Неродимље

Неродимље (понекад и Породимље) је био комплекс неутврђеног двора српских владара у првој половини 14. века који се налази 5 km западно од Урошевца на простору села Горњег и Доњег Неродимља око реке Неродимке. У њему је 29. октобра 1321. године преминуо краљ Милутин (1282—1321), а његовог сина Стефана (1322—1331) је у њему изненада напао његов син и наследник Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355), после чега се он повукао у Петрич у коме је заробљен, после чега је спроведен у Звечански Град у коме је и умро 11. новембра1331. године. Ту је "летњиковац" имао и српски цар Урош Немањић.

На широком простору има више остатака, махом сакралне архитектуре из доба Немањића, али је пре археолошких истраживања било немогуће прецизније утврдити прецизан положај самог двора. Крајем `80 година 20. века су на ширем простору обављена истраживања у којима је откривен и стављен под заштиту локалитет некадашњег дворца за који је утврђено да потиче још из 6. века.

Споменици Неродимља
Crkva Uspenja Bogorodicinog, Nerodimlje
Црква Успења Богородичиног, Неродимље
Опште информације
МестоЛипљан
ОпштинаЛипљан
Време настанкаод 6. до 14. века
Тип културног добраСпоменик културе од изузетног значаја
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуПокрајински завод за заштиту споменика културе Косова и Метохије
СедиштеПриштина - Лепосавић
АдресаТрепчино насеље бб 38218
Crkva Sv Arhandjela, Nerodimlje
Црква Св. Арханђела

Историја

Крајем 19. века Неродимље је место са српском црквом и школом. Црква посвећена Св. арханђелу Михаилу је дуго имала незаграђено црквено двориште са старим српским гробљем. Мештанин досељеник Блага Тројић је 1899. године о свом трошку озидао део ограде црквене порте, дужине 15 m, којим је заштитио споља олтар црквени. Тада је месни парох био поп Јован Анђелковић. За ограду око школе дугу 25 m, коју је такође озидао Тројић учествовали су прилогом још неки дародавци мештани, међу којима и дућанџија Цветко Лазић родом из Призрена, са 64 гроша.

Село је са три стране било окружено обронцима Шар планине, а сеоска речица делила насеље на две махале. Дана 7. јула 1899. године била је велика бујица која је нанела велику штету и однела све мостиће, воће, воденице итд.[1]

У махали на десној обали реке била је православна црква посвећена Св. арханђелу Гаврилу а на другој страни српска основна школа. Школа је отворена 1870. године али како није имала своју зграду, често се премештала по изнајмљеним кућама. Тако је било све док стари бакалин Хаџи Никола Стошић (родом из Призрена) није пред смрт завештао своју кућу за српску школу. Први учитељ који је и отворио школу био је Василије Бандовић, родом из Пећи. За њим су учитељевали краће или дуже кадрови: Јова из Србије (1875), Михаило из Лепине (1875—1876), Риста Приштинац (1876—1879), затим следе мештанини Столе Богожевић (1879-1881. и 1882-1883) и Димитрије Вулић (1881-1882. и 1883-1892). Сви они су радили по методу старе школе, а најстарији су били читачи књига тзв. "псалтирци" и "часловци". Доласком ученијег и вреднијег учитеља Давида Парлића из Вучитрна (1892—1896), школа постаје савременија и напреднија. Када је учитељ Давид рукопложен за свештеника, његов посао преузима 1896. године Милан Никшић. Никшић се после двогодишње паузе, усталио поново 1899. године. Током поменуте паузе 1897-1899. године ту је радио Петар Ћићарић из Призрена.[2]

При српској школи је 1899. године прослављена је школска слава Св. Сава. У храму и школи служио је поп Анђелковић. Колач славски је пререзан са кумом, школским тутором Јанићијем Стевановићем. Уследила је беседа који је изговорио учитељ Петар Ћићарић. Након извођења светосавске химне чуле се се традиционалне дечије декламације.[1]

Девастирање 1999. године

После завршетка НАТО агресије на СРЈ и повлачења југословенских снага безбедности са простора АП Косово и Метохија у јуну 1999. године, албански терористи су, након доласка КФОРа и УНМИКа, уништили већи део цркава, а остатке бора, чије се сађење приписивало цару Душану, су посекли и запалили.

Остаци грађевина на простору Неродимља

Првобитне претпоставке о положају двора

На основу прегледа надземних остатака објеката, Иван Здравковић је 1975. године претпоставио да би највероватнија локација самог двора могла бити на једном узвишењу између два села, на коме се налазе остаци цркве посвећене светом Николи око које има назнака постојања бедема, а недалеко од њих се налази стара воденица која се у народу назива калуђерском. Међутим, на самом терену има врло мало остатака у траговима. Поред тога, он је указао на још две потенцијалне локације:

  • У самом селу Горње Неродимље у дворишту породичне куће Лукића има остатака темеља грађевина и старог гробља.
  • У самом селу Горње Неродимље се налази стара црква светих Архангела чију градњу народно предање смешта у 13. век, у чијој се порти налазио бор Цара Душана.

Поред ових места, на простору Горњег Неродимља има остатака цркава посвећених светом Јовану и Богородици, док се у Доњем Неродимљу налазе остаци цркве светог Стефана и још једне цркве чији је храмовни светац непознат, а у суседном селу Манастирцу има остатака цркве за коју се не зна коме је била посвећена.

Данашње стање објеката

Милутинов дворац

Каснија истраживања су потврдила Здравковићеву претпоставку и на простору око цркве посвећене светом Николи односно на простору гробља су откривени остаци византијске палате или летњиковца који је датиран у 6. век. Грађевина је првобитно приписана самом Милутину и као таква је заштићена као дворац краља Милутина, да би археолошким истраживањима која су обављема 1988. године утврђено да је много старија.

Њена унутрашњост је богато украшена фрескама по зидовима, орнаменталним мотивима и мозаичким подовима. У њеном средишту се налази базен украшен мозаиком, као и степениште, док су на западном делу пода, мозаиком изведени ликови седам грчких мудраца уз које су исписане њихове мисли на латинском језику. Претпоставља се да је цела грађевина подигнута у доба цара Јустинијана I (527—565) који је у овом делу Балканског полуострва рођен и познат је по подизању читавих градова у близини (Iustiniana Prima код данашњег Лебана односно Iustiniana Secunda на простору Липљана и Грачанице).

Истраживања су утврдила да су поједини делови грађевине додати у 17. веку, а да је последњи слој употребе овог простора гробље из 19. века, тако да није искључено да су палату користили и српски краљеви у 14. веку.

На старим темељима цркве светог Николе је 1983. године подигнута нова једнобродна грађевина са апсидом и малим кубетом. Њу су после доласка америчких снага КФОРа 1999. године у овај рејон, демолирали, запалили и минирали албански терористи[3].

Остали сакрални објекти

Црква светих Архангела је датирана у 14. век и заправо представља средиште манастирског комплекса. Сама црква је обновљена 1700. године и сачињавала ју је једнобродна грађевина са припратом која је споља омалтерисана и окречена. У њеној унутрашњости се већим делом налазио живопис са почетка 18. века који махом прекрива старији слој из XIV односно 15. века. Испред цркве је био смештен велики црни бор чије сађење је народно предање приписивало самом цару Душану. Са доласком америчких снага КФОРа црква је демолирана, запаљена и минирана, док су остаци самог великог бора посечени и запаљени од стране албанских терориста[4].

Црква Успења Богородице је била смештена на оборнцима Нередичког брда у склопу манастира за који се претпоставља да је подугнут крајем XIV века. Народно предање га повезује са местом смрти српског цара Уроша (1355—1371) који је на том месту наводно умро, после чега је над његовим телом његова мајка Јелена подигла цркву и манастир за његов гроб, због чега се често сам локалитет наводи и као манастир светог Уроша. По народном предању убио га је у лову, краљ Вукашин Мрњавчевић, ударивши "топузом у главу" да је мртав пао и нестао у једном шумском извору.[5] Манастир је запустео 1584. године, а сама црква је срушена у првој половини 19. века, о чему сведочи и Гиљфердинг који је 1858. године видео само рушевине. Црква је поново обновљена, али су је после доласка америчких снага КФОРа албански терористи минирали и дигли у ваздух, тако да је она данас у потпуности сравњена са земљом[6].

Сличну судбину су доживеле и цркве светог Стефана из XIV века која је обновљена 1996. године и црква посвећена Богородици која је на старијим темељима подигнута 1925. године. Обе су после доласка америчких снага КФОРа у овај регион опљачкали, демолирали, запалили и минирали албански терористи[7][8].

Референце

  1. 1,0 1,1 "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  2. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  3. ^ „Crucified Kosovo: Destroyed and Desacrated Sanctuaries (8)”. Rastko.rs. Приступљено 15. 11. 2010.
  4. ^ „Crucified Kosovo: Destroyed and Desacrated Sanctuaries (7)”. Rastko.rs. Приступљено 15. 11. 2010.
  5. ^ "Политика", Београд 10. јула 1928. године
  6. ^ „Crucified Kosovo: Destroyed and Desacrated Sanctuaries (6)”. Rastko.rs. Приступљено 15. 11. 2010.
  7. ^ „Crucified Kosovo: Destroyed and Desacrated Sanctuaries (9)”. Rastko.rs. Приступљено 15. 11. 2010.
  8. ^ „Crucified Kosovo: Destroyed and Desacrated Sanctuaries (44)”. Rastko.rs. Приступљено 15. 11. 2010.

Литература

  • Здравковић, Иван (1975). Средњовековни градови и дворци на Косову. Београд.

Види још

Спољашње везе

Горње Неродимље

Горње Неродимље (алб. Nerodime e Epërme) је насељено место у општини Урошевац, на Косову и Метохији. Према попису становништва из 2011. у насељу је живело 1.648 становника.

Доње Неродимље

Доње Неродимље (алб. Nerodime e Poshtme) је насељено место у општини Урошевац, на Косову и Метохији. Потиче из средњег века, када се овде налазило Неродимље, један од двораца Немањића. Према попису становништва из 2011. у насељу је живело 1.337 становника.

Манастир и црква Светог Арханђела (Горње Неродимље)

Манастир и црква Светог Арханђела се налазила у Горњем Неродимљу, западно од Урошевца, подигнута је у XIV веку, као манастирска црква.

Марина Смилец

Марина Смилец је била бугарска деспотица и „Праве мајке Царевине Срба и Грка”. Тета Стефана Душана. После напада Неродимље и смрти краља Стефана Дечанског, остаје Душанов најближи рођак. Вероватно му је то саветовала у свим његовим пословима након састанка у Мраку.

Данилови настављачи тврде да је Душан изгледао као његова мајка, која је умрла кад је Душан био дете, али је вероватније да је његов краљевски и царски лик скулптурао тетку. 1321. Марина Смилец је стигла из Цариграда у Рашку са сестром и супругом Стефаном Дечанским.

Напад на Неродимље

Напад на Неродимље или Бој на Породимљи се одиграо 1331. године између краља Стефана Дечанског и његових присталица, углавном старије властеле на једној и младог краља Стефана Душана и његових присталица, углавном синова старије властеле на другој.

Неродимка

Неродимка је река код Урошевца, у Србији, на Косову и Метохији, позната по реткој хидрографској појави – бифуркацији.

Неродимка настаје на месту званом Састав река, спајањем Мале и Велике (Големе) реке, које извиру испод јужних падина Неродимске планине на надморској висини од 600 м. Дужина реке је 29 km, површина слива 209 m², а просечни проток 0,9 m³ у секунди. Неродимка је слаб водени ток, али је због бифуркације постала позната у свету.

Текући ка истоку Неродимка пролази кроз село Горње Неродимље настављајући даље према Урошевцу.

Након 6-7 km од Састава река, на 2 km северозападно од града, на месту званом Балићко Пландиште, код села Балић у кориту реке подигнута је брана. Један део воде прокопаним јазом одводи се према истоку ка граду (леви крак), док остатак, под називом Стара Река (десни крак), наставља да тече својим природним коритом ка југу до Качаника где се улива у Лепенац, а преко Вардара иде до Егејског мора.

Леви крак, након само 1,2 km од бране, долази до места званог Теразија где се и сам некада рачвао у два дела. Према северу се одвајао леви црноморски крак одводећи воду Неродимке у Сврчинско језеро, које се простирало северно од града, између села Сазлије и Рабовца, па је познато и под називом Сазлијско језеро али и Рабовачко блато. Није познато када је настало али је опстајало захваљујући непропустљивом земљишту, атмосферским падавинама и сталним дотицањем воде како из Неродимке тако и из Сливовке и Сазлијске реке. Некада је из језера ка северу отицала река Ситница и идући равном Косовском котлином прикупљала воду полако се претварајући у највећу реку Косовског поља. У језеру је у то време постојало острво (има доказа да је то данашње брдо Главица) које се означава као највероватнија локација Сврчина, једног од двораца Немањића у коме је Цар Душан крунисан за краља 8. септембра 1331. Језеро је као водена препрека пружало заштиту дворцу од нежељених гостију, а његово постојање и значај потврђује чињеница да је било уцртано и на мапама путописаца из тог периода.. Међутим, одласком Немањића из ових крајева, њихови дворци и летњиковци бивају напуштени, а језеро препуштено дејству природних сила почиње да отиче у Ситницу остављајући за собом мочвару. Иако одвојена од матичног тока Неродимка наставља да прихвата воду дојучерашњих притока језера и да дренира остатке језерске воде оформивши корито на његовом некадашњем дну. Језеро постепено нестаје, а овај крак Неродимке продужава свој ток до села Рабовца где се улива у Ситницу. Ситница се код Косовске Митровице уливала у Ибар, а преко Западне Мораве и Дунава одлазила све до Црног Мора, чинећи тако Неродимку делом Црноморског слива.

Десни, егејски крак, и данас тече од Теразије према граду, а након 800 метара, код првих градских кућа, скоро под углом од 90° нагло скреће ка југу улазећи у сам град. Донедавно овај крак Неродимке је жуборио између кућа и дворишта да би осамдесетих година 20. века, интервенцијом градских власти, његов ток био пресељен под земљу - у бетонске цеви. Након подземног тока у дужини од 1.800 метара овај крак Неродимке поново излази на светлост дана и после једног километра површинског тока улива се - у Стару Реку, односно у онај (десни) крак Неродимке који се одвојио код бране на Балићком Пландишту. Од тог места заједно настављају пут ка Лепенцу и Егејском мору. Ово рачвање и поновно спајање није необично код река, али је веома интересантно да се не помиње год географа који су проучавали Неродимку и њен релативно кратак ток.

Међутим, бифуркација Неродимке, била она вештачка или не, престала је да постоји као феномен у другој половини 20. века. Наиме, вероватно због потребе неке воденице за водом, а можда и обичног немара људи, дно леве рачве код Теразије је подигнуто у односу на матични ток, па је корито црноморског крака до некадашњег ушћа у језеро, у дужини од око 1.000 метара - пресушило. Захваљујући околности да је дно језера нагнуто ка северу и да су Сазлијска река и Сливовка наставиле да снабдевају водом остатак тока реке, она је ипак наставила да тече ка Ситници и Црном мору. Али, због овог прекида водотока Неродимка је престала да буде део Црноморског слива, па се више није могло говорити о бифуркацији.

Иначе, бифуркација Неродимке први пут се помиње 1321. у Грачаничкој повељи Краља Милутина. Дуго је сматрана природном. Мишљење географа о природном постанку бифуркације први доводи у сумњу Бранисла Нушић, на основу вештачки прокопаног јаза којим Неродимка тече. Из истог разлога и Јован Цвијић је ову бифуркацију назвао вештачком. Касније, када се лично уверио да је пре вештачких радова од Неродимке према Сазлији постојао спор водоток, изнео је мишљење да је она природна бифуркација дотерана људском руком. Међутим, према испитивањима Анастасија Урошевића, бифуркација Неродимке је вештачка творевина заснована на природној предиспозицији. Подизање бране у речном кориту и прокопавање новог тока којим је део реке спроведен у Ситницу, било је могуће само захваљујући природним карактеристикама терена, тј. чињеници да река тече дуж развођа два слива и да је минималном интервенцијом човека речни ток могао бити усмерен у жељеном правцу. Зато је најправилније рећи да је ова бифуркација настала сарадњом човека и природе. Али, да би се овај ретки феномен поново оживео, потребно је извести неопходне регулационе радове како би се речни ток вратио у раније корито. Без тога, тврња да је Неродимка река чија вода тече у два мора - просто је нетачна.

Општина Урошевац

Општина Урошевац је општина у Републици Србији, у АП Косово и Метохија, која припада Косовском управном округу. Површина општине је 344 km².

Насељена места у општини су: Бабљак, Балић, Биба, Бурник, Варош Село, Гатње, Горње Неродимље, Гребно, Грлица, Догањево, Доње Неродимље, Драмњак, Заскок, Златаре, Језерце, Јерли Прелез, Јерли Талиновац, Камена Глава, Косин, Кошаре, Лашкобаре, Манастирце, Миросавље, Мухаџер Прелез, Мухаџер Талиновац, Муховце, Некодим, Нови Мираш, Папаз, Плешина, Појатиште, Рака, Раховица, Сазлија, Сврчина, Сливово, Сојево, Софтовић, Српски Бабуш, Стари Мираш, Старо Село, Стојковић, Танкосић, Трн, Урошевац и Црнило.

Први косовски корпус - Горски штаб 127

Први косовски корпус био је корпус Југословенске војске у Отаџбини (Горски Штаб 127) који је обухватао срез Лаб, Грачаница, Гњилане, Шарпланина, Неродимље и Качаник током Другог свјетског рата. Командант корпуса био је капетан Благота Бошковић. Бројно стање корпуса било је око 700 бораца, 1943. године.Корпуса се налазио у Горњој Јабланици, јер није могао да се одржи на својој територији.

Сврчинско језеро

Сврчинско (Косовско) језеро је било вештачко језеро на Косову, створено у доба Немањића, који су у његовој непосредној близини имали своје дворце: Штимље, Пауни, Неродимље и на острву у језеру, Сврчин. Налазило се у равници, северно од данашњег Урошевца, а настало је преграђивањем корита Неродимке, чији је један део преусмерен ка Ситници.

Списак споменика културе од изузетног значаја

Списак споменика културе од изузетног значаја обухвата споменике културе на територији Републике Србије који уживају највиши степен државне заштите, а неки од њих су уврштени у УНЕСКОву Светску баштину.

Списак споменика културе у Косовском округу

Следи списак споменика културе у Косовском округу.

Споменик природе „Бор Цара Душана“

Споменик природе „Бор Цара Душана“ је био изузетан представник балканског субендема. Стабло је посечено у јуну 1999. године, после уласка КФОР-а на Косову и Метохију, иако је за споменик природе проглашен 1995. године.Бор - муника се налазио у долини реке Неродимке, на њеној десној обали, у порти цркве Светих Арханђела, на сеоском гробљу у самом селу Горње Неродимље, општина Урошевац, на Косову и Метохији.

Стабло је било очувано, витално и плодоносно. Стабло је остатак Летњиковца Цара Душана и имало висину од 23 метра. По веровању стабло је посадио лично Цар Душан 1336. године.

Споменик природе „Стабло мунике у селу Горње Неродимље“

Споменик природе „Стабло мунике у селу Горње Неродимље“ се налази на територији општине Урошевац, на Косову и Метохији. Стабло мунике (Pinus heldreichii Crist.) је заштићено 1961. године као споменик природе.

Стефан Урош II Милутин

Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253. — Неродимље, 29. октобар 1321.) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Уроша I (1241—1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316). Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337).

Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Стојковић

Стојковић (алб. Stojkoviq) је насељено место у општини Урошевац, на Косову и Метохији.

Урошевац

Урошевац (старији назив Феризовић; алб. Ferizaj, Ferizaji, Ferizoviç) је град и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југоисточном делу Косова и Метохије и припада Косовском управном округу. Према попису из 2011. године било је 42.628 становника.

Црква Пресвете Богородице у Доњем Неродимљу

Црква Пресвете Богородице се налазила у Доњем Неродимљу, насељеном месту на територији општине Урошевац, на Косову и Метохији. Припадала је Епархији рашко-призренске Српске православне цркве.

Црква посвећена Пресветој Богородици, подигнута је 1925. године и налазила у долини испод села на брду Главица. Саграђена је на остацима старијег храма истог имена. Албанци су 1982. године насилно провалили у храм и оскрнавили реликвије.

Црква Светог Николе Летњег (Доње Неродимље)

Црква Светог Николе Летњег се налазила у насељеном месту Доње Неродимље, на територији општине Урошевац, на Косову и Метохији. Припадала је Епархији рашко-призренској Српске православне цркве, порушена је током 1999. године.

Црква Успења Пресвете Богородице у Неродимљу

Црква Успења Пресвете Богородице или Манастир Светог Уроша је сакрална грађевина са краја 14. века, подигнута на падинама Нередичког брда, недалеко од Шајковца (Шареника) код Горњег Неродимља, западно од Урошевца.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.