студирање

St. Nikolaj Velimirović as a student
Николај Велимировић током студентских дана.

После тога, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“.[2] Следећу 1909. годину Никола је провео у Оксфорду, где је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („философија Берклија“).

Болест и монашење

Ljubomir Simonović - Vladika Nikolaj
Владика Николај, уметничко дело Љубомира Симоновића

Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља. Он се ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. XII 1909).

По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, нострификовати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело — студију „Религија Његошева“.

Суплент Богословије

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету и другим местима. Говорио је углавном на теме из живота. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.[3]

Беседник

Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа „Просвета“, где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“, што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана.

Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај активно учествује.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из „Хришћанског весника“ због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота.

Мисија за време Првог светског рата у Америци и Енглеској

Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. године он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је „отац Николај био трећа армија“ за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. И од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

Епископ жички и охридски

По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен у Охридску епархију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи његову пастирску службу у Охридској епархији од 1920. до 1931. године и потоњој Охридско-битољској епархији од 1931. до 1936. године[4], а затим и у његовој првобитној Жичкој епархији где ће бити коначно враћен 1936. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Vladika Nikolaj Velimirović
Владика Николај Велимировић у Охриду са друштвом књегиње Љубице из Панчева, 1928.

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је Владика сваког лета редовно посећивао. Света гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај. На Битољској богословији је сарађивао са Јованом Шангајским и Јустином Поповићем. Други је често помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред Октобарске револуције.

Духовна делатност

Из овог периода потичу многа важна дела Владике Николаја. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна општенародна дела као што су његов рад са народом и посебно са богомољцима,[5]

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са Бугарина и Грцима, као и добре међуверске односе у предратној Југославији.

Николај је био умешан и у познату „ Конкордатску борбу“ када је изненада и мистериозно преминуо Патријарх српски Варнава. Остао је између осталога познат Николајев телеграм и Отворено писмо „Господину др Антону Корошецу, Министру унутрашњих послова“ (август 1937) у којем се жали на „пандурски курјачки напад 19. јула на мирну православну литију пред Саборном црквом у Београду“ и на гоњење и хапшење многих недужних православних свештеника и верника широм Југославије.

Упркос сличности политичких ставова Велимировића и Љотића, између њих је до краја 1930-их и почетка 1940-их постојала разлика. Велимировић је осуђивао немачки империјализам, док је Љотић остао поштовалац нацизма, који је сматрао вредним савезником у борби против комунизма и наводне јеврејске завере. Ипак, Велимировић никада није јавно осудио Љотићев пронемачки став.[6]

Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.[7][8]

Заробљеништво за време Другог светског рата

Немачка обавештајна служба је Николаја Велимировића регистровала као изразитог англофила, упркос томе што је Велимировић био близак вођи покрета Збор Димитрије Љотићем.[9]

Априлски рат и капитулација Краљевине Југославије затекли су Велимировића у манастиру Жичи. Пошто је Велимировић у Врњачкој Бањи одржао јавну проповед против партизана, агенти Зихерхајтсдинста и Љотићев министар у Недићевој влади Михаило Олћан су посетили Велимировића са циљем да га приволе да сарађује са Немцима. Од ове намере се одустало јер су Немци сматрали да је Велимировић повезан са Драгољубом Михаиловићем. Харалд Турнер и Милан Недић су дошли до закључка да би Велимировића требало интернирати у околину Београда, али до тога није дошло. Ипак, јануара 1942. Велимировић је обавестио Гестапо да је спреман за сарадњу у борби против партизана. Захваљујући овој понуди и Љотићевој интервенцији, Велимировић је остао у манастиру Љубостињи све до 18. новембра 1942, када је пребачен и стављен под стражу у манастир Војловицу код Панчева због сумње за сарадњу са четницима. Маја 1943. тамо је пребачен из Раковице и патријарх Гаврило Дожић.[10] Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев „Молбени канон и Молитва“ Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате „Три молитве у сенци немачких бајонета“, забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу.

Дана 14. септембра 1944. године Немци су владику Николаја и патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäftling).[11] У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају на интервенцију Хермана Нојбахера, као део погодбе са Љотићем и Недићем.[11] Путуовали су заједно са Миланом Недићем и Херманом Нојбахером у Словенију, где се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана. За време боравка у Словенији, Велимировић је благосиљао љотићевце и четнике. На Љотићевој сахрани одржао је посмртни говор. Након Љотићеве погибије, Велимировић је напустио Словенију и отишао за Аустрију, где су га задржали Американци. По пуштању, отишао је у Енглеску, па потом у Америку, док се патријарх Гаврило Дожић вратио у Београд.

Америка

Gravesite of Saint Nikolaj Velimirović in 1993
Првобитни гроб владике Николаја

Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.

Ипак, и у Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је путовао по Америци и Канади. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела „Касијана“, „Земља Недођија“, „Жетве Господње“, „Диван“ и његово последње, недовршено дело „Једини Човекољубац“. Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Пренос моштију у Србију

KivMosSvNikZic
Кивот са моштима у храму манастира Лелић

Много година после смрти његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.

Канонизација

На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. канонизован је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио Св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен Св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом Св. владике Николаја“ и у којој преко лета бораве учесници „Мобе“.

По њему се зове ОШ „Владика Николај Велимировић” Ваљево.

Контроверзе

У књизи „Кроз тамнички прозор“, написаном током заробљеништва у Дахау, за рат оптужују се нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и верске толеранције. У основи ових појава Велимировић види јеврејско деловање[12][13]:

„То Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости свих веровања и неверовања. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и каптализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. За чуђење је да су се Европејци, потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.”

Николај је овај рад написао у заробљеништву и он је објављен у Линцу, у Аустрији, 1985. године.[14]

Присутно је уверење да је Велимировић активно помагао Јевреје у време рата, мада је само једна таква епизода забележена. Ела Трифуновић рођена Нојхаус (Neuhaus) је 2001. године писала Српској православној цркви тврдећи да је њу и њену породицу 18 месеци Велимировић скривао од Немаца у манастиру Љубостињи.[15]

Адолф Хитлер је 1934. године одликовао Велимировића због његових напора на обнављању немачког војног гробља у Битољу.

Године 1935. Николај Велимировић је одржао предавање у Београду под насловом „Национализам Светог Саве“. У том излагању изнео је тврдњу да су покушаји Адолфа Хитлера о немачкој националној цркви сличне идејама Светог Саве о народној вери и цркви:[2][16]

„Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20. веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.”

[17]

Књижевна дела

Николај Велимировић објавио је велики број књижевних дела духовне садржине. У периоду после Другог светског рата његова дела су била забрањена за штампање у Југославији. Тек касних осамдесетих година она почињу овде поново да се штампају, пре тога су углавном штампана у дијаспори заслугом епископа Лаврентија, а затим овамо преношена.

Његова дела су:

  • Успомене из Боке, 1904. [3]
  • Француско-словенска борба у Боки Которској 1806-1814 (?) (нем. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
  • Религија Његошева, 1911.
  • Изнад греха и смрти, 1914.
  • Место Србије у светској историји (енг. Serbias place in human history), 1915.
  • Србија у светлости и мраку (енг. Serbia in light and darkness), 1916.
  • Патерик Манастира светог Наума, 1925.
  • Охридски пролог, 1928.[4]
  • Рат и Библија, 1932.
  • Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света, 1937. [5]
  • Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.
  • Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.
  • Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.
  • Песме молитвене, 1952.
  • Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.
  • Диван: наука о чудесима, 1953.
  • Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.

Постхумно објављена

  • Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, 1958.
  • Први божји закон и рајска пирамида, 1959.
  • О херојима нашег времена: беседа говорена једног необичног мутног и малодушног дана 1914., 1976.
  • Омилије на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског Николаја, 1976.
  • Мисионарска писма, 1977.
  • Српски народ као Теодул, 1984. [6]
  • Пустињак Охридски, 1986.
  • Рад на ослобађању отаџбине, 1986.
  • Косово и Видовдан, 1988.
  • Молитве на језеру, 1988. [7]
  • Речи о свечовеку, 1988.
  • Вера светих: катихизис Источне православне цркве, 1988. [8]
  • Небеска литургија, 1991.
  • Три авети европске цивилизације, 1991.
  • О Богу и о људима, 1993.
  • Национализам светог Саве, 1994.
  • Дивно чудо: приче и поуке, 1995.
  • Душа Србије, 1995.
  • Говори српском народу кроз тамнички прозор, 1995.
  • Индијска писма; [9] Изнад Истока и Запада [10], 1995.
  • Нове беседе под Гором, 1995.
  • Сан о словенској религији, 1996.
  • Књига о Исусу Христу, 1997.
  • Устанак робова, 1997.
  • Духовна лира: празничне песме, 1998.
  • Оче наш као основа друштвеног живота, 1998.
  • Символи и сигнали, 1998.
  • Царев завет, 1999.
  • Љубостињски стослов, 1999.
  • Живот светог Саве, 1999.
  • Цветник, 2001.
  • Наука о закону, 2003.
  • О Европи; Духовни препород Европе, 2003.
  • Агонија цркве
  • Некролози
  • Трагедија Србије
  • О Светом Сави
  • Религиозни дух Словена
  • Словенски револуционарни католицизам
  • Европска цивилизација угрожена због болести душе
  • Вера и нација
  • Нови идеал у васпитању
  • Божије заповести
  • Средњи систем
  • Србија је мала Америка
  • О Православљу
  • Мали мисионар
  • Рођење Христово
  • Васкрсење Христово

Други о Николају Велимировићу

Британска списатељица Ребека Вест је о владици Николају написала:

„Најизузетније људско биће које сам икада срела.”

[18]

По њему је названа ОШ „Николај Велимировић” Шабац.

Референце

  1. ^ Александар Бачко: Порекло владике Николаја Велимировића
  2. ^ Рад је објављен на немачком језику 1910. године у Берну; српски превод излази сада у Владичиним Сабраним делима, књ. II, Химелстир 1986.
  3. ^ Николајева студија „Религија Његошева“ појавила се најпре у часопису „Дело“, а затим и посебно 1911. године. Доживела је затим неколико издања (1921. и 1971). Николај се и касније бавио Његошем, а нарочито је запажен његов Говор о Његошу, на Ловћену 1925. године при преносу Његошевих костију у обновљену капелу Св. Петра Цетињског, која је нажалост данас скинута са Ловћена.
  4. ^ Миливоје М. Стојановић: "Монах Калист", Београд 2011. године
  5. ^ Наводимо овде само један Николајев одломак о богомољцима (из његове Саборске беседе 1940. : „Огњиште вере у мраку данашњице“): У то време појавили су се у народу људи и групе људи, које су други прозвали богомољцима. То су били људи који се ни на шта друго нису хтели обзирати осим на Бога и на своју душу; који су истакли за начело: Почни од себе! Они су читали Свето писмо, певали духовне песме, састајали се на молитве, ходили по манастирима, с покајањем исповедали своје грехе, постили и причешћивали се, разговарали о чудесима Божјим јављеним у животу њиховом. Тиме су они разгоревали оне жишке у себи. Презирали су их, исмевали, гонили, хапсили, мучили (у предратној Југославији — А. Р.) али они за то нису хајали. Називали су их лудацима. Назвали су тако и мене. Говорили су: зар тај Николај који је толико живео у просвећеној Енглеској, да се сад дружи са тим лудацима! Они нису знали да је Енглеска појачала у мени богомољство. А кад су ме назвали лудаком, ја сам се радовао. Дај ми, Боже, да то народно „лудило“ никад не ослаби у мени до краја живота мога“. (Сабрана дела, књ. XI, 556, Химелстир 1983).
  6. ^ Byford 2008, стр. 52.
  7. ^ Бајфорд 2005, стр. 34–35.
  8. ^ Поводом 27. марта грађани Краљева, упутили су телеграм честитања Еп. Николају у Београд, на што им је он одговорио телеграмом: „Богу благодарни, народу захвални, гледамо светло у будућност без печата срама“ („Пастирски глас“, бр. 3, 1941).
  9. ^ Odić & Komarica 1977, стр. 188.
  10. ^ Odić & Komarica 1977, стр. 189.
  11. 11,0 11,1 Бајфорд 2005, стр. 35.
  12. ^ Велимировић. Николај. „О Јеврејима“ у: Речи српском народу кроз тамнички прозор (из логора Дахау)., ИХТУС-Хришћанска књига., Београд 2000 (pp. 193–194)
  13. ^ „www.svetosavlje.org ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР”. Svetosavlje.org. Приступљено 27. 11. 2017.
  14. ^ [1], Приступљено 9. 4. 2013.
  15. ^ „Свети Владика Николај Охридски и Жички”, Манастир Жича, Краљево. (2003). стр. 179.
  16. ^ Бајфорд 2005, стр. 32.
  17. ^ Милосављевић 2010, стр. 359.
  18. ^ Британска списатељица Ребека Вест у Србији – О Србији и Србима.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Сава Бараћ
епископ жички
1919—1920.

Наследник:
Јефрем Бојовић
Претходник:
епархија установљена
епископ охридски
1920—1931.
Наследник:
створена нова

Охридско-битољска епархија

Претходник:
наставио службовање спајањем епархија
епископ охридско-битољски
1931—1936.
Наследник:
Платон Јовановић
Претходник:
Јефрем Бојовић
епископ жички
1936—1956.

(од 1941. одсутан)

Наследник:
Герман Ђорић
17. јануар

17. јануар је седамнаести дан у години у Грегоријанском календару. 348 дана (349 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

23. децембар

23. децембар (23. 12.) је 357. дан године по грегоријанском календару (358. у преступној години). До краја године има још 8 дана.

4. јануар

4. јануар је четврти дан у години у Грегоријанском календару. 361 дан (362 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Јефрем Бојовић

Јефрем Бојовић (световно име Јеврем Бојовић; Мишевићи, 1851 — Чачак, 3. јун 1933) је био епископ шабачки 1920. и жички 1920-1933.

Алфеј

Алфеј је био отац тројице апостола од дванаесторице и то: Јакова Алфејева, Јуде Тадеја и Матеја Јеванђелиста.

Српска православна црква слави га 26. маја по црквеном, а 8. јуна по грегоријанском календару.

Драгочај

Драгочај је насељено мјесто и сједиште мјесне заједнице на подручју града Бање Луке, Република Српска, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у овом насељеном мјесту је пописано 2.474 лица.

Епархија жичка

Епархија жичка је епархија Српске православне цркве. Седиште епархије се налази у Краљеву где је и Саборна црква. Надлежни архијереј је епископ Јустин (Стефановић).

Епархија за Америку и Канаду

Епархија за Америку и Канаду или Америчко-канадска епархија је некадашња епархија Митрополије новограчаничке под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Од 1921. до 1963. била је под јурисдикцијом Српске патријаршије, а затим подијељена на три нове епархије: Средњозападноамеричку, Западноамеричку и Источноамеричку и канадску. Дотадашњи епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић) није прихватио подјелу и одвео је Епархију за Америку и Канаду у раскол са Српском православном црквом који је трајао до 1991. када је Митрополија новограчаничка (Слободна српска православна црква) враћена под јурисдикцију Патријаршије српске.

Либертивил (Илиноис)

Либертивил (енгл. Libertyville) је предграђе Чикага у округу Лејк, савезна држава Илиноис, Сједињене Америчке Државе. Налази се сјеверно од центра Чикага, око 8 километара западно од језера Мичиген. По посљедњем попису из 2010. године, у Либертивилу живи 20.315 становника.

ОШ „Владика Николај Велимировић“ Ваљево

ОШ „Владика Николај Велимировић” Ваљево, основана је 11. септембра 1951. године као друга основна школа од тадашње три у Ваљеву.Тада основана школа била је смештена у Ваљевској гимназији до 1967. године, затим до 1985. године била је у центру града, у Карађорђевој улици. Од септембра 1985. године, школа је смештена у новој наменски грађеној згради, у Сувоборској улици, у Месној заједници Градац. До 2002. године носила је име народног хероја Милоша Дудића - „Миша Дудић”, а од 2002. понела је име Владике Николаја Велимировића.

Данас осим матичне школе у оквиру школе раде два издвојена одељења у селима Белошевац и Пауне. У матичној школи настава је кабинетског типа.

Неки од много успешних ђака школе, били су и Воја Брајовић, глумац, Миодраг и Александар Лома, доктори наука, Бошко Ђукановић, кардиолог, Нада Игњатовић – Савић, психолог, Предраг Живановић, лекар специјалиста и други.

ОШ „Николај Велимировић” Шабац

Основна школа „Николај Велимировић” једна је од неколико школа у Шапцу.

Охридска епархија

Охридска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је постојала између 1920. и 1931. године.

Охридско-битољска епархија

Охридско-битољска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је основана 1931. године. Почевши од 1967. године била је захваћена расколом, који је изазван неканонским проглашењем аутокефалности Македонске православне цркве. У склопу спровођења Нишког споразума од 2002. до 2005. године, њено подручје је укључено у састав Православне охридске архиепископије.

Патријарх српски Викентије

Патријарх српски Викентије (световно Витомир Проданов; Бачко Петрово Село, 11/23. август 1890 — Београд, 5. јул 1958) је био 42. врховни поглавар Српске православне цркве.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Викентије.

Песме изнад Истока и Запада

Песме изнад Истока и Запада су музички пројекат Драга Сенића (својевремено у групи QRVE) и Горана Марића (некада у Бјесовима) на којем се прожимају православни текстови са рок музиком. На албуму су учешће узели бројни познати музичари Србије: Јасмина Митрушић (ех-Луна, Ла Страда), Светлана Спајић, Партибрејкерс, 357, Револт, Дарквуд Даб и други. Аутор стихова је св. Владика Николај Велимировић.

Светосавски национализам

Светосавски национализам је десна политичка идеологија која представља спој српског национализма и православног клерикализма.

Ова идеологија је настала 1930-их година у Краљевини Југославији. Њеним најзачајнијим идеолозима се сматрају православни епископ Николај Велимировић и српски профашистички политичар Димитрије Љотић. Победом комунизма након Другог светског рата ова идеологија је потиснута из јавног живота. Светосавски национализам је од 1990-их поново присутан на политичкој сцени Србије, а заступају га неке десничарске организације (Отачаствени покрет Образ, Свети Јустин, Двери српске...) и појединци унутар Српске православне цркве.

Суштина светосавске идеологије је синтагма - један народ, једне религије у једној држави. Светосавски националисти се залажу за оно што називају српским средњовековним вредностима („богољубље“, „витештво“, „саборност“) и за успостављање српске православне државе на простору од „Купе до Вардара и од Дунава до Јадранског мора“. Присталице ове идеологије одбацују западну културу, демократију, либерализам, људска права, републиканске вредности и екуменски дијалог.

Светосавље

Светосавље је православно хришћанство српског стила и искуства утемељено на лику и дјелу Светог Саве.

Црква Рођења Светог Јована Крститеља у Вучју

Црква Рођења Светог Јована Крститеља налази се на око километар од Вучја, јужно од Лесковца, на обронцима Кукавице. Дело је познатог руског архитекте и професора Григорија Самојлова.

Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Опарићу

Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Опарићу, насељеном месту на територији општине Рековац, подигнута је 1937. године, припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.

Према летопису цркве темељи за изградњу освештани су 1932. године у недељу пред празник Мале Госпојине. Иницијатор и главни организатор градње храма био је архимандрит Никон Лазаревић из Манастира Каленић. За ктитора цркве се наводи краљ Александар I Карађорђевић.Црква је освећена 3. јуна 1937. године на празник Светог цара Константина и царице Јелене у време Патријарха српског Варнаве и владавине Краља Петра II Карађорђевића. Освећење Цркве извршио је Епископ жички Свети Владика Николај Велимировић. Том приликом Епископ је поклонио цркви крст на коме стоји запис „Епископ Николај Храму сему за спасење народа. Амин. 1937. године”.

У оквиру цркве се налази и спомен – костурница изгинулим ратницима из Левча у ослободилачким ратовима 1912-1918 године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.