Неолит

Неолит (од сложенице грч. νεολιθικός, νεο -нов и λίθος - камен) или млађе камено доба, је период праисторије у коме је човек потпуно овладао производњом и употребом оружја и оруђа од глачаног камена, а пресудна је и израда грнчарије од печене земље, као и припитомљавање животиња и обрађивање земље, појава сталних урбаних и протоурбаних насеља и седалачки начин живота. Људи су живели у земуницама и сојеницама (куће на дрвеним стубовима у води). Друштво се делило на родове, братства и племена. Керамика се украшава, јавља се фигурална пластика и различити предмети култног карактера.[1]

Људске заједнице нису истовремено савладале ову вештину. Оне које су раније почеле да користе боље оруђе брже су напредовале и ушле су у неолит пре оних које су и даље клесале камен. Најбрже су се развијала друштва на блиском истоку. Тамо је млађе камено доба почело око 7000 година пре нове ере. На централном Балкану неолит је почео тек око 5500. године п. н. е. Поред новог начина обраде камена и израде бољег ловачког оружја, човек неолита је усавршавао риболовни алат, научио да израђује глинено оруђе и направио први развој. Ипак, најважније од свега је било припитомљавање животиња и узгој дивљих житарица.

Чувени споменици који су сачувани из овог периода су мегалитски споменици, од којих је најпознатији Стоунхенџ (Stonehenge) у јужној Енглеској. Неки мисле да је то светилиште, а неки да је то нека врста прве опсерваторије.

Праисторија
Камено доба Палеолит
Мезолит (Епипалеолит)
Неолит
Метално доба Енеолит
Бронзано доба
Гвоздено доба
European Middle Neolithic
Размештај важнијих неолитских култура у Европи око 4500. п. н. е.

Протонеолитик

Tell es-sultan
Јерихон (Палестина), најстарије насеље на свету (око 9000. пне.) у којем се још увијек живи.

Прелазно раздобље између мезолита (средњег каменог доба) и млађег каменог доба назива се протонеолитик (грч. protos = први, предњи).

Тада касни мезолитик не задржава изворне особине класичног мезолитика, већ се назире прелаз са скупљања и лова на производњу хране, као и припитомљавање животиња. Појава припитомљених животиња потврђена је археолошки у подручју Курдистана (Загроз планине), али нема доказа о узгоју биљака. Ипак одређени археолошки налази попут камених жрвњева и мужара, батова и брусева, јама за залихе и сл. свједоче о променама у привреди. Важан извор прехране постају самоникле житарице чија је постојбина управо у подручју Блиског и Средњег истока. Истовремено се јављају трагови првих трајних насеља који сугерирају седилачки начин живота (седентизам), што је видљиво у остацима настамбина, а такође га потврђују складиштење и чување хране, остаци флоре и фауне који показују на измену годишњих доба, те сахрањивање мртвих у склопу насеља.

Примери протонеолитичких заједница су Карим Шахир култура у подручју Курдистана (Загроз планине) и натуфијенска култура на подручју данашњег Израела и Јордана (10000–8300. пне), за коју су карактеристична трајна насеља на отвореном: Ејнан, Јерихон и Бејда, али се још увек насељавају и пећине. То су делимично укопане настамбине кружног тлориса које имају доњи део од камена, горњи од трске и рогозине, а средишњи стуб носи кровну конструкцију. Смештене су око средишњег простора у којем је укопано више јама облепљених иловачом, а које су служиле за спремање залиха житарица. Натуфијенска култура у своме је простору појам нечег новог, а то је оснивање сеоских заједница и увођење житне ишране. Битно је нова друштвена категорија рурални живот са стандардизираним стамбеним елементима и дуготрајним боравком на једном мјесту кроз више генерација, дакле барем стотину година.

Museum of Anatolian Civilizations002
Реконструкција собе у Чатал Хојуку (6.250-5.400 пне), Археолошки музеј, Анкара, Турска.

У Европи, протонеолитичком раздобљу припада култура Лепенског вира чије је привреда (лов и риболов) типично мезолитска, али седилачки начин живота у насељима ближе је млађем каменом добу.

Преткерамичко млађе камено доба

Овим називом се обележавају заједнице које су у различитим деловима света досегле ниво млађег каменог доба у свим аспектима (привредним, друштвеном, духовном) осим у познавању керамичке производње.

Најпре је та појава уочена на Блиском Истоку - преткерамички Јерихон А и Б, Чатал Хојук, Асикли Хојук, Чајону, Хакилар, Јармо - где врло стабилне климатске прилике почетком холоцена погодују развоју заједница које узгајају биљке и настављају с припитомљавањем животиња. Сличне појаве уочене су у Хирокитији (Кипар) и у грчкој Тесалији (тесалска преткерамика). Све ово доводи до пораста броја становника и стварања великих насеља, а на Блиском истоку и у Анатолији, и до почетака стварања градова.

Процеси се одвијају различито у појединим подручјима, али углавном обухваћају умерени појас Далеког истока и Америке, те особито активно средиште од Црног мора и Персијског залива до Нила, гђе се почињу узгајати пшеница, јечам, раж, просо, поједине махунарке, те лан и конопља, а од животиња (уз ранијег пса) удомаћују се овца, коза, свиња, говедо, дева и др. Већ у ранијим преткерамичким културама подижу се насеља градског типа (нпр. Јерихон), после и с богатим керамичким материјалом (Библос, Чатал Хојук и др.). Граде се земунице, али и надземне конструкције од плетера, сушене опеке и др. Усавршавају се оруђа и оружја, јављају се први украсни предмети посвећени култу.[2]

Теорија плодног полумесеца

Теорија плодног полумесеца била је заснована на идеји да је прва производња (односно пољопривреда) почела да се развија у широком луку од Леванта до Курдистана у Ираку, и јужно од Каспијског језера, одакле су културе продирале у остале делове света. Међутим, неолитске културе су се развијале независно у различитим деловима света и током различитог времена су почеле са узгајањем различитих биљака („плодни полумесец“ - пшеница, јечам и махунасте биљке око 8000. године п. н. е, у Азији - пиринач и просо су доместификовани око 6000. године п. н. е., у Средњој Америци - кукуруз, кромпир око 7000. године п. н. е.)

Верује се да је Јерихон, град на западној обали реке Јордан у Палестини најстарије насеље на земљи и да потиче из овог периода.

У Анадолији иницијална фаза култивације житарица и доместификација животиња документована је само на пет налазишта. То су Чајени, Ашикли Хијик, Џан Хасан III, Суберде, Хаџилир. Ови локалитети простиру се од реке Тигар до југозападне Анадолије и представници су прекерамичког неолита Анадолије. Заједница која је насељавала Суберде бавила се искључиво ловом. У Џан Хасану немамо податке о бављењу сточарством, а у Ашикли Хијику нема података о земљорадњи.

Старија енеолитска насеља у Анадолији откривена су само у две области, у равници Коња (Чатал Хојик) и у киликијској равници (Мерсин). Културе Чатал Хијика и Мерсина међусобно се разликују и ни територијално ни културно се не повезују ни са једном прекерамичком културом Анадолије, тако да је порекло ових култура непознато.

Неолитске културе у Европи

Култура ране линеарне керамике је израз неолитизације средње Европе. Претпоставља се да ова култура није настала на једном месту. Постоји неколико различитих путева продора анадолско-медитеранског становништва, чији утицај доводи до неолитизације Подунавља, Балкана и Потисја. Ова популација је довела до појаве нових култура (линеарна керамика) у ненасељеним подручјима.

Главни керамички облици су зделе на високим постољима, сферичне и хемисферичне посуде, боце, велике хемисферичне посуде за складиштење. Главни орнаментални мотиви су лукови, валовнице, двојне спирале, цик-цак линије и меандри из којих се касније развијају ромбоиди и мреже.

Култура ране линеарне керамике је запажена по својој специфичној орнаменталној техници глачања фине керамике. Украшавање грубе керамике барботином, финим урезима и отисцима прстију.

  • Култура шнур керамике

Неолит на подручју централног Балкана

На Балкану су најпознатија налазишта из овог периода су Лепенски Вир који се налази на Дунаву између Голупца и Доњег Милановца, Старчево код Панчева и Винче код Београда, а пронађени су и неки од првих рудника у Европи. Бакар се вадио код Мајданпека, а жива у Шупљој стени на Авали.[3] Поред ових налазишта у Србији је значајно налазиште код Дреновца кога називају неолитски мегалополис.

Носици ових култура су се бавили земљорадњом и сточарством, живели су у родовским заједницама, у насељима различите величине и трајања.

Рано млађе камено доба

Прве неолитичке културе на подручју Хрватске су старчевачка култура и импресо-керамичка култура на јадранској обали и острвима.

Старчево, локалитет по којем је ова култура добила име, се налази у јужном Банату. Култура се одатле проширила на подручје Србије, до Косова на југу, источне и средње Славоније на западу те североисточне и средишње Босне где се додирује с импресо-керамичком културом. Основно обележје старчевачке културе су посуде кугластих и полукугластих облика грубе израде. Украшаване су пластичним налепцима, избочинама, отисцима нокта или прста. За фино посуђе је карактеристична сјајна црвена или окер површина која је украшена сликањем црвеном, црном, смеђом и белом бојом. Припадници ове културе живе углавном у земуницама. Међу најважнија налазишта спадају Вучедол крај Вуковара, Сарваш, Винковци, Пепелане и др.

Керамика импрессо културе такође је кугластог или полукугластог облика, црвеносмеђе боје. Украшавана је отискивањем руба или полеђине шкољке, пужа, прста или нокта по чему је и добила име. Носитељи ове културе станују у пећинама, а касније у насељима полукружног облика. Најважнија налазишта су Вела јама (Лошињ), Смилчић, Данило, Маркова пећина (Хвар).

Средње млађе камено доба

Izlozba u muzeju u Trsteniku
Свакодневни предмети Винчанске културе
Sjekira mraclin
Неолитска камена секира из Мрацлина

У средњем млађем каменом добу долази до примене нове технологије у изради керамике. Уместо досадашњег оксидацијског начина печења (у присуству ваздуха) почиње се примењивати редукцијско печење тј, печење без присуства ваздуха. Због тога посуђе добија тамну, црну боју. Новост је и техника финог полирања посуђа које добија високи, готово метални сјај. Најважнији представник ових новина је винчанска култура (локалитет Винча крај Београда).

Међутим, следом утицаја винчанске на старчевачку културу, ствара се сопотска култура. Настамбине су искључиво надземне, с подовима од набијене земље. Посуђе је углавном биконичног облика, а осим имитација винчанских украса (урезане траке испуњене убодима, глачање), стварају се и оригинални украси једноставних низова црта, цик-цак линије и сл. Старчевачку културу насљеђује кореновска култура, која припада средњоевропској култури линеарно-тракасте керамике. Карактеристично је украшавање посуђа урезаним успоредним цртама.

У овом раздобљу на јадранској обали и острвима егзистира данилска култура (Данило, Вела јама (Лошињ), Вела пећина (Корчула), Брибир, Грапчева пећина (Хвар)). Фино керамичко посуђе тамне боје украшавано је различитим геометријским мотивима, спиралама, меандрима и сл. Иако се углавном становало у пећинама, нађени су остаци земуница и надземних колиба. Карактеристични су ритони - култне посуде на четири ноге, с високом прстенастом ручком.

Види још

Референце

  1. ^ Morelle, Rebecca (21. 6. 2019). „old stone tools pre-date earliest human”. South African History Online.
  2. ^ Opća i nacionalna enciklopedija: neolitik
  3. ^ Група аутора, Неолит централног Балкана, Народни музеј, Београд, 1968.

Литература

  • Sherrat A. (1980). The Cabmridge Encyclopedia of Archeology. Cambridge University Press. стр. 52—96.
  • Медовић, Предраг (2003). Од пићине до палате - праисторија Европе. Нови Сад: Платонеум. ISBN 978-86-83639-17-5.
  • Piggoti, Stuart (1984). Ancient Europe: From the Beginnings of Agriculture to Classical Antiquity. Edinburgh University Press. ISBN 9780852242520.
  • Леора-Гуран, Андре (1991). Религије претхисторије. Београд: Плато.
  • Преисторија југословенских земаља, 1-5, Сарајево, 1979-1986
  • Gimbutas, Marija (1965). Bronze Age Cultures in Central and Eastern Europe. The Hauge: Walter de Gruyter & Co. Приступљено 10. 04. 2017.
  • Гавела, Бранко (1982). Праисторијска археологија. Београд: Научна књига.
  • Whittle, Alasdair (1996). Europe in the Neolithic. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44476-7.
  • Лепенски вир - водич кроз културу. Београд: Народни музеј у Београду. ISBN 978-86-7269-134-4.
  • Bellwood, Peter (30. 11. 2004). First Farmers: The Origins of Agricultural Societies. Wiley-Blackwell. стр. 384. ISBN 978-0-631-20566-1.
  • Pedersen, Hilthart (2008). Die Jüngere Steinzeit Auf Bornholm. GRIN Verlag. ISBN 978-3-638-94559-2.

Спољашње везе

Neolitska revolucija

Neolitska revolucija je prva poljoprivredna revolucija — prelazak sa lovačko-sakupljačkog načina života na bavljenje poljoprivredom i sedelački način života. Arheološki podaci ukazuju na to da su se različiti oblici domestikacije biljaka i životinja pojavili nezavisno u šest odvojenih lokusa širom sveta, sa najranijim poznatim tragovima pronađenim širom tropskih i suptropskih oblasti jugozapdne i južne Azije, severne i centralne Afrike i Centralne Amerike starim otprilike 10.000—7.000 godina.

Neolitska revolucija uključivala je mnogo više od jednostavnog usvajanja ogrničenog seta tehnika za proizvodnju hrane. Male, pokretljive grupe lovaca-sakupljača koje su do tada dominirale ljudskom istorijom transformišu se u sedelačka društva sa izgrađenim selima i kasnije gradovima. Primena specijalizovanih tehnika za kultivisanje useva (npr. sistema za navodnjavanje) i skladištenje radikalno je promenila njihovu prirodnu sredinu i omogućila proizvodnju viška hrane. Ovakav razvoj događaja obezbedio je bazu za nastanak naselja sa velikom gustinom naseljenosti, društvene podele rada, ekonomije razmene dobara i trgovine, umetnosti, arhitekture, kulture, centralizovanih administracija i političkih struktura, hijerarhijskih ideologija, vlasništva, itd.

Ашелска култура

Ашелска култура (франц. Acheuléen) је старијепалеолитска култура, коју је 1872. године дефинисао Габријел де Мортије. Припада другом периоду старијег (или доњег) палеолита. Названа је према налазишту Сент Ашел у Француској, где су пронађени бифацијално ручно окресани клинови. Касније ће по њима постати позната, упркос чињеници да је оруђе обликовано на одбицима (назупчано и јамичасто, као и пострушке и шиљци) превлађује на готово свим налазиштима ове културе. Хронолошки се јавља у доњем и средњем плеистоцену, а просторно у разним деловима Европе, Азије и Африке. Њен носилац је Homo erectus.

У погледу геолошко-палеонтолошке поделе, ашелска култура припада другој глацијацији квартарног доба названој Миндел, тј. другом међуледеном добу, интерглацијацији Миндел - Рисс. Првом, од четири ледена периода квартарног доба, названом Гинц одговара културни инвентар Прешелске епохе, чији су налази ретки, спорадични и недовољно познати.Оруђа ове као и шелске епохе називају се камени клинови и камене секире и имају универзалну намену (у исто време су и оружја и оруђа). Облици су им најчешће бадемасти, амигдалоидни, једино је однос између уздужне осовине и ширине чела клина измењен у корист дужине. И облици ашелских оруђа су нешто једноставнији, са мање амбиција да се истакне естетска страна облика, него што је то био случај шелских универзалних клинова.

Беличка култура

Беличка култура је назив новооткривене праисторијске културе на територији данашње Србије, на локалитету Белица код Јагодине. Према досадашњим истраживањима, на овом локалиту је постојало најстарије светилиште у Европи, а откривена је и највећа икада нађена ризница праисторијских скулптура.Налазиште је откривено 2002. године, када је пронађена култна јама са приближно 100 уметнички обликованих предмета од камена, керамике и кости. Сматра се да оно датира с почетка неолита, односно из око 6.000 године пре нове ере. Према најновијим истраживањима из 2012. године, на локалитету Белице се у земљи крије и велики праисторијски град са монументалним грађевинама.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Бутмирска култура

Бутмирска култура је култура млађег неолита која се распростирала на територији данашње централне Босне и заузимала шири простор него Какањска група.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Винчанска култура

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.

Горња Врањска

Горња Врањска је приградско насељено место у Граду Шапцу у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 1453 становника.

Градац (археолошко налазиште)

Градац је неолитски археолошки локалитет који се налази на природном узвишењу близу села Злокућана, код ушћа Јашуњске реке у Јужну Мораву. За овај локалитет одавно постоји најшире интересовање како наших тако и иностраних истраживача праисторије. Археолошка ископавања овог налазишта започела су 1909. године. Откривено је насеље збијеног типа, ограничено са свих страна стенама, с југа се налази сухозид и ограда од палисада. Зграде су поређане по терасама. На овом локалитету откривена је и важна теракота, која је фрагментована, али је очувана глава која има људске црте лица и јеленске рогове.Материјал нађен на Грацу припада винчанско-плочничкој фази али садржи и елементе раног бронзаног доба. Горњи слојеви припадају Бубањ-Хум култури. Појава елемената ове културе у Лесковачком Поморављу упућује на померање племена са краја неолитске епохе из Доњег Подунавља и Румуније у правцу југа и југозапада.

У животу праисторијског Градца интересантан проблем представља материјал латенског периода, последњих векова пре нове ере у Лесковачком поморављу. У Градцу су пронађени типично келтски налази, који се везују за период последњих векова пре нове ере, ако не и последњег века п.н.е. Није још увек разјашњено да ли се ради о траговима келтског присуства на Градцу приликом њиховог продора на југ (280-279 г. п.н.е) или о каснијим појавама утицаја Скордиска, који су се настанили на тлу Србије, на обали Саве и Мораве.

Камено доба

За више детаља о трипериодном систему епоха види и Метално доба

Камено доба означава најстарије раздобље преисторије. Прву периодизацију преисторије дефинисао је дански археолог Кристијан Томасен 1836. године. Његов „тропериодни систем“ којим се преисторија дели на камено, бронзано и гвоздено доба постаје темељем свих каснијих периодизација. Назив је добило по камену од ког су претежно израђивани алати. Камено доба је широк преисторијски период током кога је камен био у широкој употреби за прављење оруђа са ивицом или врхом. Овај период је трајао око 3,4 милиона година и завшио се између 8700 п. н. е. и 2000 п. н. е. са развојом обраде метала.

Године 1865. британски археолог Џон Лубок камено доба дели на старије камено доба или палеолит и млађе камено доба или неолит. Године 1866. Вентроп је додао средње камено доба или мезолит.

Киамиан

Киамиан (назван по Ел Киаму) је период неолита на Блиском истоку који означава прелазак из натуфијена у прекерамички неолит А. Мисли се да је период трајао од 10.000. до 9.500. године пре нове ере. Нова истраживања показују да је могуће да је трајао од 10.200. до 8.800 године пре нове ере.

Лепенски Вир

Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије. Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски Вир I-III). Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, археолог, академик и професор Универзитета у Београду.

Мезолит

Мезолит (грчки mesos - средње и lithos - камен) или средње камено доба, је период праисторије који означава прелаз палеолита (старијег каменог доба) у неолит (млађе камено доба). Трајао је од краја леденог доба (пре 10.000 година) до појаве земљорадње, односно неолита.

На Балкану, мезолит траје од средине 9 миленијума пре нове ере до краја 6 миленијума пре нове ере, на територији средње Европе до краја 3 миленијума а на Блиском истоку до краја 7 миленијума пре нове ере. Током мезолита, као станишта, и даље се користе пећине и поткапине, али се јављају и прва трајна насеља на обалама река, језера и мора. Карактеристична је појава тзв. микролитских оруђа, веома малих димензија који су служили као пројектили или врхови копаља и усађивани су у дрвене дршке. Поред сакупљања плодова и лова, мезолитске заједнице су свој опстанак заснивале и већим делом и на риболову и као последица тога, особени су и нови типови коштаног и каменог оруђа и оружја (секире, удице, клопке, мреже, харпуни). Понекада се мезолит означава и појмом епипалеолит и протонеолит.

Национални парк Фрушка гора

Национални парк Фрушка гора се налази у Војводини, у Србији, недалеко од Новог Сада. Године 1960. је проглашен националним парком.Највиши врх је Црвени Чот (539 m), а најзначајнији туристички центар Иришки венац. Пружа се дуж десне обале Дунава, дуга 78, а широка 15 km. Стварање планине почело је у мезозоику, пре 90 милиона година; научници је називају „огледало геолошке прошлости“. На њој су пронађене 164 животињске фосилне врсте, старе око 123 милиона година. Флору Фрушке горе чини око 1500 биљних врста.Фрушка гора богата је шумама храста, граба, букве, липе и другог дрвећа, са заштићених преко 50 биљних врста.

На планини постоји и више археолошких налазишта (неолит, бакарно, бронзано и римско доба), као и стари фрушкогорски манастири (укупно 17), настали од краја 15. до 18. века, познати по специфичној архитектури, богатим ризницама, библиотекама и фрескама. Средиште управе Националног парка је у Сремској Каменици.

Праисторија на тлу Пољске

Праисторија на тлу Пољске обухвата период од досељавања првих људи до распада првобитне људске заједнице у Пољској. Археолошки налази су једини извор за историју овог доба, пошто је писменост стигла у Пољску тек 966. са примањем хришћанства.

Преисторија

Преисторија или праисторија (од грч. προϊστορία: προ — пре, ιστορία — прича; односно: prae — претходни, historia — латинизована реч ιστορία или лат. praehistoria) је временски период до појаве првих писама.

Пол Торнал је први смислио овај термин како би описао предмете начињене у пећинама у јужној Француској. У француски језик је ушао тридесетих година 19. века да би се описало време пре писма, а Данијел Вилсон га је у енглески језик увео 1851.

Праисторија је временски период који траје од тренутка када је преисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје до појаве првих писама и дели се према материјалу од кога су оруђе и оружје прављено и начину његове обраде на:

старије камено доба (палеолит),

средње камено доба (мезолит),

млађе камено доба (неолит), и

метална доба:

бакарно доба или енеолит,

бронзано доба, и

гвоздено доба.

Сахрана

Сахрана или погреб је процес одлагања посмртних људских остатака — лешева (у појединим случајевима лешева животиња) или пепела покојника. Ова процедура је обично праћена обредним или религијским ритуалом.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Холоцен

Холоценска епоха је геолошки период који се протеже од пре 10.000 радиокарбонских година, односно отприлике пре 11.430 ± 130 календарских година (између 9560.и 9300. п. н. е.) до данас. Означен је као МИС 1, односно интерглацијал. Следећи глацијал тек треба да се догоди.

Холоценска ера се односи на предложену реформу календара односно Холоценски календар.

Све људске цивилизације су настале у холоцену. Прецизније датирање се има захвалити Blytt-Sernanderovoj класификацији климатских периода захваљујући траговима полена у мочварној маховини. Та се схема користи за север Европе, али су се климатске промене догађале и у другим деловима света. Периоди на основу те схеме укључују неколико коначних осцилација ледника, а након тога и класификују климу блиске праисторије.

Почетак холоцена је означио хладни период млађег Дријаса, завршни дио плеистоценске епохе. Крај Млађег Дријаса се датира на пре 11.600 календарских година (9600. п. н. е.). Међутим, докази о Млађем Дријасу нису тако јасни у областима изван северне хемисфере.

Холоцен је почео касно с повлачењем плеистоценских ледника. Холоцен је четврта и завршна епоха неогенског периода (друга епохе неслужбене квартарске под-ере). Назив му долази од грчких речи ὄλος (потпун(о)) и καινός (ново). Такође је назван и „Алувијска епоха“.

Палеонтолози нису дефинисали фауналне стадијуме за холоцен. Уколико су потребне под-поделе, користе се периоди људског технолошког развоја као палеолит, мезолит и неолит.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.