Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.[1][2][3]

Немањићи
Coat of arms of the Nemanic Dynasty
ДржаваРашка (1166–1217)
Краљевина Србија (1217–1345)
 Српско царство (1345–1371)
Српско царство Царство Симеона-Синише (1359–1372)
Владарска титулавелики жупан, краљ, цар
ОснивачСтефан Немања I
Посљедњи владарцар Стефан Урош V (Урош Нејаки)
Владавина1166–1371.
ИзумирањеЈован Урош (1422–1423)
Националностсрпска
Вјераправославна

Србија за време Немањића

Seal of Stefan Nemanja
Печат Стефана Немање

Српска држава у средњем веку је свој врхунац доживела под Немањићима. Краљевина Србија је проглашена 1217. године, а аутокефална српска архиепископија је проглашена 1219. године. Исте године је Сава Немањић објавио Номоканон Светог Саве.

Стефан Душан се крунисао за цара 1346. године. Током Душанове владавине, Србија је постигла свој територијални, политички и привредни развој. Душан је донео Душанов законик, отворио нове трговачке путеве и ојачао привреду државе. Стефан Душан је покушао да са папом Иноћентијем IV и Млетачком републиком организује крсташки рат против Турака, али је умро децембра 1355.[4] Наследио га син Урош Нејаки, за време чије владавине царство је упало у анархију. Овај период је обележио и успон нове претње у виду Османског царства, које се ширило из Азије у Европу.

Грб

Nemanjić dynasty coat of arms, Palavestra
Грб Немањића

Представљен је двоглавим белим орлом на црвеном пољу, који је преузет од византијског грба династије Палеолога. Двоглави орао је усвојен из византијске културе и убрзо је постао симбол српских краљева као и српске државе. Може се видети на каталонској мапи из 1339. где је престоница цара Душана означена двоглавим орлом, а тај исти симбол се налази и у манастиру Љевишка. Челенка је била омиљени део грба српске властеле и врло је присутна на новцу из тог периода, употребљавала се као грб, без штита.

Задужбине Немањића

Сви српски владари краљевске породице Немањића за собом су остављали задужбине, своје цркве и манастире, да искупе своје душе и покажу своју величину.

Међу многобројним манастирима који су њихова задужбина, истичу се: Жича, Студеница, Милешева, Сопоћани, Хиландар, Грачаница, Свети Архангели, Бањска, Високи Дечани и други. Неки бугарски националисти су имали обичај скрнавити фреске са ликовима Немањића јер су те фреске сметале бугаризацији Срба. Тако је Иван Јастребов жигосао замазивање ликова српских владара из куће Немањића од стране Бугара [5], а Спиридон Гопчевић је оставио запис о истом догађају у манастиру светог Јована код Сера.

Стефан заједничко владарско име Немањића

Оснивач династије јавља се у писаним изворима као Стефан Немања. Име Немања било је његово лично име, а име Стефан, које је настало од грчког Стефанос (Στεφανοσ), тј. „онај који је крунисан, који је овенчан”, изгледа је употребљено управо у том значењу. Сви његови наследници који су владали или су били одређени за наследнике престола такође се јављају и са именом Стефан, тј. овенчани владар. Поред владарског имена Стефан они су имали и лично име. Зато се сви наследници Стефана Немање I у једнакој мери могу назвати Стефан Немањић.

Немањићи се у писаним изворима (повељама) у правилу јављају потписани само са заједничким владарски именом Стефан, а њихова лична имена која су добили по рођењу ређе су записивана. Према писању Светог Саве у Студеничком типику, његов средњи брат који је, вероватно 1196. године, наследио оца на великожупанском престолу, звао се као и њихов отац Стефан Немања.[6] Савин средњи брат се код већине историчара данас јавља само под заједничким именом Стефан Немањић, или као Стефан Првовенчани, а знатно ређе његовим личним именом Стефан Немања II.

Владарска лоза Немањића

Loza nemanjica
Лоза Немањића, фреска из манастира Дечани
PrstenStefanPrvovencani
Прстен краља Стефана Првовенчаног, сачуван уз његове мошти у Студеници

Династија је дала једанаест владара, који су већином од Српске православне цркве канонизовани и зато се цела династија назива и Светородном. Владари из породице Немањић владали су Србијом од 1166. до 1371. године: Владари:

Остали владари:

Види још

Референце

  1. ^ Ћирковић 1995.
  2. ^ Ћирковић 2004.
  3. ^ Благојевић & Медаковић 2000.
  4. ^ Fine 1994, стр. 326.
  5. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 24. Београд: Службени гласник.
  6. ^ Антологија српске књижевности, Свети Сава, Сабрана дела. стр. 69, 70, 75, 76. Приступљено 21. 5. 2016.
  7. ^ Новаковић 1958, стр. 179, 186-187.

Литература

Спољашње везе

Јелисавета Немањић

Јелисавета Немањић (Рашка, 1270 — 1331) је била српска принцеза из породице Немањића.

Јелисавета је била ћерка српског краља Драгутина и Каталине, ћерке угарског краља Стефана V. У јесен 1284. године удала се за босанског бана Стефана I Котроманића. Мајка је Стефана II Котроманића, једног од најмоћнијих владара Босне у средњем веку.

Јован Урош

Јован Урош (Дука Палеолог) Немањић је био син цара Ромеја и Срба и целе Албаније Симеона Немањића и његов наследник на престолу и последњи мушки изданак династије Немањића. Био је синовац цара Душана. Владао је од 1371. до 1372. године Епиром и Тесалијом као цар. Након његове смрти царством Ромеја и Срба владају Алексије и Манојло Филантропен, по народности Грци, да би османским освајањем ова држава убрзо нестала са политичке карте Европе. Замонашио се и добио име Јоасаф. У Српској православној цркви прославља се као светитељ. Ктитор је манастира Метеори који се налазе на стрмим стенама крај грчког града Стагој.

Југ Богдан

Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, је био српски војвода, жупан и кнез из средине XIV века. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног ((1166)1168—1196) најстаријег сина Вукана (1196—1208), чији је праунук био, а његова ћерка Милица се око 1353. године удала за Лазара Хребељановића (1371—1389). Познатији је из епских народних песама преткосовског и косовског циклуса, у коме је са својих девет синова Југовића, једна од водећих личности. Сахрањен је у задужбини свога деде Дмитра Немањића, манастиру Давидовици код Бродарева, док је према народној традицији из песме „Смрт мајке Југовића“, погинуо у Косовском боју 1389. године. Локални топоними у и око самог Прокупља на Топлици, указују на то да је епски Југ Богдан владао тим крајем, што је приказано и на грбу градa. Поред тога, помиње се и као један од ликова у историјској трагедији Стефан Стефановића из 1825. године „Смрт Уроша V“, срдар Југ Богдан.

Ана Неда

Ана Неда (буг. Анна Неда; Доминика Шишман; у монаштву Јелена Дечанска) је била ћерка српског краља Милутина и прва супруга видинског кнеза и бугарског цара Михајла III Шишмана (кнез око 1313—1323, цар 1323—1330). Михајло се развео од Ане Неде 1324. године, да би се оженио Теодором, ћерком византијског цара Михаила IX Палеолога. Ана и њено троје деце, Иван Стефан, Михајло и Шишман, послати су у Трново. Михајло Шишман је убијен 1330. године у бици код Велбужда, када је на чело Бугарске дошао најстарији син, Иван Стефан. Током 1330. и 1331. Ана Неда је владала Бугарском, као регент.

После тога отишла је у Србију као сестра краља Стефана Дечанског и замонашила се. Добила је монашко име Јелена. Подигла је своју гробну цркву у селу Крушеву у Хвосну посвећену Богородици. Ту је сачувана њена гробна плоча из 14. века. Према предању подигла је манастир Убожац са црквом Ваведења. Њене мошти почивају у манастиру Дечани. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује Јелени Дечанској. Њен портрет из 19. века сачуван је у цркви у Горњем Матејевцу код Ниша.

Српска православна црква је слави као преподобну Јелену Дечанску 21. маја по црквеном, а 3. јуна по грегоријанском календару.

Ана Немањић

Ана Немањић, у монаштву Анастасија (око 1125 — 22. јун 1200) била је жена Стефана Немање. Зна се да је била племкиња, али не и њено порекло. М. Карановић у своме есеју о Ани наводи: „Доментијан у Житију Светих српских просветитеља Симеона и Саве вели за мајку Св. Саве да је била велика кнегиња, кћер цариградског императора Романа“. Ово су поновили протојереј Сава Петковић и архимандрит Јустин (Поповић), који је чак погрешно навео и године када је Роман владао. Роман IV је владао у периоду 1068-1071, па је немогуће да јој је он био отац. Мавро Орбин за њу каже да је ћерка босанског бана, вероватно је мешајући са женом Мирослава, кнеза Захумља, а сестром бана Кулина. Неки истраживачи наводе и да је била кћерка Стефана Борића, иако не постоје извори који би то доказали.

У браку са Стефаном Немањом је имала шесторо деце:

Вукана, владара Дукље (1190-1208)

Стефана, Немањиног наследника

Растка, познатији као Свети Сава

Јефимију, која се удала за владара Солуна

Елену, удату за бугарског цара Јована Асена I

непознату ћерку, која се удала за Тихомира, племића из Скопља, са којим је добила сина, бугарског цара Константина IЗамонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија по Анастасији Сремској. Преминула је 22. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници.

Српска православна црква слави је 22. јуна по црквеном, а 5. јула по грегоријанском календару.

Вукан Немањић

Вукан Немањић је био велики жупан (од 1202/03. до 1204/1205), а пре и после тога је као најстарији син Стефана Немање био управник у Зети од око 1190. до почетка 1208.

Дмитар Немањић

Дмитар је био српски жупан, син Вуканов, унук Стефана Немање. Као монах Давид постао је светитељ у Српској православној цркви.

О њему има мало података и ретко се помиње. Зна се да је у априлу 1271. молио византијског цара Михаила VIII Палеолога да потврди Хиландару неки посед на реци Струми. После тога се закалуђерио и узео име Давид. У августу 1281. ангажовао је зидаре из Дубровника да му саграде цркву Давидовицу код Бродарева на Лиму. Помиње се још и 1286. када је путовао у Јерусалим. Његов унук Вратко је отац Кнегиње Милице. Празнује се сваког 24. септембра (7. октобра по новом календару) у Српској православној цркви.

Зета у доба Немањића

Зета у доба Немањића је историографски назив за српску средњовековну област Зету у доба владавине династије Немањићи, од времена владавине великог жупана Стефана Немање (1166-1196) до времена владавине цара Уроша (1355-1371). Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње Црне Горе и северне делове данашње Албаније. Према тадашњој подели српских земаља, Зета је спадала у Поморске земље, које су даване на управу члановима династије Немањића.

Марија Палеолог, краљица Србије

Марија Палеолог била друга супруга српског краља Стефана Уроша III Дечанског, односно краљица Србије у периоду 1324. до септембра 1331. године.

Милица Хребељановић

Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија; рођена око 1335 — 11. новембар 1405) је била владарка Србије, жена српског кнеза Лазара, средњевековна списатељица и православна светитељка.

Мирослав Завидовић

Мирослав Завидовић (? — 1196. или 1199), познат и као „велики кнез Мирослав“, био је владар српске средњовековне области познате као Хумска земља или Захумље. На власт је дошао око 1165. године, а Захумљем је управљао до последње деценије 12. века. Столовао је у Стону.Био је син рашког властелина Завиде, старији брат Великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Био је ожењен сестром босанског бана Кулина. Оснивач је манастира Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу, за чије је потребе наручио писање данас чувеног Мирослављевог јеванђеља. Његови синови били су Тољен, Петар и Андрија.

Немањићи — рађање краљевине

Немањићи — рађање краљевине је српска драмска играна телевизијска серија, снимљена 2017. године, чије је премијерно приказивање почело 17. фебруара 2018.Представља највећи продукцијски подухват у историји српске телевизије, будући да је за њу ангажовано 218 глумаца и 2700 статиста која је снимана на преко 200 локација. Серијалом који је обухватио 200 година владавине најутицајније српске средњовековне династије обележава се 800 година од настанка Краљевине Србије и крунисања Стефана Првовенчаног. Пројекат настао у режији Марка Маринковића, а по сценарију Гордана Михића, продуцира Радио-телевизија Србије.

Улога Стефана Немање поверена је Младену Нелевићу, његове супруге Ане Немањић — Дубравки Мијатовић; њихове синове Стефана Првовенчаног, Вукана Немањића и Растка Немањића — Светог Саву, играју Војин Ћетковић, Небојша Глоговац и Драган Мићановић (тим редоследом); прву српску краљицу, млетачку принцезу, Ану Дандоло тумачи Слобода Мићаловић.

Пилот епизода емитована је 31. децембра 2017. године као новогодишњи специјал, међутим прва епизода је емитована тек 17. фебруара 2018. године. Након пилот епизоде, реакције су углавном биле негативне после вишемесечних ишчекивања. Критике су углавном биле везане за језик којим се говори у серији, ефекте и спорну глуму.

Пљевља

Пљевља је град и општина у Црној Гори. Налази на сјеверу земље у центру простране Пљеваљcке котлине у подножју брда Голубиња. Лежи на три ријеке: Брезници, Ћехотини и Везишници. Град је центар енергетског потенцијала Црне Горе, важан индустријски, културни и образовни центар.

Свети Сава II

Свети Сава II (око 1200 — 1271) је био трећи архиепископ српски, од 1263. до 1271. године.

Српско царство Симеона Немањића

Српско царство Симеона Немањића је била средњовековна српско-грчка држава која ја настала поделом Српског царства непосредно након смрти цара Стефана Душана (1355), када је његов млађи брат, деспот Симеон Немањић, дотадашњи намесник југозападних области Српског царства, иступио као претендент на царску власт наспрам легитимног цара Стефана Уроша V, што је током наредних година довело до трајне поделе и стварања посебног српско-грчког царства са седиштем у граду Трикали у Тесалији.

Стефан Драгутин

Стефан Драгутин Немањић (око 1251. — 12. март 1316) био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1284. до 1316. године.Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу(или Урсу ), удату за Павла Шубића. При крају живота се закалуђерио; познат као Преподобни Теоктист.

Стефан Урош I

Стефан Урош I Немањић (око 1223. — 1. мај 1277), познатији као Урош Велики, био је српски краљ од 1241/1242. до 1276. године.Стефан Урош I је син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола. Сматра се за једног од најважнијих српских владара 13. века.

Теодора Немањић

Теодора Немањић (1330 - после 1381.) била је деспотица Куманова као жена деспота Дејана.

Тихомир Завидовић

Велики жупан Тихомир (1165–1166) је био српски велики жупан.

Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Велики жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а што се тиче његове браће, Мирослав је добио Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца коју народ зове данас „Реке“.

Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло до неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији.

Властела око Немање тежила је да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци с престола брата Тихомира половином 1165, али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се уз помоћ пријатеља спасао и успео да 1166. године са престола свргне свога брата Тихомира, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо.

До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1168. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир.

У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке – Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали до краја живота.

Син великог жупана Тихомира, жупан Стефан Првослав, подигао је манастир Ђурђеве ступове у Беранама (Црна Гора). Првослав је умро пре 1220. и његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Немањићи
Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.