Нафта

Нафта је течна до получврста природна материја, налази се у земљиној кори, састављена је претежно од смеше бројних угљоводоника, а увек садржи и сумпор, азотна и кисеоникова органска једињења, те у врло малим уделима тешке метале. Најчешће је браон - зелене до смеђе-црне боје. Сирова нафта је смеша различитих угљоводоника, претежно парафинских, из хомологног низа алкана, односно виших чланова тог низа, затим нафтенских угљоводоника - циклоалкана, ароматичних угљоводоника и других органских једињења. Олефинских угљоводоника практично и нема у сировој нафти, али су зато присутни у продуктима њене прераде. Према овим групама које садрже, нафте се деле на парафинске, нафтенске и мешане.[1]

Нафта настаје од беланчевина, угљених хидрата и масти као остатака нискоразвијених биљних и животињских планктона и бактерија које су живеле у води и у мору. Ти органски остаци се могу посебним геохемијским процесима претворити у нафту и земни гас. Ти процеси се одвијају током дугог временског периода, чак и по геолошким стандардима, са повишеном температуром и притиском (који су последица наслага седимената) као основним иницијаторима.

Као гориво, нафта се убраја у природна течна горива.

Izgled sirove nafte
Сирова нафта.

Назив

Назив нафта персијског је порекла, настао од глагола нафата, знојити се (зној земље), а петролеј, с истим значењем, сложеница је од грчке речи Петрос (камен) и латинске речи олеум (уље).[2]

Порекло

Порекло нафте у стенама које су старе од десет до четири стотине милиона година, процес њеног постанка као и порекло материјала од кога је настала још увек је питање истраживања и коначни одговори тек треба да се пронађу. Питањима порекла и генезе нафте и гаса бавили су се прво хемичари и геолози, а потом и минералози, биолози, бактериолози и биохемичари, а у новије време највише геохемичари. На темељу различитих сазнања и размишљања створено је више различитих хипотеза па и њихових варијаната. Међутим, о пореклу и токовима генезе нафте и гаса не постоји потпуно слагање ни данас.

Настанак

Постоји више теорија о настанку нафте, од стране различитих истраживача, научника и теоретичара. Неке хипотезе се могу објединити у две групе и то:

  • хипотезе о неорганском или абиогеном и
  • хипотезе о органском или биогеном пореклу нафте.

Прве теорије су почеле још из времена старогрчког филозофа Аристотела. Аристотел је веровао да камење, руде и фосили формирају као депозити (остаци) од издисаја, дубоко унутар Земље, и који су заробљени у порама и пукотинама. Влажни издисаји производе метале, а суви камење. Аристотелови следбеници предложили су да непријатан мирис повезан са већином битуменом, указује да је то облик течног сумпора, једињење чије се настајање приписује сувим издисајима.

Две теорије о пореклу нафте развиле су се током ренесансе. Популарнија је била она коју је предложио Агрикола (Agricola), немачки лекар, присталица Аристотела. Он је 1546. године написао у свом уџбенику о рударству и минералима, да се битумен формирао издисањем сумпора дубоко у земљу.

Данас преовладава мишљење да је нафта настала од масних и воштаних супстанци различитих ситних животињских и биљних морских организама - планктона. Под повољним условима, који су владали у далеким геолошким добима, живеле су и размножавале се у топлим морским заливима велике количине тих организама; угинувши оне су се таложиле на морско дно.

Најраширенија варијанта анорганске теорије је, да се порекло нафте налази у ужареној утроби Земље. Угљеник и водоник из усијане Земљине масе продирали су у тврду Земљину кору, деловањем високог притиска и температуре и уз присуство неких материја као катализатора, спајали су се уразличите угљоводонике од којих се и састоји нафта. Овако настала нафта у великим дубинама, касније се пробијала кроз пукотине у више делове Земљине коре, ближе површини, и накупљала се у шупљикавим и пропусним слојевима где је и данас налазимо.

У средини сиромашној кисеоником почело је, због деловања анаеробних бактерија, разарање беланчевина и других лако распадљивих органских материја. Отпорније масне и воштане супстанце гомилале су се онда у облику муља - сапропела. Тај основни материјал морао је после, наносом речног муља, бити покривен заштитним слојем. Под притиском земљаних слојева, и код нешто повишене температуре, маст се претварала најпре у прабитумен, а онда у нафту.

Присуство компликованих високомолекулских спојева (холестерола, хормона, хлорофила и др.) који нису могли настати једноставном синтезом и оптичка активност нафте доказују органско порекло нафте. И састав слане воде, која прати нафту, сведочи о њеном морском пореклу.

С друге стране постоји мишљење да нафта потиче из неиспитаних и недовољно познатих дубина Земље. Томе у прилог говоре налази нафте у вулканским подручјима (на Камчатки), нагомилавање нафте у великим дубинама у минералима кристаластог порекла (Венецуела) и налази нафте у пукотинама литосфере у дну Индијског океана.

Састав

Petroleum
Изглед средње тешке сирове нафте

Хемијски састав нафте

По свом хемијском саставу нафта је мешавина великог броја различитих угљоводоника и малих количина једињења сумпора, кисеоника и угљеника (од трагова и до 7%). У њој су заступљени угљоводоници са једном до 50 и више угљеникових атома у молекулу, и то претежно парафинског (метановог) низа (нпр. пенсилванијска нафта) или нафтног низа (нпр. неке совјетске нафте).[3]

Мање су заступни ароматични угљоводоници (нпр. неке румунске нафте). У нафти су, без обзира на врсту угљоводоника, заступљени више или мање, сви чланови појединог низа: од лакохлапљивих до тешкохлапљивих као и крутих са великим бројем угљеникових атома. О већој или мањој заступљености, нижих односно виших чланова, зависи густина нафте. Лагане нафте које код прерађивања дају више лаганих фракција, или их уопште не дају.

У хемијском саставу по проценту масе доминира угљеник, затим водоник, и кисеоник, сумпор и азот којих има релативно мало. У зависности од састава и улова настанка, то је мрко-жута/зелена до црна вискозна течност густине мање од воде (820-920kg/m³). Редовни пратилац нафте у њеним налазиштима је земни гас.

Физичке особине нафте

Густина – Густина и релативна густина угљиководичних нафтних фракција две су карактеристике које имају широку примену за њихову прелиминарну карактеризацију. Густоћа се још изражава и у степенима °АПИ (АРI, American Petroleum Institute)

Вискозитет – је најважнија карактеристика течности, која утиче на течљивост нафте и нафтних производа и мера је унутрашњег отпора померања течности које изазивају кохезионе силе међу молекулама или молекулским агломератима.

Налазишта и вађење нафте

Naftna platforma
Нафтна платформа

Нафта или сирова нафта је позната од најстаријих времена. Археолози су доказали да се почела вадити и користити око 5-6.000 година п. н. е. Најстарији познати извори нафте су они на Ифрејти (Пенсилванија) и Керчу, покрајина Исфахан у Ирану (стара Персија), и у кинеској покрајини Сичуан. У САД (држава Њујорк) 1627. г. и 1640. г. у Модени у Италији откривени су први извори нафте и реализоване прве бушотине које су се експлоатисале 200 година. Петролеј добивен из те нафте кориштен је углавном за расвету, као што је то било уобичајено у првим применама нафте, за уличну расвету у Ђенови и Парми (1803. г.).[4] Њена се лежишта могу очекивати у седиментним слојевима оних подручја где је у давним геолошким добима било море. Дубина нафтоносних слојева је различита; од неколико метара до 7600 метара и више. Што је већа дубина, већи је и притисак под којим се нафта налази. Најдубља до сада постигнута истражна бушотина од 9169 налази се у Оклахоми (САД).[5]

Добијање

Oil well
Нафтна пумпа

Нафта и природни гас избијају на многим местима сами из земље. Оваква природна врела нису нимало важна за производњу нафте. Велике количине нафте добијају се данас у свету из дубљих слојева земље изливањем (еруптирањем) из бушотина на принципу артешких бунара. Прва бушења обављана су насумице. Данас се пре постављања дубинске сонде спроводе геолошка и геофизичка истраживања, која дају податке о геолошкој структури подземних слојева; на тај се начин знатно смањује број јалових бушења. Савремена техника бушења развила се из ручног бушења, обављаног у потрази за сољу и водом. Сва се бушења данас изводе машинама.

Постоје два начина бушења: ударно и окретно. Код ударног бушења длето, причвршћено на доњем крају алатки, диже се 30 до 40 cm, а затим се пушта да падне на дно бушотине. Савремено окретно бушење готово је потпуно истиснуло старије ударно бушење. Длето, причвршћено на крају цеви, својим ротацијским стругањем мрви камен и продире у дубину. Кад цев уђе својом целом дужином у земљу на њу се, цевном спојницом надовеже друга цев. То се понавља тако дуго док бушотина не досегне нафтоносни слој. Изнад бушотине налази се торањ челичне конструкције, висок до 54 метра, с дизалицама за придржавање и извлачење алатки и цеви, као и с погонским и контролним уређајима. За време бушења издробљени материјал се непрестано испире с дна бушотине, и то јаким млазом ретке суспензије глине у води, која се утискује у цев. Да се бушотина не заруши, у њу се спуштају заштитне цеви. Од продора подземних вода бушотине се заштићују цементирањем.

Кад бушотина допре до нафтоносног слоја, нафта и плин навиру у бушотину терани природним притиском, који, ако је довољно велик, може избацити нафту на површину земље. Код врло високих притисака настају снажне „ерупције“, при чему се млаз нафте диже десетак метара изнад површине земље. Овакве дивље ерупције некад су често изазивале катастрофалне пожаре, које је врло тешко, па и немогуће угасити. Данас се то спречава посебним уређајима који затварају сонду и регулишу притисак при излазу нафте. Код недовољних притисака нафта се мора црпити помоћу посуда или црпки. Нафтоносни слој се никада не може потпуно исцрпити. Кад се тензија нафте нафтоносног слоја у суседном подручју изједначи с притиском у бушотини, нафта престаје притицати. Велике количине нафте које, упркос свим савременим методама вађења, остају у земљи (више од 50%), могле би се извадити само на рударски начин.

Највећи произвођачи

Нафта је данас у свету један од најзначајнијих стратешких производа (обично се назива „црно злато"). Због тога земље произвођачи нафте имају велику моћ у геополитичким односима, а контрола над извориштима нафте један је од најзначајнијих узрока криза у свету. Земље које су највећи извозници нафте (али не увек и произвођачи) су груписане у интересну организацију ОПЕК (Организација петролеумских експортних земаља).[6]

Највећи произвођачи нафте су:

  1. Саудијска Арабија (10,37 милиона барела)
  2. Русија (9,7 милиона барела)
  3. Сједињене Америчке Државе (8,69 милиона барела)
  4. Иран (4,09 милиона барела
  5. Мексико (3,83 милиона барела)

Нафта у Србији

У Војводини, специјално у Банату, тражили су нафту још у 19. веку, али безуспешно. Банат се налази у североисточном делу Србије и ограшчен је реком Тисом са западне стране, реком Дунавом са југозападне и дужне стране, док се на североисточној страни налази државна граница са Румунијом. Претежни део територије Баната је непрегледна равница, испресецана низом малих река које се уливају у Тису и Дунав.

Прва бушотина из кој је почела де се комерцијално експлоатише нафта, у јуну 1953. године, била је у пределу Велике Греде и нафтоносног ревира у Локвама, у раније слабо или никако, а данас већ врло добро познатим Јерменовцима (северозападно од Вршца). Прво индустријски продуктивно врело нафте давало је дневно већ око 20 t сирове нафте.

Naftna pumpa vojvodina
Нафтна пумпа у Војводини.

„The US Geological Survey” је у 2006. извршио процену процењује да Велика Мађарска низија, као део система панонског басена, са 95% вероватноће садржи најмање 43,67 милиона тона нафте и са 5% шансе да садржи око 232,5 милиона тона неоткривених залиха. Једна трећина ове нафтног система у терцијарним седиментима је у земљишту на северу Србије, па се на основу тога врло грубо може проценити да се залихе нафте у Србији крећу од лабаво имплицира да свој удео ресурса креће се од 14,5 милиона до 154,3 милиона тона.

Цена

Цена нафте је на светском тржишту ушестростручена у раздобљу од 2000. године до данас. Претпоставља се да ће у блиској будућности производња нафте доћи до врхунца а до 2050. ће бити исцрпљене све залихе. Истовремено се потражња повећава, посебно због великог привредног раста Кине и Индије. Због тога би врло брзо могло доћи до кризе великих размера у светској привреди.

Према подацима сајта Макро Трендс (MacroTrends), у мају 2017. године цена нафте на тржишту износила је 45.88 америчких долара ($) по барелу (око 159 литара).[7]

Референце

  1. ^ EIA Energy Kids - Oil (petroleum)
  2. ^ http://tfzr.rs/Content/files/5/skripta%20ver.1.pdf
  3. ^ Hyne 2001, стр. 1–4
  4. ^ Mićić, Radoslav. ИСТОРИЈА ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ НАФТЕ И ГАСА (PDF). Технички факултет „Михајло Пупин“ Зрењанин. стр. 61. Приступљено 19. 1. 2019.
  5. ^ „Nafta”. Ecology project. Приступљено 19. 1. 2019.
  6. ^ „CIA - The World Factbook - Country Comparison :: Crude oil - production.”.
  7. ^ MacroTrends

Литература

  • Mićić, Radoslav. ИСТОРИЈА ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ НАФТЕ И ГАСА (PDF). Технички факултет „Михајло Пупин“ Зрењанин. стр. 61. Приступљено 19. 1. 2019.
  • Hyne, Norman J. (2001). Nontechnical Guide to Petroleum Geology, Exploration, Drilling, and Production. PennWell Corporation. ISBN 978-0-87814-823-3.

Спољашње везе

Ангола

Ангола (порт. Angola), или службено Република Ангола (порт. República de Angola) је држава у југозападној Африци. Граничи се са Намибијом, Републиком Конго, Демократском Републиком Конго и Замбијом, а на западу излази на Атлантски океан. Ангола је бивша португалска колонија, има значајна природна богатства, међу којима су најзначајнији нафта и дијаманти.

Бахреин

Бахреин (арап. ‏البحرين‎), или службено Краљевина Бахреин (арап. ‏مملكة البحرين‎) је мала острвска држава која се налази у Персијском заливу . Бахреин је и по броју становника и по величини територије најмања арапска држава. Саудијска Арабија се налази западно од острва, и повезана је са Бахреином ауто-путем Краљ Фад (пуштен за промет саобраћаја 25. новембра 1986. године). Ка југу Персијског залива налази се Катар. У плану је изградња моста пријатељства Катар-Бахреин, који ће бити најдужи мост на свету и повезаће Катар и Бахреин.

Ваздух

Ваздух је механчка смеша гасова која обавија планету Земљу и ствара њену атмосферу.

Вилемстад

Вилемстад (хол. Willemstad) је главни град карипског острва Курасао, једне од самоуправних територија Краљевине Холандије. До 2010. био је главни град територије Холандски Антили. У граду по процени живи око 140.000 становника. Налази се на југозападној обали острва у природној луци. Два наспрамна дела града, Отрабанда и Пунда, од 1886. спаја Мост краљице Еме.

Вилемстад су 1634. основали Холанђани. Прво је насељавана област De Punt (данас: Пунда), где је 1635. саграђена тврђава Амстердам. Четврт Отрабанда је основана 1707. Центар Вилемстада је 1997. стављен на УНЕСКО-ву листу светске баштине. Од 1920-их, у граду се налази једна од највећих рафинерија нафте на свету. У њој се прерађује нафта из Венецуеле.

Дизел-гориво

Дизел-гориво је један од главних продуката прераде сирове нафте. Оно се дестилује између 170 и 360 °C, а служи за погон дизел-мотора. Постоје: врло лако дизел-гориво (за брзоходне машине и ниске температуре околине), лако дизел-гориво (за брзоходне машине кад температуре нису ниске), и средње и тешко дизел-гориво (за стабилне дизел-моторе и дизел-моторе на бродовима).

Квалитет горива одређује цетански број (квалитет запаљења). Он не сме бити превелик јер узрокује непотпуно сагоревање и појаву дима у гасовима сагоревања. Његов минимум је између 25 и 45 у зависности од врсте дизел-горива.

Енергетика

Енергетика је област привреде која се бави производњом, преносом и дистрибуцијом енергената и енергије. С обзиром да је у питању познати и општеприхваћени и заступљен појам може се дефинисати на више начина. У научном смислу је енергетика наука о енергији и техничком коришћењу извора енергије. У економском смислу је енергетика скуп привредних активности усмерених на истраживање и производњу примарних или секундарних извора енергије, трансформацију, пренос и дистрибуцију до потрошача. У филозофском смислу је енергетика поглед на свет који све што постоји и све што се збива у природи и друштву своди на енергију, чак и материју и дух.

Енергетика се бави производњом и прометом чврстих, течних и гасовитих енергената као и електричном и нуклеарном енергијом. Неки облици енергије се производе потрошњом фосилних горива (угаљ, нафта, гас) и других необновљивих извора (нуклеарна енергија) док се други производе из обновљивих извора (хидро, сунце, ветар, таласи, геотермална енергија).

Енергија се троши највише у области транспорта, грејања, осветљења и у технолошким процесима.

Један од задатака енергетике је економична производња и смањење губитака енергије, ефикасан размештај произвођача и избор оптималног начина транспорта. Поред овога је значајан задатак смањење негативних утицаја на човекову околину. Овде се првенствено мисли смањивање емисије гасова (угљен-диоксид) који су узрок ефекта стаклене баште, али и осталих штетних производа који настају током процеса производње енергије (сумпорни и азотни оксиди, пепео, чађ, итд).

Илиноис

Илиноис (енгл. Illinois) или Илиној, савезна је држава Сједињених Америчких Држава. По броју становника је на петом месту, док је по површини двадесет пета савезна држава у САД-у. Главни град Илиноиса је Спрингфилд а највећи је Чикаго, смештен на обали језера Мичиген. Највећи део становништва живи у Чикагу и његовим предграђима. Илиноис је савезна држава постао 1818. као двадесет прва по реду.

Богат је природним ресурсима, као што су угаљ, дрво и нафта на југу. Илиноис има разноврсну економску базу и главни транспортни центар. Лука у Чикагу повезује Илиноис са другим битним лукама Великих језера, преко Светог Лоренса до Атлантског океана, као и Велика језера са реком Мисисипи. Међународни аеродром О'Хара је сврстан у једне од најпрометнијих аеродрома на свету. Илиноис је дуго имао репутацију предводника у друштвеним и културним темама и у политици.

Данас, иако је највећи део становништва у Чикагу и његовој околини, први становници, који су дошли из Европе, су се настанили на западу. Након рата, досељеници су почели да долазе из Кентакија преко реке Охајо. Илиниос је 1818. године добио звање државе. После изградње канала Ири, повећана је трговина и саобраћај. Чикаго је основан 1830. године на реци Чикаго.

Три председника САД су били изабрани док су живели у Илиноису, а то су Абрахам Линколн, Јулисиз Симпсон Грант и Барак Обама. Роналд Реган, чија је политичка каријера заснована у Калифорнији, био је једини председник САД, који је рођен и одрастао у Илиноису.

Карпати

Карпати (чешки, словачки и пољски: Karpaty, украјински: Карпати, румунски: Carpaţii), су планине у средњој Европи. Румуни Карпате још називају и Трансилванијски Алпи. Пружају се на дужини од 1.500 km (ширина преко 300 km), као велики лук од Братиславе преко територије Чешке, Словачке, Пољске, Украјине и Румуније до источне Србије.

Највиши врх Герлаховка (Герлаховски штит) 2655 m, налази се на Високим Татрима у Словачкој. Карпати се деле на Западне Карпате са Бескидима и високим Татрима, затим на Шумовите, Источне и Јужне Карпате или трансилванске Алпе, највиши врх Молдовеану 2543m. Важна речна изворишта су реке Тиса, Висла, Одра, Дњестар, Прут, Мориш, Уж и др...

Клима Карпата је континетална и планинска. Шуме су претежно букове, у вишим пределима четинарске. Има доста пашњака, а развијено је и сточарство. Од дивљих животиња настањују их медвед, вук, дивља мачка и др... Велико рудно богатство: нафта, гас (највише у Румунији, јужно од Трансилванских Алпа), гвожђе, угаљ, злато, сребро, бакар, олово, цинк, волфрам, со и др...

Мајевица

Мајевица је једна од најпознатијих севернобалканских планина у Републици Српској, БиХ. Спада у ниже планине, флишно-рудне Динариде, са динарским правцем пружања (сз.-ји.) у дужини око 60 km. Највиши јој је део врх Столице (916 m надм. висине, са ТВ релејом (срушен 1995. у НАТО бомбардовању)). Остала узвишења су нижа од 900 m - Музељска коса 898 m, Међедник 843 m, Окресаница 815 m. Мајевица чини развође између сливова Саве, Дрине, и Спрече, одваја Семберију од Спречког поља. Планинско језгро је од старих магматских (рудоносних) стена, од серпентина и туфита, који избијају на површину, изнад терцијарног покривача плутонско-вулканске масе. Планина је знатним делом изграђена и од еоценског флиша, а заступљени су и горњокредни и олигоценски седименти, такође и неогене (миоценске и плиоценске) стене панонског мора. То море је покривало Мајевицу; планина је била једно од острва јужнопанонског архипелага (као и Фрушка гора, Цер, Влашић, шумадијске планине). Мајевица је хидрографски чвор; Њене воде отичу ка Сави (река Тиња, која лучно обилази Мајевицу, Брка, Гњица), Дрини (Сапна, Тавна, Модран-Јања) и Спречи (река Јала).

Мајевица је рудоносна. У њеном подножју има угља (назив места - Угљевик), камене соли (као у суседном Тузланском басену), кварца (за индустрију стакла). У међуратном периоду у подгорини планине вађена је и нафта. У планини избијају термо-минералне воде код Прибоја и Кисељака-Јасенице. Планина је препрека везама суседних микрорегија, али са добрим саобраћајницама. Јужним подножјем води пруга нормалног колосека Зворник - Тузла - Добој, а западним подножјем пруга Брчко-Бановићи. Поред пруге јужним подножјем Мајевице води асфалтни пут Тузла-Цапарде-Зворник, а преко планине путеви: Тузла - Прибој - Бијељина, Тузла - Лопаре - Брчко и др.

Организација уједињених нација

Организација уједињених нација (ОУН), краће Уједињене нације (УН), међународна је организација која се декларише као „глобално удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја и социјалне једнакости“. Основана је 1945. од стране 51 државе, укинувши Лигу народа.

Почев од 2011, 193 земље су чланице Уједињених нација, укључујући све међународно признате нације, осим Ватикана (који је одбио чланство, и има статус посматрача), Кукових острва, Палестине (која има статус дефакто државе, али још није правно призната), Нијуеа (чијом спољном политиком руководи влада Новог Зеланда) и Републике Кине (чије је чланство укинула Народна Република Кина 1971). Палестина и Ватикан имају парламентарне посматрачке мисије при УН.

Из свог седишта у Њујорку, земље чланице УН и њене специјализоване агенције управљају и одлучују о административним питањима на редовним састанцима који се одржавају сваке године. Организација је подељена на административна тела, као што су Генерална скупштина Уједињених нација, Савет безбедности Уједињених нација, Економски и социјални савет Уједињених нација, Старатељски савет Организације уједињених нација, Секретаријат Уједињених нација и Међународни суд правде, као и тела која се баве управљањем свим осталим агенцијама УН, као што су СЗО и УНИЦЕФ. Најпознатија јавна личност УН је генерални секретар, а на тој дужности се данас налази Антонио Гутерес.

Персијски залив

Персијски залив је део Индијског океана. Раздваја Иран од Арабијског полуострва и има површину од 233.000 km². Дуг је 989 km, има просечну дубину од 50 метара и највећу дубину од 90 метара. На истоку долази у контакт са Оманским заливом преко Ормуског мореуза. Земље које излазе на њега су: Иран, Ирак, Кувајт, Саудијска Арабија, Бахреин, Катар и Уједињени Арапски Емирати.Историја Персијског залива је одувек била узбуркана сукобима који су смањили његов значај у вези између истока и запада, и учинили да Црвено море постане главни пут. У шеснаестом веку залив је дошао под португалску контролу, који су га затим уступили Енглезима који су задржали контролу све до Другог светског рата и стварања Уједињених Арапских Емирата. У скорашње време се одиграло више конфликта: Иранско-ирачки рат од 1980-88, Заливски рат 1990-91 и америчка инвазија Ирака 2003.

Персијски залив и његове обале имају највеће светске резерве нафте, Ал-Сафанија је нејвеће светско офшор нафтно поље.

Персијски залив је смештен у југозападној Азији укљештен између данашњег Ирана (Персије) и Арабијског полуострва. Представља најсевернији огранак Индијског океана. Био је центар збивања у осмогодишњем рату вођеном између Ирана и Ирака (од 1980. до 1988. године). Овај рат познат је такође и као Први заливски рат који је настао као последица ранијих граничних сукоба. Други заливски рат вођен је између Ирака и Кувајта између 1990. и 1991. године.

Залив има велики број ловишта, као и простране коралне гребене . Обална насеља су све до 1970. године била усмерена на рибарство и вађење бисера, када је нафта преузела водећу улогу и од њих направила међународне луке и светске туристичке центре. Индустријализација и изливање нафте током ратова довели су до нарушавања екологије у овом региону.

Историјски и међународно познат као Персијски залив, ову водену површину већина арапских земаља зове Арапски залив или само Залив иако ова два назива нису међународно призната. Име Залив Ирана или Персијски залив је име које је признато од стране Међународне хидрографске организације (IHO).

Порто Ново

Порто Ново (франц. Porto-Novo, такође познат под називима Хогбоноу и Аџаце) је главни град Бенина. Има 223.552 становника и важна је лука у Гвинејском заливу. Налази се на острву у југоисточном делу државе. Порто Ново је други град по величини у Бенину, после Котонуа који је у сваком погледу важнији од Порто Нова. У региону око града производи се палмино уље и памук. Нафта је откривена током 90-их и постала је важни извозни производ.

Руб ел Хали

Руб ел Хали (арап. الربع الخالي) је највећа непрекидна пешчана пустиња на свету, која обухвата већи део јужне трећине Арабијског полуострва. Пустиња покрива око 650.000 квадратних километара (област између 44° 30' - 56° 30'Е. и 16° 30' - 23° 00'Н), укључујући делове Саудијске Арабије, Омана, Уједињених Арапских Емирата и Јемена. Она је део пространије Арабијске пустиње.

Рударство

Рударство је веома стара индустријска грана која се бави процесом ископавања руда и њене припреме за искоришћавање у разним областима индустрије или за непосредно коришћење у свакодневном животу.Рудници се по начину ископавања деле на површинске и подземне. Данас је много чешћа површинска експлоатација руде, на пример 85% минерала (осим нафте и природног гаса) у Сједињеним Америчким Државама се површински експлоатише укључујући и 98% од металних руда. Материјали који се често ископавају су: боксит, калај, цинк, дијамант, земни гас, магнезијум, манган, бакар, никл, олово, платина, нафта, со, сребро, титанијум, уранијум, угаљ, злато и гвожђе. Сем њих често се ископавају и: глина, песак, гранит и кречњак.

Рудник

Рудник је место са кога се експлоатишу разне врсте руда. На таквим местима где је руда нагомилана од економске вредности, површинским откопавањем или подземним копањем вади се руда. Рудници се по начину ископавања деле на површинске и подземне. Материјали који се често ископавају су: бакар, никл, олово, боксит, цинк, нафта, со, сребро, угаљ, злато, гвожђе, магнезијум, манган, дијаманти, уранијум, титанијум итд.

Северноамерички споразум о слободној трговини

Северноамерички споразум о слободној трговини (енгл. North American Free Trade Agreement (NAFTA), франц. Accord de libre-échange nord-américain (ALÉNA), шп. Tratado de Libre Comercio de América del Norte (TLCAN)), познат по свом акрониму НАФТА (од енгл. скраћенице), је споразум између Канаде, Мексика и САД којим је створен трговински блок у Северној Америци. Споразум је ступио на снагу 1. јануара 1994. године. Он је заменио Споразум о слободној трговини између Канаде и Сједињених Држава. Гледајући укупан бруто друштвени производ ове три земље, мерен према односу куповне моћи, овај трговински савез је највећи на свету, док је по номиналном бруто друштвеном производу други на свету.

НАФТА има две допуне: Северноамерички споразум о сарадњи у области животне средине и Северноамерички споразум о сарадњи у области радне снаге.

Термоелектрана

Термоелектрана је постројење у коме се хемијска или нуклеарна енергија горива (угаљ, уранијум, нафта, гас...) претвара у топлотну енергију, затим се топлотна енергија помоћу турбине претвара у механичку која се користи за покретање генератора електричне енергије.

Фосилна горива

Фосилна горива су руде формиране природним процесима, као што је анаеробна декомпозиција покопаних мртвих организама, која садржи енергију која потиче из древне фотосинтезе|. Старост организама и фосилних горива која су из њих настала је типично више милиона година, а понекад премашује 650 милиона година. Фосилна горива имају висок садржај угљеника и јављају се у виду нафте, угља, и природног гаса. Неки од деривата у широкој употреби су керозин и пропан. Фосилна горива могу да буду у опсегу од испарљивих материјала са ниским односом угљеника и водоника попут метана, до течности као што је бензин, до неиспарљивих материјала који се састоје од скоро чистог угљеника, као што је антрацитни угаљ. Метан се може наћи на угљоводоничним пољима било сам, везан за нафту, или у облику метанских клатрата.

Теорију да су фосилна горива формирана из фосилизованих остатака некадашњих биљки путем излагања топлоти и притиску у Земљиној кори током милиона година је приви представио Георг Агрикола 1556. године, и касније Михаил Ломоносов у 18. веку.

Америчка Служба за енергетске информације процењује да су се 2007. примарни извори енергије састојали од нафте 36,0%, угља 27,4% и природног гаса 23,0%, што је заједно сачињавало удео од 86,4% за фосилна горива у примарној потрошњи енергије у свету. Нефосилни извори су у 2006. години обухватали нуклеарне 8,5%, хидроелектричне 6,3%, и друге (геотермалне, соларне, таласе, ветар, дрво, отпад) који су допринели са 0,9%. Светска потрошња енергије је расла 2,3% годишње.

Фосилна горива се константно формирају путем природних процеса, међутим, она се генерално сматрају необновљивим ресурсима јер су потребни милиони година да се се формирају, а познате искористиве резерве се исцрипљују много брже него што нове настају.Коришћење фосилних горива ствара озбиљне проблеме у животној средини. Сагоревањем фосилних горива се производи око 21,3 милијарди тона (21,3 гигатона) угљен-диоксида (CO2) годишње. Процењује се да природни процеси могу да апсорбују само око половине те количине, тако да долази до нето повећања од 10,65 милијарди тона атмосферског угљен-диоксида годишње. Угљен-диоксид је један од гасова стаклене баште који повећава пријем радијације и доприноси глобалном загревању.

Хардисти (Алберта)

Хардисти (енгл. Hardisty) је малено насеље са статусом варошице у источном делу канадске провинције Алберта. Налази се на реци Бетл око 111 км западно од провинцијске границе са Саскачеваном, у оквиру статистичке регије Централна Алберта.

Насеље је основано 1906. а име је добило у част канадског сенатора Ричарда Хардистија (1881—1889), а службени статус вароши добило је 1911. године. Настао је као и многа насеља тог времена паралелно са железницом која је пролазила кроз тај крај.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици је живело свега 639 становника у 366 домаћинстава што је за 15,9% мање у односу на попис из 2006. када је регистровано 760 становника. По броју становника међу најмањим је насељима са статусом варошица у провинцији Алберта.

Поред пољопривреде која је важна привредна грана целе области, важан извор прихода насеља је и нафта јер у близини вароши се налази велико складиште сирове нафте која се одатле путем нафтовода транспортује ка рафинеријама.

Око 6,5 км југозападно од вароши налази се малени аеродром са асфалтном пистом дугом 904 метра.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.