Невесињска пушка

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.

Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.

У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.

Босанско-херцеговачки устанак
Heroes of the Uprising in Bosnia and Herzegovina, Orao, 1876

Неки од вођа устанка
Време:9. јул 18754. август 1877.
Место:Османско царство
Узрок:Османлијска власт, Херцеговачки устанак
Резултат: Османлијска победа
Сукобљене стране
Република Српска
Српски устаници
Османско царство
Османско царство
Команданти и вође
Република Српска Пеција Петровић
Република Српска Перо Тунгуз
Османско царство Реуф-паша
Османско царство Мухтар-паша
Јачина
50.000+ [1] 100.000 људи
Жртве и губици
непознато непознато

Устанак у Херцеговини

Припреме устанка

Вође народа у Херцеговини Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић током августа и септембра 1874. се састају и одлучују да почну припреме за устанак. Доносе одлуке о припреми оружја и муниције, мјеста за збјегове народа, припреми подршке Црне Горе устанку и припремају све тако да се устанак дигне на прољеће 1875. Ова група је у октобру ступила у преговоре са црногорским кнезом (књазом) Николом Првим Петровићем. Кнез испрва не жели преурањене акције напомињући неспремност Русије за рат са Турцима. Припреме су међутим настављене. У билећком и требињском крају њима руководе сердар Тодор Мујичић, Глигор Милићевић, Васиљ Сворцан и Сава Јакшић.

Турци су дознали за преговоре са кнезом и покушавају да похапсе коловође, али ови бјеже у Црну Гору у зиму 1874. на 1875. Велике силе су се умијешале, нарочито Аустроугарска која је зарад својих интереса у БиХ тражила од Турске да помилује коловође и изврши амнестију. Турци под притиском пристају и улазе у преговоре.

Невесињска пушка

Hercegovci u zasedi
Херцеговци у заседи
Трипко Џаковић
Војвода и јунак Трипко Џаковић

Устаничке вође се враћају 1875. и настављају са плановима на дизању устанка. План предвиђа прво ослобођење невесињског краја а затим ширење на остале дијелове Херцеговине. У међувремену су Турци тражили хајдуке Пере Тунгуза који су 5. јула на Цетњој пољани на планини Бишини напали караван. У гоњењу Турци 9. јула улазе у сукоб са наоружаним сељацима Јована Гутића на брду Градац сјеверно од села Крекова. Овај сукоб је постао познат под именом Невесињска пушка и означио је тако почетак општег устанка у читавој Херцеговини. Испрва невесињски а потом билећки и столачки крај су захваћени, а у августу гатачки крај и пригранични појас ка Црној Гори. Чете од 50-300 људи и одреди од 500-2000 људи се скупљају и нападају турске граничне карауле и беговске куле.

Турци имају 4 батаљона (табора) редовне војске (низами) са укупно 1800 војника. Распоређени су у Мостару, Требињу, Никшићу, Фочи (Србињу) и караулама на граници. Уз низаме имају и већи број башибозука (нередовне војске). Турским снагама командује Селим-паша који је под командом Дервиш-паше, турског команданта БиХ. По избијању устанка Турци покушавају добити у времену преговарањем са устаницима док им стигну појачања. Устаници су тражили смањење пореза, што Турци одбијају и борбе се настављају. У августу из Босне стиже још 4.000 низама из Босне, а касније и још 4 батаљона низама морем преко Клека у Требиње. Устаници су у јулу и августу уништили већину караула и опсјели Требиње 5. августа. Требиње су Турци деблокирали 30. августа. Крајем августа почињу борбе и у Босни, а Србија и Црна Гора обећавају помоћ. Ово доводи до појачања устанка.

Кнез Никола шаље Петра Вукотића, а пристиже и већи број црногорских добровољаца под командом Пека Павловића. Српска влада се не усуђује да јавно помаже устанак под спољним притиском, али шаље Мића Љубибратића. Долази до сукоба међу устаницима због неслагања између представника црногорске и српске владе, што узрокује неуспјехе.

Пад Невесиња

Први значајан успјех је дошао 29. августа при нападу на Невесиње. Град брани 370 низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. Напад изводи 700 Црногораца и 2.700 устаника послије заузимања утврде Корита од стране устаника. За један дан борби заузет је читав град осим утврђеног дијела, и заплијењена велика количина намирница и оружја. Овај успјех је помогао преговорима са Портом, а у јужнославенским градовима се организује помоћ устаницима. Београд, Нови Сад, Загреб, Трст, Дубровник и Цетиње добијају комитете за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепе Гарибалдија и других се оснивају комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу и другдје.

Сукоб код Прапратнице и блокада градова

При крају августа Турци су успјели да прикупе 15.000 људи и 48 топова. Устаници броје око 10000 са знатно слабијом опремом. Устаници због овога углавном примају борбу са Турцима из засједа или ударима из позадине. Септембар доноси блокаду Турака у Никшићу, Невесињу, Гацку, Билећи и Горанском. Крајем септембра Турцима долази још 4 батаљона низама. На то одреди Пека Павловића и Миће Љубибратића бивају пребачени на пут Клек-Столац и код Прапратнице 30. септембра нападају 2 батаљона низама. Успијевају да им нанесу тешке губитке и заплијене неколико стотина пушака, а потом се повлаче. У октобру је 49 караула освојено од устаника у простору Гацка, Голије и Бањана. Са блокадом кланца Дуге устаници онемогућавају Турцима комуникацију Гацко-Никшић.

Пораз Турака код Муратовице

С тиме Турци довлаче нова појачања, а стиже у октобру и нови командант Реуф-паша. Турци врше покушај деблокаде Горанског и 10-11. новембра трпе тежак пораз код Муратовице, од 3500 устаника.

Реуф-паша улази 24. новембра у Горанско са 4500 војника. Дана 22. децембра са 8000 војника из Гацка улази у Никшић. На Крсцу су устаници прикупили јаке снаге, али због неслоге вођа само мање снаге Лазара Сочице и Богдана Зимоњића (5000 устаника) нападају Турке и бивају одбијени. Реуф-пађа је снабдио гарнизон и потом се вратио у Гацко. Зиму 1875-1876. обје стране користе за одмор и попуну снага. Командант свих устаника постаје Петар Вукотић.

Турска појачања и дипломатске интервенције

Турци у јануару 1876. замјењују Реуф-пашу са Мухтар-пашом који сад има 30000 војника под командом, али само половина је спремна за борбе. Остали су болесни или рањени у ранијим борбама. Одред Пека Павловића са 1500 бораца је код Глухе Смокве 18-20. јануара напао пет батаљона низама и одред башибозука и поразио их. Мухтар-паша је на то у тајности скупио 16 батаљона у Требињу, ноћу их пребацио на Попово поље и са свих страна 29-30. јануара напао одред Пека Павловића. Читав дан су трајале борбе и одред је тек ноћу успио да се извуче у Зупце преко Требишњице. Српски губици су били преко 100 рањених и мртвих.

Аустроугарска је 31. јануара предала Порти нови приједлог за реформе. Порта га је прихватила али не и устаници, што је нагнало Аустроугаре да почну преговоре са кнезом Николом. Кнез Никола тражи проширење граница Црне Горе и признање исте за независну државу да би престао помагати устанике. У даљим преговорима, Турци устаницима нуде амнестију, ослобођење од десетине на годину дана а од осталих пореза на 2 године и помоћ на поправци кућа. Устаници траже додјелу трећине земље хришћанима и смањење турских посада само на Никшић, Фочу, Требиње, Мостар, Столац и Пљевља. Турци одбијају захтјеве.

Борбе на Муратовици и код Никшића

У марту 1876. Турци губе још једну битку на Муратовици са 800 мртвих, а устаници су заплијенили 1300 пушака. Мухтар-паша добија још појачања и у марту има већ 22.000 војника. Са почетком априла његове снаге у Гацку су 20 батаљона низама и 2.000 башибозука. 13. априла је са овим великим снагама кренуо ка Никшићу, а устаници су прикупили довољне снаге тек при излазу из кањона Дуге. Борбе трају дан и ноћ од 14. до 17. априла и устаничке снаге пристижу са околних подручја. Турци трпе значајне губитке и повлаче се према Гацку. У Гацку је Мухтар-паша појачао снаге још више, на 29 батаљона низама и 5000 башибозука и са овим снагама је 28-29. априла продро у Никшић. Ту је снабдио посаду која се умало предала због глади. Међутим, при враћању у Гацко Турци трпе губитке од напада устаника.

Развој сутације пред окупацију БиХ

Како је устанак и даље био у току, Њемачка, Русија и Аустроугарска предлажу двомјесечно примирје на састанку одржаном средином маја. Упоредо са тиме воде се и преговори између српске и црногорске владе који доводе до објаве рата Турској 30. јуна 1876. године. Херцеговачки устаници улазе у састав црногорске војске и помажу при побједи на Вучјем Долу 28. јула 1876, на Крсцу 5. јуна 1877 и при заузимању града Никшића у септембру 1877. Током 1878. је црногорска војска дјеловала ка мору а устаници у Херцеговини.

Устанак у Босни

Припреме за устанак

Почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања дејстава у ова два краја. У припремама се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васа Пелагић. По плану је ваљало прво ослободити села код Козаре, Просаре и Мотајице, затим напасти комуникације и блокирати савске градове, а касније заузети Бању Луку. План је предвидио почетак устанка за 18. август 1875. План су Турцима одали затворени свештеници у Приједору па ови појачавају притисак на народ. Зато сељаци из Дворишта, Читлука, Петриње, Бачвана, Побрђана и Тавије нападају 15. августа редифе у Двориштима. Устанак је тада шире прихваћен а вођа постаје Остоја Корманош.

Почетак устанка

На почетку је захваћен дио око Просаре и Козаре, а око Приједора се формира чета са око 400 устаника којом командује Перо Бабић. Они блокирају Приједор а затим под вођством Марка Бајалице и Марка Ђенадије нападају Босанску Костајницу 19. августа. Ту трпе неуспјех. Турци брзо формирају чете башибозука у Бањој Луци, Травнику, Бихаћу, Босанској Дубици и Костајници, Приједору и Старом Мајдану. Са овим снагама наступају у 3 колоне ка Козари, а устаници се повлаче пред надмоћнијим снагама. 25. августа се устаници дијеле у мање групе да избјегну уништење, а команду преузима Петар Поповић Пеција. Са његовом помоћи преко Саве је 9-10. септембра пребачена код Гашнице већа количина пушака, послата из Србије као помоћ. Сутрадан, јаче турске снаге нападају устанике на Просари и потискују устанике ка Сави, гдје храбро гину Корманош и Пеција. Устанак се међутим даље шири у југозападну Босну (босанску Крајину) гдје на чело долази Голуб Бабић. Са центром око Црних Потока јужно од Грмеча створена је слободна територија коју устаници држе током 1875.

Одбори за помоћ су формирани у Србији, Црној Гори и Хрватској. Главни одбор за помагање устанка је основан у Београду августа 1875, а затим се јављају одбори и другдје. У Новој Градишки је основан Главни одбор босанског устанка за ослобођење.

Српска влада настоји својим дјеловањем да обезбиједи припајање Босне Србији, а Хрвати траже уједињење са Хрватском. На Јамничкој скупштини 16-17. децембра 1875. долази и до сукоба између поборника династије Обреновић и Карађорђевић.

1876 и проглас о уједињењу

Прољеће 1876. доноси наставак акција устаника нарочито на Козари, Просари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици. Голуб Бабић је зими набавио 200 пушака острагуша, и барут и олово за њих. Главна управа уз Бабића има и Илију Билбију и Тодора Сучевића. Бабић не напада добро утврђене и брањене градове, већ врши успјешне нападе на мање турске снаге. 30. јуна Србија улази у рат против Турске што помаже устаницима. Устаничко руководство 2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово.

Промјена команде

Тада команду од Бабића преузима пуковник Милета Деспотовић из Србије. Он је организовао устанике у војску, пооштрава дисциплину и почиње да планира освајање градова а потом и ширег подручја Босне гдје би требало организовати српску власт. По том плану Оџак је нападнут 23. августа и освојен, али је постало јасно да је заузимање градова нереално па су мање групе устаника поново успостављене. Због неуспјеха Србије у рату са Турском и примирја 1. новембра, устанак почиње да слаби. Неслога међу вођама устанка се продубљује, слаби дисциплина, а ово користи Турска.

Битка код Седла и пропаст босанског устанка

У прољеће 1877. крећу у напад са 5000 војника, али са ограниченим успјехом. Деспотовић са устаницима у мају продире у средиште Босне, на шта Турци групишу јаке снаге (20000 војника) са намјером да униште жариште устанка код Тишковца и Црних Потока. Бабић предлаже избјегавање фронталне борбе, али Деспотовић то одбија и са 3000 устаника заузима Седло. Ту их Турци нападају 4. августа и разбијају, чиме је дошло до војног слома устанка. Деспотовић прелази у Аустрију гдје је заробљен и интерниран са групом устаника. Бабић прелази на пар дана у Лику, а затим се враћа у Босну са намјером да обнови устанак. Усамљен војно и политички, не успијева да добије помоћ ни од Србије ни од Русије. Одржава се тада Народна скупштина са 200 делегата и бира привремену народну босанску владу са 14 чланова. У владу улазе Голуб Бабић, Владимир Јонин, Јово Билбија, Јово Скобла, Вид Милановић и други. Влада је ускоро углавном похапшена, а Аустроугарска је окупирала БиХ 1878. по споразуму сила на Берлинском конгресу.

Узроци неуспјеха

Главни узроци неуспјеха устанка су били нејединство руководства, неповољна спољнополитичка ситуација и неправилан облик борби против надмоћнијег непријатеља. Успјехе устаника је уз то искористила Аустроугарска за своје циљеве.

BMM-LeadersOfBosniaHerzegovinaUprising1975

Вође устанка

BMM-WeaponsFromBosniaHerzegovinaUprising1875

Оружје из времена устанка.

BMM-AttireOfMontenegroSoldiers1875

Одијело црногорске војске, 1875.

Folk attire of Herzegovina and Bosnia in 1875

Народна ношња из Херцеговине (лијево) и Босне у вријеме устанка.

Види још

Референце

  1. ^ Castellan, Georges,

Литература

Спољашње везе

Јован Братић

Јован Братић (Подграђе, 19. јануар 1974) српски је стрип цртач, сценариста и писац поезије.

Јован Гутић

Јован Гутић (Зови До код Невесиња, 1840 — Невесиње, 1904) био је један од првака Невесиња и један од вођа народа у устанку Невесињска пушка у Херцеговини 1875. године против османлијске власти.

Активно и од самог почетка је био укључен у припрему устанка. 9. јула 1875. године је предводио први оружани сукоб сељака са османском војском, назван Невесињска пушка. Овим догађајем је започета борба против турске владавине на простору Херцеговине.

Битка на Дивину

Битка на Дивину, која се догодила 1876. године, претходила је чувеној Битки на Вучјем Долу, а недуго послије великог херцеговачког устанка Невесињска пушка. Она је била много мањих размјера и јачине у односу на бој који је претходио и бој који ће уступити неколико мјесеци касније. Остала је упамћена по значајном ударцу турској војсци пред одлучујућу Битку на Вучјем Долуи коначном обрачуну херцеговачких и турских снага. Вођа устанка био је Тодор Рупар са Дивина, он је предводио херцеговачке устанике против многобројније турске војске и нанијели су им велике губитке.

Владимир Медар

Владимир Медар (Загреб, 1923 — Бела Црква, 17. мај 1978) је био хрватски филмски и позоришни глумац.

Дукица Граховац

Дукица Граховац (Лукавац, код Невесиња, 7. фебруар 1898 — Изгори, код Гацка, 2. мај 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Жика Митровић

Живорад Жика Митровић (Београд, 3. септембар 1921 — Београд, 29. јануар 2005) је био српски и југословенски филмски редитељ, аутор стрипова и сценариста.

Крекови

Крекови су насељено мјесто у општини Невесиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 356 становника.

Медаља Петра Мркоњића

Медаља Петра Мркоњића је установљена 1993. године системом одликовања Републике Српске дефинисаним Уставом Републике Српске у коме се каже: "медаље су јавно државно признање Републике Српске које се додјељују лицима или колективима за једнократне изузетне заслуге и дјела, која су по својој природи непоновљива и јединствена, односно за добро обављену дужност или службу или за учествовање у одређеном догађају."Медаља Петра Мркоњића је војно одликовање које има једну класу. Додјељује се јединицама оружаних снага Републике Српске за вријеме значајних подвига у борби. Само у изузетним случајевима, на предлог јединице се може додијелити и старијешини под чијом командом је извојеван подвиг.

Натпис на медаљи гласи: "Петар Мркоњић својим јунацима, Република Српска".

Добила је име по краљу Петру I Карађорђевићу, коме је током буне у Невесињу 1875. године, у којој је учествовао, био псеудоним Петар Мркоњић. Та буна је више позната под именом Невесињска пушка.

Миха Балох

Миха Балох (Јесенице, 21. мај 1928.) је југословенски и словеначки филмски и позоришни глумац.

Народна скупштина у манастиру Косијерево (1875)

Народна скупштина у манастиру Косијерево је прва Скупштина устаничких вођа током Устанка у Херцеговини, а одржана је маја 1875. у херцеговачком манастиру Косијерево који се налази на десној обали Требишњице, у мјесту по коме се и зове, на крајњем југозападу Бањана. , а у циљу дефинисања самог тока устанка, као и бирања устаничких вођа. У манастиру Косијерево током 19. вијека, поред редовних богослужења, одржавања литургија и опела, вјенчања и крштења, манастир су похађали разреди и школовала се дјеца, лијечили и духовно кријепили вјерници, одржане су скоро све значајне устаничке скупштине, током Устанка у Херцеговини, познатог под називом Невесињска пушка.Значајна скупштина је 1608. године одржана у манастиру Косијерево, гдје је одлучено да се пружи подршка савојском владару.

Невесиње

Невесиње је градско насеље и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Невесиње укупно је пописано 5.464 лица. Први пут се спомиње као жупа у 12. вијеку, а као град у 14. вијеку.

Невесињска пушка (филм)

Невесињска пушка је југословенски филм из 1963. године.

Први српско-турски рат

Први српско-турски рат 1876—1877. (у народу познат и као Јаворски рат) се водио између Османског царства и Кнежевине Србије након устанка у Херцеговини који је избио 1875. Српска војска није била успешна у окршају са Турском током овог рата. После првих сукоба са турском војском претрпела је поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и Делиграда. Са Црном Гором није била развијена ратна стратегија. Први српско-турски рат завршен је миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године. Србија је задржала све своје територије које је имала пре рата.

Српски национализам

Српски национализам је етнички национализам који тврди да су Срби нација и промовише културно јединство свих Срба. Првобитно је настао у контексту општег раста национализма на Балкану под османском влашћу, под утицајем српског лингвисте Вука Стефановића Караџића и српског државника Илије Гарашанина. Српски национализам био је важан фактор током балканских ратова који је допринијео поразу Османског царства, током и послије Првог свјетског рата који је допринијео слому Аустроугарске и поново током распада Југославије деведесетих година 20. вијека.Након 1878. године, српски националисти су спојили своје циљеве са циљевима југословенства, имитирајући водећу улогу Пијемонта у уједињењу Италије, тврдећи да Србија не тежи само уједињењу свих Срба у једну државу, него да Србија настоји бити јужнословенски Пијемонт који ће ујединити све Јужне Словене у једну државу познату као Југославија. Српски националисти су подржавали централизовану Југославију која је гарантовала јединство Срба, док су се противили покушајима децентрализације државе. Видовдански устав из 1921. године консолидовао је земљу као централизовану државу под српском династијом Карађорђевић. Хрватски националисти су се противили централизованој држави и захтјевали њену децентрализацију и стварање аутономне Хрватске унутар Југославије, коју је југословенска влада прихватила споразумом Цветковић—Мачек 1939. године. Српски националисти су се противили споразуму сматрајући да се њиме слаби српско јединство, истичући његов значај за Југославију слоганом „јако српство — јака Југославија”. Инвазија, окупација и разбијање Југославије у Другом свјетском рату довела је до окутних етничких сукоба, а српски национализам се нарочито истицао у четничком покрету.Децентрализација Југославије шездесетих година 20. вијека и сузбијање свих етничких националних осјећања довео је до зазора и оживљавања српског национализма осамдесетих година, који су осуђивали послијератно југословенство и децентрализацију Југославије. Усљед захтјева више југословенских република деведесетих година за отцјепљењем, одговор српских националиста био је да сви Срби у свим југословенским републикама имају право да се уједине у јединствену државу.

Српски устанак

Српски устанак може означавати:

Српски устанак (1072), Бодинов устанак

Српски устанак (1594), Банатски устанак

Српски устанак (1596-1597), Грданов устанак

Српски устанак (1788), Кочина крајина

Српски устанак (1804-1813), Први српски устанак

Српски устанак (1814), Хаџи-проданова буна

Српски устанак (1815), Други српски устанак

Српски устанак (1826), Бирчански устанак

Српски устанак (1841), Нишки устанак

Српски устанак (1869), Кривошијски устанак

Српски устанак (1875-1878), Невесињска пушка - српски устанак у Херцеговини и босанској Крајини

Српски устанак (1878), Кумановски устанак

Српски устанак (1917), Топлички устанак

Херцеговачки санџак

Херцеговачки санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору Херцеговине од 1481. до 1833. и од 1851. до 1878. године. Између та два периода (од 1833. до 1851) овај санџак је био уздигнут је у покрајину првог нивоа, Херцеговачки пашалук (ејалет).

Првобитно сједиште Херцеговачког санџака је било у Фочи, а први херцеговачки санџак-бег је био Хамза-бег. Главни град је касније помјерен у Пљевља (ранији назив Брезница). Херцеговачки санџак у почетку био дио Румелијског пашалука, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Херцеговачки устанак

Херцеговачки устанак се може односити на:

Херцеговачки устанак (1596—1597), устанак војводе Грдана (1596—1597);

Херцеговачки устанак (1852—1862), устанак Луке Вукаловића (1852—1862);

Херцеговачки устанак (1875—1878), Прва невесињска пушка (1875—1878);

Херцеговачки устанак (1882), Друга невесињска пушка (1882);

Устанак у Херцеговини 1941., Невесињска антифашистичка пушка (1941).

Херцеговачки устанак (1882)

Друга невесињска пушка назив је за побуну херцеговачких устаника против аустроугарских власти 1882. године. Завршена је неуспешно.

Ратови и сукоби
Међународни
споразуми
Види још
Буне у Босанском пашалуку
Босна
Херцеговина

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.