Никејско царство

Никејско царство је једна од држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Као и остале државе на територији Византијског царства, владари Никејског царства су себе проглашавали за наследнике византијских царева.

Byzantium1204-sr
Никејско царство, Латинско царство, Епирска деспотовина и Трапезунтско царство (вероватне границе)

Настанак

Након пада Цариграда у руке крсташа остаци Византије на челу са Теодором I Ласкарисом оснивају у Малој Азији државу са центром у Никеји као законитог наследника Византијског царства.[1] Он је у борбама са осталим државама насталим на рушевинама Византије оснажио своју државу.

Успон

На престолу га 1222. године наслеђује његов зет Јован III Дука Ватац који наставља успешне ратове са суседима, припојивши својим земљама 1230. године, након битке на Клокотници, Солун. За његове владавине Никејско царство постаје најјача држава у Малој Азији и једини озбиљни кандидат за обнову Византије.

Обнова Царства

После смрти Јована III 1254. године, на престо ступа његов син Теодор II Ласкарис, чија се, кратка, али успешна, владавина окончава 1258. године. Његовом малолетном сину Јовану IV Ласкарису за савладара бива одређен Михајло Палеолог, византијски велможа.[2] Михајло малолетног цара ослепљује и већ 1259. године приграбљује сву власт за себе. Две године касније он у савезу са Ђеновљанима осваја на препад Цариград и обнавља Византију.[3]

Овај догађај представља крај Никејског царства и почетак тзв. Обновљене Византије и владавине њене последње династије (Палеолога) која је владала Царством до његовог краја 1453. године када је последњи византијски цар Константин Драгаш погинуо бранећи Цариград.[4]

Никејски цареви

Идеологија и Хеленизам

Двор ницејске државе користио је израз „Хелени” уместо ранијих „Римљана” за описивање свог грчког становништва.[5] Савременици су преферирали употребу „Хелена” или придев „Хеленски” за Никејско царство.[6][7] Стога је цар Теодор I Ласкарис заменио термине Римљани и Грци термином Хелени.[8] Цар Теодор II Ласкарис описује своје краљевство као нова Хеленија.[9] Патријарх Германос II је користио у званичној кореспонденцији са западним светом термин: „Грци” за описивање локалне популације и „Царство Грка” (грч. Βασιλεία των Γραικών) као име државе. Током тог периода постојала је усаглашена етничка грчка иницијатива за самоидентификацију.[10]

Види још

Извори

  1. ^ „Источно римско царство (Византија)“, - одељак Слабљење и пад Византије, Архео-аматери Србије, 11. март 2012. Приступљено 15. новембра 2013.
  2. ^ „Источно римско царство (Византија)“, - одељак Пад Средњовизантијског царства (12025—1204), Архео-аматери Србије, 11. март 2012. Приступљено 15. новембра 2013.
  3. ^ „Византијске приче - појање је знак“ Archived 2013-11-15 at Archive.today, Радивој Радић, Политикин Забавник, број: 3104; 5. август 2011. Приступљено 15. новембра 2013.
  4. ^ „По оку те познајем - Оштар поглед у две боје“ Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 10, 2015) (на језику: енглески), Радивој Радић, Политикин Забавник. Приступљено 15. новембра 2013.
  5. ^ Bialor, Perry (2008). „Chapter 2, Greek Ethnic Survival Under Ottoman Domination”. ScholarWorks@UMass Amherst (на језику: енглески): 73.
  6. ^ Meyendorff, John (2010). Byzantium and the Rise of Russia: A Study of Byzantino-Russian Relations in the Fourteenth Century (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 100. ISBN 9780521135337. »The Empire of Nicaea, in particular, was seen as the Hellenikon, or as Hellas«
  7. ^ Stavridou-Zafraka, Alkmeni (2015). „Byzantine Culture in Late Mediaeval Greek States”. Βυζαντιακά. 32: 211.
  8. ^ Maltezou, Chryssa; Schreine, Peter (2002). Bisanzio, Venezia e il mondo franco-greco (на језику: француски). Istituto ellenico di studi bizantini e postbizantini di Venezia. стр. 33. ISBN 9789607743220. »Theodoros Laskaris totally avoids the terms Latinoi in his letters and uses Italoi instead, he also replaces the terms Romaioi (Romans) and Greek by Hellenes.«
  9. ^ Doumanis, Nicholas (2009). A History of Greece (на језику: енглески). Macmillan International Higher Education. стр. 140. ISBN 9781137013675.
  10. ^ Hilsdale, Cecily J. (2014). Byzantine Art and Diplomacy in an Age of Decline (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 84. ISBN 9781107729384.

Литература

15. август

15. август (15.08.) је 227. дан у години по грегоријанском календару (228. у преступној години). До краја године има још 138 дана.

Partitio terrarum imperii Romaniae

Partitio terrarum imperii Romaniae (лат. "Подела земаља Ромејског царства") је био споразум потписан између крсташа након заузећа византијске престонице, Цариграда, у Четвртом крсташком рату, 1204. године. Њиме је основано Латинско царство и одређена подела византијских територија између учесника крсташког рата, углавном у корист Млетачке републике. Међутим, пошто крсташи нису заузели читаву територију Царства (Никејско царство, Трапезунтско царство, Епирска деспотовина), већина одредби споразума никада није реализована.

Јерменско краљевство

Краљевство Јерменија (или Велика Јерменија) је назив за државу која је постојала као независно краљевство од године 190. п. н. е. до 387. н. е., односно клијентску државу Римског царства и Сасанидског краљевства до 428. године, а које се на свом врхунцу простирало од обала Каспијског до обала Средоземног мора.

Јован III Дука Ватац

Јован III Дука Ватац (грч. Ιωάννης Γ΄ Δούκας Βατάτζης; рођен око 1192. у Димотици, умро је 3. новембра 1254. године у Нимфеју) је био никејски цар (1222—1254) из династије Ласкариса, супруг Ирине Ласкарис, ћерке Теодора I (1204—1222) и један од највећих византијских владара. Он је као способан војсковођа (иако је патио од епилепсије) преузео власт 1222. године и наследио свог таста на престолу који је успео да одбрани у борбама са Теодоровом браћом која су му оспорила право на то. Захваљујући споразуму са Селџуцима и добрим односима са антипапски настројеним Фридрихом II (1212—1250), он се окренуо обнови власти на Балканском полуострву. Без борбе је заузео Солун 1246. године и овладао Тракијом, Македонијом деловима данашње Албаније око Кроје, успео је да себи потчини Епирску деспотовину 1252. године, а уз помоћ морнарице је овладао значајним егејским острвима (Лезбос, Хиос, Самос, Икарија и Родос). Он је током своје тродеценијске владавине успео да Никејско царство од скромне провинцијске државе уздигне на ранг најјаче регионалне силе. Иако није успео да заузме Цариград 1235. године у сарадњи са Бугарима, сматра се да је директно његова владавина довела до коначног ослобођења Цариграда и обнове Византије 1261. године. На унутрашњем плану је много учинио на пољу правосуђа, али и подизања болница и помагања сиротињи заједно са својом супругом Ирином, због чега је након смрти канонизован као свети цар Јован Милостиви.

Јован IV Ласкарис

Јован IV Ласкарис (грч. Ιωάννης Δ΄ Δούκας Λάσκαρις; Никејско царство, 25. децембар 1250. — Византијско царство, cca 1305) био је никејски цар од 1258. до 1261. године из породице Ласкариса и син Теодора II (1254—1258) кога је наследио као седмогодишњак.

Његов отац му је за регента на својој самрти одредио свог пријатеља Георгија Музалона и том приликом је затражио од своје властеле превођене Михајлом (VIII) Палеологом (1259—1282) да му се на самрти закуну новом цару на верност, као и то да ће испоштовати његову одлуку о избору регента. Међутим већ на деветодневном помену бившем цару који је преминуо 18. августа 1258. године представници властеле су у цркви убили Георгија и његовог брата. За новог регента је тада именован Михајло који се већ 1. јануара 1259. године прогласио за цара савладара, да би након ослобођења Цариграда (25. августа 1261) преузео сву власт и наредио да се Јован ослепи, што је изведено на његов 11. рођендан тако да је он по тадашњим схватањима постао неспособан за управљање државом, чиме је Михајло и званично постао једини цар обновљене Византије.

Њега је због овог чина васељенски патријарх Арсеније Ауторијан (1255—1260, 1261—1267) екскомуницирао. Некадашњи цар је после затворен у једну тврђаву у Битинији у којој је провео остатак свог живота као монах Јоасаф. Претпоставља се да је умро око 1305, а после смрти га је Православна црква прогласила за свеца.

Битка код Адријанопоља (1254)

Битка код Адријанопоља вођена је 1254. године између византијског Никејског царства са једне и Другог бугарског царства са друге стране.

Галатија

Галатија (антгрч. Γαλατία [Galatía] — „Галија“, лат. Galatia) је била област и римска провинција која је обухватала подручје централне Анадолије у данашњој Турској. Главни град провинције је била Анкира, данашња Анкара. Провинцију је основао цар Октавијан Август 25 године п. н. е.

Историја Турске

Турци су на данашњи простор стигли из средње Азије и сместили се у средишту Мале Азије: Анадолској висоравни. Били су тамо вековима пре него што су освојили друге делове Анадолије, запосели Истанбул и напредовали према Европи, Африци и Азији стварајући царство. Мала Азија је мост између Азије и Европе којим су се кретали многи мигранти. У периоду од преко две хиљаде година овде су живели представници многих цивилизација – Хетити, грчки Фригијци, Лидијанци, Исаурианци, Каподокијанци и Византинци итд.

Кисвадна

Кисвадна је област која се налази у југоисточном рејону Мале Азије. Област је тако називана у бронзаном добу око 1500. п. н. е. У то време је била насељена хуритским становништвом и била је стратешки коридор саобраћајних комуникација Мале Азије са Сиријом, Египтом и Месопотамијом.

Прво је била укључена у државу Митана, да би војном кампањом Шупилулиуме првог, хетитског владара, била анексирана Хетитској држави као посебна кнежевина.

Касније је та област познатија као Киликија.

Константин Ласкарис

Константин (XI) Ласкарис (грч. Κωνσταντίνος Λάσκαρης; Цариград, 1170 — Никеја, 19. март 1205) је био титуларни византијски цар (1204) у последњој фази крсташке опсаде Цариграда 1204. године, војсковођа и један од организатора отпора Латинима у Малој Азији из чега је настало Никејско царство.

Ликија

Ликија (антгрч. Λυκία [Lykía], лат. Lycia) била је област која обухвата савремене провинције Турске Анталију и Муглу на јужној обали Турске. Представљала је федерацију древних градова а касније и провинцију Римског царства. Ликијска лига се често назива првом федерацијом у историји света, а њено устројство је касније утицало на одредбе америчког Устава.

Михајло II Асен

Михајло II Асен (после 1234 - 1256) је био бугарски цар (1246—1256) из династије Асена .

Био је син бугарског цара Јована Асена II (Ивана Асена II ).

Никеја

Никеја (грч. Νίκαια [Níkaia]) или Изник (тур. İznik), је стари град на западу Турске — Мале Азије (Анадолија), који је превасходно познат као место одржавања два историјска васељенска сабора (Никејски сабор и Други Никејски Сабор) ране хришћанске цркве. Град се налази на источној обали језера Аскалион (Изник), на надморској висини од 90m, а данас има око 15.000 становника. Град је имао бурну историјску прошлост, а једно време је био престоница тзв. Никејског царства, државе формиране на византијским традицијама после крсташког освајања Цариграда 1204. године. Током османске владавине (1331—1918) град је постао средиште производње чувене плаве Изник керамике. Највеће туристичке атракције у граду су старе градске зидине које су проваљене на многим местима, мада добар део старе градње још увек стоји, захваљујући бројним туристима и њиховом интересу за град и црква Божанске Мудрости (Аја Софија) у којој су се највероватније одржали васељенски сабори.

Опсада Цариграда (1235)

Опсада Цариграда (1235) представља заједнички покушај никејског и бугарског цара да освоје престоницу Латинског царства. Завршена је неуспехом.

Пад Цариграда (1204)

Први пад Цариграда обухвата два заузимања Цариграда која су извели крсташи IV крсташког похода:

јула 1203. године за рачун принца Алексија (1203—1204) и његовог оца Исака II (1185—1195, 1203—1204) који су враћени на престо уместо Алексија III (1195—1203), и

13.04. 1204. године када су за себе заузели град и срушили Византијско царство.И то представља први пут да је једна страна војска успела да пробије Цариградске бедеме. Иако је почетни циљ овог похода био напад на исламски Египат, крсташи су по наговору Млечана напали хришћанску Византију и на крају је срушили. После оба заузећа, град је претрпео страховито пљачкање и разарање у пожарима које су изазвали крсташи. Директна последица крсташког заузећа Цариграда била је замена православног Византијског царства, католичким Латинским царством, а на широком византијском простору су настале нове државе на западним:

Латинско царство

Солунска краљевина

Ахајска кнежевина

Атинско војводствои византијским традицијама:

Никејско царство

Епирска деспотовина

Трапезунтско царство

Пелагонијска битка

Пелагонијска битка је вођена током лета или јесени 1259. године у Пелагонијској равници између снага Никејског царства са једне и коалиције коју су чиниле снаге Епирске деспотовине, Ахајске кнежевине и Сицилијанског краљевства. Окончана је потпуном победом никејских снага и представља прекретницу у борбама око византијског наслеђа, започетим падом Цариграда 1204. године, јер Никејско царство остаје без озбиљних противника у региону и само две године касније, ослобађањем Цариграда, обнавља Византију. Поред тога, битка представља почетак обнове византијске власти на Пелопонезу, добијањем Мистре и поседа од којих ће касније бити формирана Морејска деспотовина.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Теодор II Ласкарис

Теодор II Ласкарис (грч. Θεόδωρος Β΄ Δούκας Λάσκαρις; рођен је 1221. или 1222, умро је 18.08. 1258. године) је био никејски цар (1254—1258) из породице Ласкариса и син Јована III (1254 — 1258) коме је од 1241. године помагао у руковођењу државом. Током своје кратке владавине, успео је да сузбије покушај ширења Бугара предвођених Михајлом I Асеном (1246—1257) 1255. године, после чега је наставио своју офанзиву по Балканском полуострву и од Епирске деспотовине одузео област око Српчишта и Драч. На унутрашњем плану се оштро сукобио са оснаженим племством што је умало довело до грађанског рата, пошто је вођа племства Михајло (VIII) Палеолог (1259—1282) покушао да збаци цара уз помоћ Селџука, али је њихов план пропао услед монголске најезде. Његова владавина се изненада окончала 18.08.1258. године, када је умро услед последица епи напада. Наследио га је његов седмогодишњи син Јован (IV) (1258—1261) у чије име је за регента одредио свог пријатеља и сарадника Георгија Музалона. Поред успешних ратних похода и сузбијања снажења племства, његову владавину карактерише и значајан културни процват, због чега су савременици Никеју поредили античком Атином.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.