Независна Држава Хрватска

Независна Држава Хрватска (скраћено НДХ, понекад и као НД Хрватска) је била фашистичка квинслиншка (марионетска) држава основана на делу окупиране Краљевине Југославије, која је уз помоћ Хитлерове Немачке постојала под вођством усташког режима од 1941. до 1945. НДХ је у историји остала забележена по зверствима и геноциду које су припадници режима чинили над Србима, Јеврејима, Ромима, као и Хрватима неистомишљеницима, претежно комунистима.

На челу НДХ се налазио Анте Павелић и његове усташе: ова фашистичка организација је основана 1929. уз помоћ фашистичке Италије, која је обезбеђивала центре за обуку, финансијску и политичку помоћ. Подршка је долазила и од присталица Хрватске странке права, коју је основао Анте Старчевић крајем 19. века[1]. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу.

Независна Држава Хрватска
Nezavisna Država Hrvatska
Хрватска
Химна
Лијепа наша домовино
Ndh 1941-sr

Подела територије НДХ 1941—1943
Географија
Континент Европа
Регија Балкан и Панонска низија
Главни град Загреб
Друштво
Службени језик хрватски
Религија католицизам, православље, сунитски ислам
Политика
Владари  
 — Поглавник Анте Павелић
Историја
Историјско доба Други светски рат
 — Оснивање 1941
 — Укидање 1945
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 115.133 km²
Становништво 6.966.729
Валута Куна НДХ
Земље претходнице и наследнице
Хрватске
Претходнице: Наследнице:
Flag of Yugoslavia (1918–1941).svg Краљевина Југославија ДФЈ Flag of Yugoslavia (1943–1946).svg

Историја

Позадина

Историјска позадина

Корени идеје настајања и постојања Независне државе хрватске сежу у другу половину 19. века. Наиме, међу јужнословенским народима који су били под влашћу Аустрије и Мађарске постојале су две струје: једна која се борила у заговарала културно и политичко заједништво јужнословенских народа засновано на словенству и заједничкој култури и друга која је то заједништво ограничавала на религиозној основи. Прву струју која је заговарала илиризам а касније југословенство подупирала је просветитељски рад Вука Караџића у Србији, Људевита Гаја у Хрватској и Јернеја Копитара у Словенији. У Хрватској на југословенству је радио Штросмајер, а касније Рачки. Штросмајер је у Загребу основао Југославенску академију знаности и умјетности а на религиозном плану је заговарао заједништво кроз увођење глагољаштва, тј. употребу глагољице као литургијског писма и старославенског језика у литургији Римокатоличка цркве и служење народу изједначавао са служењем Богу. Да би подупро политички културно и религиозно јединство и суживот јужнословенских народа, он је идеје овога суживота пропагирао и кроз његову Народну странку у хрватском Сабору. Друга струја, иза које је стајала Римокатоличка црква и Старчевићева Странка права а касније Чиста странка права, је повлачила строгу линију раздвајања између католицизма и православља. Римокатоличка црква је у јужнословенским земљама под Аустријом и Мађарском забранила Србима употребу српског имена цркве (Српска православна црква) а избор патријарха Српске православне цркве у Аустрији и Мађарској је потврђивао и одобравао аустријски двор. Старчевић је са своје стране заступао расисзам према Србима пишући и говорећи о Србима као нижој, некултурној раси, присвајајући при том српске територије, владаре и националне јунаке. Отпор Старчевићевој мржњи према Србима се јавља у самој његовој странци у 1890-им годинама након чега се из Странке права издваја већина и проглашава се новом странком, Чистом странком права на челу са Јосипом Франком, мађарским Јеврејином. Франк негира постојање Срба у Хрватској и говори о њима као о Хрватима православне вере. Франо Супило, касније један од вођа Југословенског одбора, са своје стране истиче да су Хрвати и Срби браћа по крви али да су Срби у Хрватској су они, који позвани или непозвани, увек на страни хрватских непријатеља.

По смрти Штросмајера се његове идеје потискују а следбеници маргинализују. Почетак Првог светског рата је време када Римокатоличка црква кроз говоре надбискупа Бауера (Загреб) и Јеглича (Љубљана) исказују јавно мржњу према Србима подупирући "оправдани и свети рат" против Србије. По завршетку Првог светског рата, Југословенски одбор и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, као политички представници Словенаца, Хрвата и Срба у Аустро-Угарској, су се изјаснили за заједничку државу са Србијом. Преставници Срема и Војводине су гласали за прикључење ових двеју провинција Србији. Распадом Аустро-Угарске, хрватски политичари, који су били доминанто националисти, прихватају југословенску државу само како крајњу нужду. Рад хрватских националиста у борби против постојања Југославије одвијао се у два упоредна правца. Један правац је заступала Хрватска сељачка странка са Радићем на челу чији је био циљ ослабити Југославију изнутра политичком борбом и стварањем простора за нову Хрватску кроз стварање Бановине Хрватске са привилегованим положајем унутар Краљевине. Други правац су заступали праваши који су терором и диверзијама изнутра и извана разједали нову Краљевину. Основна теза иза које су била оба правца била је борба против измишљеног великосрпског хегемонизма. Католичка црква је била идеолошки и религиозни стуб оба правца борећи се против било каквог заједништва са шизматицима. Свеславенски Соколски покрет Тирша и Фигнера је католичка црка дочекала непријатељски издвајајући хрватске Соколе из Југословенског савеза Сокола а затим стварањем Орлова као католичке идеје соколства. Југословенска држава је забранила Орлове као алтернативу Соколима нашто су Орлови регистровани као религиозна омладинска организација. Католичка црква се свим силама одупирала раздвајању цркве од државе захтевајући да клир цркве буде плаћен из државног буџета, да се држава не уплиће у рад цркве, да се црква може несметано бавити и политиком, да је црквено религиозно образовање обавезно за децу чији је бар један родитељ католик. Рани покушај стварања Старокатоличке цркве у Југославији која би била независна од Ватикана је, на пртискак Ватикана, забранила Чубриловићева влада 1923. године. Циљ оснивања ове цркве је био рад на религиозном и политичком јединству југословенских народа.

Старчевићев расизам и хрватство даље разрађује праваш Иво Пилар (под псеудонимом L. von Südland) у књизи Јужнословенско питање и светски рат: Приказ целокупног питања [2]. Ову књигу је на хрватски превела Павелићева НДХ 1943 а књига је служила као званични идеолошки приручник хрватства и односа према Србима.

Хрватски политички представници у Парламенту Краљевине су деловали деструктивно у Парламенту а и ван Парламента. Радић је још 1923 путовао Европом (Париз, Лондон, Москва) неби ли добио подршку за стварање независне хрватске државе због чега је био ухапшен и држан неко време у затвору. Сам Павелић је остао у Краљевини и постао посланик Парламента у чијем је раду ретко учествовао и то једино да би ометао рад Парламента. Још 1923 Павелић заговара све могуће облике борбе, укључујући и оружану, у циљу постизања самосталности Хрватске у повиесним границама. Неки праваши одлазе у емиграцију. Павелић се повезао са ВМРО 1927 и бранио групу ВМРО терориста пред судом у Скопљу. Исте године је ишао у Италију да би од италијанске ОВРЕ добио детаљна упутства за конспиративни рад у Краљевини и извођење саботажа и терора. У јесен 1927 Павелић и Перчец су ишли у Мађарску и разговарали са мађарским помоћником иностраних послова о илегалном пребацивању оружја из Мађарске у Хрватску[3] Атентат на хрватске парламентарце 1928 године је био момент после кога Павелићеви праваши одлазе у потпуну илегалу или емигрирају. Павелић и Перчец су у Бечу 1930 основали усташки покрет који је одмах затим основао своје базе и центре за тероризам и саботаже у Југославији у Мађарској (Јанка Пуста) и у Италији (Борготаро). Италија и Мађарска, због својих територијалних претензија, су финансијски помагале усташе и омогућивале упаде усташа на територију Југославије у циљу напада и вршења саботажа. Са своје стране, наследник Радића на кормилу Хрватске сељачке странке Мачек организује наоружане полувојничке одреде Хрватске сељачке страже[4]. Врхунац усташког тероризма је било убиство краља Александра у Марсеју 1934 које су усташе изведеле у сарадњи са ВМРО терористима. Краљевина Југославија је покушала дипломатским и правним каналима да се супростави хрватском тероризму и сепаратизму. Павелић је у одсуству осуђен на смрт у Француској и Југославији. италија је одбила изручење Павелића Француској а Аустрија Перчевића Југославији. Италија је под притиском расформирала неке усташке логоре, интернирала неке усташе у логор на острву Липари а Мађарска затворила усташки логор у Јанка Пусти. Немци су, да би ојачали свој утицај у Југославији, забранили усташе и принудили их да напусте Немачку. На унутрашњем плану Стојадиновићева влада је пунудила амнестију усташама стационираним у Италији (Будак, Пук, Францетић). Све амнестиране усташе су наставиле свој рад у Југославији и инфилтрирале ХСС и њену Хрватску сељачку стражу. Крајњи уступак хрватском сепаратизму је било оснивање Хрватске бановине на територији Хрватске и делом на територији Босне и Херцеговине.

Италијански утицај

Италијански диктатор Бенито Мусолини и Анте Павелић су били савезници пошто су обојица били противници Краљевине Југославије. Италији је Лондонским уговором 1915. обећано да ће добити Далмацију од Аустроугарске на крају Првог светског рата. Међутим, на ток мировних преговора је утичало Четрнаест тачака које је саставио Вудро Вилсон, које су позивала на национално самоопредељење и одредиле да Југословени заслужују спорне територије, што је разочарало италијанске националисте. Италијански националиста Габријеле Д'Анунцио је заузео Ријеку (која је имала мешовито италијанско-хрватско становништво) и прогласио Италијанску управу за Кварнер. Д'Анунцио је прогласио себе дучеом Кварнера. Био је познат по својим страственим говорима чији је циљ био да привуче хрватске националисте како би стекао њихову подршку за своје акције и за отпор Југославији.[5] Мусолини је следио Д'Анунцијев позив хрватским националистима за рабијање Југославије и прилагодио италијанску спољну политику том циљу.

Павелић је преговарао са Италијом још од 1927. о уступању делова Далмације Италији у замену за италијанску подршку независној Хрватској.[5][6] Током 1930-их, када је југословенска влада приморала Павелића и усташе у изгнанство, Мусолини је понудио Павелићу и усташама уточиште у Италији и дозволио им је да користе италијанску територију као базу за припремање рата против Југославије. Иако је Далмација била у великој мери насељена Хрватима, она је кроз историју вековима била део Римског царства и Млетачке републике и после тога деценијама део италијанских иредентистичких захтева. У замену за овај поступак, Мусолини је понудио Павелићу да Хрватска припоји целу Босну и Херцеговину, у којој је хрваско становништво било мањинско.

Након инвазије и окупације Југославије, Италија је од Далмације и јадранских острва основала гувернорат Далмацију са територијом у залеђу градова Задра, Сплита и Котора. Италија је планирала да држи НДХ у својој зони утицаја забрањујући јој да изгради већу ратну морнарицу. Италија је дозволила оружаним формацијама НДХ само мале патролне бродове, док поседовање великих ратних бродова није било дозвољено,[7] у складу са италијанском политиком доминације Средоземним морем, попут Римског царства неколико векова раније.

Настанак

Славко Кватерник Проглашава НДХ преко радија

Дана 10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је успоставаљање Независне Државе Хрватске у име Анте Павелића.[8]

Усташе нису биле први избор Немаца за формирање марионетске државе. Они су у скоро свим окупираним и савезничким земљама предност давали умеренијим режимима који су имали некакав углед у народу. Осим тога, Павелића су сматрали Мусолинијевим човеком. Власт су прво понудили политичком вођи Хрвата Влатку Мачеку, који је то одбио и придружио се Симовићевој влади.[9] Али већ је 10. априла 1941. упутио поруку хрватском народу да остане лојалан према новој власти.[10] Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове хрватске државе. Католичка црква на челу са надбискупом Алојзијем Степинцем била је отворено на страни успостављања новог режима. Усташе у почетку нису имали нити војску нити администрацију способну да контролише целу територију НДХ. Ослањали су се на десно крило присталица ХСС.[10]

Павелић се из Италије вратио у Загреб 17. априла. Попуштајући под Мусолинијевим захтевима, Павелић је прихватио Ајмонеа, војводу од Аоста за титуларног краља НДХ под његовим новим краљевским именом Томислав II. Томислав II никада није посетио НДХ и није имао утицаја у власти којом је доминирао Павелић[11][12].

Незадовољни са Павелићевим режимом, Нецми су у септембру 1941. опет тражили од Мачека да преузме власт, што је он опет одбио. Страхујући од Мачека као могућег ривала, Павелић је касније наредио да се Мачек ухапси и затвори у логор Јасеновцу.

НДХ је заузимала подручје некадашње Бановине Хрватске и целу Врбаску бановину, а граница на истоку са Србијом била је река Дрина. У данашњим оквирима НДХ је заузимала подручје Републике Хрватске (осим Истре, Ријеке, Задра, острва Крк, Црес, Лошињ, Ластово и Вис који су пре били одвојени од Краљевине Југославије), читава територија Босне и Херцеговине, Срем и Земун. Границе НДХ након проглашења биле су неколико пута мењане, и то од савезника сила Осовине од којих је најамбициознија и најзахтевнија била Италија.

Промене граница

Римским уговорима 18. маја 1941. НДХ је уступила Италији већи део Далмације са градовима, док је НДХ добила излаз на море у бившим котаревима Нови, Сењ, Цриквеница, као и општинама Карлобаг и Краљевица (у подвелебитском приморју) и на подручју од Омиша до Дубровника. У склопу НДХ остали су острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маон, Локрум, Лопуд и Колочеп. Мењање граница извршила је и Мађарска својевољно припојивши Међимурје 10. јула 1941. године.

Источни део Срема је номинално био делом НДХ, али га је из стратешких разлога држао Трећи рајх под својим надзором, односно био је под немачком управом (Ostsyrmien).

Геноцид над Србима

Fascist genocide in yugoslavia-sr
Мапа подручја Независне Државе Хрватске на којем су усташе починиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току Другог светског рата
NDH poziv Zidovima i Srbima
Позив Јеврејима и Србима

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под маском наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво. Усташка влада употребљавала је све три методе — протеривање, истребљивање и присилно покатоличавање — покушавајући да искорени Србе и Православну цркву са територије НДХ.[13] Због обимности тог пројекта, као и све већег оружаног отпора, усташе су до 1942. свој план успеле само делимично да спроведу у дело.[13]

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — „само Хрватска“, како да је „очисти“ од „нехрватског елемента“, мислећи при томе углавном на Србе.[14]

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (у Госпићу, на великом збору усташа, 22. јуна 1941.) „доглавник“ Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити[15][16].

Тако је записао и добро информисани историчар усташтва Јере Јареб у својој књизи „Пола вијека прошлости Хрватске...“ истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је — „сав хрватски народ био за НДХ“.

Усташе су добили немачку подршку за уклањање српско становништво. Један план из 1941. је обухватао размену становништва између Немачке и НДХ по ком би неколико десетина хиљада католичких Словенаца било депортовано из дела Словеније под немачком окупацијом и послато у НДХ где би требало да буду асимиловани у Хрвате. Заузврат, одговарајући Срба ће бити депортовано и послато у окрњену Србију.[17][18] Немачке окупационе снаге су дозволике протеривање Срба у Србију, али уместо да шаљу Словенце у Хрватску, и њих су протерали у Србију.[17][18] Укупно је око 300.000 Срба депортовано или побегло из НДХ у Србију до краја Другог светског рата.[17]

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник „Хрватски народ“, недељник „Спремност“ итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. „Промичба“ у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљивању српскога становништва.

Један од злочина био је и Покољ у глинској цркви 1941. године.

Масовна убиства Срба су се значајно смањила почетком 1943. Разлози су били јачање партизанског отпора, притисак Немаца који су због својих војних и привредних интереса вршили притисак на усташе ублаже своју политику, италијанско-четничка сарадња у подручјима под италијанском контролом, као и споразуми о толеранцији склопљених након пролећа 1942. између власти НДХ и неколико важних четничких одреда у БиХ као и споразуми склопљени након септембра 1943. између Немаца и четника.[19]

Покатоличавање

Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покатоличавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе. Надбискуп Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Војводи од Сполета, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Овај пријем код папе је изазвао амерички дипломатски протест који је Монтинију, тадашњем државном секретару Ватикана, уручио амбасадор Филипс у Риму. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.[20] Током 1942. основана је и Хрватска православна црква.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара — папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

Током рата у НДХ је разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних цркава. Том приликом је уништен значајан број икона и културних споменика српског народа.[21]

Отпор према НДХ

Усташки геноцид над Србима проузроковао је масовне покрете отпора, инспирисане ројалистичком (четници) и ефикаснијом комунистичком (партизани) идеологијом, али првенствено вођеном тежњом за физички опстанак. Устанци су посебно били јаки у руралним срединама где је становништво користиле брдовит и шумски терен да води герилски рат.

Спонтани устанци против НДХ су почели већ у мају 1941. у Босанској крајини и Херцеговини. 22. јуна створен је Сисачки партизански одред у шуми Брезовица код Сиска. Тај дан се у данашњој Хрватској слави као Дан антифашистичке борбе. За време Југославије, као Дан устанка народа Хрватске се обележавао напад на жандамеријску станицу у месту Срб 27. јула 1941.

Партизански покрет на челу са Јосипом Брозом Титом је ускоро успео да успостави контролу над великим областима НДХ, тако да су се већи градови у Босни и Далмацији нашли опкољени партизанским територијама, док су гарнизони у њима били констано у стању опсаде и покушавали да одрже контролу над железницама. Успеху партизанског покрета много су допринели злочини над српским становништвом, који је до 1944. чинио већину у партизанским одредима на територији Хрватске.

Територија НДХ је била констано бојиште, што је приморало Немце да ангажују своје војнике, које су биле потребније на Источном фронту. Иако неспособна да сама угуши устанак код куће, усташка власт је, да би доказала своју оданост савезу са Немачком, послала своје легије на Источни фронт, које су тамо убрзо уништене или заробљене.

Односи са четницима

Chetniks, Ustasa, and Domobrani
Састанак четника, усташа и домобрана негде у Босни.

Након разлаза партизанских и четничких одреда у Србији крајем 1941, четнички одреди у средњој, источној и северозападној Босни нашли су се између немачких и усташких снага на једној страни и партизанских на другој. Да би избегли борбу против више непријатеља, босански четници су од пролећа 1942. склапали споразуме са представницима НДХ у циљу заједничке борбе. Ти уговори нису били резултат међусобне блискости, него тренутних тактичких потреба. Обе стране задржале су међусобну одбојност. При спровођењу споразума долазило је до тешкоћа, одуговлачења, инцидената и ситнијих препада и чарки. Ипак, с обзиром на стално растућу опасност од НОВЈ по обе стране, уговори су редовно обнављани.

Крај

Августа 1944. министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и министар рата Анте Вокић су покушали да изврше државни удар, збаце Павелића и преведу НДХ на страну антихитлеровске коалиције. Лорковић-Вокићев пуч није успео и завереници су на крају погубљени. НДХ ће до краја рата остати највернији немачки савезник у Европи.

До почетка 1945. војска НДХ се повукла ближе Загребу заједно са немачким и козачким војницима. Њих су надјачали партизани уз помоћ Црвене армије. У мају 1945. дугачка колона домобрана, усташа, Козака, четника и словеначких домобрана, уз бројне цивиле, се повлачила испред партизана према Италији и Аустрији. Акт о капитулацији Немачке је потписан 8. маја, али Немци и њихови колаборатори су наставили да пружају отпор надајући се британској заштити у окупираној Аустрији. Британска војска им није дозволила пролаз и предала их је партизанима, који су вршили одмазде над заробљеним квинслизима.

У међувремену, Анте Павелић се одвојио у од групе и преко Аустрије и Италије побегао у Перонову Аргентину, где је на њега извршен атентат који је преживео. После тога побегао је у Франкову Шпанију, где је и умро 1959. Наколико других чланова врха НДХ је заробљено у мају и јуну 1945. и осуђено на смрт или дугогодишње затворске казне на суђењу Милу Будаку.

Административна подела

NezavisnaDrzavaHrvatska
Административна подела Независне Државе Хрватске 1941—1943
Административна подела Независне Државе Хрватске 1943—1944

Независна Држава Хрватска је имала три нивоа административне поделе: велике жупе, котаре и општине. У време оснивања, НДХ је имала 22 велике жупе на челу са великим жупаном, 142 котара и 1006 општина.[22]

Политика

Војска

НДХ је основала Хрватско домобранство и Морнарицу НДХ у априлу 1941.[23] НДХ је такође основала Усташку војницу, која је замишљена као партијска милиција, и жандармерију. У априлу 1941. године у Павелићеву војску је прешао 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245. мајора, 1005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.[24]

Домобранство је у почетку било ограничено на 16. пешадијских бојни (батаљона) и два коњичка ескадорна — укупно 16.000 људи. Првобитних 16 батаљона је убрзо између маја и јуна 1941. увећано на 15 пешадијских пукова са по два батаљона сваки, организованих у пет дивизијских подручја, са око 55.000 људи.[25] Пратеће чете су биле наоружане са 35 лаких тенкова које је дала Италија,[26] 10 артиљеријских битница (батерија наоружаних заробљеним оруђима Југословенске краљевске војске чехословачког порекла), коњичким пуком у Загребу и независном коњичком батаљоном у Сарајеву. Два независна моторизована пешадијска батаљона су биле распоређена у Загребу и Сарајеву.[25]

По одредбама Римског уговора са Италијом, морнарица НДХ је била ограничена на неколиико приобалних и патролних бродова, који су обично крстарили унутрашњим водама.

Када је основано 1941. Зракопловство НДХ се састојало од заробљених авиона Југословенског краљевког ратног ваздухопловства (седам оперативних ловаца, 2 бомбардера и око 180 помоћних и тренажних авиона), као и са падобранском, тренажном и против-авионском командом. Током сукоба на југословенском ратишту, Зракопловству НДХ је додељено неколико стотина нових или ремонтованих немачких, италијанских и француских ловаца и бомбардера. Последње испоруке нових авиона од Немачке НДХ је добила априла 1945.[27]

Хрватска зракопловна легија је била јединица Зракопловства НДХ која се борила уз Луфтвафе на Источном фронту од 1941. до 1943. а потом и на тлу НДХ. Јединица је била послата 15. јула 1941. у Немачку на обуку пре него што је упућена на Источни фронт. Многи од пилота и посада су претходно служили у ЈКРВ током Априлског рата.

Због ниског морала међу домобранским регрутима и њиховим све већим незадовољством усташким режимом како је рат одмицао, партизани су почели да сматрају домобране кључним извором снабдевања. Према Вилијаму Дикину, који је предводио једну од британских мисија код Тита, у неким областима партизани су пуштали домобране пошто су их разоружали, само да би се они могли вратити са новим оружјем, које би опет било заплењено.[28] Други домобрани су или дезертирали или активно предавали материјал партизанима. Број домобрана је опао са 130.000 почетком 1943. на 70.000крајем 1944, када је влада НДХ објединила домобране и Усташку војницу у Хрватске оружане снаге и организовала је у 18 дивизија, са артиљеријским и оклопним дивизијама.[29]

Упркос проблемима, ХОС, заједно са 15. козачким коњичким корпусом је успела да задржи фронт у Срему, Славонији и Босни против совјетских, бугарских и партизанских офанзива од краја 1944. па до слома НДХ у мају 1945.

До краја марта 1945. било је очигледно команди ХОС да, иако је линија фронта стабилна, да ће на крају бити поражени због недостатка ратног материјала. Зато је донесена одлука да се повуче у Аустрију и предају британској војсци која је напредовала из северне Италије.[30] Вермахт је у том тренутку био у фази распада и систем логистике је био у рушевинама.

Референце

  1. ^ Bideleux & Jeffries 2006, стр. 187.
  2. ^ L. von Südland:Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems, Manz 1918)
  3. ^ Ljubo Boban: Kontroverze iz povijesti Jugoslavije, Školska knjiga. 1990. ISBN 978-86-03-00042-9. стр 289.
  4. ^ Ferdo Čulinović: Dokumenti o Jugoslaviji: Historijat od osnutka zajedničke države do danas Udžbenici Sveučilišta u Zagrebu, Školska knjiga, 1968 pp. 183.
  5. 5,0 5,1 Bosworth 2007, стр. 112–113.
  6. ^ Tomasevich 2002, стр. 30–31.
  7. ^ Tanner 1997.
  8. ^ Tomasevich 2002, стр. 55.
  9. ^ Tomasevich 2002, стр. 49-50.
  10. 10,0 10,1 Petranović 1992.
  11. ^ Novak 1986, стр. VIII
    "Успут речено, несуђени Томислав II, који је требало да буде окруњен на Дувањском пољу, прво је оклијевао, онда је у пијаном друштву извргао руглу своју круну и краљевину у напокон одбацио ову усташку фарсу".
  12. ^ McCormick 2003, стр. 68
    "The Duke was to take the name Tomislav II, a title he thought to be uproariously humorous".
  13. 13,0 13,1 Tomasevich 2002, стр. 530.
  14. ^ Documents on German Foreign Policy, 1918-1945: The aftermath of Munich, Oct. 1938-March 1939 Documents on German Foreign Policy, 1918-1945: From the Archives of the German Foreign Ministry, Germany. Auswärtiges Amt, H.M. Stationery Office, 1962 pp. 977.
  15. ^ Velikonja 2003, стр. 165.
  16. ^ Novak 1986, стр. 605.
  17. 17,0 17,1 17,2 Tanner 1997, стр. 151.
  18. 18,0 18,1 Tomasevich 2002, стр. 87–88.
  19. ^ Tomasevich 2002.
  20. ^ McCormick 2014, стр. 68-69.
  21. ^ Српске цркве биле су ломаче („Политика“, 23. август 2013)
  22. ^ Pusić, Eugen (1997). Hrvatska središnja državna uprava i usporedni upravni sustavi. Zagreb: Školska knjiga. Текст „pages - 173” игнорисан (помоћ)
  23. ^ Tomasevich 2002, стр. 419.
  24. ^ Поштовали једино заклетву Хабзбурговцима („Вечерње новости“, 4. август 2013)
  25. 25,0 25,1 Thomas, Mikulan & Pavlović 1995.
  26. ^ Tomasevich 2002, стр. 420.
  27. ^ Lisko & Čanak 1998.
  28. ^ Дикин 1973
  29. ^ Tomasevich 2002, стр. 459.
  30. ^ Shaw 1973, стр. 101.

Литература

Спољашње везе

Велика Хрватска

Велика Хрватска је националистички политички концепт који тежи ка проширењу граница Хрватске и обухватању свих Хрвата, као и сродних народа које хрватски националисти желе да асимилују, у оквир једне државе, а такође и припајању Хрватској територија, које су, према виђењу хрватских националиста, „историјски хрватске“ по концепту „историјског права Хрвата“, односно „хрватског државног и природног права“. Према концепту Велике Хрватске, у састав овакве државе би, поред територије данашње Хрватске, ушла и цела Босна и Херцеговина, као и дијелови Србије и Црне Горе, односно подручја у којима су етнички Хрвати мањина у односу на Србе, Бошњаке и Црногорце.

Вила Лубурић

Вила Лубурић је назив усташког логора за ликвидацију Срба и Јевреја током Другог свјетског рата у Сарајеву под НДХ окупацијом. Овај нацистички логор смрти је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу, команданту и идејном творцу Система усташких концентрационих логора Јасеновац.

Друга тузланска операција НОВЈ

Друга тузланска операција НОВЈ је операција Трећег корпуса НОВЈ у јануару 1944. која је вођена у склопу Зимских операција 1943/1944, са двоструким циљем. Поред непосредног циља - освајања Тузле као важног центра и ресурса за ослободилачку борбу, операција је такође требало да створи алтернативно жариште борби и омете одвијање немачких операција у западној Босни.

Североисточна Босна и град Тузла као њен центар представљали су снажно упориште НОП током јесени 1943, нарочито након првог ослобођења Тузле 2. октобра 1943. у Првој тузланској операцији НОВЈ. Током децембра 1943. немачка Друга оклопна армија предузела је низ опсежних операција крупним снагама против НОВЈ, од којих су операције "Кугелблиц“ (нем. Kugelblitz) и "Шнештурм“ (нем. Schneesturm) захватиле подручје североисточне Босне. Овим операцијама Немци су овладали градовима и комуникацијама у овом подручју, тако да је фокус њихових офанзивних дејстава у јануару 1944. пренет у централну и западну Босну, где су позиције Немачке и њених савезника биле озбиљно угрожене, нарочито Првом бањалучком операцијм НОВЈ.

Услед ове ситуације штаб Трећег ударног корпуса НОВЈ донео је одлуку да пређе у офанзиву на свом подручју, како би поново заузео изгубљене позиције у североисточној Босни, и уједно смањио немачки притисак у западној. Град Тузла представљао је кључни циљ ових напада.

Након концентрације снага, напад на Тузлу започео је у вечерњим часовима 16. јануара 1944. Јединице НОВЈ током четвородневних напада нису успеле да сломе одбрану осовинских снага у Тузли. Услед губитака и замора јединица штаб корпуса 20. јануара 1944. ујутро наредио је прекид операције и извлачење снага. Осовинске снаге из Тузле и Грачанице истовремено су предузеле противудар, тако да су се делови јужне нападне колоне извлачили у отежаним условима јаког непријатељског притиска и претрпели осетне губитке.

Католичка црква и усташе

Однос између Католичке цркве и усташког покрета дели се на три историјска периода. Први обухвата предратно време, од оснивања усташког покрета до избијања Другог светског рата у Југославији (1941). Други период обухвата време од стварања Независне Државе Хрватске (1941) до њене пропасти (1945). Трећи период обухвата послератно време и односи се на учешће Католичке цркве у спасавању усташких вођа преко пацовских канала, и даљу сарадњу са усташком емиграцијом.Иако су истакнути припадници католичког клера одржавали везе са усташким покретом већ током предратних година, званична сарадња између Католичке цркве и усташа успостављена је тек у време стварања НДХ (1941), као једне од неколико вештачких творевина које су створили немачки нацисти током Другог светског рата. Током ратних година, Католичка црква је уз помоћ усташког покрета интензивно радила на покатоличавању православних Срба, а такође се код усташких власти залагала за укидање старокатоличких цркава на подручју НДХ.Улога Католичке цркве у усташком режиму НДХ је и данас контроверзна. Било је неколико митинга и јавних састанака Анте Павелића, вође усташа, са бискупима и надбискупом Алојзије Степинцем. Стварање НДХ је одобрено од многих свештеника Католичке цркве као и црквене хијерархије. Када је настала НДХ 10. априла 1941. године, многи водећи црквени званичници су целу ситуацију доживљавали као поновно рађање католичке државе. Степинац је активно подржавао усташки режим Анте Павелића.Део католичког свештенства је непосредно учествовао у усташким прогонима и геноциду који је извршен над Србима, Јеврејима и Ромима. За детаље о геноциду, погледати чланке Геноцид над Србима у Другом свјетском рату и Хронологија геноцида над Србима у Другом свјетском рату.

Крижари (усташка група)

Крижари (Крсташи) је назив за проусташке групе које су преостале након разбијања војних снага НДХ, а које су још неко време изоловано деловале од 1945. до 1950. године. На подручју Херцеговине, неке крижарске групе су носиле назив Шкрипари. Имали су преко 2000 припадника, а њихов вођа је био Вјекослав (Макс) Лубурић. Изненадним нападима на слабије снаге југословенских власти и диверзијама, на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, покушавали су да постигну рушење Југославије и обнову НДХ.

Крижари у Хрватској су били махом војници, подофицири и официри поражених Хрватских оружаних снага НДХ, већином усташе, а много мање домобрани или Хрвати припадници легионарских јединица Вермахта, али и чланови усташког покрета изван војних јединица. Након пораза и краја Другог светског рата организовали су герилске групе. На својим капама су носили беле платнене крстиће, уместо некадашњег усташких и домобранских ознака.

Крижари нису били верски покрет. Вера им је била само спољно обележје којом су позивали на борбу против „безбожних“ комуниста. Изједначавајући веру с нацијом и позивањем на припадност Католичкој цркви истицали су своје хрватство. Наступали су у име Католичке цркве која их је тајно подржавала, а јавности говорећи супротно (Бискуп Јосип Шарић и кардинал Алојзије Степинац активно су учествовали с емиграцијом). Једна од особа са којом је Степинац контактирао био је Ерих Лисак, последњи шеф полиције, који се вратио у земљу након што је побегао са Павелићем. Лисак је 19. септембра ступио у контакт са Степинцем да се распитао стању у земљи, али је убрзо ухапшен и изведен на суд, заједно са Степинцем, и осуђен је на смрт.Упркос називу Крижари, у тој герилској војсци био је и велик број муслимана; заповедник Крижара у околини Сарајева био је Хасан Бибер. Инсистирали су на усташкој тези да је партизански покрет у ствари српски покрет предвођен српским комунистима, дакле неверницима и противницима Хрватске. Чињеница да су и Хрвати масовно суделовали у НОП-у у томе их није поколебала.

Један од вођа Крижара током 1945. био је Вјекослав (Макс) Лубурић, бивши генерал Оружаних снага НДХ, а сматрало се и да је Рафаел Бобан, такође некадашњи високи усташки официр, један од вођа. Активности крижара биле су готово идентичне начину борбе југословенских партизана током 1941: изненадни напади на мале непријатељске снаге, уништавање саобраћајница и средстава комуникације, те политичка промоција међу народом.

Комунистичка власт путем Озне и Удбе немилосрдно се обрачунавала с крижарима, јер су били претња опстанку комунистичке Југославије.

Крижари су за време свог терора убили преко 2000 припадника Озне и Удбе.

Куп Хрватске у фудбалу

Куп Хрватске у фудбалу (хрв. Hrvatski nogometni kup) је фудбалско такмичење у Хрватској које се одржава сваке године. Други је по значају после титуле првака ХНЛ.

Куп се игра од 1992. године и играју га 48 клубова, на основу разних критеријума учествује:

1. — 16 екипа са највећим коефицијентом у купском такмичењу у претходних пет година.

2. — 21 екипа победника такмичења за Жупанијски куп

3. — 11 екипа финалиста Жупанијског купа из 11 жупанијских фудбалских савеза са највећим бројем регистрованих фудбалских клубова.Екипе под бројевима 2. и 3. играју једно коло предтакмичења. Победници ових утакмица заједно са 16 клубова под бројем 1. играју у шеснаестини финала купа.

Утакмице у предтакмичењу, шеснаестини и осмини финала играју се по једноструком куп систему (једну утакмицу), а од четвртфинала по двоструком куп систему (две утакмице).

Победник у утакмицама које се играју по једноструком куп систему је победник је екипа која постигне више голова. Ако се утакмица у регуларном времену заврши нерешено играју се продужеци 2 x 15 минута, а ако и тај део заврши нерешено изводе се једанаестерци.

У утакмицама које се играју по двоструком куп систему победник је екипа која укупно у обе утакмице постигне више голова. Ако је резултат нерешен победник је екипа која је постигла више голова у гостима. Ако су екипе и ту једнаке изводе се једанаестерци.

Логор Стара Градишка

Стара Градишка је био логор смрти у Независној Држави Хрватској.

Био је то пети под-логор концентрационог логора Јасеновац, основан 1941. године источно од главног логора, у близини села Стара Градишка.

У логор Стара Градишка су 19. маја 1941. доведени први затвореници. Почетком 1942. из логора Даница доведено је у овај логор око 600 жена, па је у кругу логора Стара Градишка оформљен посебан логор за жене. Прво масовно погубљење у Старој Градишки извршено је фебруара 1942., када је ликвидирано 1.300 јеврејских жена и деце. Масовно одвођење у овај логор (који је формирањем логора Јасеновац ушао у његов састав) почело је после окупаторско-усташке офанзиве на Козари, када су због прилива нових логораша формирана још два помоћна логора: Јабланац и Млака, у које су довођени ухапшеници са Козаре и Просаре. У логору је владало несносно стање: није било воде, храна је била очајна, од тифуса и дизентерије се масовно умирало. Због тога усташки командант логора Анте Врбан наређује да се сва болесна деца издвоје. Све их је угушио отровним гасом, а на њихова места довео нову децу (средином 1943. из разних логора доведено је у Стару Градишку 12.623 деце, углавном српске националности, старости до 10 година). Део ове деце (која су била здрава) одабран је и упућен у друге логоре, док је већина услед тешких услова за живот помрла.

О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.Према извршеним процеднама, само у том логору је од 1941. до 1945. умрло или уморено на разне начине 75000 људи, жена и деце. "СУБНОР" Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава. Злочине су спроводиле немачке и неколико женских усташких јединица.

Сви женски стражари логора су биле жене мушких чувара и биле су познате по својој окрутности. Нада Танић Лубурић, сестра првог команданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог команданта, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градишки.

Логор је 1945. године ослободила Југословенска армија.

Концентрациони логор нема никакве везе са затвором у Старој Градишкој који је постојао након 1945.

Масакр у Санском Мосту

Масакр у Санском Мосту, познат и као масакр на Шушњару, је масовно погубљење српског и јеврејског становништва које су починиле усташе хрватске и муслиманске националности августа 1941. године у овом граду и његовој околини.

Тачан број жртава није никада прецизно утврђен. Постоје подаци да је том приликом побијено 5.500 Срба и око 40 Јевреја, становника Санског Моста и околине.

У извјештају о стању од априла 1941. до марта 1942. године, који је сачинио Гестапо, наводи се да је само на Илиндан 1941. године у Санском Мосту извршен покољ 2.862 мјештана Срба, а у извјештају су уписана и имена дјевојака које су усташе тих дана силовале у Сухачи, Кљевцима и другим селима насељеним искључиво српским становништвом.На том мјесту је подигнут меморијални комплекс Шушњар.

Мостарска операција 1945.

Ојачани Осми далматински корпус НОВЈ извео је од 6. до 17. фебруара 1945. операцију против делова немачког 21. брдског корпуса утврђене у одбрани у области Мостара. У том периоду снаге ЈА сломиле су осовинску одбрану у Широком Бријегу, Невесињу, и током 13. и 14. фебруара, ослободиле су Мостар. Посада Мостара након тешких губитака извукла се према северу уз помоћ прихвата снага које су интервенисале из Сарајева. Операција је настављена потискивањем осовинских снага према Сарајеву, а покушаји одсецања и опкољавања нису успели. 4. марта 1945. снаге ЈА избиле су пред Иван седло, где је 21. корпус успоставио нову линију одбране уз помоћ остатка снага из мостарске области и 7. СС дивизије.

Осовинске снаге претрпеле су у операцији тешке губитке. Погинуло је, рањено или заробљено више хиљада официра, подофицира и војника, међу којима и командант 369. пука, сви команданти батаљона из 370. пука, командант 116. извиђачког батаљона. Након ове операције, 369. дивизија и 9. горска усташко-домобранска дивизија избрисане су из регистра Вермахта, тако да се од тада у документима говори само о „борбеној групи 369" (нем. Kampfgruppe 369). Према прикупљеним подацима, јединице ЈА имале су губитке од 515 мртвих, око 1.600 рањених и 336 несталих.

Народноослободилачки покрет Југославије

Народноослободилачки покрет (НОП) је био највећи антифашистички покрет у Југославији за време Другог светског рата. Покрет је организовала и предводила Комунистичка партија Југославије.

Оружану силу Народноослободилачког покрета представљали су Народноослободилачки партизански одреди (НОП одреди), стварани током лета 1941. године. Током 1942. године створена је Народноослободилачка војска Југославије, која је марта 1945. прерасла у Југословенску армију.

Као непосредни органи Народноослободилачког покрета стварани су, већ током лета 1941. године, Народноослободилачки одбори, који су представљали прве органе „народне власти“. Они су били организовани као сеоски, месни, рејонски, градски, општински, окружни, покрајински или обласни и имали су задатак да помажу из позадине Народноослободилачку борбу. Поред Народноосолободилачких одбора у оквиру НОП-а су стваране и друге масовне антифашистичке организације, попут Антифашистичког фронта жена (АФЖ), Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) и Савеза пионира Југославије.

Народноослободилачки покрет је за разлику од других покрета у Југославији, током Другог светског рата, успео да окупи припаднике свих народа: Србе, Хрвате, Словенце, Муслимане, Црногорце и Македонце, као и припаднике свих националних мањина у Југославији: Мађаре, Албанце, Италијане, Словаке, па чак и Немце.

Један од циљева Народноослободилачког покрета био је и стварање нове државе - Нове Југославије, која би почивала на националном и социјалном јединству. На тај начин се остваривао и део програма Комунистичке партије Југославије, који се односио на извођење социјалистичке револуције. Ови планови су се посебно одвијали на ослобођеним територијама тзв. „Партизанским републикама“ (Ужичка република, Дрварска република, Бихаћка република и др.) где је становништво могло у пракси да види ефикасност рада НО одбора и стварање државе социјалне правде.

Народноослободилачки покрет се развијао на читавом подручју Југославије, као и на деловима околних земаља са већинским југословенским становништвом. Главни противници НОП-а су били страни окупатори (Немци, Италијани, Бугари и Мађари), као и „домаћи издајници“ - квинслишке организације које су сарађивале с окупатором: Независна Држава Хрватска (усташе и домобрани), режим Милана Недића у Србији (Српска државна стража), Бела гарда у Словенији, режим Секуле Дрљевића у Црној Гори, четници Косте Пећанца, Балисти, Љотићев „Збор“ и др. Поред чистоквинслишких организација припадници НОП-а су били и у сукобу с четницима Драже Михаиловића, који су од стране Савезника били признати као Југословенска војска у отаџбини, а сарађивали су са окупатором. Покрет је водио доследну борбу и против ширења међунационалне мржње и масовних прогона и покоља становништва, што му је донело велику народну подршку.

Народноослободилачки покрет је 1943. године добио подршку Савезника, који су ускратили дотадашњу подршку четницима. После тога је дошло, на наговор Савезника, до стварања споразума са Југословенском владом у избеглиштву, која је и сама признала НОП. На основу тих споразума дошло је, 7. марта 1945. године, до стварања Демократске Федеративне Југославије.

Поглавник

Реч поглавник је варијанта речи поглавар или поглавица.

У историји се, до успоставе усташког покрета и НДХ ретко употребљавала.

Тада је добила значење које се не надовезује ни на какву хрватску правну или политичку традицију.

Хрватски енциклопедијски рјечник наводи:

ријетко, заузето значење: поглавица, главар.

повијесно: наслов вође усташког покрета у НДХ.Први спомен те речи налази се у речнику Фауста Вранчића где се наводи као истозначница латинске речи "princeps".

У историји се, до успоставе усташког покрета и НДХ ретко употребљавала.

Тада је добила значење које се не надовезује ни на какву хрватску правну или политичку традицију.

Анте Павелић назван је поглавником када је основао усташку организацију у емиграцији у Италији. То је била парамилитарна организација која је морала неговати војничку дисциплину и послушност вођи. Приликом оснивања НДХ, већ у прогласу Славка Кватерника 10. априла 1941, исти се наслов на њега примјењивао у значењу „вођа“, тј. харизматични лидер тоталитарне државе, по угледу на Хитлерову титулу фирер (нем. Führer) и Мусолинијеву титулу дуче (итал. Duce).

Никада није уставом или неким законом дефинисана његова улога. Самостално је потписивао законске уредбе, именовао владу и држао у рукама све конце власти (односно онолико, колико су му Италијани и Немци дозвољавали) до самог краја НДХ.

Случај Блајбург

Случај Блајбург, познат као Блајбуршки масакр, односи се на догађај који се десио крајем Другог светског рата током маја 1945. године, када се на десетине хиљада војника и цивила повезаних са снагама Осовине бежали из Југославије било поново враћено у земљу. Убијене су на хиљаде људи, а многи су били злостављани и присиљавани на дуге маршеве у радне логоре. Догађај је добио име по корушком пограничном месту Блајбург на аустријско-словеначкој граници где су се одиграле највећи број репатријација. Убијени су припадници или сарадници фашистичких режима од стране припадника Југословенске армије. Међу настрадалима је највише било Хрвата, припадника усташа и домобрана.

Још увек је неутврђен број војника НДХ погинулих у низу борби против партизана у операцији повлачења према словеначко-аустријској граници. Не постоје тачни подаци колико је војника погубљено, углавном без суђења као чин освете за усташке злочине у НДХ током рата, а колико њих је погинуло у борби. Из тог разлога, остаје отворено питање о обиму злочина, који су у том случају починили партизани, практикујући доктрину „преког суда“ према заробљеницима. Борбе су се наставиле у Словенији и тешко је проценити број жртава на Блајбуршком пољу у поређењу са онима који су пронађени у јамама у околини Марибора и широм Словеније.

Док су у последњих 16—17 година документовани усташки злочини за време Другог светског рата на просторима бивше Југославије, углавном у Хрватској и Босни и Херцеговини, умањивани а у екстремно националистичким круговима и потпуно негирани, Блајбург је постао једна од централних тема у хрватским медијима, експлоатисана ради стварања националног мита о патњи хрватског народа са циљем хомогенизације Хрвата у процесу стварања самосталне хрватске државе.

Списак осуђених за Други светски рат у Југославији

За колону страна је наведена припадност или повезаност са окупаторском државом, марионетским режимом, квислиншком формацијом, односно југословенском владом.

Србофобија

Србофобија или антисрбизам, односно антисрпство (такође и србомржња), представља осећање нетрпељивости, непријатељства или мржње према Србима, Србији, Републици Српској, српској историји, српском језику, српској култури и свему што је повезано са Србима.Посебан облик србофобије или антисрбизма представља антисрбијанство као осећање непријатељства или мржње према Србији или Републици Српској.

Врхунац србофобије био је средином 20. века када је у геноциду над Србима у Другом свјетском рату од стране нацистичке Немачке и Независне Државе Хрватске страдало више од милион Срба.

Идеолошка основа савременог антисрбизма почива на доктринарном антиславизму који је добио коначне облике у радовима Адолфа Хитлера и других теоретичара немачког фашизма. Агресивни антиславизам немачких фашиста имао је изразито расистичка обележја и био је првенствено усмерен против државотворних словенских народа, односно против Пољака, Чеха, Руса и Срба.

Различити су и врло сложени разлози за појаву антисрпства. Мржња одређених народа према Србима је кулминирала у више наврата.

Први пут је то било током османске власти над српским земљама, крајем 18. и почетком 19. века у време распада Османског царства и покушаја српског народа да се ослободе вековног турског ропства и терора који је у то време чињен над становништвом.

Други пут се ескалација антисрпства десила након анексије Босне и Херцеговине и напада Аустроугарске на Краљевину Србију 1914. године, чиме је започео Први светски рат у коме је убијено више од 720.000 Срба.

Трећи и најкрвавији пут се догодило током Другог светског рата, када је, по званичним подацима, на различите начине страдало више од милион Срба.

Најновији излив антисрпства десио се током ратова за отцепљење бивших републике СФР Југославије у периоду од 1991-1996., као и покушаја стварања независне државе на територији Косова и Метохије уз подршку НАТО снага 1999. године. Током ових ратних дејстава вршени су небројени злочини над српским становништвом и вођена интензивна антисрпска пропаганда од стране већине новоформираних држава на тлу бивше Југославије, као и њихових савезника пре свега НАТО алијансе. Посебно је запамћена антисрпска пропаганда током НАТО агресије на СР Југославију 1999. године.

Српска ћирилица

Српска ћирилица је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.

Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово Ј из латинице умјесто њих, и додавају неколико сугласника за специфичке звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирлицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.

Устанак у Херцеговини 1941.

Херцеговачки устанак преусмерава овде. За остала значења види Херцеговачки устанакУстанак у Херцеговини 1941. или Јунски устанак су уопштени називи за устанак Срба у источној Херцеговини против власти Независне Државе Хрватске (НДХ), осовинске марионетске државе која је основана током Другог свјетског рата на територији окупиране и распарчане Краљевине Југославије. Док је НДХ наметала своју власт, припадници владајућег фашистичког Усташког покрета започели су кампању прогона Срба широм земље. У источној Херцеговини, усташе су починиле низ масакара и напада на већинско српско становништво, почевши од прве седмице јуна 1941. године. Између 3. и 22. јуна 1941. године, одвијали су се спонтани сукоби између власти НДХ и српског становништва у региону.

Њемачка инвазија на Совјетски Савез почела је 22. јуна. У наредна два дана, спорадичне побуне Срба против НДХ у источној Херцеговини прерасле су у масовни устанак, који су изазвали усташки прогони, српска солидарност са руским народом, мржњом према и страхом од власти НДХ, као и других фактора. Српски устаници, под народним вођством, напали су Оружништво, Усташку војницу и Хрватско домобранство у источној Херцеговини. У првих неколико дана, устаници су заузели жандармеријске положаје у неколико села, поставили барикаде на главним путевима и поставили засједу за неколико војних возила. У ноћи 26. јуна, устаници су покренули напад на Невесиње у покушају да га заузму, али гарнизон у граду се одржао до јутра 28. јуна када су снаге НДХ пробиле устаничке барикаде.

Дана 28. јуна, устаници су поставили засједу камиону који је превозио припаднике Италијанске краљевске војске, што је навело заповједнике италијанске војске у НДХ да упозоре власти НДХ да ће преузели једностране мјере за осигуравање комуникацијских путева. Устаници су уништили још један положај Оружништва, а увече су устаници заузели село Автовац, затим су га опљачкали и слалили, а убијено је десетина несрпских цивила. Сљедећег дана, једна италијанска колона је истјерала устанике из села и избавила усташки гарнизон у Гацком који се налазио у окружењу. Од 3. јула, снаге НДХ од преко 2.000 људи раширилсе су се из Невесиња, чистећи вароши, села и путеве од устаника. Устаници се нису значајно супроставили операцији чишћења терена и повукли су се у оближњу Црну Гору или су сакрили своје оружје у планинама и отишли кући. До 7. јула, снаге НДХ су повратиле пуну контролу над свим варошима и гланим путним правцима у источној Херцеговини.

Усташка надзорна служба

Усташка надзорна служба (УНС) била је обавештајна, контра-обавештајна и политичка полиција за време Независне Државе Хрватске. УНС је настала спајањем Усташке обавештајне служе и Службе за сабирне логоре кроз закон који је био усвојен 16. августа 1941. и била је одговорна Главном Усташком стану. Ова организација је била главна у прогањањну противника квислиншке НДХ.

Хрватска куна

Куна (ИСО 4217: HRK, нумерички код: 191) је национална валута Републике Хрватске од 30. маја 1994. године, када је заменила дотадашњи хрватски динар. 1 куна састоји се од 100 липа.Инфлација у 2010. је износила 1,8%.

Хрватска православна црква

Хрватска православна црква (ХПЦ) је основана указом Анте Павелића од 3. априла 1942, по наређењу немачких власти, као настојање НДХ да се покаже да нема прогона Срба у Хрватској те да се потпуно онемогући утицај Српске православне цркве.

Анте Павелић је изабрао Гермогена (Григориј Иванович) Максимовича, руског одбеглог калуђера, емигранта, као погодну личност за патријарха Хрватске православне цркве, а покренут је и часопис „Хрватска Православна црква“ чији је главни уредник био Савић Марковић Штедимлија. Павелић је имао потпуну контролу над њеним радом, чиме је обезбедио да та неканонска црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане права и прворазредна агентура тог покрета.

Учесници
1941.
1942.
1943.
1944.
1945.
Злочини
Повезано

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.