Национализација

Национализација имовине или национализовање имовине је процес принудног (на основу акта власти) прелаза у државну својину крупних или свих привредних предузећа одређене привредне гране или целокупне индустрије, која је до тада била у приватном власништву.

Ова мера може укључити одговарајућу или делимичну накнаду, а може бити и без икакве накнаде.

Предмет национализације имовине осим индустријских објеката може бити и сва друга покретна и непокретна имовина у власништву грађана - стамбене зграде, пословни простор, земљиште, возила итд.

Национализација имовине представља једну од првих и најрадикалнијих привредно-политичких мера готово свих тоталитарних држава, после преузимања власти. Одузета средства за производњу и друга непокретна имовина постају материјална база за изградњу тоталитарне државе и средство подупирања таквог система.

Ова мера може се спровести у случајевима рата или природних катастрофа када обично има привремени карактер.

Национализација имовине у Југославији

У Федеративној Народној Републици Југославији, а потом у социјалистичкој Југославији (СФРЈ), након 1944. године започела је безрезервна и систематска харанга на све оно што се не уклапа у њену идеолошко-политичку матрицу. Након преузимања имовине Краљевине Југославије, прва се на удару нашла приватна имовина домаћих и страних лица, која је мерама државне принуде као што су конфискација, секвестрација, аграрна реформа, колонизација и национализација имовине, без обзира на вољу власника и без икаквог обештећења, одузимана и претварана у државну, односно друштвену својину.

Законом о аграрној реформи и колонизацији 1945. године су од приватних власника (сељаци и други власници, банке, предузећа, акционарска друштва, цркве) у корист државе одузети бројни земљораднички и неземљораднички поседи пољопривредног и шумског земљишта, као и земљишни поседи цркава, манастира, верских установа и задужбина.

Национализација имовине се правдала „одузимање имовине ратним профитерима“, као и познатим левичарским ставом „Имовина је крађа!"

У социјалистичкој Југославији, у два маха је рађена национализација имовине.

Национализацијом имовине из 1946. године, која се наставила на већ увелико спровођену ратну и поратну конфискацију, дошло је до подржављења покретне и непокретне имовине, као и патената, лиценци, службености, рударских и других права приватних привредних предузећа у 42 привредне гране, тако да након тога ни једно предузеће које је било од значаја за државу и њену привреду, није остало у приватним рукама.

Преостала приватна предузећа мањег, локалног, значаја подржављена су, такође, непосредно после тога (1948. године) донетом новелом Закона о национализацији, чиме је окончана имовинска национализација у привреди.

Други талас национализације имовине уследио је 1958. године када су у државно власништво прешли станови, приватне зграде и грађевинско земљиште у броју, односно површини већим од законског максимума.

Приватна својина на некретнинама преко законом утврђеног лимита није се могла стицати ни правним послом, ни наслеђивањем нити кроз брачну тековину.

Национализација имовине се односила на имовину како физичких, тако и грађанскоправних лица, како домаћих, тако и страних, укључујући и друштвене организације и удружења грађана.

Имовинска денационализација

Имовинска денационализација је процес супротан национализацији имовине. То је процес враћања приватним власницима имовине (у натуралном облику или у виду новчаног обештећења) која им је одузета на основу имовинске национализације.

У сличном значењу користе се и термини "реприватизација" и "реституција". Имовинска денационализација се у свом уско семантичком смислу односи на процес инверзан национализацији, али се у легислативи и пракси упоредног права овим термином, у ширем смислу, означава и деконфискација и реституција/враћање бившим власницима имовинских добара и права подржављених по разним другим основама, обештећење за ту имовину, као и приватизација државне имовине.

Имовинска денационализација у земљама бивше СФРЈ

Државе настале на подручју бивше СФРЈ, осим Србије и Федерације Босне и Херцеговине, током деведесетих година 20. века донеле су своје законе о реституцији и обештећењу, али нису још коначно спровеле те законе, осим Словеније која тај процес приводи крају.

Словенија је Закон о денационализацији донела 1991. г.- „Урадни лист“ Републике Словеније бр. 27/1991, 31/1993, 65/1998, 66/2000, као и одлуке Уставног суда Словеније у бр.56/92, 13/93, 24/95, 20/97, 23/97, 76/98.

Хрватска је свој закон донела 1996. године - Хрватски „Закон о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине“ објављен је у службеном гласилу Републике Хрватске „Народне новине“, бр. 92/1996, а потом више пута мењан - »Народне новине«, бр. 92/1996., 39/1999., 42/1999., 92/1999., 43/2000, 131/2000., 27/2001, 65/2001, 118/2001. и 80/2002. Значајну измену овај закон је претрпео 1999. године (НН 39/1999) и то не новелом законодавца, већ Одлуком Уставног суда Хрватске број У-И-673/1996 од 21. априла 1999. године. која је озакоњена последњом новелом Закона од 5. јула 2002. године.

У Македонији Закон о денационализацији усвојен је 1998. године - „Службен весник на Република Македонија“ број 43/2000-пречишћен текст;

Република Српска је донела Закон о враћању одузете имовине и обештећењу 2000. године - „Службени гласник“ Републике Српске, бр. 13/2000, али је исти суспендован одлуком Високог представника за БиХ.

И Црна Гора је 23. марта 2004. године донела свој Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу – »Службени лист РЦГ«, бр. 21/2004 којим је дерогиран две године раније донети Закон о праведној реституцији.

У Федерацији Босни и Херцеговини је сачињен нацрт „Закона о реституцији“ и 5. маја 2002. године прослеђен у парламентарну процедуру, али је потом повучен из процедуре ради дораде.

У Србији је 2006. године усвојен Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама и основана је посебна државна организација – Дирекција за реституцију која спроводи у пракси само један сегмент имовинске денационализације – враћа без накнаде одузету имовину само црквама и верским заједницама, њиховим друштвима и задужбинама. Грађани и сви остали бивши власници чекају доношење закона о имовинској денационализацији који је у припреми.

Имовинска денационализација као нова филизофија

Имовинска денационализација није само правна процедура. Она је процес, нова филозофија која треба да преобликује схватања о појму својине и да приватну својину устоличи на место које јој природно припада. То је мултиполаран процес који се, кад је реч о материјалним добрима, тиче добара од општег и заједничког интереса - пољопривредног земљишта, шума и шумског земљишта, грађевинског земљишта, као и објеката у државном власништву, па и природних ресурса. Зато је то питање које дотиче дубоке корене економског и правног система јер, унеколико, покреће и прерасподелу дела економске и друштвене моћи.

1946

1946. је била проста година.

Јавни сектор

Јавни сектор, који се понекад назива и државни сектор, део је државе који се бави производњом, испоруком и расподелом робе и услуга за владу и њене грађане, без обзира да ли припада националној, регионалној или локалној/општинској управи.

Примери активности у јавном сектору се распростиру од испоруке социјалног осигурања, администрирања урбаног планирања и организовања националне одбране.

Организација јавног сектора (јавно власништво) може имати неколико облика, укључујући:

Директну администрацију која се финансира из пореза;

Јавне корпорације (или државна предузећа), које имају веће комерцијалне слободе, иако њихове циљеве може постављати влада;

Делимични оутшоуринг (многе фирме раде, нпр. за ИТ услуге), и они се сматрају делом јавног сектора.

Југославија

Југославија је била назив за три сукцесивне државе у југоисточној Европи, које су носиле тај назив од 1929. до 2003. године. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је основана 1918. године, а 1929. званично преименована у Краљевину Југославију (понегде позната и као прва Југославија). Земља је током Другог светског рата била окупирана од стране сила Осовине. Током 1945. године, накратко је постојала Демократска Федеративна Југославија, формално монархија, али већ са доминантним републиканским уређењем, да би 29. новембра исте године била проглашена Федеративна Народна Република Југославија - федерација са 6 република и 2 аутономне покрајине (позната и као друга Југославија). 1963. године, донет је нови устав, којим је земља преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Почетком 1990-их година, СФРЈ се распала у грађанском рату, али су две бивше републике, Србија и Црна Гора, одлучиле да наставе југословенску идеју, па је 27. априла 1992. године проглашена Савезна Република Југославија (трећа Југославија). 3. фебруара 2003. године, донета је уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, којим су ове две републике наставиле постојање заједничке државе још три године (до проглашења независности Црне Горе у мају 2006. године), али је назив „Југославија“ формално укинут.

Бенешови декрети

Декрети председника Републике (чеш. Dekrety presidenta republiky) и Уставни декрети председника Републике, познатији под називом Бенешови декрети, заправо су група закона које је Чехословачка влада у егзилу израдила током Другог светског рата када чехословачки парламент није заседао. Декрете је у раздобљу од 21. јула 1940. до 27. октобра 1945. издао предсједник Едвард Бенеш, а ретроактивно их је, 6. марта 1945, ратификовала прелазна Народна скупштина Чехословачке.

Декрети су се бавили различитим аспектима обнове Чехословачке и њеног правног система, денацификацијом и обновом земље. У новинарству и политичкој историји, термин „Бенешови декрети” има нешто уже значење и односи се само на оне декрете који су се тицали статуса Немаца и Мађара у послератној Чехословачкој, односно који су служили као правна основа за протеривање Немаца из Чехословачке. Као резултат тих декрета, многи Нијемци и Мађари који су се настанили у Чехословачкој пре или током рата су изгубили држављанство и имовину, а неки су и умрли током процеса протеривања који је проведен крајем 40-их година. Бенешови декрети су имали различито територијално важење тако да су се неки примењивали само у Бохемији и Моравској, док су декрети Словачког националног вијећа вредили за Словачкој.

Ови декрети и данас остају контроверзна политичка тема и у Чешкој и у Словачкој.

Истарски егзодус

Истарски егзодус или Истарско-далматински егзодус је израз који се користи за исељавања етничких Италијана са југословенске територије Истре, као и градова Задар и Ријека након Другог свјетског рата. Истра, Ријека и Задар биле су етничке мјешовите, са хрватском, италијанском и словеначком заједницом. Италија је послије Првог свјетског рата анектирала Истру, Ријеку и дијелове Далмације. На крају Другог свјетског рата бивше италијанске територије Истра и Далмација постале су дио Југославије према Мировном уговором са Италијом 1947. године, изузев покрајине Трст. Бивше територије које су постале дио Југославије, данас су дио Хрватске и Словеније.

Према различитим изворима, процјењује се да је током егзодуса између 230.000 и 350.000 људи (укључујући неколико хиљада Хрвата и Словенаца антикомуниста) напустило подручје након завршетка рата. Егзодус је почео 1943, а потпуно је завршен тек 1960. године.

Историчари и даље истичу формалну одговорност југословенских власти за егзодус, али у многим случајевима притисак на етничке Италијане (убиства и погубљења током првих година егзодуса, замијењени су након 1947. године мање насилним облицима застрашивања као што су национализација, експропријација и дискриминаторно опорезивање) давао је мале могућности осим емиграције.

Ијекавски изговор

Ијекавски или јекавски изговор (такође ијекавица или јекавица, ијекавштина или јекавштина) је један од изговора српског, односно језичких стандарда произашлих из некадашње српскохрватске језичке норме.

Ијекавски говор је први који је прихваћен у српском књижевном језику. Од преостала два, у књижевни језик је ушао још екавски, док то није случај са икавским изговором.

Народни говори који користе ијекавски изговор су говори Црне Горе, говори западне и југозападне Србије, као и већина говора у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Ијекавски изговор има најдужу традицију у српском језику. Овим изговором је писан велики дио српске народне књижевности.

Ијекавским изговором старосрпски глас јат замјењује се на четири начина:

са ије на дугим слоговима и послијеакценатским дужинама (млијеко, вријеме, дијете) - изузеци: сјенка, мјеста (ген. множ. од мјесто), вјерник, итд.;

са је на кратким слоговима и на кратким слоговима којима претходи глас р ако је то р на почетку ријечи или се испред њега налази самогласник (сјећање, рјечни, мјесто, дјеца);

са е на кратким слоговима којима претходи глас р ако се испред р налази неки сугласник (брегови, срећа);

са и испред самогласника и гласова ј, љ, њ, ћ и ђ (дио, пријашњи, приђашњи) - изузетак: сјео, цијел (али може да се каже и цио).У случајевима када се јат замјењује са је, ако се испред налазе л и н, они ће јотовањем прећи у љ и њ: хљеб, њега.

У многим ијекавским говорима присутно је јекавско јотовање, гласовна промјена која није ушла у књижевни језик, а по њој се д и т испред је јотују у ђ и ћ (ђевојка, ћерати). Потпуно јекавско јотовање је кад се и с испред је јотује и пређе у меко ш (шјекира, гдје се шј изговара као један глас, умекшано ш, слично пољском слову ś и руском слову щ).

Хрватски, бошњачки и црногорски, као три преостала стандарда српскохрватског поред српског, такође користе ијекавски изговор.

Квебек

Квебек или Кебек (франц. Québec, изговор [kebɛk], енгл. Quebec) по површини највећа је од десет канадских покрајина (провинција) која се налази на истоку земље, и друга по броју становника после Онтарија. Статус покрајине има од 1867. године. Покрајина се на западу граничи са покрајином Онтарио и Хадсоновим заливом, на северу са Хадсоновим пролазом и Унгавским заливом, на истоку са покрајинама Њуфаундленд и Лабрадор и Њу Брансвик и на југу са САД (савезним државама Мејн, Њу Хемпшир, Вермонт и Њујорк).

Становништво ове канадске покрајине је већином франкофоно, тако да статус примарног званичног језика има француски, иако су загарантована права и енглеској говорној мањини; Квебек је једина канадска покрајина у којој енглески није главни службени језик на покрајинском нивоу, а Квебечани од 2006. имају статус „засебне нације унутар уједињене Канаде“.Главни град покрајине и други по величини је град Квебек у регији Капитал Насионал, ког називају „старим главним градом” (франц. la vieille capitale) зато што је био и главни град Нове Француске, Доње Канаде, као и саме Канаде. Најважније урбано подручје је подручје Монтреала у ком живи скоро половина становника покрајине.

Коалиција радикалне левице

Коалиција радикалне левице (грч. Συνασπισμός Ριζοσπαστικής Αριστεράς — Синасписмос Ризоспастикис Аристерас), позната по свом акрониму СИРИЗА (од грч. ΣΥΡΙΖΑ), је политичка партија у Грчкој. Лидер је Алексис Ципрас (председник бивше партије Синаспизмос).

Партија је на парламентарним изборима 2015. године освојила 149 од 300 посланичких места, па је Ципрас 26. јануара договорио коалицију са десном партијом Независни Грци с циљем формирања већинске владе.

Мохамед Мосадик

Мохамед Мосадик (перс. مُحَمَد مُصَدِق‎, mohæmˈmæd(-e) mosædˈdeɣ; Техеран, 16. јун 1882 — Ахмадабад е Мосадик, 5. март 1967) је био премијер Ирана од 1951. до 1953. када је његова влада збачена у државном удару које су организовале британски МИ6 и америчка ЦИА.

Као познати писац, управник, адвокат и преговарач, Мосадик је постао премијер Ирана 1951. Његова влада је увела низ напредних друштвених и политичких реформи, као што су социјално осигурање, контрола закупа и аграрна реформа. Ипак, најпознатија политика његове владе је била национализација иранске нафтне индустрије, која је била под британском контролом од 1913. преко Англо-персијске нафтне компаније (данас Бритиш петролеум).

Мосадик је уклоњен са власти у државном удару 19. августа 1953., који је организовала и извела ЦИА на захтев МИ6 који је изабрао иранског генерала Фазлолаха Захедија да наследи Мосадика.

Државни удар се често назива операција Ајакс, по називу операције ЦИА, док се у Ирану назива удар од 28. мордада 1332, по датуму у иранском календару. Мосадик је био у затвору три године, а после тога је држан у кућном притвору до своје смрти.

Народна Република Бенин

Народна Република Бенин (франц. République populaire du Bénin), била је социјалистичка држава у Гвинејском заливу. Народна република је проглашена 30. новембра 1975. године, убрзо након пуча у Републици Дахомеј, који је извршио Матје Кереку. Постојала је све до 1. марта 1990, иако су референце на марксизам-лењинизам у Уставу биле укинуте још 1989. године.

Национални идентитет

Национални идентитет је вишезначни појам који у најширем смислу означава идентитетску припадност одређеној нацији. Пошто је и сам термин нација такође вишезначан, конкретно значење појма национални идентитет одређује се у зависности од контекста употребе. У политичкој терминологији, појам националног идентитета најчешће се користи у два основна значења, од којих се прво односи на идентитетску припадност одређеној етничкој нацији, а друго на идентитетску повезаност за одређеном националном државом.

Посматрано из угла етничког национализма, национални идентитет подразумева припадност одређеној етничкој нацији, као заједници која окупља све своје припаднике, без обзира на територијално-политичку подељеност или држављанство (на пример, национални идентитет Срба). Тај облик националног идентитета се такође назива и етнонационални идентитет. На другој страни, национални идентитет се јавља и као осећај припадности одређеној политичкој нацији, која окупља све становнике неке државе, без обзира на њихову етничку припадност (на пример, заједнички национални идентитет Аустралијанаца као држављана Аустралије).

У процесу изградње националног идентитета у савременим националним државама које су настајале путем уједињавања више регионалних политичких ентитета (на пример, уједињење Италије или Немачке у 19. веку), вршена је идентитетска национализација односно идентитетско обликовање заједничке националне припадности путем изградње јединствене (италијанске или немачке) националности. Процес супротан изградњи националног идентитета је разградња или губљење националног идентитета, односно идентитетска денационализација.

Национални идентитет већине грађана једне националне државе или припадника једне етничке нације тежи да се ојача у временима политичке нестабилности или ратне угрожености. Пример је развој тајванског "националног" идентитета, који је ојачао након што је Тајван изгубио статус члана Уједињених нација, који је пренет на Народну Републику Кину. Становници Тајвана се и даље називају Кинезима, али све чешће се идентификују првенствено као Тајванци.

Постоје случајеви када се етнонационални идентитет супротставља националном идентитету у смислу државне припадности. На пример, многи израелски Арапи се идетификују са арапским етнонационалним идентитетом и подржавају разне палестинске политичке покрете, док су истовремено грађани државе Израел, која је у сукобу са палестинским покретима и многим арапским земљама.

Такође, постоје случајеви у којима је етнонационални идентитет одређене групе оспораван или сузбијан од стране државне власти у земљи у којој та група живи. За време комунистичке власти у Албанији, све етничке мањине су биле изложене снажним притисцима у циљу албанизације, тако да је чак било кажњиво да припадници националне мањине дају деци национална имена или да употребљавају свој језик у јавности.

Позитивно изражавање националног идентитета се манифестује као родољубље или патриотизам, а негативно као шовинизам.

Односи Србије и Француске

Односи Србије и Француске су инострани односи Републике Србије и Француске Републике.

У модерно доба, Србија и Француска успостављају званичне дипломатске односе непосредно након Берлинског конгреса, 01. јануара 1879. Француска има амбасаду у Београду, а Србија има амбасаду у Паризу и конзулат у Стразбуру.

Последња званична посета француског председника Србији догодила се у Јулу 2019. године, када је Емануел Макрон (Emmanuel Macron) званично дочекан у Београду.

Прњавор (тип насеља)

Прњавор је назив за врсту сеоског насеља, која се налази у непосредној близини манастира. У прњаворима су живели најамни радници, који су обрађивали некада огромна манастирска имања. Пошто је већина најамника живела у бедним условима ова села су обично била сиромашна, слабо уређена и мала. Иако већ име »прњавор« указује на појам »прња«, као назив за лоше и похабано платно, често асоцијацију на сиромаштво, сматра се да је назив дошао од речи »пронија«, као врсте велепоседа у средњовековној Србији.

Села са овим или бликсим називом срећемо у свим српским земљама. Чешћа су у пределима са више манастира. У Републици Српској постоји и град Прњавор и општина Прњавор.

Прњавори су посебно честа насеља на подручју Фрушке горе услед постојања 16 фрушкогорских манастира. Код неких је назив »прњавор« задржан и у сопственом имену уз име манастира, коме је служио (Крушедол Прњавор, Бешеновачки Прњавор,), док код других је преузет назив оближњег манастира (Велика Ремета, Гргетег). У току Другог светског рата ова насеља као средишта партизанског покрета у Војводини су тешко страдала. Неки прњавори, попут Дивше, су до те мере страдали, да после рата нису ни обнављани. Један део прњавора је после рата припојен ближим већим селима, којима је пре тога представљао неку врсту »физичке везе« са манастиром (Кувеждински Прњавор у оквир Дивоша, а Јазачки Прњавор у оквир Јазка).

Након рата извршена је национализација манастирске земље, која је делом прешла у руке сиромашног становишта прњавора. Међутим, ово није утицало на обнављање ових насеља, веома малих (обично 100–200 становника) и ван главних путева, па су многа наставила да пропадају. Она данас представљају групу најмањих насеља Војводине, а Велика Ремета је најмање војвођанско село са свега 42 становника по последњем попису.

Ренесанса

Ренесанса (франц. renaissance – препород) је културно-историјски појам који је најпре означавао доба од 1350. до 16. века као период у коме је дошло до поновног интересовања за класичну антику и процвата уметности, да би се затим овим појмом означавало културно стање прелазног доба од средњег века до новог доба, нарочито у Италији.

Појам ренесанса је у узајамном односу са појмом хуманизам. Хуманизам се односио на научно-духовни садржај овог раздобља, а ренесанса на целокупну културу тог времена. Поред тога, овај појам се примењује и да означи средњовековне претече ренесансе – каролиншка ренесанса. Од 19. века се у историографији користи да означи епоху.

Ренесанса занимањем за природу код човека поново оживљава антику, у којој је у средишту пажње такође био човек. После хуманизма, који је оживео античку књижевност, почетком 15. века долази до обнове те традиције и у ликовној уметности. Ренесанса се најинтензивније развијала у Италији, а затим и у Немачкој и Холандији.

Рогожарски (фабрика)

Прва српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски А. Д. је формирана на основу одобрења Индустријске коморе у Београду 21. априла 1924. године. Оснивач фабрике је био Живојин Рогожарски.

Смедеревска железара

Железара у Смедереву се састоји од више погона за производњу гвожђа и челика.

Суецка криза

Суецка криза, позната и као Суецки рат или Рат 1956. (у арапском свету познат као Тространа агресија; остала имена су Суецко-синајски рат, Суецка кампања или Операција Мускетар), је био рат који се водио на територији Египта 1956. Водио се између Египта и удружених снага Израела, Уједињеног Краљевства и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализује Суецки канал. Европске су се снаге у том рату бориле из економских разлога, док је Израел хтео отворени канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта.

Универзална историја

Универзална историја представља историју човечанства као целину, који се држи јединства путем универзалне интерпетације историјских личности и догађаја, лишених религијских оквира.

Ходочашће Арсенија Његована

„Ходочашће Арсенија Његована“ је други роман српског књижевника Борислава Пекића издат 1970. Дело је награђено НИН-овом наградом критике за роман године. Арсеније Његован, главни јунак, предратни је богати Београђанин, рентијер и власник многобројних кућа према којима читавог живота гаји велику страст. Након што је двадесет седам година провео у добровољној изолацији, скривајући се у кући на Косанчићевом венцу, Арсеније излази из свог дома 3. јуна 1968. и сусреће се са послератним, измењеним Београдом. Он и даље не схвата да су му куће одавно одузете и да је његов највећи страх већ остварен.

Роман има форму пронађеног рукописа. Из перспективе главног јунака представљени су неки од најважнијих догађаја из српске историје двадесетог века: мартовске демонстрације 1941, бомбардовања и окупација Београда у Другом Светском рату, долазак комуниста на власт, национализација имовине и студенстки протести из 1968. Историја је у „Ходочашћу“ иронијска структура која показује како се поновљене секвенце прошлости у животу истога јунака претварају у ругање идеолошким и утопијским пројектима, чија је жртва Арсеније Његован. У таквој улози он постаје протагониста траги-фарсе. Отуд је и слика његовог гордог посртања у судару са историјом коју не разуме и не прихвата у исти мах комична и гротескна.Поједини ликови из „Ходочашћа Арсенија Његована“ појавиће се у Пекићевим каснијим књижевним остварењима, док ће историјат читаве лозе Њаго/Његован бити предмет седмотомног романа Златно руно. Поводом обележавања педесетогодишњице додељивања НИН-ове награде 2004. „Ходочашће Арсенија Његована“ нашло се на петом месту најбољих романа који су овенчани овом књижевном наградом.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.