Национални парк Ђердап

Национални парк Ђердап се налази у југоисточном делу Европе, у североисточном делу Републике Србије, на самој међународној граници са Румунијом.

Укупна површина Националног парка износи 93.968 хектара, а заштитном зоном обухваћено je 63.608 ha. Основни природни феномен овог подручја је грандиозна Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк се простире на око 100 km десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2 – 8 km уз Дунав, који се издиже изнад Дунава од 50 - 800 метара надморске висине. Ово подручје - подручје Ђердапске клисуре националним парком је проглашено 1974. године.

Специфичан историјски развој, врло повољна ђердапска клима, сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, овај простор издвајају као јединствен европски резерват терцијарне флоре, вегетације и фауне.

Флора Ђердапа се не одликује само разноврсношћу и богатством, него и изразитим реликтним карактером. На простору парка опстаје преко 1100 биљних врста. Разноликост станишта и заједница се одразила и на фауну која попут флоре, носи обележје реликтности. На овом простору се могу срести медвед, рис, вук, шакал, штекавац, сова ушара, црна рода као и мноштво других врста.

Врло повољни услови за живот били су разлог сталног присуства човека о чему сведоче многи археолошки налази и културно-историјски споменици, као што су насеље Лепенски Вир, археолошки локалитети попут Дијане, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, римског лимеса, разноврсни кастели, до очуваних примера народне српске архитектуре.

Основна одлика парка је велика шумовитост (преко 64%) и изразито богатство и разноврсност флоре, фауне геоморфолошких облика и богатство културно-историјских споменика од најстаријих епоха до данас. Око 9% односно 5.500 ha површине Националног парка Ђердап чини део Дунава који припада Србији. То Национални парк Ђердап чини и речним националним парком. Долина Дунава састављена је од три кањонско-клисурске долине:

  • Голубачка, дугачка 14,5 km, најмање ширине 230 m
  • Госпођин Вир дужине 15 km и најмање ширине 220 m
  • Кањон Великог и Малог Казана дужине 19 km и најмање ширине 150 m

и три котлине:

  • Љупковска
  • Доњомилановачка
  • Оршавска

Кањонске долине усечене су у кречњаке јужних Карпата.

Ђердап, Гвоздена врата, хиљадама година је изазов за путнике, трговце, ратнике и миротворце. То су врата између два важна културна и економска дела света, између доњег и средњег Подунавља. Ђердап је одувек био природно стратешко место огромног значаја, и у рату и у миру. Зато је дуж Ђердапа велики број историјских споменика.

Национални парк Ђердап
IUCN категорија II (национални парк)
Đerdap National park
Гвоздена капија на Дунаву
Мапа са локацијом заштићене области Национални парк Ђердап
Мапа са локацијом заштићене области Национални парк Ђердап
Мјесто Србија
Најближи градДоњи Милановац
Координате44°31′44.2″N 21°58′33.1″E / 44.528944° СГШ; 21.975861° ИГДКоординате: 44°31′44.2″N 21°58′33.1″E / 44.528944° СГШ; 21.975861° ИГД
Површина63.608 ha
Основано1974. године
Управљачко тијелоСрбија
Manastir Mrakonija3
Манастир Мраконија на самој обали Дунава
Balon stanica ,,Varnica"
Балон станица Варница у Ђердапској клисури

Галерија

Голубачка тврђава у сутон

Голубачка тврђава у сутон

Nacionalni park Đerdap 001

Национални парк Ђердап

Nacionalni park Đerdap 002

Национални парк Ђердап

Nacionalni park Đerdap 003

Национални парк Ђердап

Nacionalni park Đerdap 004

Национални парк Ђердап

Nacionalni park Đerdap 005

Национални парк Ђердап

Nacionalni park Đerdap 006

Национални парк Ђердап

Nacionalni park Đerdap 007

Национални парк Ђердап

Nacionalni park Đerdap 008

Национални парк Ђердап

Види још

Спољашње везе

Taliata

Римско утврђење Taliata је утврђење на локалитету Велики Градац код Доњег Милановца, које се налазило око 2 km узводно од Поречке реке, непосредно уз поток Папреницу. Било је постављено на 200-250 м од десне обале Дунава, на изузетно важном стратешком месту. Постојање рушевина на Великом Градцу први је забележио Марсиљи, а затим га помињу и други путописци и истраживачи. Истраживања мањег обима на овом локалитету била се реализована 1958, од 1960. до 1962. и 1965. године, а тек 1966. године извршена су испитивања већег обима. У току ископавања нађени су остаци четири основна грађевинска периода. Утврђење је имало скоро квадратну основу, димензија 134×126 метара. Претпоставља се да му је претходило скромно утврђење на Малом Градцу, димензија 50×40 метара, које се налазило у непосредној близини.

Првом грађевинском периоду припада бедем из I века, најстарији хореум и неколико фрагмената истражених грађевина у јужном и централном делу логора. Камени бедем је био дебљине од 0,9 до 1 м. На основу извесних конструктивних елемената утврђено је постојање дрвено-земљане шетне стазе, што показује да је првобитно утврђење било саграђено од камена у комбинацији са дрветом и земљом.У другом грађевинском периоду саграђен је знатно масивнији бедем, дебљине око два метара. Калдрмисане улице спајале су јужну и северну, односно источну и западну капију, које су биле ојачане кулама правоугаоне основе. На угловима кастела подигнуте су увучене трапезоидне куле. На северном бедему, између угаоних кула и капије, налазила се по једна увучена правоугаона кула са спољним ојачањем. Судећи према налазима црепова, правоугаоне куле капија имале су кровни покривач. У унутрашњости утврђења откривени су у целини хореум и конструкција непознате намене. Градња другог логора може се датовати у другу половину III века. О томе сведоче нумизматички налази и неке конструктивне особине бедема и кула (примена либажних слојева од 2 до 3 а понекад 4 реда опека). Крај касноантичког кастела може се приписати хунским најездама у првим деценијама V века.Изградња трећег утврђења се доводи у везу са обновом дунавске границе на попчетку Јустинијанове владавине (527—565). Тада је извршено обнављање бедема – правоугаоне куле су делом надзидане – сачувана је само северна капија, док су остале зазидане. На угловима кастела су подигнуте нове, пространије куле кружне основе. Уз северну капију је саграђен нови хореум са тремом, а уз западну, која је била претворена у баптистериј, прислоњена је једнобродна црква са нартексом и анексом. Треће утврђење на Великом Градцу страдало је у великом пожару који се може довести у везу са аварским операцијама 595-596. године.

Четврти и последњи грађевински период припада XI-XII веку. Обележен је поправком бедема и гробљем на редове које је настало на рушевинама рановизантијске базилике. Откривено је 105 скелетних гробова, а прилози су нађени само у 23 гроба. Истраживања Великог Градца остала су недовршена. Резултати до којих се дошло не пружају одговор на многа питања о унутрашњој структури сукцесивних логора.

Ђавоље грло

Ђавоље грло је пећина у Бугарској и налази се око 1,5 километара северно од села Триграда у Триградској клисури на Родопу у близини града Девину.

Име је добила по изгледу некадашњег улаза који подсећа на ђавољег главу.

Ђердап

Ђердап може да се односи на:

Ђердапска клисура, клисура на граници Србије и Румуније, највећа у Европи

Ђердапско језеро, вештачко језеро у Ђердапској клисури

Национални парк Ђердап, национални парк на територији Ђердапске клисуре

Хидроелектрана Ђердап, хидроелектрана на Ђердапској клисури

Ђердапска улица, улица у Београду.

Ђердап (локалитет), археолошки локалитет у области Ђердапске клисуре.

Ђердапска клисура

Ђердапска клисура (рум. Porţile de Fier; мађ. Vaskapu; свк. Železné vráta; тур. Demirkapı; нем. Eisernes Tor; буг. Железни врата) је најдужа (100 km) и највећа клисура у Европи. Она формира део границе између Румуније и Србије, при чему се северно налази Румунија а јужно Србија. Румунски, мађарски, словачки, турски, немачки и бугарски назив има значење железна врата, док је клисура у Србији позната као Ђердап. На румунској страни се налази национални парк Железна врата (рум. Parcul Natural Porţile de Fier), а са српске национални парк Ђердап.

Ђердапска клисура представља композитну (чине је наизменично 3 котлине и 4 клисуре) и антесцедентну (усецање корита је ишло паралелно са тектонским померањима) долину и она изгледа овако:

Голубачка клисура

Љупковска котлина (названа по румунском селу Љупкова)

Клисура Госпођин вир

Доњомилановачка котлина

Клисура Казан

Оршавска котлина

Сипска клисура (добила име по месту Сип)

Влашко-понтијска низијаКлисура је још и полигенетска, полифазна, попречна, дубока, лактаста и делом кањонска. Горњи део клисуре усекла је морска (језерска) отока Панонског мора која је отицала ка Понтијском мору. Нижи делови клисуре одговарају ерозији Дунава који је наследио отоку.

У Голубачкој клисури, са дна корита Дунава, дижу се остењаци. Љупковску котлину са јужне стране ограничава планина Шомрда. У клисури Госпођин вир има џиновских лонаца. У једном од њих измерена је дубина од 82 m што је једна од највећих речних дубина на планети. Са дна корита ове клисуре дижу се остењаци и прагови. Клисура Казан усечена је у старије и отпорније стене са скоро вертикалним странама. Она је најужа клисура у Ђердапу (150 m). У Великом Казану има дубоких џиновских лонаца (до 71 m) чија дна допиру испод нивоа мора. Корито Дунава у Сипској клисури је стеновито и пуно остењака. Од њих се састоји стеновита пречага Преграда. Целокупна клисура Ђердап добила је назив по једном делу Сипске клисуре. У клисури има археолошких налаза и културно-историјских споменика, као што су насеље Лепенски Вир, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, као и разни очувани примери народне словенске архитектуре.

Након изградње хидроелектране Ђердап, дошло је до подизања нивоа воде и тако је настало акумулационо Ђердапско језеро.

Ђердапско језеро

Ђердапско језеро или језеро Ђердап (рум. Lacului de acumulare Porţile de Fier), је вештачко акумулационо језеро на Дунаву у источној Србији на граници са Румунијом. Настало је 1972. када су Југославија и Румунија изградиле хидроцентралу „Ђердап I“. Језеро лежи у Ђердапској клисури. На обали језера се налази Национални парк Ђердап.

Језеро је дугачко преко 100 km, а на најширем месту широко је 8 km. Највећа дубина достиже 100 метара. Површина језера је 253 km², од чега је 163 km² на српској а 90 km² на румунској страни. По величини је четврто на Балкану и највеће у Србији.

Јасна Јојић

Јасна Јојић (Бор, 27. јануар 1963) српски је новинар, дизајнер и писац. Њен досадашњи рад обележила су истраживања влашке магије и културе. Она је први аутор који је успео да обједини веровања и практиковања магије у источној и североисточној Србији.

Борски управни округ

Борски управни округ се налази у северноисточној Србији и постоји под садашњим именом од фебруара 2006. године (пре тога се звао Борски округ по Уредби Владе од 29. јануара 1992). Обухвата град и општине:

Град Бор градско насеље Бор,

Општина Кладово градско насеље Кладово,

Општина Мајданпек градска насеља Мајданпек и Доњи Милановац

Општина Неготин градско насеље Неготин.Седиште округа је Бор, познат по свом историјском и културном наслеђу.

Начелник Борског управног округа је Мр Владимир Станковић.

Доњи Милановац

Доњи Милановац, до 19. века зван Пореч, је градско насеље у Србији, у општини Мајданпек, у Борском округу. Ово место на самој обали Дунава, непосредно у близини веома значајног археолошког налазишта Лепенски Вир, које је уједно и центар националног парка Ђердап. Према попису из 2011. било је 2410 становника.

Еко-етно комплекс „Капетан-Мишин брег”

Еко-етно комплекс „Капетан Мишин брег”, назван по великом српском добротвору, налази се на неколико километра од Доњег Милановца, у средишњем делу Ђердапске клисуре.Удаљен је 184 km од Београда и 6 km од Доњег Милановца, смештен је на узвишењу изнад десне обале Дунава, са којег се пружа поглед на Дунав и Доњи Милановац. У оквиру домаћинства се налазе две куће са собама за смештај гостију, као и простор за камповање. Ту се налази музеј вина, отворен 2013. године и јединствена галерија под отвореним небом „Човек, дрво, вода” која представља збирку скулптура прављених од дрвета и камена, аутора Живорада Стефановића, човека који заједно са супругом Душанком води ово домаћинство.Из „Капетан Мишиног брега” могу се посетити Рајкова пећина, археолошко налазиште Лепенски Вир, национални парк Ђердап, Голубачку тврђаву, кањон Вратне.

Кањон Брњичке реке

Кањон Брњичке реке се налази на простору Националног парка Ђердап и обухвата слив реке Брњице. Налази се на простору изнад Голубачке клисуре, на потезу између села Доња Раденка и Брњице.

Кладово

Кладово је градско насеље у Србији у општини Кладово у Борском округу. Према попису из 2011. било је 8869 становника.

Лоцирано је на десној обали Дунава преко пута румунске Скеле Кладовеи. На тлу данашњег насеља постоје реликти праисторијског станишта- остава кремених ножева повезана са продором културе из јужноруских степа током трећег миленијума п. н. е. и остава бронзаних ножева из старијег гвозденог доба. Под српском управом у континуитету је почев од 1833. г. Важан је транзитни и туристички центар и седиште највећег произвођача електричне енергије. Значајан део становништва живи и ради у земљама западне Европе. Његови житељи конзументи су српског, влашког, цинцарског, ромског, бугарског, црногорског али и прехришћанског културног наслеђа. У Кладову већ столеће и по живе Пемци, потомци словачких и чешких досељеника и неколицина породица немачког и мађарског порекла, овде осталих још из времена изградње Сипског канала.

Мироч

Мироч је планина у источној Србији која се простире између Доњег Милановца и Текије у Неготинској Крајини. Највиши врх ове планине је Велики Штрбац, чија надморска висина износи 768 m.

Мироч је најистуренији део исто Источне Србије и најзападнији део Ђердапског планинског масива. Планина је са свих страна окружена Дунавом. Простире се на готово 500 km². На њој се налази 14 села. Богата је ливадама и храстовом шумом.

Национални паркови Србије

У Србији има пет националних паркова, као заштићена подручја од изузетног природног, али и културно-историјског значаја.

Национални паркови подразумевају један од највиших облика заштите животне средине. Заштита природе у Србији има дугу традицију. Први писани траг о томе се налази у Душановом законику (члан 123.) из 14. века, где се дефинише могућност и забрањује прекомерна сеча шума у тадашњем Српском царству. Својим укупним вредностима данас национални паркови надилазе границе Србије и укључени су у Европску федерацију националних паркова - EUROPARC.

Римска Трансдиерна (Стара Текија)

Стара Текија, баш као и 2000 година пре, римска Трансдиерна је била смештена на првој, природно повољној локацији, на излазу из кањона Доње клисуре, на десној обали.

Прво, старије утврђење, димензија 100 х 84 м подигнуто је почетком 1. века, на левој обали Текијског потока, за војну јединицу мешовитог састава, укључујући и флоту. У периоду касноантичке обнове, у 4. веку (Диоклецијан – Константин Велики) на овој локацији је била подигнута мања четвороугаона фортификација, димензија 32 х 25 м, неправилног облика, са четвороугаоним спољним кулама.Последња обнова овог кастела била је у 6. веку, у време Јустинијана I.

Изван зидова тврђаве се током 600 година ширило цивилно насеље константовано на неколико локација.

Цео локалитет је потопљен дунавском акумулацијом 1970. године.

Откривени налази са локалитета сведоче о значају овог места током свих шест векова римског лимеса и могу се видети у Археолошком музеју Ђердапа у Кладову.

Списак локалитета Светске баштине у Србији

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) Светска баштина ставила је дванаест локалитета (у оквиру шест уписа) у Србији под своју заштиту уврстивши их у места од изузетног значаја за светску културу, науку и образовање. Први заштићени локалитети су средњовековни комплекс споменика Стари Рас и манастир Сопоћани који су под заштиту стављени 1979. године. Након приступања Србије Унесковој конвенцији, под заштиту су стављена четири манастира са Косова, остаци палате Ромулијана и три локалитета стећака.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Трајан

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (лат. Marcus Ulpius Nerva Traianus; рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије.

Трајан је био први и можда једини цар којега је усвојио претходни цар с којим није био ни у каквом сродству, било рођењем или брачним везама. Такође је био други у низу петорице добрих царева који су наслеђивали један другога путем усиновљења и током већег дела 2. века обезбедили царству унутрашњу хармонију и добру владу. Осим тога, Трајан је као Хиспанац био први цар рођен у некој провинцији. Уз све већи број провинцијалаца у сенату, уздизање једног од њих на царски престо било је практично неминовно.

Током целе владавине Трајан је у принципу поштовао уставне обичаје принципата какве су их установили Август и његови непосредни наследници. Био је пажљив према сенату и редовно се с њим саветовао и извештавао га о својим активностима. Како је био скромног држања, није за себе тражио претеране почасти и са сенаторима је склапао срдачна пријатељства. Тиме је опет успостављено међусобно поштовање између сената и принцепса. „Царство и слобода били су“, како каже Тацит, „измирени“, а атмосфера сумње, интрига и терора која је окруживала Домицијанов двор, сада је нестала. Трајан је добио и наклоност ширих слојева становништва организујући грађевинске програме, гладијаторске игре и дистрибуције новца. Изнад свега, био је популаран међу војницима: он је био истински војник-цар. Због свега тога није чудно што је имао надимак Optimus (= Најбољи), званично од 114. године, а незванично од много година раније.

Објекти геонаслеђа Србије
Национални паркови
Предели изузетних одлика
Резервати природе
Споменици природе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.