Никеја

Никеја (грч. Νίκαια [Níkaia]) или Изник (тур. İznik), је стари град на западу ТурскеМале Азије (Анадолија), који је превасходно познат као место одржавања два историјска васељенска сабора (Никејски сабор и Други Никејски Сабор) ране хришћанске цркве. Град се налази на источној обали језера Аскалион (Изник), на надморској висини од 90m, а данас има око 15.000 становника. Град је имао бурну историјску прошлост, а једно време је био престоница тзв. Никејског царства, државе формиране на византијским традицијама после крсташког освајања Цариграда 1204. године. Током османске владавине (1331—1918) град је постао средиште производње чувене плаве Изник керамике. Највеће туристичке атракције у граду су старе градске зидине које су проваљене на многим местима, мада добар део старе градње још увек стоји, захваљујући бројним туристима и њиховом интересу за град и црква Божанске Мудрости (Аја Софија) у којој су се највероватније одржали васељенски сабори.

Никеја
тур. İznik
Lefke Kapisi Iznik 932a

Административни подаци
Држава Турска
ПокрајинаБурса
Становништво
Становништво
 — 2000.20.169
 — густина26,78 ст./km2
Географске карактеристике
Координате40°25′44″ СГШ; 29°43′10″ ИГД / 40.429° СГШ; 29.7195° ИГДКоординате: 40°25′44″ СГШ; 29°43′10″ ИГД / 40.429° СГШ; 29.7195° ИГД
Површина753 км2
Никеја на мапи Турске
Никеја
Никеја
Никеја на мапи Турске
Позивни број0224

Називи града

  • Антигонеја је првобитни назив града.
  • Никеја је име града од 305. године п. н. е..
  • Изник је турски назив града изведен од (грчког) имена Никеја односно грчких речи еис тин Никеа што у преводу значи у Никеји. На исти начин су од грчких речи и назива изведени турски називи и многих других градова:

Прошлост Никеје

Никеју је првобитно основао 310. године п. н. е. македонски краљ Антигон, који је након смрти Александра Великог Македонског заузео велики део Мале Азије и првобитно се по њему звао Антигонеја(грч. Νίκαια). Негде око 305. године п. н. е. краљ Тракије Лисимах је град преименовао у Никеја у славу његове супруге Никаје (грч. Νίκαια). Битињани га освајају 281. године п. н. е., после чега прелази у руке Римљана, да би га после низа земљотреса обновио Хадријан (117—138).

Готи га спаљују и разарају 259. године, али град и поред тога остаје седиште хришћанске епископије и у њему је 325. године одржан први васељенски сабор тзв. Никејски сабор. Цар Валенс (364—378) је у Никеји 364. године проглашен за цара, а током великих грађевинских обнова које је спровео Јустинијан I (527—565) град је додатно развијен и изграђен. Током иконокластичке кризе у Византијском царству у граду је одржан седми васељенски сабор на коме је осуђено штовање иконама.

Непосредно након Манцикертске битке и догађаја из 1071. године уследила је инвазија Селџука на Малу Азију која је 1077. године достигла један од својих врхунаца заузимањем Никеје. Голоруки следбеници Петра Пустињака су током тзв. сељачког крсташког похода покушали да на јуриш заузму град, али су страховито потучени и врло мали број њих је успео да се спасе захваљујући интервенцији византијске војске. Град је 1097. године враћен Византији, након што су га крсташи првог крсташког похода опсели и заузели.

После крсташког заузећа Цариграда 1204. године, Ласкариси, који су последњим трзајима опсаде проглашени византијским царевима, у Никеји оснивају државу на византијским традицијама названу Никејско царство. Током пола века борби са католичким (тзв. латинским) и православним државама насталим на тлу Византијског царства 1204. године, никејски цареви су извојевали победу и 1261. године је Михајло VIII Палеолог ((1259)1261—1282) повратио Цариград и обновио Византију. Током тих пола века Никеја је била седиште православног васељенског патријарха.

Османлије град освајају 1331. године и он се од тада налази у саставу Османске империје. Султан Селим I је 1514. године у њега преселио Азерске мајсторе керамике из Табриза и других делова Азербејџана, који су га прославили као средиште производње чувене плаве Изник керамике.

Демографија

Демографија
1990.2000.
17.23220.169

Туристичке атракције

Градски бедеми

Никеја је опасана двоструким бедемом полигоналне основе укупне дужине 4427m рађеног по узору на двоструке бедеме Теодосија II у Цариграду.

Систем двоструких бедема је изведен од:

  • унутрашњег бедема висине 9m и ширине 3.5m ојачаног са 108 кула.
  • међупростора(тзв. периболоса) који износи до 16m
  • спољашњег бедема ојачаног о круглим кулама
  • међупростора(тзв. паратехиона)
  • шанца са водом

Цркве

Ayasofya Iznik 903
Црква Аја Софија, Никеја
  • црква Божанске Мудрости (Аја Софија), налази се у самом средишту града, а данас је у рушевинама
  • црква Преображења Богородице (Коимесис), налази се у југоисточном делу града, а данас је у рушевинама

Џамије

  • Зелена џамија

Језеро Аскалион (Изник)

Језеро Аскалион, на чијем се најисточнијем крају налази Никеја, се налази на 80m надморске висине и обухвата површину од 303km2 са највећом дубином од 75m.

Остале атракције

  • Имарет (градски музеј)
  • Римски театар
  • Берберов камен
  • Касијев обелиск

Чувени становници Никеје

У Никеји су рођени велики грчки астроном Хипарх (Hipparchus) и математичар и астроном, Спорије (Sporus).

Литература

Види још

Спољашње везе

Алексије II Комнин

Алексије II Комнин (грч. Αλέξιος Β’ Κομνηνός; Цариград, 14. септембар 1169. — Византијско царство, октобар 1183) био је византијски цар од 1180. до 1183. године.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Битка код Никеје

Битка код Никеје вођена је 193. године између римских армија Септимија Севера и његовог супарника Песценија Нигера. Део је године пет царева, а завршена је победом Севера.

Византијска архитектура

Византијска архитектура је настала на подручју које се налази на територији Источног римског царства (Византија) и везана је за Цариград и ако нема тачне демаркационе линије њеног одељивања од хришћанске уметности може се сматрати да је настала у почетку 5. века.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Деметрије II Македонски

Деметрије II био је краљ античке Македоније од 239. до 229. године п. н. е. и представник династије Антигонида.

Деметрије је био син Антигона II Гонате и истакао се већ за очевог живота захваљујући победи над епирским краљем Александром II код Дердије око 260. п. н. е. Након доласка на престо зарад превласти над Хеладом морао је да ратује против коалиције два савеза, Ахајског и Етолског. У почетку је имао успеха у борби са Грцима и проширио је македонски утицај на Беотију. Захваљујући победама над Етолцима стекао је почасни надимак Етолски, тако да га историчари понекад називају и Деметријем II Етолским. Доцнији преврат у Беотији, која је довео до увођења монархије уместо дотадашњег републиканског уређења, је пак лишио Деметрија плодова победе.

Поред тога, Деметрије је морао да води одбрамбене ратове против варварских племена Балкана која су Македонији претила са севера. У једном од таквих ратова против Дарданаца Деметрије је био фатално рањен и умро је 229. године. За собом је оставио као престолонаследника деветогодишњег Филипа V, сина Хрисејиде.

Поред Хрисејиде, Деметрије се женио бар још три пута. Хронологија његових бракова је још увек предмет неслагања међу историчарима, али су нам имена његове три жене позната: Стратоника, ћерка селеукидског краља Антиоха I Сотера, Фтија, ћерка епирског краља Александра II и Македонка Никеја, удовица краљевог рођака Александра.

Константин Ласкарис

Константин (XI) Ласкарис (грч. Κωνσταντίνος Λάσκαρης; Цариград, 1170 — Никеја, 19. март 1205) је био титуларни византијски цар (1204) у последњој фази крсташке опсаде Цариграда 1204. године, војсковођа и један од организатора отпора Латинима у Малој Азији из чега је настало Никејско царство.

Никаја

Никаја (грч. Νίκαια [Níkaia]) или, застарело, Никеја Атинска, је девето по величини насеље у Грчкој и једно од највећих предграђа главног града Атине. Никаја припада префектури Пиреј у оквиру периферије Атика.

Никеја-Ајос Јоанис Рендис

Никеја-Ајос Јоанис Рендис (грч. Νίκαια-Άγιος Ιωάννης Ρέντης) општина је у Грчкој. По подацима из 2011. године број становника у општини је био 105.430.

Опсада Никеје (1097)

Опсада Никеје десила се од 14. мајa до 19. јунa 1097. током Првог крсташког рата.

Опсада Никеје (1328—1331)

Опсада Никеје (1328–1331) довела је до пада овог важног византијског града под Османску власт. Освајање Никеје је одиграо важну улогу у ширењу Османског емирата.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодор II Ласкарис

Теодор II Ласкарис (грч. Θεόδωρος Β΄ Δούκας Λάσκαρις; рођен је 1221. или 1222, умро је 18.08. 1258. године) је био никејски цар (1254—1258) из породице Ласкариса и син Јована III (1254 — 1258) коме је од 1241. године помагао у руковођењу државом. Током своје кратке владавине, успео је да сузбије покушај ширења Бугара предвођених Михајлом I Асеном (1246—1257) 1255. године, после чега је наставио своју офанзиву по Балканском полуострву и од Епирске деспотовине одузео област око Српчишта и Драч. На унутрашњем плану се оштро сукобио са оснаженим племством што је умало довело до грађанског рата, пошто је вођа племства Михајло (VIII) Палеолог (1259—1282) покушао да збаци цара уз помоћ Селџука, али је њихов план пропао услед монголске најезде. Његова владавина се изненада окончала 18.08.1258. године, када је умро услед последица епи напада. Наследио га је његов седмогодишњи син Јован (IV) (1258—1261) у чије име је за регента одредио свог пријатеља и сарадника Георгија Музалона. Поред успешних ратних похода и сузбијања снажења племства, његову владавину карактерише и значајан културни процват, због чега су савременици Никеју поредили античком Атином.

Теодор I Ласкарис

Теодор I Ласкарис (грч. Θεόδωρος Α' Λάσκαρις; рођен око 1175. у Цариграду, умро је 1222. године у Никеји) је био византијски војсковођа и деспот, никејски цар ((1205)1208—1222) и оснивач династије Ласкариса. Заједно са својим братом Константином се истакао током крсташких опсада Цариграда током 1203. и 1204. године, да би у последњим моментима битке, напустио град и пребегао у Никеју из које је почео да организује отпор против крсташа. Иако је већ 1204. године поражен од крсташа код Појманенона, успео је да се одржи захваљујући нападима Калојанових (1197—1207) Бугара. Поред борби са Латинима (крсташима), он је сузбио напредовање трапезунтских Великих Комнина, као и ударе које је у име његовог таста Алексија III (1195—1203) предводио султан Кајат Косру I (прва влада 1192—1196, друга влада 1205—1211), који је владао Коњом. Током своје владавине, он је успео да спречи уништење остатака византијске државе и створи јаку државу као настављача некадашње Византије, коју је временом успео да прошири.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.