Небојша Павковић

Небојша Павковић (Сењски Рудник, код Деспотовца, 10. април 1946), пензионисани је генерал-пуковник Војске Југославије. У периоду од 2000. до 2002. године обављао је дужност начелника Генералштаба Војске Југославије, а током рата на Косову и Метохији 1999. године обављао је дужност команданта Треће армије Војске Југославије.

Небојша Павковић
Pavkovic Nebojsa
Небојша Павковић као студент 23. класе Војне академије КоВ (1966—1970)
Датум рођења10. април 1946.(73 год.)
Место рођењаСењски Рудник, код Деспотовца
Социјалистичка Република Србија НР Србија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијавојно лице
СлужбаЈугословенска народна армија
Војска Југославије
19702002.
Чингенерал-пуковник
Начелник Генералштаба ВЈ
Период20002002.
ПретходникДрагољуб Ојданић
НаследникБранко Крга
Одликовања
Орден слободе
Орден југословенске заставе I реда
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден народне армије

Биографија

Рођен је у Сењском Руднику 10. априла 1946. године. Учитељску школу завршио је 1966. године у Алексинцу. Високе војне школе завршио је у Београду са одличним успехом: Војну академију Копнене војске 1970, Командно-штабну академију Копнене војске 1982. и Командно-штабну школу оператике 1988. године (први у рангу са средњом оценом 10,00).

Прве командирске дужности обављао је у Пешадијској школи резервних официра у Билећи (Босна и Херцеговина), где је био и референт за студије и унапређење наставе. Командир пешадијског батаљона био је у Десетој пешадијској бригади, да би у Шеснаестом пролетерском пешадијском пуку био најпре начелник Штаба, а потом и командант. Командант Шеснаесте моторизоване бригаде био је од 1988. до 1989. године, када је премештен у Кабинет савезног секретара (касније министра) за народну одбрану, где је до 1993. године био начелник одељења, заменик начелника и начелник Кабинета. Начелник Катедре оператике био је у Школи националне одбране до 1994. године, од када је у Приштинском корпусу обављао више дужности: био је начелник Одељења за оперативне послове и обуку, начелник штаба и командант корпуса. Командант Треће армије био је од децембра 1998. године до фебруара 2000. године.

Небојша Павковић је основао странку Народни блок и био кандидат на изборима за председника Србије 2002. године (освојио је 75.662 гласа). Сликарством се бави од 1961. године а од 1963. године добијао је и признања за своје сликарске радове. До сада је излагао на више од 30 изложби (17 самосталних).

Унапређења

Пет пута је ванредно и превремено унапређиван и пет пута је јединица којом је командовао проглашавана за најбољу у својим саставима. Оцењиван је највишим службеним оценама. Био је командант Приштинског корпуса током разбијања сепаратистичке побуне на Косову и Метохији 1998. године и као командант Треће армије у току одбране од агресије НАТО-а 1999. године.

У чин генерал-мајора унапређен је 1996. године, генерал-потпуковника ванредно 1998. и генерал-пуковника 1999. године. За начелника Генералштаба Војске Југославије постављен је у фебруару 2000. године. На тој позицији остао је и поред бројних захтева за смену и након промена 5. октобра 2000, а смењен је указом тадашњег Председника СРЈ Војислава Коштунице 24. јуна 2002. Генерал Павковић је одлуку о смени првобитно одбио, улажући жалбу Уставном суду СРЈ и другим институцијама, а затим изјавио да је смењен зато што је у јуну 2001. одбио Коштуничино наређење да Војска упадне у Биро за комуникације Владе Републике Србије, одакле је, како је овај тврдио, био прислушкиван. (Анкетни одбор Народне скупштине Србије касније је дошао до закључка да таквог прислушкивања није било, те да су Коштуница и његови саветници овим наређењем прекршили Устав.)

Контроверзе

Павковић је био и под сумњом да је био посредно учествовао у покушају атентата на Вука Драшковића у Будви 15. јуна 2000, због чега је био и у притвору током акције „Сабља“ у пролеће 2003. године.

Био је изузетно близак власти Слободана Милошевића, за којег је изјављивао да је „најмудрији, најчаснији, најбољи државник у историји Србије“. Тадашњем председнику поклонио је пиштољ са угравираним његовим ликом, а предложио је и да му се додели орден од 800 грама злата.

Након промена 2000. године постао је пријатељ личности на другој страни, попут Љубише Бухе Чумета и Драгољуба Марковића. Небојша Павковић био је и предмет контроверзи око услова под којима је стекао своје бројне некретнине, међу којима и два стана и вилу у Београду, укупно 2400 квадрата (приписивани су му и бројни други станови и куће).

Хашки трибунал

Пред Међународним трибуналом за ратне злочине у бившој Југославији у Хагу (Холандија) оптужен је за злочине против човечности (по четири тачке, за депортацију, присилно пресељавање, убијање, и прогон) и кршење закона и обичаја ратовања (за убијање) током сукоба на Космету 1999. Оптужница је званично саопштена октобра 2003. године. Након неколико година оштрог одбијања, Небојша Павковић се предао Трибуналу 25. априла 2005. године.

Павковића је Хашки трибунал фебруара 2009. године осудио на 22 године затвора.

Приватни живот

Генерал Небојша Павковић се женио и разводио четири пута. Трећи његов брак са естрадном уметницом Глоријом Марковић (бившом снајом Мирјане Марковић), раскинут је споразумно 20. јуна 2003. Из првог брака има ћерку Душицу и сина Дарка. Из другог брака има ћерку Марију, као и сина Вука из трећег брака. Са четвртом супругом има ћерку Лепосаву и сина Небојшу. Године 1996, добио је и унука Ђорђа. Тужбу за развод четвртог брака од супруге Маје поднео је августа 2012.[1]

Одликовања

Одликован је бројним одликовањима, међу којима се истичу:

Референце

  1. ^ Разводи се четврти пут („Ало“, 30. август 2012) Архивирано на сајту Wayback Machine (август 30, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 9. 4. 2013.

Литература

  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.

Спољашње везе

10. април

10. април (10.04) је 100. дан у години по грегоријанском календару (101. у преступној години). До краја године има још 265 дана.

2005

2005. је била проста година.

2009

2009. је била проста година.

7. фебруар

7. фебруар је тридесет осми дан у години у Грегоријанском календару. 327 дана (328 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Војска Југославије

Војска Југославије (скраћено ВЈ) је била оружана сила Савезне Републике Југославије. Постојала је од 20. маја 1992. до 4. фебруара 2003. године. Настала је од оних делова Југословенске народне армије који су се након распада СФРЈ (и завршетка војних повлачења из бивших југословенских република) затекли на територији Савезне Републике Југославије. Војска Југославије је, непосредно после званичног проглашења Државне Заједнице Србија и Црна Гора, преименована у Војску Србије и Црне Горе. Војска Југославије је учествовала у борбама са албанским терористима на Косову и Метохији, а потом и на југу Србије. Током НАТО агресије на СРЈ, ВЈ се сукобила са јединицама северноатланстког пакта на простору СРЈ.

Драгољуб Ојданић

Драгољуб Ојданић (Равни, 1. јун 1941) бивши је начелник Генералштаба ВЈ и министар одбране СРЈ. У периоду од 1998. до 2000. године обављао је функцију начелника Генералштаба Војске Југославије, а током 2000. године министра одбране Савезне Републике Југославије.

Пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу оптужен за кршења закона и обичаја рата и злочине против човечности.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Орден слободе

Орден слободе (мкд. Орден на слободата; словен. Red svobode) је био највише војно одликовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, као и одликовање Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе, које се додељивало од 1945. до 2006. године.

Орден је установило је Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 9. јуна 1945. године. Додељивао се за изванредне успехе у руковођењу и командовању војним јединицама, а њиме су поред домаћих одликовани и страни држављани. Има облик правилне петокраке звезде, а цела површина Ордена је прекривена драгим камењем. Носио се на левој страни груди.Аутор Ордена био је југословенски вајар Антун Аугустинчић, који је био аутор већине југословенских одликовања, а због компликоване израде, припреме за израдеу прва три примерка су трајала три године, па је прва додела уследила тек 1947. године. Орден је пречника 68 милиметара, а израђен је од злата и платине, а у њега су уграђена 45 рубина и 61 брилијант, од кога је средишњи шест милиметара.До 1955. године Орден је додељивало Председништво АВНОЈ-а, односно Президијум Народне скупштине ФНРЈ, а након тога председник Републике. Предлоге за одликовање Орденом доносили су Савезно извршно веће, републичка Извршна већа, савезни секретар за спољне послове и савезни секретар за народну одбрану. Орденом је одликовано свега деветоро особа, а први одликовани је био Јосип Броз Тито, Врховни командант Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ) у току Другог светског рата. Поред њега, у време СФР Југославије су одликована још четворица истакнутих партизанских команданата и генерала ЈНА.Године 1956. Орденом слободе је одликован совјетски маршал и истакнути војсковођа Георгиј Жуков, а поред њега Орденом је мимо статута одликован и совјетски лидер Леонид Брежњев. Наиме приликом посете Југославији, новембра 1976. године, Брежњев је видео Орден слободе и пошто му се свидео, сам је инсистирао да му буде додељен. Како би испунио жељу свом госту, али и личном пријатељу, председник Тито га је одликовао овим Орденом. Пошто у том тренутку није било готових примерака Ордена, позајмљен је Орден генерала Косте Нађа, који је додељен Брежњеву, а Нађу је накнадно уручен нови примерка Ордена.Након распада СФР Југославије, 1992. године одликовање се није додељивало све до 4. децембра 1998. године, када је доношењем Закона о одликовањима СР Југославије, поново уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије, а касније и Државне заједнице СЦГ. У овом периоду Орден је додељен једини пут након НАТО бомбардовања СРЈ, 1999. године, када су њиме одликовани генерали Драгољуб Ојданић, начелник Генералшатаб ВЈ и Небојша Павковић, командант Треће армије.

Први неуспели избори за председника Србије 2002.

На јесен 2002. два пута су одржани неуспели избори за председника Републике Србије. Овај чланак описује прве од тих избора, чији је први круг одржан 29. септембра, а други 13. октобра 2002. Како у другом кругу није гласало по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, ови избори су проглашени неуспелим и изборни поступак поновљен.

У првом кругу избора, одржаном 29. септембра 2002., право гласа је имало 6.553.042 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 3.637.062 (55,50%). Употребљено је 3.634.498 (55,46% броја уписаних бирача) гласачких листића, од чега је било 3.559.964 (97,95%) важећих и 74.534 (2,05%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.575.413 листића; неупотребљено је остало 2.937.484.

Гласало се на 8.615 утврђених бирачких места.

С обзиром да ниједан од кандидата није освојио натполовичну већину бирача који су гласали, одржан је други круг избора 13. октобра 2002. у којем су учествовали др Војислав Коштуница, кандидат Демократске странке Србије, и др Мирољуб Лабус, кандидат Групе грађана „Најбоље за Србију – Мирољуб Лабус“.

У другом кругу избора, одржаном 13. октобра 2002., право гласа је имало 6.553.042 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 2.979.254 (45,46%). Употребљено је 2.978.468 (45,45% броја уписаних бирача) гласачких листића, од чега је било 2.913.041 (97,80%) важећих и 65.427 (2,20%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.577.992 листића; неупотребљено је остало 3.597.329.

Гласало се на 8.615 утврђених бирачких места.

ПОСЕБНО ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Горе наведени резултати сакупљени су и унакрсно проверени према објављеним подацима невладиних организација за праћење избора и неколико угледних српских медија. Иако је учињен сваки разуман напор да се осигура веродостојност ових података, задужбина Викимедија и њени уредници не могу сносити одговорност за њихову исправност. За званичне резултате можете консултовати службена гласила или се обратити надлежним државним заводима за статистику, који ове податке не чине доступним на својим мрежним местима.Подаци о резултатима избора по својој природи не подлежу заштити ауторских права.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.